МАТЕРИК

 МАТЕРИК

III
Духовна упутства монаха Исаије пречасној монахињи Теодори

Ми смо телом и лицем унеколико удаљени од тебе, добра сестро, али не и срцем. Ми живимо у овој пустињи да бисмо, благодаћу Христовом, обезметеживши се мало од људи и уклонивши се од свега ради Бога, и ми, сразмерно својим силама, ступили у борбу са насртајима непријатеља и са страстима, одбацивши лењост, стресавши са себе униније, удаљивши немар и одушевивши се ревношћу и усрдношћу према богоугађању.
Тако, добра сестро моја, изабравши из Божанствених Писама спасоносне поуке и упутства, реших да их и у писаном виду представим твоме богољубљу, како би могла да читаш о ономе о чему сам ти увек лично говорио, и, пазећи на савете моје, да са страхом сабираш духовни плод.
1. Почетак духовног назидања по Богу поставља се упечаћивањем у срце сећања на велико Божије старање за спасење душа наших. Стога не допусти немарности и безбрижности да потамњују сећање твоје, и никад не заборави велика доброчинства која ти је Бог учинио. Таква сећања, скупа са сећањем на смрт, загреваће и узвишавати молитву, којој сам научио твоје богољубље. Таква сећања, слично златном сечиву, рањавају срце и свагда га побуђују на славословље, смирење, благодарење са скрушеним срцем, на ревност за богоугађање у безмолвију, и на сваку другу врлину. Држећи их непрестано на уму, скупа са сећањем на смрт, непрестано ћеш понављати пророчку реч: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? Заиста, толико су велика и неизбројива доброчинства човекољубивог Господа и Владике нашега према нама! Захваљуј му, госпођо моја, будући да те је често избављао од опасности. Како те је, само, често скоро из самих чељусти непријатеља отимао, већ спремну да паднеш у грех! Како те само, раслабљену у немару и безбрижности, није предавао духовима обмане на погибију и смрт, него те је, као Човекољубац, дуготрпељиво чувао, очекујући твоје буђење, обраћање и покајање.
2. Тело не може да живи без хлеба и воде. Ни ум, који је окружен поводима за разнеженост и раслабљивање, не може у себи да држи сећање на Бога. Један поглед на њих буди похоту и рањава душу. Зато је Господ ученику који хоће да иде за Њим заповедио да се одрекне свега и напусти [своје] место. Пре свега, човек мора да одбаци од себе све узроке раслабљивања, те да, затим, приступи делу Божијем. И сам најслађи Господ наш први пут је у најнеплоднијој пустињи ступио у борбу са ђаволом, чију је власт уништио. Тако и апостол саветује да они који су узели крст Христов изађу из града. Изађимо, вели, к Њему изван станишта, поругу Његову носећи… јер Он пострада, тј. би распет, изван града (Јев. 13,13; 12). Кад се човек одвоји од света, удаљи од свих његових страсти и сваког обраћања људима, лако ће заборавити претходне навике, и неће се дуго трудити да би достигао спасење. Приближавајући се, пак, свету и његовим стварима, он се тренутно раслабљује и умом и срцем.
3. Треба да знаш, добра госпођо моја, да је подвижнику велика помоћ ако ништа нема у келији својој. Јер, чим су удаљени предмети који могу да му раслабе душу, он је ван опасности од двоструке борбе – унутрашње и спољашње. Он ће у безмолвију, управљан благодаћу Божијом, без напора победити свако искушење. Од какве борбе треба избављати човека код кога нема предмета који подстичу телесне страсти? Немајући ничег сувишног у келији својој, он неће ништа ни пожелети, већ ће нечим скромним, тј. хлебом и водом, задовољити телесне потребе у одређени час. Како је ова храна лишена сладости, он ће је узимати само ради одржавања тела.
4. На онога ко са трпљењем седи у безмолвију и са њим сједињује уздржање од слушања разговора и гледања на привлачне ствари, пост, ћутање и молитву – убрзо ће починути Свесвети Дух.
5. Увек треба да се удаљавамо од узрочника који побуђују непријатељску борбу и да избегавамо приближавање ономе што може да нашкоди души. Не говорим само о прохтевима стомака, него и о свему пожељном, чиме може бити искушана и притешњена слобода доброг произвољења.
6. Приступајући Богу кроз покајање, човек се заветује да ће се удаљавати од свих световних брига, свих страсти и блуда. Стога монах, прво, не сме да гледа на женска лица, нити монахиња на лица мушкараца; друго, не сме ништа пожелети и ничим се наслађивати; треће, уопште не треба слушати људске разговоре. Ако ово будеш сачувала, госпођо моја, седећи у келији својој, благодаћу Христовом бићеш неповредива од злих помисли.
7. За сваки телесни уд постоји одређена привлачност, с којом монаху предстоји знатна борба. Ако хоће да избегне пад и суровост те борбе, он од себе треба да удаљи све привлачне предмете, те да се и сам од њих удаљава. Чувајући се на тај начин, он, благодаћу Христовом, неће пасти.
8. Монах који жели да је целомудрен, а разговара са женама (као и монахиња која разговара са мушкарцима), ма колико се трудио, неће достићи чистоту целомудрености, већ ће се, напротив, подвргнути опасности пада, ако не телесног, а оно душевног.
9. Треба се увек бојати онога што може да смути нашу душу приликом сећања или виђења. Према томе, не смемо бити немарни да не бисмо погазили своју савест. И ти и ја смо се сакрили у безмолвије келије: испитај, добра сестро моја, тело, душу и помисао, како би стекла трпљење у келији својој.
10. Онај ко је одбацио свако искушење овога таштога живота и са безмолвијем спојио пошћење, са ћутањем молитву и мржњу према стицању – убрзо ће се ослободити од ропства нашем заједничком непријатељу, триклетом ђаволу, и у Дан суда ће са великом надом чути: “Дођи, благословени Оца мога, наследи Царство које ти је припремљено”.
11. Велико је и чудесно дело – не допуштати у себи похоту, коју у нама подстиче лукави, већ је прогонити и гасити уздржањем. Уколико смо немоћни, барем се непрестано боримо против ње да не бисмо били побеђени. Јер, ми смо победници ако из овог живота изађемо непобеђени. Није у нашој моћи да не будемо рањени. Међутим, у нашој вољи је да стојимо на своме месту, без обзира на ране. Онај ко храбро иде против снажног непријатеља, прима ударце у лице, али чврсто стоји. Премда и бива оборен, он одмах бодро устаје. Ко прекорева војника који се враћа из битке покривен ранама? Прекора и суза је достојан онај који, бацивши оружје, бежи из строја, и прелази на страну непријатеља. Онога, пак, који стоји и бори се, макар се десило да се мало и поколеба, или чак падне, нико од паметних људи и зналаца војне вештине никада неће прекоревати.
12. Пожели Христа, добра сестро моја, да би те напојио љубављу својом. Затвори очи своје за утехе и таштине овога живота, да Господ зацари мир у срцу твоме. Уздржавај се од световних ствари да би се удостојила духовне радости.
13. Ако Богу не буду угодна дела твоја, залудан је и лажан труд твој. А твоја дела неће бити угодна Богу ако после недељу дана проведених у безмолвију и молитви изађеш напоље и расејаваш се макар дан, а нарочито два, и потом опет приступиш безмолвију. При таквом поретку, Богу неће бити угодна дела твоја. Бог хоће да смирени монах увек седи у келији својој, и да се, као риба на тигању, пече у борби са помислима. Онај ко је заузет земаљским не може да тражн небеско, а ко је привезан за овосветско – не може да очекује божанствене дарове. Расположење срца сваког човека раскрива се у његовим делима. Он бива побеђен оним ка чему се приклањају његове помисли, са чиме се саглашава, оним шта жели. То му је бог, томе верује – било да је реч о камену, о дрвету, или о угљу. Због тога апостол и вели: Свако бива поробљен оним чиме се наслађује, тј. оним што љуби.
14. Целог свога живота, добра сестро моја, воли смирење да би се избавила од многоплетених мрежа добромрсца непријатеља. Јер, њих нема на путу смиреноумних.
15. Не бежи од невоља које те сналазе у келији. Бог преко њих испитује колико га искрено љубиш. Ко бежи од искушења, бежи од врлина. Кад кажем – искушења, не мислим на похоту него на скорб. Искушење, пак, похоте одсецај молитвом чим никне, да се не би укоренила у твом срцу и постала јака и чврста.
16. Свим силама настој да раскинеш сваку световну везу. Тако ћеш моћи да се срцем сјединиш са Богом, и да сасвим заборавиш на ствари овог таштог света.
17. Деци дају да окусе хлеб пошто их престану дојити: и човек, који ступи у безмолвије, јесте као дете које одвајају од мајчиних груди.
18. Телесно делање претходи душевном, као што прах земаљски претходи души удахнутој у Адама. Шта сачињава телесно делање? Пост, бдење, безмолвије, ћутање, поклони, сиромаштво, труд, послушање. Таква су телесна делања! Кад у њима проведеш довољно времена са трпљењем, Бог ће ти дати и више.
19. Онај ко остави свет а спори се са људима због било какве ствари која му је потребна ради његове утехе – потпуни је слепац. Оставивши све тело, он се бори и војује за један његов уд.
20. Ко бежи од љубави према садашњем животу, умом својим је угледао будући век. Ко је, пак, окован таштинама живота, роб је страстима.
21. Схвати да је похлепа не само стицање сребра и злата, већ и све оно за шта се везује твоја жеља.
22. Поштуј дело бдења, да би обрео утеху од Бога, која се шаље душама које бдију.
23. Приљежно читај, и ум ће твој бити узведен ка гледању чудеса Божијих. Заволи оскудицу са трпљењем, и ум ће се твој из расејаности сабрати у себе.
24. Немој волети изласке напоље, да би ти помисли остале без смућења.
25. Склони се од световних брига, и брини се о души својој, да би се избавила од губитка унутрашњег мира.
26. Заволи целомудреност, да не би била посрамљена ни у својој молитви, ни у Дан суда. Без светости нико неће видети Господа: светост, пак, јесте целомудреност.
27. Чувај се малога [греха], па нећеш упасти ни у велики.
28. Не окивај душу своју жељом за задовољствима да не би постала слушкиња непријатеља. Воли убогу одећу да би избегла штетне успомене и оснажила смирење срца. Ко воли спољашњи сјај не може да стекне врлине, већ је близак паду у блуд, будући да његово срце нема смирења.
29. Како онај ко воли шале и празнословље може стећи чисто срце и савршено безмолвије?
30. За смиреноумљем следи уздржање, безмолвије, бдење и молитва. Уколико не примећујеш да смирење прожима ове врлине, знај да си надмена и далеко од Бога, као отпали дух. Јер, ни он у почетку није блудничио, није угађао стомаку, није био среброљубац, али је пао страшним падом – будући да је у гордости рекао: “Поставићу престо свој над облацима и изједначићу се са Свевишњим”, као што казује дивни пророк. Постојано смиравање у свему брзо ће те учинити кћерју Божијом. Јер, Давид говори: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега cвu. Ко воли гореспоменуте врлине, тј. – безмолвије, ћутање, целомудреност и молитву, постаје син или кћи Бога Вишњега, премда само уз смиреноумље.
31. Заволи безмолвије више него храњење гладних у свету, више од разговора са мудрим људима. Веће је да саму себе разрешиш од окова греха, него да робље ослободиш из ропства.
32. Нека ти оружје буду сузе и свакодневни пост. Колико си у моћи чувај се од гледања мушких лица да не би брзо умрла од блудне помисли.
33. Читање у безмолвију јесте велика ограда од страсти. Буди слободна од многобрижности за тело и од узнемиравајућих старања о стварима да би разумела што читаш и души пружила нетрулежну храну. Кад божанствена благодат почне да отвара очи твоје душе кроз безмолвије и читање, твоје телесне очи ће одмах почети да лију обилате сузе, тако да ће ти се читаво лице често омивати њиховим обиљем. Тада ће утихнути борба с чулима, и унутра – у срцу твоме – настаће велика светлост и тишина.
34. Ако неки непријатељ Божији почне да те учи супротно ономе што ти написах у овој књизи – немој му веровати. Поред благодати суза немој тражити јаснијег знака Божијег благовољења према теби. Под сузама не подразумевам оне које се лију за оцем и мајком, или због некакве световне и таште ствари. Напротив, Бог воли и теши се сузама које се у безмолвију изливају дан и ноћ због грехова који га вређају.
35. Према томе, очисти, госпођо моја, душу своју и уклони од себе сваку животну бригу да ти ум не би лутао тамо-овамо.
36. Ако желиш да се молиш чисто и непомућено, бежи од разговора са свим људима – монасима, световњацима, женама, монахињама, децом. Тада ће душа твоја угледати светлост истине. Уколико се срце одвезује од спољашњих дела и веза, утолико се у душу усељава Дух Свети, те срце налази мир, који ћеш ти појмити кад на делу будеш испунила оно што ти је овде написано.
37. Колико имаш снаге, вежбај се у читању Боженствених Писама, тј. јединственог руководства на путу ка спасењу, те ћеш се насладити просвећењем познања.
38. Срамота је да телољупци и стомакоугодници расуђују о духовним стварима, као, уосталом, и блудници о чедности.
39. Тело које се јако разболи одбија и укусна јела. И ум, заузет световним стварима и разговорима, не може да се приближи безмолвију, блаженом ћутању и молитви.
40. Ватра се не зажиже од сирових дрва. Ни Дух Свети не почива у души која воли [телесни] покој.
41. Блудница није верна у љубави према мужу. И душа која је заузета таштим делима овога света раскида везу са Богом.
42. Ако својој души наметнеш закон сиромаштва, благодаћу Божијом се ослободиш од свих световних брига, те у свом сиромаштву постанеш виша од света, пази, молим те, да не пожелиш опет стицање имовине под изговором љубави према сиротињи, тј. да би чинила милостињу, и да не бациш душу своју поново у узнемиравајућа старања – примати од једнога и давати другоме. На тај начин нећеш изгубити своје достојанство због додворавања људима услед тога што ти они нешто дају. Бог ти је дао руке да би себи стицала храну, подражавајући апостолу који каже: Потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје (Дап.20,34). Ако имаш нешто од ствари овога света, немој оклевати да их разделиш. Ако немаш, не жели, молим те, ништа више од насушнога хлеба. Јер, Господ говори: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт.6, 33). И ми Хришћани у свакочасовним молитвама својим од Бога ништа више ни не тражимо до: Хлеб наш насушни дај нам данас (Мт.6,11).
43. Очисти келију своју од свега осим божанствених икона и књига да, кад природа усхте храну, и нехотице и против воље не будеш побеђена. Ретко задовољавање потреба научиће те уздржању. Ако, пак, у келији имаш довољно залиха, тешко да ћеш сачувати уздржање.
