MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
99. Pismo
Jednom nemačkom teologu:
O Crkvi pravoslavnoj i svetskome miru
 
Vama izgleda, da se Crkva pravoslavna slabo interesuje svetskim mirom, i to Vas muči. Kako slabo? Ko bi mogao više želeti mir nego paćenici i mučenici? A narodi, pravoslavni narodi su paćenički i mučenički. Ovo pišem ne hvaleći se i ne žaleći se no samo svedočeći posvedočenu istorijsku činjenicu. I na svom sopstvenom jeziku Vi možete naći knjiga, istorija i putopisa, u kojima su opisane vekovne patnje i muke pravoslavnih naroda. No to je samo majušni deo one neopisane pučine stradanja, po kojoj su pravoslavni narodi stolećima brodili. Ako bogati i slobodni narodi žele mir, oni ga, bojim se, žele radi nenužnog uživanja; a kad paćenički i siromašni narodi žele mir, oni ga žele kao nužni odmor. Prirodno je, dakle, sasvim prirodno, da Pravoslavna crkva, kao čuvarka i hraniteljka duše pravoslavnih naroda, svesrdno želi mir u svetu, mir a ne rat. Zato se po hramovima našim jutrom i večerom uznose molitve „za mir celoga sveta“. Zašto molitve? Zato što mi pravoslavni verujemo da je mir na zemlji dar Božiji, onako isto kao i lepo vreme, i plodorodnost, i kiša, i zdravlje i sam život. Zato se molimo Darodavcu svih dobrih darova, da da-ruje mir svetu.
Vi sami znate, da je mir posledica vrline a ne delo veštine. Znate, da su angeli Božiji nad Vitlejemskom pećinom u pesmi prvo istakli slavljenje Boga pa onda mir na zemlji. Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja. Oni koji prvo sa verom i molitvom ne proslave svevišnjeg Stvoritelja svoga, kako mogu imati mir u duši, i kako ono što nemaju u sebi mogu dati svetu? Znate dalje za reč Pavlovu o Hristu: On je mir naš. I šta još da rečem? Znate celo Jevanđelje Hristovo, koje je u suštini jedina u svetu postojeća Nauka o Miru. Pa znajući sve to kako bi i Vi mogli drukčije misliti nego da je mir posledica vrline a ne delo veštine, i da se mir može postići samo vrlinom a nikad veštinom? Uzmite za primer jednu porodicu, u kojoj muž i žena, oboje bez vrline, održavaju mir među sobom samo veštinom. Zar može mir u takvoj porodici biti dugotrajan? U porodici pak, gde se Bog slavi, gde poštenje vlada, u takvoj porodici i ne govori se o miru, pošto je u njoj već mir sam po sebi, kao posledica vrline. Onako, recimo, kao što je toplina posledica svetlosti, ili svetlost ognja. Tako Vam je i u jednom narodu, i u celom čovečanstvu. Da nije vrlina pokolebana u svetu, ne bi se ni govorilo toliko o miru . Jer mir bi isticao iz vrline. No u svetu se danas govori o miru više nego u ranija vremena, i ljudi se trude više nego ikad – ne da povrate vrlinu kao uslov mira nego – da veštinom izmajstorišu mir. Ali kao što se krov ne može podići pre temelja, tako ni mir pre vrline. A temelj i nadahnitelj svake vrline za nas hrišćane jeste Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos. Jer ko bi drugi i mogao biti osnov mira na zemlji do Onaj koji je jedini nazvat Knjazem Mira?
Onda kada starešine naroda i plemena budu voljni stvarati mir u svetu ne poput drevnih predaka svojih, koji su nasuprot Bogu zidali kulu Vavilonsku, uzdajući se jedino u svoju veštinu, nego sa slavljenjem Boga;
kada se pozovu narodi i plemena da se prostru na molitvu pred Svevišnjim;
kada se odredi post, i naredi uzdržljivost od svih raskalašluka bar za izvesno vreme;
kada se strogo zabrani svako vređanje Stvoritelja sveta;
kada se svaka vrlina svesno istakne i jasno naglasi kao uslov mira –
tada će Crkva pravoslavna s velikom radošću i gotovošću učiniti sve žrtve, koje Bog i čovečanstvo na nju nalože radi mira među ljudima.
A dotle Crkva pravoslavna činiće ono što može. Učiće svoje verne vrlini, utvrđivaće ih u veri i ljubavi, i tako osposobljavati ih za međusobni mir. I još uz to moliće se iz dana u dan Knjazu Mira, da sve ljude udostoji Svoga božanskog dara – mira na zemlji.
Mir Vam i radost od Gospoda.