МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
99. Писмо
Једном немачком теологу:
О Цркви православној и светскоме миру
 
Вама изгледа, да се Црква православна слабо интересује светским миром, и то Вас мучи. Како слабо? Ко би могао више желети мир него паћеници и мученици? А народи, православни народи су паћенички и мученички. Ово пишем не хвалећи се и не жалећи се но само сведочећи посведочену историјску чињеницу. И на свом сопственом језику Ви можете наћи књига, историја и путописа, у којима су описане вековне патње и муке православних народа. Но то је само мајушни део оне неописане пучине страдања, по којој су православни народи столећима бродили. Ако богати и слободни народи желе мир, они га, бојим се, желе ради ненужног уживања; а кад паћенички и сиромашни народи желе мир, они га желе као нужни одмор. Природно је, дакле, сасвим природно, да Православна црква, као чуварка и хранитељка душе православних народа, свесрдно жели мир у свету, мир а не рат. Зато се по храмовима нашим јутром и вечером узносе молитве „за мир целога света“. Зашто молитве? Зато што ми православни верујемо да је мир на земљи дар Божији, онако исто као и лепо време, и плодородност, и киша, и здравље и сам живот. Зато се молимо Дародавцу свих добрих дарова, да да-рује мир свету.
Ви сами знате, да је мир последица врлине а не дело вештине. Знате, да су ангели Божији над Витлејемском пећином у песми прво истакли слављење Бога па онда мир на земљи. Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. Они који прво са вером и молитвом не прославе свевишњег Створитеља свога, како могу имати мир у души, и како оно што немају у себи могу дати свету? Знате даље за реч Павлову о Христу: Он је мир наш. И шта још да речем? Знате цело Јеванђеље Христово, које је у суштини једина у свету постојећа Наука о Миру. Па знајући све то како би и Ви могли друкчије мислити него да је мир последица врлине а не дело вештине, и да се мир може постићи само врлином а никад вештином? Узмите за пример једну породицу, у којој муж и жена, обоје без врлине, одржавају мир међу собом само вештином. Зар може мир у таквој породици бити дуготрајан? У породици пак, где се Бог слави, где поштење влада, у таквој породици и не говори се о миру, пошто је у њој већ мир сам по себи, као последица врлине. Онако, рецимо, као што је топлина последица светлости, или светлост огња. Тако Вам је и у једном народу, и у целом човечанству. Да није врлина поколебана у свету, не би се ни говорило толико о миру . Јер мир би истицао из врлине. Но у свету се данас говори о миру више него у ранија времена, и људи се труде више него икад – не да поврате врлину као услов мира него – да вештином измајсторишу мир. Али као што се кров не може подићи пре темеља, тако ни мир пре врлине. А темељ и надахнитељ сваке врлине за нас хришћане јесте Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Јер ко би други и могао бити основ мира на земљи до Онај који је једини назват Књазем Мира?
Онда када старешине народа и племена буду вољни стварати мир у свету не попут древних предака својих, који су насупрот Богу зидали кулу Вавилонску, уздајући се једино у своју вештину, него са слављењем Бога;
када се позову народи и племена да се простру на молитву пред Свевишњим;
када се одреди пост, и нареди уздржљивост од свих раскалашлука бар за извесно време;
када се строго забрани свако вређање Створитеља света;
када се свака врлина свесно истакне и јасно нагласи као услов мира –
тада ће Црква православна с великом радошћу и готовошћу учинити све жртве, које Бог и човечанство на њу наложе ради мира међу људима.
А дотле Црква православна чиниће оно што може. Учиће своје верне врлини, утврђиваће их у вери и љубави, и тако оспособљавати их за међусобни мир. И још уз то молиће се из дана у дан Књазу Мира, да све људе удостоји Свога божанског дара – мира на земљи.
Мир Вам и радост од Господа.