44. Блажен је онај који зна и држи оно што је овде написано, тј. онај који пребива у безмолвију и, при умереном рукодељу, сву своју пажњу обраћа на молитвени труд, верујући да онај који ради Богу и сву тугу своју полаже на Њега, неће имати недостатка у неопходним потрепштинама, будући да се Њега ради удаљио од света, његових дела и веза са њим.
45. У час кад Бог гане срце твоје и покрене га на сузе, устани и 70 пута начини 7 поклона, не дозвољавајући свом срцу да се брине о било чему другом. Јер, тада ће демон са свом својом војском доћи к теби, како би те навео да се бавиш овим или оним помислима. И гледаћеш и дивићеш се ономе што ће се изродити из тога.
46. Пази, госпођо моја, постарај се и потруди око божанственог читања. Јер, ако се не потрудиш и не употребиш подвиг, нећеш стећи [прозрење]; уколико не будеш куцала на врата Божија топлом молитвом и трудом безмолвија, поста и бдења, нећаш бити услишена.
47. Када спољашњи човек, тј. тело, умре за световне послове (не само за грех, него и за сваки телесни покој), намах ће и унутрашњи човек, тј. душа, умрети за зле помисли. И ако монах из свог срца не истреби бриге о житејским стварима, не искључујући чак ни природне потребе, и не положи сву тугу своју на Бога, благодат се Божија неће уселити у њега.
48. Ако тачно појмиш какав крај имају сва световна дела и колико су ништавна, нећеш имати потребу за учитељем спасења твоје душе у твоме безмолвију.
49. Ко се не удаљава и не бежи од узрока страсти – вољно или невољно бива исмејан од греха. Узроци страсти су: вино, жене за мушкарце и мушкарци за жене, богатство, наслађивање тела. Они по природи нису греси, али се природа преко њих лако приклања греховним страстима. Стога монах од њих мора да се чува свим силама.
50. Људи поштују богатство, а пред Богом је хиљадоструко више часнија душа која је себе добровољно смирила до сиромаштва.
51. Ако хоћеш да поставиш добар почетак врлини и спасоносном делању – припреми се за искушења која ће наићи због врлина. Немој се бојати ђавола који има обичај да честим и страхоносним искушењима сусреће онога који усрдно почиње да живи побожно и ревнује за врлину како би га, уплашивши га од самог почетка, одвојио од добре намере. Није да триклети има неку силу јер у том случају, нико не би могао да отпочне са било каквим добром), већ му Господ допушта да делује ради нашег добра, као што се види код праведног Јова. Стога, добра сестро, буди спремна да са храброшћу и благоразумношћу сусретнеш искушења која прате врлину.
52. Чврсто веруј, госпођо моја, да ће ти најслађи Господ наш Исус Христос својом Божанственом силом помоћи да истрајеш и победићеш када на тебе наиђу искушења света. Човек који сумња у Божију помоћ приликом искушења не верује у Бога и није достојан хришћанског имена. Онај ко истински верује и који је побожан верује да га Бог може ишчупати чак и из самих чељусти змије. Тако су веровали мученици и без страха ступали у огњену пећ. Бог их је и избављао због њихове чврсте вере. Он је, без сумње, због чисте вере јеврејске младиће избавио из пећи вавилонске, и свету Теклу од ватре и љутих звери.
53. Греха се клони онај ко га је омрзнуо. Он храбро иде путем врлине, не бојећи се ђавољих напада. Јер, у њему обитава Бог.
54. Старај се да задобијеш оно добро које си изгубила. Ти Богу дугујеш чистоту. Он за њу не тражи бисере и драго камење. Бог као да теби и свима вернима говори: “Човече, изгубио си девственост и чистоту! Од тебе не желим милостињу, уколико остајеш у блуду. Од тебе хоћу светост и целомудреност”.
55. Нека ти језик буде кротак, и бешћашће те се неће коснути. Стекни слатка уста, и сви ће ти бити пријатељи.
56. Због чега се, добра госпођо моја, бринеш и трудиш око привремених и таштих телесних потреба ако верујеш да Бог промишља о теби? Пребаци на Господа жалост своју, и не бој се страховања лукавога. Ко све положи на Бога, мирно проводи све дане свога живота.
57. Неко од светих је рекао: “Приметио сам да Бог монаху који му не служи како треба и како може, допушта да падне у искушења. Уколико благодарно прими искушења, Бог му ускоро помаже и избавља га од њих. Ако, пак, савладан демоном, почне хулно да ропће, Бог га оставља. Тада га, о чуда, змија из бездана, добромрзац ђаво, смирава [кроз патњу]”.
58. Сећај се Свевишњег Бога у свако време, добра сестро моја, и Он ће се сетити тебе када упаднеш у невоље и искушења, те ће те спасти од мрежа ђаволских. Никада га не заборављај, предајући се животним таштинама, да и Он тебе не би заборавио у време борбе твоје. У срцу своме буди му послушна да би у невољама, кад се из срца насамо молиш, имала смелости према Њему.
59. Ви који сте криви због греха, теците ка Господу, који једини може да отпушта грехе и да превиђа сагрешења. Јер, Он је са заклетвом преко пророка Језекиља рекао: Живим ја, говори Господ, и не желим смрти грешника, него да се обрати и буде жив.
60. Блажен је онај који себе смирује у свему, јер ће га Бог узвисити. Бог брзо прославља онога који ради Њега гладује, жеђује и смирава се. Онога који Њега ради овде гладује и жеђује, у дан награђивања, Он ће показати као истински богатог.
61. Целог свог живота сматрај се грешном да би увек била оправдана.
62. Ако си се добровољно одрекла од свих световних послова, не препири се ни са ким и ни због чега.
63. Уклањај се од лоших људи као Од зле заразе.
64. Као што се од стомакоугађања рађа блуд, тако од причљивости и непристојних разговора настаје бура помисли и избезумљеност.
65. Брига о стварима овога живота смућује душу и не допушта мир помисли.
66. Монах који се предао врлинама треба да се потпуно одвоји од свих световних брига, тако да, ушавши у себе, у своме срцу не нађе ништа од овога века. Јер, само ум који је испражњен од брига може да се, помаган благодаћу Христовом, нерасејано поучава, моли и безмолствује дању и ноћу.
67. Око молитве која је окрилаћена љубављу Божијом и која се неуспављиво држи даноноћног бдења, Господ као покров устројава облак светлости.
68. Као што облак сакрива сунчеву светлост, тако стомакоугађање потамњује познање ума и одгони Духа Светога.
69. У сластољубивом и лењивом телу не обитава Дух Свети, већ сатана са свом војском својом.
70. Као што се отац стара о болесном детету, тако је и Господ милосрдан и састрадалан према ономе који се телом злопати Њега ради – који пости, бдије, и ћути. Он увек стоји близу уста његових.
71. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире (l.Kop.11,30), говори апостол. Шта значе ове речи? Чуј. Монаха који зна да је његов сасуд разбијен, пун скверни и нечистоте, и не настоји да се безмолвијем, ћутањем и топлим сузама опере од прљавштине, те да затим приступи Божанственим и Пречистим Тајнама, већ бисер сахрањује у прљаво блато – Господ кажњава горким страдањима и тешким болестима, како би се макар посредством невоља некако, у безмолвију и истинском покајању, Њему обратио, и Он га исцелио.
72. Не губи, сестро, време за подвиг безмолвија све док те не сустигне болест или неко друго велико страдање, или, што је изнад свега, смрт. Каква ти је корист или, боље речено, зашто си се и родила, ако те у лењости сустигне неизбежни удео овог несрећног живота? Стога те у читавој овој књизи, као душељубиву и безмолвољубиву, молим и преклињем да не траћиш и не расипаш овај живот у испразностима овога света. Јер, не знаш шта ће са тобом бити сутра – да ли те чека живот или смрт. Изабери добро и пребивај у њему, па ће ти сам Бог бити помоћник и покровитељ.
73. Безмолвије и ћутање је богатство скривено на њиви монашкога живота. Стога пођи, продај своје имање, и купи богатство безмолвија и ћутања, те га чувај неокрњено до краја живота свога, да би се преко њега обогатила богатством Царства небеског.
74. Онај ко цвет телесни, тј. младост, исушује подвижништвом и одсеца њене жеље, занавек ће царевати са Христом.
75. Пази на себе, добра госпођо моја, те, чувајући свагда ћутање уста и безмолвије ума, непрестано мисли на Суд и вечне муке. Сматрај себе већ умрлом и не брини се ни о чему светском. Ревнуј само за једно, тј. да свагда ходиш по вољи Божијој. Седећи у келији својој, у безмолвију и ћутању, уздиши и моли се са усрдношћу. Нека увек у уму твоме буде сећање на Бога и сећање на смрт, да демони у твом срцу не би нашли место у које би могли да убаце рђаве иомисли.
76. Монах неће успети у безмолвију и неће окусити покој, уколико не стекне ћутање и уздржање.
77. Три врлине сачињавају душевно богатство монаха: безмолвије, ћутање и пост. Уколико не сачува једну од њих, ни у другим двема неће моћи да напредује.
78. Смех и светске забаве неће донети користи у часу смрти. Њих, међутим, више од свега воле они који се Бога не боје. Тешко таквом човеку! Боље би му било да се није родио.
79. Нека у твом срцу увек буде мисао о крају живота и о смрти. На тај начин ћеш моћи макар делимично да ступиш у безмолвије.
80. Стекни безмолвије и ћутање у страху Божијем, и ни једна од стрела непријатеља неће те додирнути. Безмолвије је родитељка покајања, огледало грехова, мати скрушености, извор суза, светловодитељка ума, исправитељка очију, језика и слуха, обуздавање стомакоугађања, пламеност молитве, узрок нестицања. Безмолвије је благи јарам и лако бреме, које успокојава и спасава онога који га љуби. Оно је добри део који је изабрала Марија, као што је рекао Христос Господ. Држи га се, добра сестро моја, у љубави и страху Божијем. На тај начин и ти ћеш моћи да се насладиш Господом својим, најслађим Исусом, и, седећи поред Њега, да му кажеш: Прилепи се душа моја за Тебе. Душа ми се насити сала и масти. Према томе, стекни часно безмолвије, добра сестро моја, Господа ради. Јер, знаш шта вели Писмо: Бољи су хлеб и соу безмолвију, него столови јела са бригом и расејаношћу.
81. Не бој се да поставиш добри почетак пута Божијег, тј. безмолвија, које те може одвести у живот вечни. Само пожели да почнеш са усрђем. Видећи усрђе душе твоје, сам Бог ће ти бити пут и сам ће те увести у Царство своје.
82. Нека би ти Господ, по милости својој, дао незалазну светлост Сунца правде, како би, имајући просвећене душевне очи, без саплитања ишла путем овога живота, на коме је много каменова спотицања и свуда зјапе бездани пропасти. Јер, сви ми имамо потребу за божанственим светловодством, како бисмо, прошавши поред саблазни и провалија, незаблудиво ишли путем врлина. Ко не иде овим путем врлина, узалуд се труди и бесциљно ходи. Јер, многи путеви изгледају прави, премда им је крај на дну ада. И заиста, зло се приближује врлинама и као да стоји пред вратима њиховим. На гумно добрих дела насрћу демони, као мрави на гумно са пшеницом. Због тога, са свом усрдношћу треба да се стараш о безмолвном животу, и да, седећи у келији, разликујеш зле од добрих помисли, како се лопов не би сакрио и, ушавши, разграбио богатство врлина. Буди обазрива, добра сестро моја, и држи ум свој будним. Такође, постави вратара крај очију и уста – сећање на смрт и сећање на најслађег Исуса, тј. молитву којој те научих и коју треба да говориш непрестано, дан и ноћ: “Господе Исусе Христе, помилуј ме! Сине Божији, помози ми!”. Њоме можеш да одбијаш нападе лопова. Смирење уме такође да говори: “Унутра нема богатства. Залудни су покушаји твоји, несрећниче. Овде је сиротиште у коме се трпи крајња убогост. Шта лопов има са убогошћу?” Чувши ово, лопов ће се постидети и вратити се натраг. Уместо да превари, биће преварен и побећиће од душе смиреноумнога као што се бежи од ватре. Стога је од свих дела безмолвија [за ђавола] најстрашије и најужасније – смиреноумље. Као што онај који има лепо сазидану и сваког богатства пуну кућу лако може да изгуби све ако не постави стражу, тако се и врлински човек, чија је душа пуна сваке доброте, налази у великој опасности да у једном трену изгуби све богатство врлина, које је сакупљао са трудом и знојем, уколико крај ње као стражара и вратара не постави смирење, сећање на Бога и смрт са добрим безмолвијем и ћутањем. Онај ко нема стражара и вратара, тј. сећање на Бога и смрт са смирењем, с правом се може назвати издајником самога себе. Стога је потребно имати не само врлине, него и њиховог чувара. Дело часног безмолвија и других врлина храмље уколико недостаје смирење, сећање на Бога и на смрт. Марљиво пази на себе. Схвати шта те руководи спасењу. Благодаћу Христовом упамти то и држи га се.
83. Девственик не само што тело своје чува од [телесног] односа, већ се стиди чак и самога себе кад, усамљен у келији својој, осети страсни покрет тела.
84. Ако волиш целомудреност – одгони срамне помисли.
85. Кад монах храбро и са усрдношћу ступи у борбу, не рачунајући смрт ни у шта, са пуном ревношћу и жаром ушавши у блажено безмолвије, предавши себе на свако искушење и смрт, и презревши привремени живот, свет и само тело ради љубави Божије, Бог га покрива, не допуштајући ђаволу чак ни да му се приближи. Тада овај пакосник стане негде подаље и чека тренутак монахове раслабљености. Чим монах макар на кратко пренебрегне сећање на Бога и на смрт, или почне да ради нешто световно, или себи дозволи да лута ван своје келије, он одмах насрће на њега, као дивљи вук на залуталу овцу. Уколико се монах одмах не обрати Господу, коначно ће пропасти, јер ће га оп прождрати, будући да нема помоћника. И то не бива због силе ђавола, већ због [слабости] самога монаха. Стога, добра моја сестро, пребивај свагда у безмолвију, како Бог не би допустио ђаволу да ти приђе, и како би уништио његове замке. Видећи анђела-чувара благословене душе твоје, он ће, злобни, благодаћу Христовом, бежати од тебе као од огња. Стога, колико год имаш снаге, добра госпођо моја, пази на чувара душе своје. Нека не да Бог да га увредиш, иначе ће одступити од тебе. Ако од тебе, због твог немара или унинија, одступи свети анђео који те чува, ти ћеш – о ужаса! – неизбежно отићи у пропаст.
86. Знај, и напиши у срцу своме, да сластољубље, покој тела и разговори са људима јесу три ствари које монаха одвајају од Бога. Ако се овога буде чувао уздржањем, постом, бдењем, псалмопојањем, молитвом, безмолвијем, ћутањем и читањем, уз помоћ Божију он никада неће отпасти, и ђаволу пеће бити допуштено да му се приближи. Ако некад и буде допуштено да му се приближи, уз њега је увек сила Божија и анђео који га чува. Он се неће уплашити искушења, будући да је ум његов увек са Богом. Као храбар у Господу, он презире ђавола.
87. Сама божанствена благодат поучава људе, а нарочито монахе, како да дејствују по вољи Божијој. Обучавајући пливању малолетно дете, човек га држи поврх воде на својим рукама и подиже чим се загњури у воду, говорећи: “Буди храбар, не бој се, држим те”. Учећи свог малишана да хода, мајка се од њега унеколико удаљава и зове га себи. Ако дете, идући ка мајци својој, почне да, по слабости тела, дрхти и нађе се близу пада, мајка брзо притрчава, узима га на руке, грли и љуби. Тако и божанствена благодат носи оне који трпе у безмолвију ради имена Божијег, мало-помало их учећи путевима спасења. Запиши ово мало речи у срцу своме, и нека остану неизгладиве у све дане живота твога.
88. Безмолвије је спасоносно, будући да спречава свако зло. Уколико путем молитве себи у помоћ стекне четири врлине: трпљење, смирење, бдење и уздржање, обрешће најкраћи пут ка спасењу. Добро је и веома добро ћутање. Оно је мајка светих помисли. Дух Свети бежи од многоречја, таштине и расејаности. Добро је безмолвије, будући да је мајка свих врлина. Оно их рађа путем непрестане и нерасејане молитве Богу. Монаха који воли безмолвије воли сам Бог, будући да и он воли Бога, безмолствује и ћути, и ревнује да једино са Богом разговара у чистој молитви. Пребивајући на земљи, он мисли о горњем, и његов ум је свагда заузет једним – како угодити Богу, и постати храм Светога Духа. Он са усрдношћу подмеће врат свој под лаки и благи јарам најслађег Исуса и, презирући све видљиво, стреми невидљивоме. Он као да види и чека самог невидљивог Бога. Он се подвизава да постане сличан анђелима. Седећи увек у келији својој и сећањем не одступајући од Бога, он свој ум чисти као огледало. Блажен је он и на земљи и на небу.
89. Пази на Господње, пророчке и апостолске речи и држи их у срцу као руководство. Напредуј у врлинама, да би био у близини светих анђела, дуготрпећи у келији својој, упражњавајући читање, подвизавајући се у бдењу, смиреноумљу, целомудрености, посту, срдачној молитви и ћутању, и то не данима или месецима, него све време свога живота, до последњег даха, песмопојећи Владику свога даноноћно. Ако си тако започела, добра моја госпођо и сестро, тако ћеш и завршити, ходећи печалним путем кратко време свога подвига, те ћеш, благодаћу Христовом, ући у рај, да би се са Христом у векове веселила.
90. Кад помислим о брзопролазности живота, о многосплетеним таштинама животним, о нестајању светских добара као сенке, о варљивости славе, несталности власти, непоузданости благостања, сујетности богатства, када потом погледам на будући долазак нелицемерног Судије, на крај света, и ужас и страхоте који ће га пратити – тј. силазак са неба муњоликог Судије, претхођење небеских сила са страхом, припремање страшног престола, савијање неба слично књизи, горење стихија у огњу, звук страшне трубе, отварање гробова и буђење мртвих као из сна, тренутно спајање праха у претходни састав [тела] и поновно сједињење душа са телима, хитање праведника у сусрет Судији, пристизање Женика у поноћ, удостојавање ревносних уласка у ложницу, остављање лењивих изван – морам да назовем блаженим мудре дјеве које помиње Божанствено Јеванђеље, зато што су, појмивши неодређеност времена, увек чекале бесмртног Женика свог, свагда у срцу имајући страх од Његовог доласка и, у очекивању ноћне тишине, настојале да зажежу своје светиљке. Али, ништа нам не смета да ближе погледамо божанствену причу: Тада ће бити Царство небеско као десет девојака које узеше светиљке своје и изиђоше у сретање женику (Мт.25,1). Кад су то оне изашле? Сабери ум свој, госпођо, и пажљиво слушај. Дакле, кад су то оне изашле? Да ли су изашле кад је наступио крај живота, кад је стигла пресуда смрти, кад су по њих већ били послати анђели? Не, него у тренутку одрицања од утеха живота, тј. кад су се обезметежиле, узревновале за врлине, определиле се за ћутање и пост, кад су почеле добар поход, тј. монашки живот, кад су ступиле на узани и скорбни пут, кад су добровољно примиле суров живот, презреле животне бриге, одрекле се брака, заволеле целомудреност, одбациле гнусобу греха, и срцем се приљубиле уз пречистога Женика. Тада су му изашле у сусрет. Речено је: А пет њих бијаху мудре и пет луде. Какво је обележје мудрих дјева? Спајање целомудрености са милостињом, безмолвијем, постом, ћутањем, бдењем, нестицањем и смирењем. Тим врлинама оне су украшавале своју целомудреиост, тј. своју душу. Оне су схватиле да је вера без дела мртва и увериле се да је један завет недовољан за спасење: јер, са једним крилом орао не може да узлети на висину. Сетиле су се, такође, и речи Женика који је казао да онај који хоће да иде за Њим мора не само да се одрекне себе, него и да буде спреман да душу своју положи за Њега. Познавши све ово, и одрекавши се свега, оне су узревновале да се украсе сваком духовном лепотом, како би, приликом Жениковог доласка, могле са Давидом рећи: Припремисмо се и не смутисмо се. Луде, пак, девојке, чије су светиљке биле без јелеја врлина, ограничише се само на једно: прихватиле су девственост, али се нису потрудиле да се украсе другим врлинама; телесну безбрачност су сачувале, али нису хтеле да стекну безмолвије и ћутање, нити да се принуде на пост, бдење и друга лишавања. Шта даље? Пошто је Женик одоцнио, све су дјеве придремале. Међутим, оне које су се снабделе јелејем посведочених врлина, имађаху смелост и наду да се њихове светиљке неће угасити. Зато су, без обзира на сан, назване мудрима. Луде су, пак, спавале безбрижно, не размишљајући о будућности. И шта су претрпеле у часу невоље, не да се објаснити. Ето, настао је час, дошло је време, затрубиле су трубе, покренуле су се стихије, усколебао се ваздух, потресло се небо са својим сводом, јавили су се анђели, дошао је Судија – и то не дању, него ноћу, те се чуо глас који зове да му сви изиђу у сусрет. Устале су све девојке, разбудиле се и узеле светиљке. Међутим, светиљке мудрих су гореле јако и светлеле свима, зато што су биле пуне сваке врлине, а светиљке лудих су се угасиле. И – о, губитка! Мудре су примљене у ложницу, а лудима је спречен улазак. Пази, добра сестро моја, и чувај се да и сама не страдаш као оне луде девојке. Поревнуј да се украсиш свим врлинама. Нарочито, пак, приони уз добро ћутање и безмолвије. Јер, они су мајке и корени свих других врлина. Ако стекнеш ове две врлине, ускоро ћеш стећи и остале у свом срцу.
91. Задржавање ван келије нека ти је мрско ако хоћеш како ваља да безмолствујеш уз благодат Христову. Општење са људима јесте погубно за безмолвника: оно прогони благодат, помрачује разум, хлади ревност према безмолвију. Стога ти увек заповедам да не излазиш из келије и да не разговараш са људима. Ко добровољно напушта безмолвије и невоље подвижништва које га прате, те скита тамо-амо, хтео – не хтео, пада у грех. Напротив, што се више умножавају напори и врлине у безмолвију, умањују се греси.
92. Сећај се свагда почетака одречења од света, и прве ревности према монашкоме животу, и топлих помисли с којим си, оставивши свет и дом свој, ступила у борбу против ђавола. Ко жели да се бори са ђаволом, добра сестро моја, треба да је увек бодар и опрезан. Јер, као што нас учи апостол Павле, не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света (Еф.6,12). Ко ступи у борбу са таквим мноштвом и таквом гомилом не сме да има много помисли и брига: јер, демонска борба се везује за дела овога света. Зато најслађи Исус Христос и Бог наш говори у Јеванђељу: Долази кнез овога света, и у мени ништа нема (Јн.14,30). Као Владика свега, зар Он није могао да поседује винограде, поља и многа богатства? Међутим, ни трунчицу од таквог нечег Он није желео да има. На исти начин Он сведочи: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда; а Син Човечији нема где главу заклонити (Мт.8,20). Томе, пак, Он учи и нас, који смо ради имена Његовог оставили све и пошли за Њим. Каква нам је корист од овога таштога света, који се радује нашој пропасти? Спасоносно, пак, безмолвије веома много садествује у борби против непријатеља, и учи нас трпљењу свих неизбежних невоља.
93. Не тражи савета од онога који није опробан богоруковођеним безмолвијем и ћутањем, и који за учитеља није имао најслађег Господа Исуса Христа. Јер, у садашње време, добра сестро моја, понестадоше учитељи спасења. Сви одступише, скупа непотребни постадоше, како каже пророк. Знај да је у учитељима доброга безмолвија још већа оскудица. Ђаво свуда разапиње мреже зла, и, као што видиш, све монахе увуче у животне и таште бриге, како би угасио и саму љубав према часноме безмолвију. У томе је триклети и успео. Ти, пак, добра сестро моја, немаш потребе за другим учитељем. И ево ти заповести! Пази и веруј речима отаца. Они кажу: “Седи у келији својој, и она ће те свему научити”. За онога који нема трпљења, све тешке околности и невоље имају двоструку тежину. Трпљење гута чемер несреће, а малодушност је мајка мучитељског стања духа.
94. Трпљење је мајка утехе и нека божанствена сила. Наводећи на човека невоље због грехова његових, Бог допушта да падне у руке малодушности. Њега тада обузима дух чамотиње, тј. ђаво, и опседа га силесија поганих и опаких искушења. Ако упиташ: “Који је разлог тим искушењима”, рећи ћу ти: наша немарност и безбрижност, које Господ жели да прогна невољама. Лек против свих њих је један – смирење. Од њега душа одмах добија утеху. Без њега нико не може да уништи ђавоље замке.
95. Не гневи се на мене, госпођо моја, што ти право говорим истину. Кад би ти савршено заволела мајку свих врлина, тј. блажено безмолвије, Господ би те избавио од свих искушења.
96. Очисти срце своје од свих светских брига, и ступи у дивно и божанствено безмолвије, умољавајући Господа [да ти опрости] твоје пређашње грехе и безумља. Обуци се у снажну веру, и претрпи борбу, да би те прославио Бог и да би од Њега добила многоцени и нетрулежни венац великог борца. Заиста, ако благодушно све претрпимо Бога ради, Он ће нас прославити у своме Царству. Пази на читање у келији својој, певај, моли се, колико имаш снаге прави поклоне, у срцу се поучавај у сећању на смрт, сећај се ада и будућег Царства, и чувај се од светских послова. Сачувај, молим те, и ову заповест – на сваки начин бежи од разговора са мушкарцима. Јер, ђаво може да ти намести пропаст и смрт, а да и не приметиш. Страх се не може победити ничим до безмолвијем и удаљавањем од свега. Кад одступиш од свега, Бог ће ти у срце послати утеху и светлост познања. Подвизавај се као добра слушкиња Божија, угледајући се на свете жене, које су пре тебе, из љубави према Богу, претрпеле огањ и друге неизбројне муке. Не кажем да треба да будеш спаљена Христа ради, или нешто друго што не можеш да учиниш, али употреби труд и подвиг према својој снази – пости, безмолствуј, ћути, бди, непрестано се моли. То и значи – према снази. Ако покажеш своју усрдност у овом малом, у малобројним данима живота свога, Бог ће те примити у Царство своје, и блаженствоваћеш у Њему у векове векова.
97. Ум се неће покорити Богу ако тело није покорено души. Покоравање тела души посведочава се постом, бдењем, трудом и осталим, као што сам често на разним местима у овој књизи о томе писао.
98. Ко себе покори Богу, близу је Његовог Царства. У чему се састоји ово покоравање и такозвано самоодрицање? Самоодрицање се састоји у томе да монах стекне расположење човека кога је цар осудио на одрубљивање главе. Такав човек се у том тренутку не брине ни о жени, ни о деци, ни о мајци, ни о оцу, ни о било којој светској ствари, већ му је сав ум обузет мишљу о смрти. Њему не пада на памет да има још некакав удео у животу. Прими и ти, добра сестро моја, такву помисао, и у безмолвију говори сама себи: “Хоћу ли бити жива до сутра? Шта сам учинила и шта добро имам? Како ћу изаћи из тела? Како ћу стати пред Христа? Да ли ће ме Бог оправдати или осудити на муке?” Ако тако будеш мислила сваког дана, на крају ће ти, без труда, од Бога доћи безмолвије? Какву корист ће ти донети разговор са људима? Никакву! Штету ће ти, међутим, причинити велику. Зато ти наговештавам и тумачим: не јури за пропадљивим и нечистим, као мало дете за игром, него као мудра душа и савршена слушкиња Божија у безмолвију испуњавај заповести Божије, како би те по исходу твоме Господ примио у вечни дом. Од сада, добра сестро моја, вапиј, призивај са уздасима и сузама, и чини оно што успокојава Бога. А успокојава га пост, бдење, безмолвије, ћутање, молитва, читање, оскудица и смирење. Ако сачуваш ово мало, благодаћу Христовом ћеш ући у Царство небеско. Ако, пак, презреш ово мало, више ти нећу говорити: сама ћеш за себе одговарати.
99. Постоји још један мудри и Богу мио поредак – не шарати очима тамо-амо, као ђавоиман, него свагда пазити на оно што је испред; не празнословити, него говорити само оно неопходно; задовољавати се оскудном одећом, неопходном за покривање тела; држати се оскудне хране, неопходном за одржавање тела, и не служити стомакоугађању. Бежи од дрскости као од смрти. Где год да ти се деси да ноћеваш, на сваки се начин старај да те нико не види. Не пљуј испред себе. Ако ти се деси да се закашљеш док седиш међу другим женама, окрени се назад и накашљи се скромно. Једи и пиј као што приличи деци Божијој, тј. помало, да би се сачувала целомудреност твоја. Ко ово мало не ушчува, није ни син Божији, ни слуга Божији, већ слуга ђавољи, хтео он то или не хтео.
100. Са свима разговарај кротко, и на сваког гледај стидљиво, али ни на коме не задржавај дуго свој поглед: јер, то би значило необузданост. Никог не прекоревај за грех, него саму себе увек осуђуј. Тако ћеш се избавити од греха осуђивања. Ако будеш приморана да се осмехнеш, гледај да ти се не виде зуби: јер, мудар човек се, како вели Соломон, тихо и једва приметно осмехује, а глуп и неразуман подиже свој глас кад се смеје. Бежи од мушкараца, као од ватре и змија. Бежи од разговора с њима, од њихове близине и виђања са њима као од ђавољих замки. Од свих људи сакривај своје тајне, дела и борбе које покреће непријатељ против тебе, изузев од свог духовног оца. Никад не седи без мантије, и увек се стиди анђела који те чува. Принуди се да будеш у безмолвију до саме смрти, да би ти Бог прославио душу у Дан суда. Боље ти је бити са змијом и аспидом, него седети и разговарати с мушкарцем, макар се радило и о монаху. Износим ти, добра сестро и госпођо моја, оно што сам нашао у душеспасоносним књигама, оно чиме сам и сам био кушан и што сам претрпео, задобивши безброј рана од ђавола. Скоро ни о једној ствари у овој књизи ти не написах а да је претходно нисам сам искусио, и да ме опит није научио. Мислим да ти није непознато једно од мојих многих искушења. Све ово сам написао да би се ти, благодаћу Христовом, сачувала и постала обиталиште најслађега Исуса Христа, Бога нашега. Ако тачно испуниш ове предострожности и свагда будеш заузета мишљу о Богу у добром безмолвију твоме, ваистину ће душа твоја у себи угледати светлост Божију, која се никад у њој неће помрачити.
101. Нећу се лењити да ти предложим и друго, тј. глад, читање, бдење, молитву, псалмопојање, честе поклоне. Све ово чини у келији својој са усрдношћу, и ускоро ћеш упознати велико богатство благодати Христове.
102. Многобрижан човек не може да буде миран, безметежан и ћутљив. Јер, сећање на таште ствари и против воље га доводи у сметеност и расејава његову тишину, безмолвије и ћутање. Ташта животна многобрижност душу монаха предаје ђаволу.
103. О, како је за жене погубно виђање са мушкарцима и разговор с њима, и како су жене погубне за мушкарце! Ко жели да безмолствује и да непрестано буде само са Богом, не сме имати бескорисне везе ни са ким – ни са мушкарцем, ни са женом. Јер, као што Бог човека спасава преко (другог) човека, тако и ђаво улаже напоре да душу погуби преко човека. Блажена си ти ако се сачуваш од свих таштина, и од веза са мушкарцима. Јер, ево шта Давид говори Приснодјеви Владичици Богородици: Слушај, кћи, и види, и приклони ухо своје, и заборави народ свој и дом оца твога, и пожелеће Цар лепоту твоју (Пс.44,11-12).
104. Видиш, добра сестро моја, како нас Давид учи да бежимо и од родбине и од оних који нам нису род, ако желимо да се спасемо. Видиш ли каквом је славом награђена и како се удостојила да буде Мати Божија по плоти Владичица наша Богородица, која се удаљавала од свих и приближавала се јединоме Богу у Његовом светом храму? Веруј ми, истину ти говорим: Ти нећеш видети лице Божије ако не заборавиш све световне послове, родбину и заједнички живот с људима. Погледај сама и изабери: или безмолвије и спасење душе, или везе с људима и вечну пропаст.
105. Девојке које се од свих крију и које нико не види сви хвале, било да су лепе или не. Ако се оне ради привремене славе решавају на такво затварање, како да се ти не затвориш на безмолвије, ћутање и молитву Царства ради небескога и славе пред лицем анђела и светих, а и да би Христос пожелео лепоту твоју?
106. Онај ко жели да безмолствује и да се спасава у овоме таштоме веку, свој слух чува чак и од гласова птичица, будући да и они представљају препреку савршеном безмолвију. Колико ће га тек ометати опшење са људима? Као што племенит и частан човек заборавља своју племенитост кад се напије, те га бешчасте и подсмевају му се чак и његове слуге, тако се и целомудреност душе озлеђује од разговора и општења са људима, будући да на нас наводе заборав на поредак безмолвија, из душе бришу сећање на Бога и растројавају добро и мирно устројство срца. Кад само повремено општење са неким причињава толику озледу души, шта рећи о свакодневном разговору и о скоро непрестаној пометњи? Заиста, праведни Судија ће их праведно осудити на вечну муку. Јер, апостол учи све нас: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших (Еф.4,29). Ко, пак, произноси мноштво речи зар ће се усудити да каже да није рекао ниједну рђаву реч? Ако дрхтиш од ада и жедна си Царства Божијег, никад не изговарај празну реч: јер, сам Господ је рекао да ћемо за сваку празну реч дати одговор. Све по душу некорисне речи су празне. Стога је неопходно, добра сестро моја, свом се пажњом уклањати од општења са људима, будући да од њега нема никакве користи. Јер, пророк говори: Код многих речи нећеш избећи греха; и: Ни пред пријатељем, ни пред непријатељем немој много причати. Нарочито је теби младој потребна свака опрезност. Стога, имајући тако велико мноштво сведочанстава, према својој снази се удаљавај од бескорисних веза и по душу штетног празнословља, сећајући се речи коју каза Господ: А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мт.12,36). Свагда безмолствуј и припадај божанственом читању. Навешћу ти један пример: као што они који су лишени ове видљиве светлости никад не иду право, тако се и они који не читају Божанствена Писма и који нису приљежни у молитви често спотичу, и неизбежно лутају, будући окружени тамом невоља. Божанско Писмо за душу јесте оно што је киша за жедну земљу. Колико год човек сејао по сувој земљи, неће добити никаквог рода: ни душа која не чита Божанско Писмо неће донети духовне плодове.
107. Као што вино весели срце човеку и стишава тугу, тако и духовно вино, тј. Писмо, душу приводи радости. И ненасита је сладост Божанствених Писама. Ако читаш и не схваташ силу речи, немој падати у жалост, већ одређено место прочитај два, три и више пута, призивајући Господа нашег Исуса Христа да отвори очи ума твога.
108. Остави многометежну таштину и приони на читање Божанствених Писама, те ћеш наћи спасење души својој. Свагдашње безмолвије и читање, умерено бдење, пост и ћутање убрзо ће подвижника довести до врата спасења. Ако, пак, неколико дана посвећује томе, а затим се опет расејава, он се налази у прелести, будући да једном руком руши оно што другом гради.
109. Погледај, добра госпођо моја, шта ћу ти рећи. Оних који чине милостињу и целомудрено, побожно и праведно живе много је у свету. Међутим, делатника Божијих, тј. ревнитеља доброг и блаженог безмолвија, које узводи у свету чистоту срца и непрестано гледање лица Божијег, нећеш наћи много чак ни међу онима који су оставили свет. Приђи малом броју изабраника Божијих, и не бој се да ходиш неуобичајеним путем.
110. Земаљски цар славом и влашћу обдарује оне који не штеде напора у верном служењу. Неће ли тим више Цар наш и Бог, Исус Христос, удостојити божанствених дарова оне, који, из љубави према Њему, благодушно подносе скорб безмолвија?
111. У безмолвију своме и молитви буди слична херувимима, који увек гледају лице Божије, и држи на уму да осим тебе и Бога у свету нема више никога о коме би требало старати се и промишљати. Ако ти дође помисао да се бринеш о некоме од браће или сестара, и донесе ти смућеност и тегобу у срце, [слободно] јој реци: “Добар је пут љубави и милости ради Бога. Међутим, ја сам Бога ради побегла од те љубави према сродницима”. “Стани,рече један монах старцу, јер ја Бога ради јурим за тобом”. “И ја,одговори старац, Бога ради бежим од тебе”. Ево ти закона безмолвија – ћутање према свима, стални пост до деветог часа и непрестана срдачна молитва, којој сам те научио.
112. Буди смела у Господу, сестро. Немој се бојати ове дивне врлине. Јер, плашљивац, нарочито ако је монах, свакако страда од две болести – телољубља и неверја. Телољубље је увек знак неверја. Ко презире тело своје, показује да свом душом верује у Бога и несумњиво чека будућа блага. Погледај на мученике и оце наше и расуди да ли је неко од њих ушао у Царство небеско наслађујући се храном и пићем, шалећи се и смејући се? Ако су, пак, (у Царство ушли) путем горких мука, како ћеш се ти усудити да станеш пред бесмртнога Цара када ништа слично ниси поднела? Зар ниси слушала о блаженој Теодори која је, оклеветана, ван манастира страдала даноноћно и благодушно подносила све болове и јаде, и како ју је Бог прославио? Зар ниси слушала какву је
страшну борбу прошла првомученица Текла ради љубави Божије? И зашто говорити о другима? Погледај на саму Мајку Светлости! У каквом се безмолвију и ћутању подвизавала она која је истинска Богородица и Мати Бога и најслађег нашег Исуса Христа? Са три године од рођења, одведена у храм Божији, за шта је она знала изузев за светињу, и с ким је разговарала осим са Богом, дан и ноћ пребивајући у молитви, безмолвију, посту и бдењу, и хранећи се неизрецивим сладостима Духа Божијега? И они су били људи, са немоћима нашим. Међутим, због напора и зноја у њих се обилно уселила божанствена благодат. Зато се потруди, злопати се и ти, безмолствуј, пости, ћути, бдиј, да би и сама постала кћи Божија. Јер, Давид говори: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега cвu (Пс.81,6). Али, човек не може да стекне ову синовску смелост према Богу ако не безмолствује, не прионе на молитву и не подноси сваковрсне невоље. Добро знам срце твоје, знам колико је храбро – храбрије чак и од душе моје. Стога слободно и откривам своје мисли твом богољубљу, и молим се свемогућем Богу да што пре прионеш на безмолвије. Тада ће ти Бог открити своја дивна чуда.
113. Чуј премудрог и светог оца нашег Јована Златоуста како говори о овоме таштом животу: “Не обраћајте срце поново на ташта и пропадљива световна блага која сте оставили. Богатство нестаје а слава пролази и ишчезава, као сенка. Таштина над таштинама, cвe је таштина! Залуд се мете човек, залуд сабира, и не зна коме ће ocmaвumu. Љубитељи световних добара се заиста узалуд мету, узалуд предузимају напоре и подвргавају несрећама, сабирајући оно што ће за кратко време ишчезнути, и што не могу понети са собом. Јер, све ће оставити овде, и наги ће отићи на Страшни суд Христов, као што су се наги и родили. Чак ако неко овде сакупи све ризнице света, наг и јадан, скрушен и смирен, у страху и трепету ће устати на страшно поприште – на нелицемерни и неподмитљиви Суд, где трубе анђели, где су постављени престоли, где се отварају књиге дела наших, где тече река неугасивог огња, где је црв неуспављиви, тама најкрајња, страшни тартар, где је непрестани шкргут зуба, непрестано стењање и неутешни плач, где нема смеха, али има непрестаног ридања, где нема светлости, али има непрозирне таме, где нема сагласног појања, али има кукњаве и вапаја”. Страшно је заиста и слушати. Колико ће тек страшније бити видети својим очима сва створења, у трену подигнута, како дају одговор за сваку реч, дело и помисао, за све што су сагрешили. Велики ће тада бити страх, добра сестро моја, велики трепет, добра моја Теодоро, каквог до сад није било, нити ће бити до тог часа! Затрубиће страшне трубе, сунце ће се помрачити, звезде пасти, небо се савити, силе небеске се покренути и Суд се спремити. О страха, о трепета, о невоље у часу неизбежног изласка на Суд!
114. Чуј шта говори Данило: Гледах докле се поставише престоли. И Cmapu данима седе… Његов престо је пламен огњени, а точкови му као огањ који сажиже. Река огњена излажаше и течаше испред Њега, а хиљаде хиљада Му служаше, и десет хиљада по десет хиљада стајаше пред Њим. Суд седе и књиге се отворише… Мени изнеможе дух мој у телу мом, и виђења главе моје смутише ме (Дан.7,910,15). Авај, добра госпођо! Пророк је уздрхтао угледавши једно виђење будућег Суда. Шта ће, пак, бити са нама јаднима кад заиста изађемо на Суд, кад се од истока до запада скупе сви народи, и свако изађе са својим делима? Тада ће се они чија су дела добра, тј. свете жене и мученици, радовати и веселити, а они чија су дела зла, слично мени грешноме, плакати и кукати, премда, авај, без икакве користи. Где ће тада бити родитељи? Где отац и мајка? Где родбина и пријатељи? Где величанство царева и сила племића? Где су тирани и властодржци? Где су слуге и слушкиње? Где украшена одећа и лепота лица? Где сва световна раскош? Где они који не верују да ће доћи тај час, и који говоре: Да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети (l.Kop.15,32). Где они који говоре: “Дај мени данас, а ти узми сутра?” Где они који говоре: “Науживајмо се овде, а о тамошњем ћемо видети после?” Где они који говоре: “Човекољубив је Бог, и неће мучити грешнике?” Колико ће се раскајавати они који тако говоре? Заплакаће, и неће бити никога да их утеши; закукаће, и неће бити никог да их помилује! Сами себе ће изобличавати, говорећи: “Авај! Авај! Себе смо погубили! Слушали смо речи, и нисмо пазили на њих; учили су нас и нисмо разумели; ослонили смо се на (свој) разум, и залутали. Праведан је Суд Божији о нама. Достојно и праведно нас Он предаје на муке, јер смо ради таште и пропадљиве славе презирали славу Божију”. Напротив, добра госпођо моја, тада ће се обрадовати они који световно нису рачунали ни у шта; узликоваће они који су своју плот стањили пошћењем и бдењем, који су душу очистили безмолвијем и молитвом, и обогатили се свим врлинама. Они који су овде плакали због грехова својих, тамо ће се вечно веселити. Лењиви, пак, и безбрижни ће отићи у вечну муку. Зато се и ми, госпођо моја, достојно покајмо, пре него што нас сустигне последњи крај, да и ми не бисмо кукали с неразумнима: “Авај!” Сада се покајмо, јер не знамо шта ће донети сутрашњи дан. Прихватимо се безмолвија, пре него што дође лопов душа наших, тј. смрт. Похитајмо, добра сестро моја, док има времена; пробудимо се из сна безбрижности и немарности за душе наше; подигнимо руке своје према Ономе који може да нас спасе, и рецимо: “Исусе! Спаси нас, пропадамо!” Потрудимо се, пре него што зађе сунце, пре него се затворе врата, пре него што нас сустигне ноћ. Кад нас сустигне крај живота биће касно да се започне посао. Похитајмо! Потребно је да трчимо, и то брзо, да бисмо стигли, да не бисмо закаснили и чули глас: “Не познајем вас”. Латимо се безмолвија, молим те, и кренимо путем врлина, да у Дан суда обретемо милост праведнога Судије! Време је близу, дан је на заласку, виде се знаци самртне ноћи! Потрудимо се! Тада ће грешник тражити бар један час за покајање, и неће га наћи. Тешко грешнику и лењивцу! Јер, његов крај гледа на дно адово! Тешко невернику и ономе који се не каје! Јер, њега очекује горко друштво са ђаволима у вечној муци! Изгубљено злато и сребро је, можда, могуће још и наћи, али изгубљено време живота никако већ нећеш повратити, добра сестро моја. Не пожалимо тело, него га сакрушимо. Јер, Христос блаженима зове оне који гладују, жеђују и плачу Њега ради. Тело је прах. Доћи ће дан неодложни и час досуђени када ће се земља вратити у земљу и прах опет постати прах. Не обмањујмо се лакомисленошћу! Велики је страх, госпођо моја, у часу смрти. Страшан је тренутак раздвајања душе од тела, неописива невоља када умукне глас и веже се језик, остајући без снаге да каже макар и једну реч. Тада ће човек само својим очима гледати тамо-амо. Чак и кад би хтео нешто да каже, језик му се неће потчињавати. Ништа од реченог није ти непознато, госпођо моја. Зато сам од многога понешто напоменуо твојој љубави у Христу. Ако хоћете, и послушате ме, говори Господ, добра Царства небескога ћете јести; ако нећете, и не послушате ме, мач he вас појести! Није ово моја реч, него пророчка – великог међу пророцима, Исаије. Уколико и ти не послушаш убогост моју, тешко теби! Ако, пак, са богатством врлина одеш из овога живота, буди радосна, јер ћеш ући у ложницу небескога Женика са светим анђелима.
115. Ми треба да се бојимо неизвесности смрти, будући да не знамо у каквом ће нас стању затећи. Иначе [постоји могућHOCT] да се помрачи ум наш, да непријатељ у нас посеје неку страст, да ослаби наше добро и побожно расположење, и да ми, обративши се ма чему светскоме, изгубимо сав свој труд. Јер, Господ је рекао: “У чему те затекнем, у томе ћу судити”.
116. Ми смо се сјединили са Христом, и одрекли се ђавола и свих дела његових, и свег служења њему. Међутим, човек у овоме не може у потпуности да успе и да се од свега очисти ако се не одвоји од световних и житејских послова.
117. Немој мислити да је мала ствар избегавање свега онога што је штетно и што може да пробуди страсти.
118. Ако хоћеш да се оправдаш у Дан суда, да нађеш живот и да наследиш Царство – немој ништа сабирати, добра сестро моја, и не траћи кратке дане свога безмолвија, већ се удаљавај од свих видљивих веза, како би лакше раскинула невидљиве окове своје душе. Презри и одбаци сваку телесну насладу и похоту, да би примила утеху непропадљивог духовног живота.
119. Ако волиш безмолвије (тј. истинску мати врлина, која је старе учинила победоносцима), чувај га непрекидно, и не допуштај нимало “освежавања” у таштим световним пословима, па ћеш ускоро достићи оно што тражиш у Господу Богу. Стрпљиво седи у безмолвију и с напором ревнуј за врлине и спасење душе, удаљавајући се од свих ствари: Јер каква је корист човеку, говори Господ, ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16,26). Заиста никакав!
120. Нека те не наговара помисао или, боље речено, нека ти не шапуће сатана, говорећи: “Немој да постиш, да бдиш, не злопати се, да се не би разболела”. Јер, ко се боји телесне болести, добра моја сестро, неће обрести милост Божију, нити ће моћи да стекне врлине. Онога, пак, ко са скрушеношћу припада Богу у свако време, Господ ће ускоро утешити својом посетом. Ако човек не презре тело, и благодушно не претрпи све што, по Божијем допуштењу, наилази на њега, никад неће угледати светлост Божанства.
121. Смирење је изнад свих врлина, а погубније од свих страсти су – стомакоугађање и општење са мушкарцима. Уздржање стомака смирује страсти, а општење с мушкарцима монахињу баца на дно ада.
122. У келији својој ради онолико колико је неопходно да зарадиш себи за храну. Све остало време проводи у молитви и читању, у испитивању помисли и у сузама над благословеном душом твојом, а не стога што ти недостају разна јела. Јер, то је својствено само неверујућим. Господ и Бог наш Исус Христос говори: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт.6,33). Стога, ако си верна слушкиња Христова, у свој ум не смеш да уносиш ништа ниско и нечисто, већ да трпељиво пребиваш у добром безмолвију, молитви и уздржању. Ко ће нас раставити од љубави Христове, говори велики Павле (Рим.8, 35). Ни невоље, ни муке, ни несреће, ни анђели. Видиш, госпођо моја, каква је љубав Христова.
123. Телесни труд, бдење, пост, поклони, читање Божанственог Писма и безмолвије чувају чистоту целомудрености. Труд се појачава вером и страхом од смрти, а основа свега јесте ћутање, удаљавање од гледања мушких лица и непрестана молитва.
124. Врлина која је стечена без напора јесте слаба и непостојана као ваздух.
125. Ако хоћеш да поставиш чврст темељ Божијем делу учини завет са својим помислима да нећеш живети дуже од три дана. Имајући увек такво расположење у свом срцу, храбро ћеш почети добро дело и никада нећеш пасти у чамотињу.
126. Не буди малодушна и двоједушна приступајући делима Божијим, да ти труд не би био бескористан и бесплодан.
127. Ако си из љубави Божије из срца примила анђелски образ [тј. монаштво], на сваки начин треба да се држиш његовог поретка. Тај поредак чине: одрицање од свега световнога, савршено нестицање, презирање плоти, пост, пребивање у безмолвију, стидљивост лица, чување погледа, оскудност у говору, чистота од злопамћења, држање у мислима и сећању да ће данас или сутра доћи смрт, и да је близак онај истински духовни живот, уздржавање од лутања изван келије без неопходности и крајње неопходности, свагдашње безмолвије у келији, удаљавање од људи и разговора са њима, омаловажавање части, храбро подношење искушења, напуштање животних брига и световних таштина, стални даноноћни плач – и, више од свега, чување целомудрености, уздржавање од стомакоугађања и пијења вина. Такве су врлине монаха, које сведоче о истинском одрицању од света. И ти се, добра госпођо моја, потруди око стицања таквих врлина у свако време, дан и час. Најслађи Исус Христос и Бог наш наложио је својим ученицима да држе све што им је заповедио. Он није рекао: “Држите једну, две или три заповести, и спашћете се”, него “Све”.
128. Рећи ћу ти једну ствар (а ти немој посумњати нити је презрети као маловажну, будући да ти говорим истину, као што су истинити и они који су ми је предали): све док не достигнеш до безмолвија, ћутања и суза, немој мислити да си поставила почетак монашкоме животу, већ себе још увек сматрај световњакињом. Испитај шта ти смета да напредујеш у овим врлинама. Нашавши узрок, уклони га, те се ревносно устреми ка њима.
129. Човек који је потпуно напустио бригу о таштом и привременом и целог себе предао Богу, при усрдној ревности за врлине, убрзо достиже чистоту и савршенство. Стога се, посветивши се добрим делањима, одвежи од бриге о храни, одећи, и свакој другој телесној потреби, и, разумно положивши своју наду на Господа, чврсто веруј да се Он брине о теби.
130. Онај који је затворио уста своја за причање и седи у келији својој у безмолвију и ћутању са молитвом – сваког часа гледа Господа.
131. Ко у срцу увек има сећање на Бога, одгони демоне и уништава злолукаве замке њихове.
132. Уста ћутљивога воли Бог. Причљивог, међутим, Бог ненавиди, а ђаво воли.
133. Ко чува ћутање, искусан је у свакој врлини и частан пред Богом. Такав ће без напора достићи Царство Божије. Као што се у време тишине и спокојства мора игра делфин, тако се онај који у тишини срца безмолствује и ћути радује са Господом.
134. Ко жели да види Господа мора на сваки начин своје срце да чисти сећањем на Њега. Сећање на Бога не може се стећи друкчије до безмолвијем, ћутањем и молитвом. Шта бива са рибом ван воде, бива и са тиховатељем кад напусти безмолвије и сећање на Бога, и помислима лута по свету.
135. Уколико се безмолвник удаљава од општења са људима, утолико се удостојава радости Божије у Духу Светом. Као што риба гине кад је лишена воде, тако се и сећање на Бога гаси у срцу монаха који борави са људима и дружи се са њима. Каква је нужда и која је корист од разговора с људима, кад је његов крај – пропаст душе? Боље је јести траву у безмолвију и миру, него пробрана јела са опасношћу да се отпадне од Бога и допадне муке.
136. Блажен је човек који се, седећи у својој келији, непрестано сећа дана свог изласка, удаљавајући се од свих утеха овога света. Ако и ти, добра госпођо моја, будеш чинила исто, примићеш хиљадоструку награду у Дан суда. Свезани, пак, светским оковима, прилепљени уз свет и његове утехе, и они који воле општење са људима – силно ће се, премда бескорисно, кајати у дан изласка [тј. смрти]. Ђаво је њима овладао и – авај! – њихов пад је неизбежан.
137. Велику похвалу од Господа нашег Исуса Христа има љубитељ безмолвија, ћутања и молитве. Царство небеско и живот вечни биће му награда за мали напор његов.
138. Ко не воли кроткога и смиренога безмолвника и ћутљивога? Христос ће га у Дан суда овенчати као свог трпељивог слугу.
139. Кад омрзнеш свет и општење са људима, Господ наш Исус Христос ће се са Светим Духом уселити у срце твоје. Ако, пак, будеш волео свет и његове обичаје, бићеш непријатељ Богу. Ова реч није моја, него апостолска: Не љубите света ни што је у свету. Свети апостол вели: Пријатељство према свету [јесте] непријатељство према Богу. Ништа нас толико не удаљава од Бога колико световни разговори, смех и дрскост. У овоме су замке духа блуда. Знајући чисто богољубље срца твога, у љубави Божијој те молим, добра сестро моја, да чуваш племенитост душе своје, и с трпљењем пролазиш поредак безмолвија и молитве, да од општења са људима у твојој души не би охладнео жар љубави према Господу. Поверуј ономе што ћу ти рећи: Ако не послушаш моје завештање да седиш у келији, безмолствујеш, ћутиш и молиш се у топлој љубави према Господу нашем Исусу Христу, бићеш предана ђаволу и анђелима његовим, тј. нечистим и срамним страстима. Јер, ко не трпи [ради] Господа, хоћенеће предаје се ђаволу. Предани, пак, ђаволу јесте јадан човек. Боље би било да се човек није ни родио, него да буде осуђен у Дан гнева и муке.
140. Увек укоревај саму себе, добра сестро моја, и говори: “Несрећна душо! Приближио се час твог раздвајања од тела. Зашто се наслађујеш оним што ћеш сада морати да оставиш, и што никад више нећеш видети? Пази на оно што те чека и размотри оно што си учинила, тј. шта је и какво је. Са ким си ходила у све дане живота свога – са Христом или са Његовим непријатељем? Ко је примио труд твога делања? Кога си радовала у монашком животу своме, и ко ће те, стога, срести у време исхода твога?”
141. Монашки живот и сав овај живот слични су позоришту у коме се ми, свакога дана и часа, боримо против демона. И понекад они обарају нас, а понекад сами бивају оборени. Али, ако себе сачувамо у добром безмолвију, ћутању и молитви, и оградимо се блаженим смирењем, благодаћу Христовом они над нама неће имати никакве власти, све док им опет сами не дамо повода за то. Знајући ово, расуди и пажљиво испитај за кога се трудиш. Ако са Христом и за Христа чиниш сва дела своја – радуј се. Ако се, пак, трудиш из љубави према свету – [знај] да на пропаст мучиш саму себе. Тешко јадној души твојој! У време исхода сетићеш се ових мојих речи.
142. Такође говори души својој: “О душо! Каквог си пријатеља стекла за будући век, и ко ће те примити под кров свој? Труди се и немој бити немарна за испуњавање заповести Божијих”. Ето секире дрвету уз корен! Послаће Господ анђела смрти, па ћеш осетити силу еванђелске речи: “Брзо посеците ову неплодну смокву”. Зашто и земљу да слаби?
143. Ко снажно заволи пост и безмолвије, убрзо ће постати пријатељ Божији. Стога пази на њих, добра сестро моја. Као што ситост стомака јесте почетак свих зала, тако је општење са људима почетак раслабљивања и распаљивања похоте у срцу. Пут, пак, Божији јесте свет – пост и безмолвије, пажљиво читање и трезвоумна молитва. Стога се моли усрдно, дан и ноћ, прогонећи од себе сваки траг лењости и сна.
144. Пост је основа сваке врлине, почетак подвига и венаца, чувар красоте целомудрености, отац молитве, извор разумевања, учитељ безмолвија, управитељ свих добрих дела и свих духовних добара.
145. У ономе ко почне да пости рађа се топло расположење за сећање на Бога и молитву. Јер, душа онога који пости не воли да се излежава у постељи дан и ноћ.
146. Уколико више будеш приањала уз пост са безмолвијем, утолико ће обилније на теби починути благодат Божија, а непријатељске помисли ће далеко побећи од тебе.
147. Нико никада није видео онога који пости са расуђивањем да је поробљен злом похотом. Ко, пак, презире пост излаже се подсмеху демона блуда.
148. Стуб и тврђава сваког добра јесте пост са безмолвијем. Ко о томе не брине – губи свако добро. Пост је прва заповест коју је Бог у рају дао Адаму. Обманут ђаволом, Адам је није сачувао, те је отпао од Бога. Међутим, као што је нарушавањем поста настало прво растројство, тако држањем поста слуге Божије опет долазе до страха Божијег. И Христос је њиме започео своје јављање свету. Јер, после крштења одведе га Дух у пустињу, и пости чеmpdecem дана. И сви који излазе из света у монашки живот, као почетак и темељ добрих дела постављају пост, угледајући се на свога Господа.
149. Пост је веома снажно оружје које је Бог дао људима. Кад је најслађи Христос и Бог наш постио, како бисмо се ми, који желимо да сачувамо закон Христов, могли одрећи поста? Какво оружје даје снажнију и већу смелост у борби против духова злобе од глади из љубави према Богу? Уколико се тело више злопати и умара у време кад човека опкољавају рђаве помисли, утолико га више заступа Бог због чистога поста, безмолвија и молитве.
150. Пост са безмолвијем и молитвом јесте наш заступник пред Богом. Њиме су свети оци угодили Богу, постали сасуди Светога Духа, и учинили многа чудеса. И ми, који смо ступили у невидљиво мучеништво и борбу са демонима, госпођо моја, такође ћемо од Бога свих бити увенчани венцем светиње и славе уколико победимо. Ако, пак, будемо побеђени, дограбиће нас – о, несреће! – вечна мука. Стога треба да смо трезвоумни и бодри, да постимо и бдимо, да безмолствујемо и да се смиравамо! Ако ово будемо чинили, Христос ће нас, дошавши у дан смрти, избавити од началника митарстава који записују грехе наше, и увести у нашу древну отаџбину, тј. – у рај.
151. Сви свети су своје дане на земљи проводили у плачу, посту, и сваком злопаћењу. Шта бисмо хтели ми несрећни кад су и свети плакали и постили и сваким злопаћењем измождавали плот своју?
152. Сва је утеха монаху – у безмолвију и плачу. Ко пред собом има мртваца, тј. душу своју умртвљену гресима, нема потребе за учитељем у свакодневном плачу. Али, монах не може да одржава плач због грехова својих ако не пребива у дубоком безмолвију. И блажен је, добра сестро моја, онај који плаче и безмолствује у све дане краткога живота овог. Међутим, нико не може да осети помоћ од безмолвија и суза уколико целог себе не преда пошћењу, ћутању, молитви, бдењу и сваком злопаћењу Господа ради. Бди и моли се и слави Господа, говорећи: “Слава Теби, слава Теби, Христе мој, што желиш да се сви спасу. Спаси и мене, смирену монахињу, и даруј ми снаге да се добро подвизавам против нашег непријатеља и страсти”.
153. Притецимо са радошћу и са страхом најслађем Исусу Христу, Богу нашем, и добром Подвигоположнику, не бојећи се демона, непријатеља наших. Јер, они, триклети, гледају на лице душе наше, те се још силније наоружавају против нас ако уоче да се плашимо. Напротив, наоружајмо се против њих свом душом, и они ће се, увидевши да смо спремни на сваку борбу, сами уплашити и побећи, гоњени Христом.
154. Усрдно посвећуј Христу напоре у младости својој, добра сестро моја, и Он ће ти у старости, по богатству Божанствене славе своје, дати велике дарове. Сакупљено у младости, у старости храни и теши оне који су се веома потрудили. Јер, ми не знамо када ће доћи смрт, а свуда око нас су заиста зли, лукави, силни и будии непријатељи, тј. демони.
155. Ко је веран и мудар монах? Онај који је одржао топлину коју је имао на почетку, који до краја живота настоји да прилаже огањ огњу, ревност ревности, стремљење стремљењу, и усрђе усрђу, који увек пази на себе, и не престаје са трпљењем да носи тешко бреме своје.
156. Говорим ти, добра госпођо моја, да они који су заиста заволели Бога, који су заиста зажелели будуће Царство, који су заиста рањени тугом због грехова својих, који су заиста усвојили страх због исхода свога – више не могу волети свет, нити се бринути о таштом овом животу, ни о стицању и слави, ни о пријатељима и родбини, ни о браћи и сестрама, и уопште – о ма чему земном. Угасивши свако самољубље, страсти, сваку бригу, омрзнувши свет и само тело своје, осиротели од свега, они без лењости иду за Христом, Њега једино гледајући, и од Њега примајући божанствену помоћ.
157. Ко је омрзнуо свет, избегао је жалост, а ко воли видљиво, не може да избегне жалости. Јер, како да се не жалости кад види да се лишио омиљених ствари?
158. Скорбни [тј. тесни] пут ће ти, добра госпођо моја, посведочити притешњавање стомака, свепоћно стајање, недостатак воде, безмолвије и одсецање воље своје. И знај, добра сестро моја, да нико неће ући овенчан у небеску ложницу, уколико се не одрекне своје воље од свег срца свог и са свом усрдношћу.
159. Онај који верује у снове сличан је човеку који јури своју сенку и жели да је ухвати.
160. Ако почнемо да верујемо демонима у сновима, наругаће нам се и кад смо будни. Ко верује сновима, потпуно је неискусан, а ко им не верује показује мудрост.
161. Сећањем на исповест душа се задржава као уздом и не може да падне у грех. Јер, грех воли таму неисповедања.
162. Ученик који час слуша, а час не слуша свог учитеља сличан је ономе који час куша ману, час смртоносни отров. Какву ће корист имати онај ко једног дана зида, а другог руши, изузев самог труда? Пази, добра сестро моја, да и ти не паднеш у ташто мудровање – тј. да нешто од овде написаног твориш, а нешто занемарујеш. Јер, ја не написах ништа што превазилази [људске] снаге.
163. Гроб пре гроба нека ти буде седење у келији. Нико не излази из гроба пре свеопштег васкрсења. Ни ти немој излазити из своје келије.
164. Свагда, а нарочито у време псалмопојања, треба чувати пажњу и несмућеност. Јер, сав циљ злих демона састоји се у томе да смућивањем растроје молитву.
165. Стењање и уздисање срца вапију ка Господу, а сузе које се лију због греха, заступају нас пред Њим. Господ љуби трпљење часног безмолвија.
166. Ко има смирење са сузама, сажиже демоне, и они му се не могу приближити.
167. Онај ко је обузет смехотворством служи демонима. Хришћанима, а нарочито монасима, распетим свету, не приличи да се смеју. Јер, Господ говори: Ако хоће ко за мном uhu, нека се одрекне себе, узме крст свој и за мном иде (Мт.16,24). Како је могуће да се смеју они који су се распели Господа ради? Ми нисмо позвани на расејаност и смех, да бисмо скупа с незнабошцима неследили: “Авај!” и: “Јао!”, него на добро безмолвије са плачем и непрестани вапај Господу за душе своје, како бисмо наследили рај сладости.
168. У аду нема исповести, нема покајања, нема суза које очишћују и уздаха који би могли да умоле Господа, већ само очајничког стењања оних који су у смеху проводили дане свог живота. Стога нас апостол саветује: Плачите и ридајте. Нека се ваш смех обрати у плач, и радост у срдачну тугу.
169. Смех умножава грехове, а безмолвије и ћутање рађају мудрост и похвалу од Бога и анђела. Стога се, добра сестро моја, постарајмо да припаднемо уделу Христовом, прогонећи срамни смех, како нас Спаситељ не би послао у вечну муку, по својој речи: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати. Боље је да од Њега чујемо: Блажени који плачу, јер ће се утешити.
170. Наслађивање тела у нежној младости распаљује страсти. Умртвљавајући њима душу, оно привлачи гнев Божији.
171. У души безмолвника и онога који се разумно поучава у Божанском Писму почива Дух Свети. Она има мало брига, јер свом снагом верује Христу, и из љубави према Њему, читајући и плачући, седи у безмолвију. Ко, пак, време проводи у утехама, и тело храни сластима и вином, неће моћи да избегне телесне покрете и распаљеност. Ето, госпођо моја, плодова страшног стомакоугађања, и плодова безмолвија и трпељивог подвижништва, вршеног Господа ради.
172. Умудримо се и ми, угледајући се на оце који бејаху пре нас, и не допустимо себи да склизнемо у жељу за спокојством плоти. Потрпимо у келији својој у посту и другим злопаћењима, да бисмо се зацарили са Христом, и да не бисмо били осуђени на вечни огањ због привремене утехе.
173. Покажи непријатељу трпљење и уздржање, да се не би понадао да код тебе у било чему успе. Упражњавај се у безмолвију, ћутању, посту, бдењу и псалмопојању.
174. Псалмопојање обављај по поретку коме сам те научио и рукодеље саобразно својој снази, само колико да преживиш. Јер, зар би се могло говорити о безмолвију уколико би те рукодеље смућивало и бацало у бриге?
175. Расуди сама да ли је добро бринути се о многоме, а ја ћу ћутати. Не говорим ли ти да немаш спасења уколико се не одрекнеш од свега, и од самога тела свога, и уколико се не удаљиш од општења с људима, па макар се сматрали светима? Увек пребивај у безмолвију, па ћеш одсећи смртоносне страсти од душе своје. Име Господа и Пречисте Матере Његове нека буде свагда у устима твојим. Не занемаруј Псалме и молитве, јер се њиховим напуштањем демонима даје приступ у наше душе. Ушавши, пак, они затварају врата за добре помисли и осећања, и искаљују злобу своју на нама. Ми постајемо слуге ђавола уколико напуштамо безмолвије, поучавање у Писму и молитву.
176. Многи од неразумних имају обичај да онима који желе да напусте свет поставе питање: “Каква је корист од монашког живота? Зар добротвори и даваоци милостиње нису угодили Богу и удостојили се великих дарова иако су живели у свету?” Међутим, они не знају да је много трудбеника, али мало чистих, и да се дарови Божији не дају увек због светости, већ неки пут и по потреби. По потреби ће камење проговорити, и магаре говорити као човек. Ишти оно што је горе и у безмолвничком трпљењу спасавај душу своју.
177. Ако си световњакиња, живи међу световњацима, а ако си оставила свет ради Бога, и са заклетвом се одрекла од свега као слушкиња Христова, онда без лењости проходи монашка делања, пребивајући увек у добром безмолвију, читању и молитви. Празнословље пбмисли која ти каже: “Има монаха који су у свету, и баве се и световним [пословима]”, заустави и реци јој: “Свако ће дати одговор за себе. Ти се потруди да очистиш своје грехе, а за друге брине Бог, а не ти”.
178. Има људи који, намеравајући да напусте свет, питају оне који имају знања и боје се Бога: “Има ли утехе у монашком животу? И може ли се с лакоћом водити овај начин живота?” Чудна бесмислица. Хоћеш да узиђеш на небо, да задобијеш вечно Царство, да постанеш санаследник најслађем Исусу Христу и Богу нашем, да са анђелима вечно славиш Свесветога Бога – и питаш да има ли напора у монашком животу? Желећи да добију омиљену ствар, светољупци подносе сву беду и невољу и не жале напора све док не удовоље својој жељи, а ти питаш да има ли у делу Божијем има утехе и лагодности. Ти Бога ради нећеш да предузмеш труд безмолвија, поста, ћутања, бдења и сваког злопаћења! Наслађујеш се јелом, пићем и сном и хоћеш да спасеш душу своју! Да не буде, да не буде! Оно што овде посеје, човек ће стоструко пожњети у Дан суда. Тешко непокајаноме, будући да су његове муке бесконачне.
179. Упитаћу те, а ти ми одговори: [Рецимо да] те неко постави у велику скупину људи обучених у златоткану одећу, и међу њима ти покаже најблиставијег човека, с многоценом круном на глави, пуном драгог камења. Колико би му ти била благодарна кад би ти обећао да ће те посадити [на престо] и зацарити са њим? И шта би све одлучила да учиниш само да би добила обећано?
180. Онај који је проникнут љубављу према Богу, и умом везан за сећање на Њега, и на смрт, презире све видљиво, сву таштину овога века, па и само тело своје, као да је туђе.
181. Блажен је човек који не воли ништа пропадљиво и привремено, и сво старање своје усмерава на то да пред Бога изнесе чисту душу.
182. Ко бежи од свих световних похота.и пребива у благословеном безмолвију, избегава све замке ђавола, и уздиже се изнад сваке жалости.
183. Као што јако промрзлог неће загрејати сећање на ватру, тако ни онај који се не држи безмолвија и ћутања неће моћи да достигне ни једну врлину, ма колико се трудио.
184. Не погани тело своје нечистим помислима, и мир Божији ће сићи на тебе, носећи са собом и снажну љубав према Богу.
185. Исцрпљуј свагда плот своју постовима и бдењима, чувај безмолвије, без лењости се држи псалмопојања и читања, прави поклона што можеш више, те ћеш на себи убрзо угледати милост Божију.
186. Смирење и злопаћење, глад и бдење, безмолвије и молитва, ослобађају човека од сваког греха, и чине га сином Божијим. Ти само не буди немарна на делу Божијем.
187. Онај ко је одбацио мајку свих зала, тј. самољубље, лако се, с помоћу Божијом, ослобађа свих страсти. Самољубље, пак, јесте љубав према телу, због које се и јавља страх од поста и пијења искључиво воде. Због њега се уопште све време ишту угодности тела, само да се како не би разболело. Таквој души нема спасења, као што сведочи Јеванђеље. Јер, она никад неће успети да се смири. Несмирени, пак, јесте брат триклетог ђавола, са којим ће скупа поћи у вечни огањ.
188. Када демони приступе да твој ум удаље од целомудрености, и када те окруже злим помислима, са сузама завапи Господу: Опколише ме они који ме изгоне. Радости моја, избави ме од оних што ме опколише. И, благодаћу Христовом, избавићеш се од демона.
189. Не љубите света ни што је у свету, каже Божанствено Писмо. Све световно је вештаствено, пролазно, ташто. Они који га љубе називају се световним и телесним. Зато Господ говори: Неће Дух мој пребивати у овим људима, јер су плот. Видиш ли како се они који воле вештаствено и ташто удаљавају од Бога. Ко се, пак, удаљава од Бога, уколико се брзо не покаје и не одбаци све, као хаљину нечисте жене, биће са демонима послат у огањ најкрајњи, припремљен ђаволу и анђелима његовим.
190. Монах треба свој ум да удаљава од свега вештаственог, трпељиво пребивајући у келији у уздржању, безмолвију, ћутању и сваком злопаћењу, имајући увек у срцу сећање на Бога и на смрт. Такав је истински монах кога ће прославити Бог, а људи поштовати.
191. Ако хоћеш да нађеш пут који води у живот, седи у безмолвију, на сваки начин се уклањајући од општења с људима, те ће сам Пут, који је рекао: Ја сам пут и истина и живот, тј. Христос, доћи к теби. Ипак, напорно га тражи са жељом и страхом, будући да је мало оних који га налазе. Пази да, одступивши од малобројних, не пођеш са многима у вечну муку.
192. Понекад сам Бог, а понекад анђео чувар, поучава чист ум како да унутрашњег човека начини сином Божијим.
193. Безмолвије и уздржање, ћутање и молитва, ум и душу чине бестрасним.
194. Обећавши да ти дарује вечна блага и давши ти у срце залог Светога Духа, Бог је такође рекао да свог унутрашњег човека очистиш од страсти и злих помисли уколико желиш да уђеш у Царство небеско.
195. Пази разумно на оно што хоћу да ти кажем: Ако проводећи сав свој живот у манастиру не стекнеш врлине и, преко њих, уверење у срцу да си прешла из смрти у живот и ушла у збор спасених, немој се надати да ћеш наследити Царство небеско. Онај, пак, ко је недостојан да наследи Царство небеско, поћи ће у вечну муку са оцем својим – сатаном и браћом својом – демонима.
196. Ако хоћеш да стекнеш смирење, стекни плач. Нека ти он буде нераздвојни пријатељ читавога живота. Смех и празни разговори уништавају и прогоне смирење и плач.
197. Не буди слична онима који сахрањују мртве и који час плачу, а час се напијају. Напротив, постани слична осуђеницима закључаним у тамници, који само чекају кад ће их повести на извршење казне.
198. Монах који час плаче, а час се смеје, јесте безумник који баца хлеб псу блуда. Он се прави као да га прогони, а у самој ствари га привлачи на пропаст своје душе.
199. Нека ти легање у постељу буде слика твог полагања у гроб – и спаваћеш кратко са смирењем. На исти начин, нека те трпеза подсећа на горке муке од неуспављивих црва – и са страхом ћеш јести хлеб свој и пити воду своју.
200. Усни увече и устај изјутра са сећањем на вечни огањ, и чамотиња никад неће овладати тобом за време псалмопојања.
201. Нека те на плач и творење врлина покреће макар твоја црна одећа. Јер, у црно се углавном облаче они који сахрањују и оплакују мртве.
202. Ономе који се сваког дана са плачем моли у келији својој, сваки дан јесте празник. Ко, пак, сваки дан празнује, пије вино и наслађује стомак, примиће вечни плач у аду. Тамо где се робује стомаку, вину и смеху, нема сећања ни на Бога, ни на смрт.
203. Изнад свега воли ћутање, будући да приближава страху Божијем. Бог обитава у души онога чији се језик уздржава од световних разговора. Из ћутања се рађа побожна, добра и света помисао. Нека ти Бог да да окусиш блага која се налазе у часном ћутању. Усвоји подвиг ћутања, те ће светлост, чистота и тишина засијати у срцу твоме.
204. Ми треба да се, добра сестро моја, у потпуности посветимо старању за врлине, чак и да смо претрпели бродолом и изгубили терет. Живимо тако да пролазна добра никад не сматрамо бољима од будућих добара.
205. Као што онај који се усавршава у врлини умире за све прошло, тако и онај који се опет враћа греху губи све претходно (добро). Почетак узласка ка добру јесте уклањање од зла. Уклони се, вели, од зла и чини добро. Приликом пењања уз лествицу први корак представља одвајање од земље, а у животу по Богу почетак чине безмолвије и удаљавање од света, тј. од свих дела световних, па и од самог тела.
206. Блажен је, добра сестро моја, онај који је одбацио сваку световну наду, и који је све уздање своје положио на Господа. Као што је проклет човек који се узда у човека, тако је благословен онај који се узда у Бога. Бог не само да не прима човека који жели да воли и свет и Бога, него га чак и ненавиди као непријатеља и одбацује као ђавола. Ова реч није моја, него светог апостола Јована, који каже: Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје. И каква је корист, добра сестро моја, од тога да нам због данашњег и сутрашњег Бог постане непријатељ? Каква погодност, какав добитак? Не прима такве најслађи наш Исус Христос. Човеку не доноси никакву корист да се понекад узда у паре и људе. а понекад опет на Бога. Бог воли и хоће да на Њега пребацимо сваку намеру и сваку жељу. Безумни, пак, људи и светољубиви монаси, у непознавању милости Божије, често блаженим називају оно што уопште нема вредности – богатство, здравље, привремену славу и красоту лица, која вене као трава.
207. Питам те, сестро моја, шта ти се чини бољим – да изабереш привремени живот и, преко њега, вечну смрт, или – ревносно злопаћење око врлина у подвижништву и безмолвију ради стицања вечног и блаженог живота? Наравно, ово последње. Немој бити немарна. Немогуће нам је да постанемо станиште Божије благодати ако претходно не очистимо душе своје од страсти злобе и похоте, у које су раније биле погружене.
208. Дух Свети је за све. Међутим, у онима који су чисти од страсти, целомудрени и живе у безмолвију и ћутању Он пројављује нарочиту силу.
209. Немогуће је сатворити молитву како треба и држати се безмолвија уколико је ум растрзан на разне бриге, макар се човек и много старао, као што је и сам Господ казао: Нико не може два господара служити, и: Не можете служити Богу и мамону.
210. Није могуће, госпођо моја, да достигнемо свој циљ, тј. свету љубав према Богу и блажено безмолвије уколико се не уклонимо од телесне родбине и световног општења, и ако [се не будемо понашали] као да смо прешли у други свет. Ко је ступио у анђелски чин и помрачује се страстима, сличан је, добра сестро моја, овновској кожи која није ни потпуно бела, нити потпуно црна, већ ишарана разним мрљама. Њу није могуће убројати ни у беле, ни у црне. Такав је и онај који жели да безмолствује, а ум му је заузет световним стварима. Једном [брату], који је изашао из света и ступио у манастир, али није напустио световно мудровање, један светитељ је рекао: “Монаха не направисмо, а писара изгубисмо”.
211. Ревнитеља до савршенства не доводи неко посебно дело, већ он мора пажљиво да стреми свакој врлини. Као што онај који улази у купатило да се купа мора сасвим да свуче одећу, тако и монах, који приступа Богу, мора да пребива у безмолвничком животу и да свуче са себе све светско. Веруј речима мојим, сестро моја. Монах чији ум, будући непостојан, лута тамо-амо, слично блудници која се не задовољава љубављу једног мушкарца, већ жели да све улови у своје мреже – не може да стекне ни једну врлину. Он свој непостојан ум мора да веже страхом Божијим, добрим безмолвијем и ћутањем.
212. Безмолвије и ћутање је најдрагоценија тековина за безмолвника, и најпријатнији и најслађи призор за оне који виде и чују.
213. Срамно је и од злих најгоре дело кад монах, одстранивши од себе штетну храну, никакво старање не показује за читање Писма, које храни душе наше, него га чак и презире. Све треба чинити са усрдношћу, као нешто што је Господом освећено, те са сваком побожношћу проходити безмолвије.
214. Онај који подигне палога свакако је изнад онога који је пао. Онај, пак, који падне, свакако има потребу за оним који може да га подигне. Они који себе поверавају руководству слепих учитеља, сами себе лишавају сладости духовне светлости. Јер, на њима ће се испунити реч Господња: А слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти. Међутим, учитељи неће претрпети никакав прекор ако ученици, које они добро упућују, не желе да оставе своје навике и ако им је драже да служе плоти него Господу, не прихватајући живот по Јеванђељу. Јер, у народу тврдоглавом и склоном да противуречи, научили смо да чујемо: “Спасавајући, спасавај своју душу и не учествуј у туђим гресима”, као што говори највећи међу оцима, Василије.
215. Као што разбојнипи праве заседе на прикривеним местима, тако се и ђаво крије под сенком житејских сласти, и тајно нам плете мреже пропасти. На тај начин, привучени нечистим похотама и житејским сластима, ми се, хтели-не хтели, предајемо страшној непријатељској тиранији и наслеђујемо смрт.
216. Ко се не наслађује и не узнемирава блудном похотом, избегава сваки грех. Онај ко избегава већи део страсти, тј. славу, богатство, углед, и остало, што се у животу среће, али бива опседнут једном страшћу, тј. страшћу блуда – пије уздржљивац, већ слуга ђавољи, као што се ни здравим не назива онај који болује само од једне телесне болести.
217. Кајати се не значи само рећи: “Сагрешио сам!”, и потом остајати у греху, него, по псалмопојцу, постати свестан свог греха и омрзнути га. Јер, покајање се не цени по дужини времена, него по расположењу душе. Али, тешко нама који грех чинимо радо и брзо, а покајање предузимамо споро и лењиво. Додуше, има и истинских покајника. Осим тога, ми се правимо као да хоћемо Царство небеско, а о врлинама, којима га је могуће стећи, никако се не бринемо. Не предузимајући никакав напор ради безмолвија, ћутања и врлинских дела, у таштини ума свога претпостављамо да ћемо се удостојити подједнаког удела са онима који су се до саме смрти борили против греха. Разгоримо, макар од сада, разгоримо, добра сестро моја, бригу за душе наше; ожалостимо се због таштине претходног живота; подвизавајмо се ради будућих блага; предајмо се безмолвију, док још имамо мало времена; препустимо се ћутању, госпођо моја и сестро, у ово мало дана наших, да бисмо се тамо веселили вечно; не будимо лењи и немарни кад су у питању добре врлине.
218. Невоље изобличавају и испитују душу као ватра злато. И заиста, оне су за оне који су добро припремљени као неко атлетско васпитање и вежбање, које подвижника, уколико им се супротстави чврстим трпљењем, узводи ка слави Божијој. Јер, невоља гради трпљење, а трпљење – искуство. Онај који одбацује невољу, самога себе лишава искуства. Јер, као што се нико не увенчава без борбе и подвига, тако се нико не може показати искусан без невоља и напора ради врлина. Напори ради врлина, добра сестро моја, јесу: пост, бдење, безмолвије, ћутање, молитва, великодушност, трпљење, седење у својој келији и удаљавање од разговора с људима.
219. Кормилар не може увек кад хоће да има мирно време. Ти, пак, ако желиш, веома лако можеш постићи да се не смућујеш на путу безмолвија. Одмах ћу ти рећи како то да учиниш. Уколико у безмолвију будеш упражњавала пост, држала се ћутања и пребивала у молитви и мољењу, убрзо ће ти заблистати светлост истинског познања. Одмах затим ће се удаљити и звери које обитавају у теби, тј. нечисте страсти. Ако, пак, не послушаш и останеш у световним страстима и бригама, личићеш на веома угојену птицу, која има и крила и перје и све неопходно за летење, али не може да полети услед свог сала и дебљине. Ти имаш ум савршеног и разумног човека и ништа нужно ти недостаје. Спасење је већ готово, само ако га хоћеш, као што је и Господ рекао: Царство Божије унутра је у вама. Твоје спасење зависи од твоје воље: изабери оно што је боље и држи га се.
220. Они који су плот своју стањили дуготрајним строгим животом, и испуњавањем заповести се обогатили свим врлинама, слични су великом и богатом трговцу који је, пловећи по разним земљама, стекао сваковрсне драгоцености. Гледајући на њих, он се радује и весели. Међутим, надомак обале и луке, пошто је препловио велика и страшна мора, дешава се или бура, због које се његов брод насукује на стену и почиње да тоне, или морски разбојници, изненада налетевши, отимају сво благо његово. Тако он, јадник, остаје без игде ичега, уколико успе да и само тело спасе. Исто се дешава и са оним који је, заблиставши великим врлинама, по наговору ђавола пао у страст блуда. Таквог немој осуђивати, него га пожали, као што сви жале богаташа кога виде у беди. Жалостан је његов удео. Међутим, чим се покаје, Бог га прима, милује, заступа и воли још више него пре. Уосталом, Он га не оставља ни у самом паду, већ га тражи да би га призвао у првобитну лепоту, као што је некад дозивао Адама после пада: Адаме, где си? Он га је пожалио због његове несреће, што је од такве славе пао у такву срамоту, са такве висине – у такав понор. И ти о овоме размишљај и бди. Пази, не пренебрегавај моје поуке: јер, ни један човек не може самога себе да спасе. Зато нам је Бог, као Доброчинитељ, дао саветнике и учитеље. Сама ћеш бити крива ако не пазиш кад те поучавам и саветујем. Господ ће те испитивати за ту лењост и непослушност, а ја ћу бити без кривице. Тешко нама због злих мрежа ђаволских, тешко нама због лукавих замки његових!
221. Докле ће нас свет обмањивати! И шта је достојније од душе, добра сестро моја? Шта се може упоредиту са Царством небеским? Који је саветодавац достојнији поверења од Господа? Ко је од Христа достојнији љубави? Другарство светских другова и пријатеља је временски ограничено. Они су ти пријатељи све док виде да имаш нешто да им дајеш, а кад виде да ништа немаш, одмах ти постају непријатељи. Бог наш, међутим, није такав. Кад оставиш сав свет, сва људска пријатељевања, сва видљива добра, и прибегнеш благости Његовој, спријатељивши се с Њим љубављу и страхом, Он ће ти дати и само Царство небеско. И рећи ћу ти како се стиче Његова љубав. Љубав човекова према Христу се показује кроз безмолвије, ћутање, пост, уздржање, целомудреност, молитву, поклоне и читање.
222. Не лењи се, добра госпођо моја, и не падај у униније у молитви, псалмопојању и читању свакога учења Светога Духа.
Јер, у речима Божанственог Писма скривено је Царство Божије. Оно се открива приљежнима у безмолвију, ћутању и молитви. Ако хоћеш побожно да живиш, добра сестро моја, једи хлеб безмолвија са уздасима и сузама: јер, код Језекиља је писано: Сине човечији, једи хлеб са болом, и воду твоју пиј с муком и невољом.
223. Они који не желе да се спасавају послушношћу речи и вери, по неизрецивој Божијој доброти, бивају уцеломудрени болестима и световним невољама. Пази разумно и безмолствуј марљиво.
224. Трпљењем својим, говори Спаситељ, cnacaeajme душе своје. Јер, без трпљења нема спасења. Душама које ради Царства небескога у вери и нади трпељиво носе јарам безмолвија, ћутања и молитве, Господ по промислу даје оно што ниједан човек не може очекивати. Пази на себе разумно и безмолствуј марљиво.
225. Ко није наоружан трпљењем, лако постаје плен сатане. Мноштво замки разапето је ради ловљења убогог монаха. Стога нас Господ учи, говорећи: Трпљењем својим cnacaвajme душе своје. Јер, који npempnu до краја maj ће се cnacmu. Пази разумно и безмолствуј марљиво.
226. Ако желиш, добра госпођо моја, да и нама Господ дође, као некада апостолима, “кроз затворена врата”, постарајмо се да и ми затворимо своја врата: уста – добрим ћутањем, очи – избегавањем злобног и страсног гледања, уши – избегавањем слушања развратних речи, мирис и додир – удаљавањем од телесних похота. Пази разумно и безмолствуј марљиво.
227. Бог не заборавља, добра сестро моја, оне који га се непрестано сећају, и свагда памти душу у којој пребивају речи Његове, као што сам каже преко пророка Јеремије: Зато што држи речи моје, сећањем ћу га се опоменути. Пази разумно и безмолствуј марљиво.
228. Ми смо сами виновници своје пропасти. Али, ако се покајемо, бићемо претпостављени лењој деци, чак и да смо непотребни пси. Што не може да учини љубав, може да замени безмолвије, ћутање и непрестана молитва. Пази разумно и безмолствуј марљиво.
229. Ако будемо безмолствовали, приљежно се бавећи молитвом у свом безмолвију, занимајући се читањем, и избегавајући да досађујемо световњацима, Бог ће их сам нама привести и по промислу их расположити да нам са свом усрдношћу достављају све за телесне потребе. Бог брине о нама, ако се ми бринемо о духовном, тј. о безмолвију, ћутању и молитви. Пази разумно и безмолствуј у потпуности.
230. Подвизавај се, добра сестро моја, да ни једног даха свог не проводеш без Бога. Јер, сећање на Бога јесте највеће благо. Оно ће ти помоћи и у часу смрти и у Дан суда. Сећање на Бога јесте молитва о којој сам ти говорио.
231. Пре свега спознај саму себе. Кад познаш саму себе, познаћеш и Бога. Тада ћеш се, помишљу заборавивши творевину, непрестано сећати јединога Творца.
232. Спаваш – а време тече, будна си – а срце заплићеш у таштину. Између тога, мало-помало, испуњава се рок твога живота, премда ти и не примећујеш. Плод и савршенство уздржања састоји се у томе да се преко злопаћења тела оствари очишћење душе и да се избави из замки ђавољих. Познај себе и чврсто безмолствуј.
233. Оковани гвожђем не може да бежи, и ум, који служи страстима и стомаку – не може да угледа место духовне молитве. Њега привлаче и расејавају страсне помисли, и он не може непоколебљиво да пребива у себи. Молитва, међутим, јесте одсецање сваке помисли. Познај себе и безмолствуј долично.
234. Страст ишчезава кад душу обузме молитва. Тама не трпи присуство светлости, и болест не може да одоли здрављу које се обнавља: и страсти губе силу кад се у душу усели Дух Свети. Познај себе и марљиво пази на себе.
235. Није грех, добра сестро моја, ако се сваки дан једе помало у девети час. Али, после окушања хлеба треба се бавити и читањем, да би се ослабела помисао опет узвела на небо, и како јој не бисмо допустили да се меша у дела таштога живота.
236. Ако желиш, добра сестро моја, да уђеш у Царство Божије, заволи невољу. Ко нема невоља, неће ући у Царство небеско, чија су врата уска и не пропуштају угојене. Познај себе и сасвим се обезметежи.
237. Велико дело за безмолвнике јесте молитва. Она добија силу од нестицања. Стога, одрешивши се од света, добра сестро моја, непрестано се у скривености срца свога моли онако како сам те научио. И не падај у униније. Униније је – пропаст за душу, будући да удаљава од Бога, одсецајући сећање на свето име Његово. Познај, пак, себе и увек се сећај Бога.
238. Док се ти са сваком побожношћу, љубављу и страхом будеш сећала Владике и ка Њему гледала очима ума у молитви, и Он ће с љубављу и очински да пази на тебе. Тада против тебе, добра госпођо моја, неће имати снаге ни сатана, ни страст, ни несрећа, ни грех. Ако, пак, одступиш од страха Господњег и сећања, и заборавиш Спаситеља свога и Бога, и Он ће одвратити лице своје од тебе, те ће срце твоје да пороби свако зло. Знајући ово, неки од светих је непрестано призивао Бога псаламским гласом: Не одврати лице своје од мене, Боже, Боже мој, и не одвоји сеу гневу од слуге свога. Стога пази на себе и свагда се сећај Бога, и ништа од видљивог у овоме свету неће ти бити важније од спасења душе своје.
239. Никада не треба бити беспослен, нити треба прекидати изучавање Божанског Писма, безмолвије, ћутање и молитву, како се, због лењости и раслабљивања стомака, не би изгубило топло сећање на најслаћег Бога нашег. Стога нам и заповеда божански апостол: Духа не гасите, тј. сећање на Бога. И у Старом Завету пише: Нека се огањ свагда зажиже на жртвенику, тј. нека у срцу буде свагда запечаћено непрестано сећање на Бога. Стога познај себе и сећај се Бога.
240. Смело са сузама уђи код небеског Лекара, и Он ће исцелити све ране душе твоје. Јер, нема страсти коју најчовекољубивији Христос не би могао да исцели.
241. На сваки начин треба да чувамо наших пет чула, тј. вид, слух, мирис, укус и додир, будући да нам преко њих споља долазе искушења. Према ономе које нам нарочито чини штету треба да будемо особито строги.
242. Ум у срцу неће видети место Божије ако претходно не буде стао изван свих ствари. Ван свих ствари, пак, он неће стати ако не избаци све страсти и ако уместо њих не уведе врлине. Познај ово и ревнуј за врлине.
243. Читање, непрестана молитва у срцу и мало рукодеље су чврста ограда од искушења. Ако их се са трпљењем будеш држала у келији својој, Господ ће те сачувати од свих ђавољих мрежа и неће допустити лукавоме да те баци у јаму страсти.
244. Схвати, добра сестро, лукавство ђаволских насртаја. На почетку ђаво настоји да житејским бригама расеје ум и пресече непрестану молитву у срцу, а затим удаљава од обичног псалмопојања, читања и ћутања. Даље, он наводи да се изађе из келије, да се лута тамо-овамо и улази у разговор с мушкарцима и младићима. Од тога се, на крају, раслабљује помисао, и несрећни монах не може да издржи да не једе пре деветог часа и да не попије мало вина. Све ово њему се чини мало значајним и, чак, природном потребом, премда је ту сакривена ђаволска прелест коју он више не може ни да уочи. Видевши да овај несрећни слуга твори његову вољу, ђаво га узима под своју власт, будући да га због лењости напушта његов чувар – анђео. Ђаво га тада тирански баца из страсти у страст, из нечистоте у нечистоту, из греха у грех, све док га не гурне у јаму очајања, уколико га човекољубиви Бог пре тога не приведе покајању. Такве су замке опитно упознали и нама, ради предострожности и чувања, предали они који су у њих упадали, и опет се, благодаћу Божијом, уразумљивали и устајали.
245. Демонске помисли на сваки начин настоје да помраче светло око душе да би у тами с њом чиниле шта год хоће. Познавши ово, бежи од њих колико год имаш снаге, да би се спасла као срна од замке.
246. Држи се страха Божијег и љубави Божије, безмолвија и ћутања, молитве и уздржања, и никад се нећеш уплашити демонских застрашивања.
247. Држи у уму, добра сестро моја, да Бог увек стоји близу тебе. Бој се и дрхти да не учиниш нешто што му не би било по вољи. Радуј се, кад твориш врлине, али се не преузноси (тј. не препуштај таштини), да не би у самој луци претрпела бродолом. Познавши ово, пази и бежи од преузношења.
248. Не радуј се утехама житејским, будући да вену брзо као трава. У јаду благодари Богу. Кад му се помолиш, Он ће ти олакшати бреме (јада)
249. Пазимо на себе и не осуђујмо друге. Јер, много од онога због чега осуђујемо друге, ни нама није страно. Познај ово и никога не осуђуј.
250. Нека ти Псалам увек буде у устима и сећање на Бога у уму. Налазећи се у уму и увек помињан, Бог прогони демоне. Познај ово и увек се сећај Бога.
251. Чувај језик, јер он често говори и оно што не желиш. У томе ћеш успети ако у уму своме увек будеш држала најслађега Исуса Христа и Бога нашега. То сећање искорењује зле помисли. Ово ти је познато, те пази – не обмањуј се.
252. Свом снагом својом, добра госпођо моја, мрзи телесне утехе, будући да оне скупа с телом и душу чине нечистом. Познај ово, и уклањај се од свега душегубног.
253. Немој волети разговоре с мушкарцима, чак и да су ти рођаци, будући да је пријатељство према свету непријатељство према Богу. Ти си прибегла Богу, и Он те је заступио. Какву, онда, имаш потребу, добра сестро, да се опет обраћаш родбини и да жалостиш Бога. Знајући ово, бежи од родбине, да се и с тобом не би догодило оно што се десило Лотовој жени.
254. Нека ти оружје буду – пост, безмолвије и блажено ћутање, тврђава – молитва, а купељ – плач за грехе. Познавши ово, девице, плачи због грехова својих.
255. Ако имаш богатство, раздели га, а ако немаш – не мисли да га сабираш. Пошто ти је то познато, бежи од похлепе за имовином.
256. Све што си од младости сагрешила, са сузама и уздасима исповедај најслађем Исусу свакога дана. Од тога ће ти се у души родити непрестана скрушеност. Знајући ово, девице, увек плачи.
257. Буди задовољна најнеопходнијим и Богу препусти старање о свом прехрањивању. Предај тело своје на добре напоре, тј. пост, бдење, молитву и слично, и уопште га не одмарај овде. Колико год можеш, вина се не дотичи, будући да оно уопште не приличи монасима, а нарочито теби, младој. Сећај се Лотовог пада и бежи од употребе вина.
258. У време болести, не могући да савршаваш уобичајено правило, не занемаруј умно поучавање, тј. сећање на Бога. Прибегавај Христу као највештијем Лекару. Знајући ово, девице, трпељиво подноси болести.
259. Све свештенике и монахе поштуј и од свих се удаљуј, како се у души твојој не би зачео црв. Знајући ово, пази на срце своје.
260. Воли храмове Божије, али надасве саму себе припремај за храм Богу. Никад не излази из келије: то ће те избавити од спољашњих смућивања и бура. Не везуј срце своје ни за шта земно и трулежно, па ћеш стећи лако усхођење ка небескоме. Знајући ово, девице, удаљуј се од свега сујетног.
261. Закључај, добра госпођо моја, уши и очи, будући да преко њих долазе све стреле греха. Друкчије их не можеш оградити осим добрим безмолвијем, славним ћутањем и молитвом. Знајући све ово, безмолствуј и ћути.
262. Кад хоћеш да се молиш, узведи своју помисао к Богу. Ако, пак, расејавши се, она падне доле, што пре је опет уздигни. Ум не престаје да рађа помисли. Ти, пак, лоше и погане одсецај, а добре обрађуј и умножавај. Знајући ово, девственице, моли се непрестано.
263. Лоше успомене сматрај ђаволским семеном. Добрим безмолвијем, ћутањем и молитвом оне се одсецају, а сејач њихов, тј. ђаво, бива посрамљен. Молим те да сама не упаднеш у мреже.
264. У добрим делима не жали ни душу, ни тело своје. Та дела су: пост, бдење, ћутање, поклони, молитва, уздржање, целомудреност. Кад се на тај начин оградиш божанственим врлинама, ђаво неће наћи много прилаза к теби. Молим те, пак, да пазиш на душу своју.
265. Једним од првих душевних делања сматрај читање. Међутим, старај се да ти и ум буде са језиком, и тада ћеш схватити оно што читаш. Кад седнеш да читаш, читај у безмолвију. Молим те, пази на читање.
266. Кад седнеш за рукодеље и радиш, пази да сећање на Бога не напушта твој ум. Иначе ће ђаво наћи погодан прилаз и смутити душу твоју. Сачувај ово, и бићеш ван опасности.
267. Свагда чувај незлобивост у срцу, целомудреност у телу, а такође и безмолвије и молитву. То ће те начинити храмом Божијим. Ако чистим сачуваш храм душе и тела, у Дан суда ће те познати Господ и увести у свеблажено Царство своје.
268. Разговори о световном и житејском ум удаљавају од Бога. Стога нити сама о томе говори, нити седи са онима који о томе причају, било да су световњаци или монаси. На тај начин ћеш, благодаћу Христовом, избећи ђавоље мреже.
269. Пази на себе, сестро, и бежи од људи. Кад видиш богатство и славу, или нешто друго светско, сети се њихове пролазности, а уз то и смрти која од њих раздваја, те ћеш избећи ђавоље преваре.
270. Пребивајући у келији, трпељиво подноси невоље које наилазе од демона. У невољама врлине цветају попут ружа. Пази се, сестро, и пребивај у келији.
271. Ништа не сматрај вреднијим од безмолвија, ћутања и молитве. Јер, преко њих ћеш видети Бога. Познај ово и не напуштај келију.
272. Попуштање и униније сматрај мајком зала. Јер, они нарушавају добро које имаш и не допуштају да стекнеш оно које немаш. Познај ово, сестро моја, и бежи од раслабљивања.
273. Удаљавање од света је добар и кратак пут ка врлинама. Шта је свет? Све житејско и све неприличне везе. Ко жели да се спасе, ни у шта не треба да рачуна трулежно. Познај ову истину и добро безмолствуј.
274. Ако хоћеш да пронађеш истински живот, добра сестро моја, увек се спремај за смрт и ненавиди садашњи живот. Ти видиш како се неправилио окреће његов точак. Немој жудети за земаљским добрима, будући да пролазе као сенка и ишчезавају као дим.
275. Не радуј се богатству и не заплићи себе бригом о житејским таштинама. Такве бриге човеков ум удаљују од сећања на Бога. Остави све уколико желиш да пребиваш у Богу.
276. Крај је близу, кћери моја. Онога ко у немару и безбрижности проводи дане своје дочекаће вечна мука. Та реч није моја, већ Христа Спаситеља: Зли и лени слуго, и остало (Мт.25,26).
277. Није далеко крај, добра моја Теодоро. Стога брже очисти од трња поље душе своје.
278. Сећај се страха Суда, те све непотребно, ташто и нечисто избацуј из свог ума и срца.
279. Не ограничавај се само безмолвијем, већ се старај да стекнеш и друге врлине. Не чини ништа што те у Дан суда може застидети и подвргнути протеривању.
280. Свагда помишљај о лажности живота па ћеш избећи световне бриге.
281. Нека те не привлачи благоликост и красота земна и привремена. Јер, она је примамљива, али разарајућа удица за душу твоју.
282. Врлине су хитон Божији. Бог их воли и њима се радује. Изаткај га и сашиј. А како? Безмолвијем, ћутањем, молитвом и смирењем. Знајући ово, учи се безмолвију.
283. Не наслађуј се вином, рибом и уљем до ситости. Иначе, то ће те навући на дела због којих се стење и кука.
284. Хоћеш ли да без напора твориш врлине? Увек имај на уму да је напор привремен, а награда вечна.
285. Све што је у свету, сматрај пропадљивим, а само врлину непропадљивом. Старај се да врлинама угодиш Богу и убрзо ћеш постати наследница Царства Божијег.
286. Ревнуј за врлину, будући да она путем безмолвија човека чини Божијим [изабраником]. Из све снаге настој да се не нађеш ван Бога. Јер, ко се нађе ван Бога, с демонима ће поћи у таму најкрајњу, по речи Господњој. Знајући ово, ревнуј за врлину.
287. Ако уздржиш стомак и језик, добра сестро моја, уселићеш се у рај, а ако их не уздржиш, постаћеш плен вечне смрти.
288. Добар је хлеб поста, будући да му је туђа киселост похоте.
289. Дивни су пост и умерено једење уколико, волећи оскудност у храни, беже од човекоугађања.
290. Сви дарови Божији привлаче се безмолвијем, ћутањем и светом молитвом. Преко њих монах убрзо стиче напредак.
291. Уколико будемо осуђивали сами себе, а не друге, Судија ће се променити према нама. Бог се заиста радује кад види да грешник са себе збацује свој терет. Ако смо учинили нешто нечисто, оперимо се покајањем, будући да смо дужни да пред Христа изнесемо чист Његов образ.
292. Као што се они који имају окове на ногама често спотичу и падају, тако и они који су оковани житејским бригама не могу да иду путем врлина.
293. Ко не мрзи грех у грешнику, прибраја се грешницима и јесте слуга греха, премда га сам и не чини.
294. Вечна блага су прекрасна, обилна и бескрајно величанствена. Све, пак, световно јесте сенка, дим и сан. Чујеш ли, госпођо моја! Држи се тога, и крај твој ће бити добар.
295. Свако лоше дело је оруђе против нас у рукама ђавољим. Њиме наоружан, он још злобније напада онога који га је наоружао.
296. Не сеј зло, јер је жетва близу, и огањ ће прождрети сејача трња и чичка.
297. Хоћеш ли да обеснажиш ђавола? Брзо одсецај зле помисли, те ће он, лишен крила, бити као играчка, као врапчић.
298. Тешко немарноме и безбрижноме, добра сестро моја. Јер, у дан исхода ће се од њега тражити да положи рачун за време које је у злу потрошио. Знаш какав је крај лењивца: заплачи, засузи, срце нека те заболи, и употреби све да се што пре спасеш, будући да ће смрт доћи брзо и да неће закаснити.
299. Блажен је онај који уклони сву нечистоту сабрану у таштом животу овом, и чист стане пред чистога Судију.
300. Главна поука, сестро моје, јесте: Немој бити немарна. Убрзо ће проћи терет бремена. Међутим, тешко теби ако се покажеш рђава у Дан суда.
301. Бога поштуј делом, хвали речју, а срцем га се непрестано сећај. Врлину учи речју, а проповедај делом.
302. Зло над злима је служити нечистим страстима, а не Богу. Туђ Богу је онај који се бави туђим пословима, тј. пословима света, био он велики или мали, угледан или неугледан.
303. Као што вино јача онога који га пије и често га доводи до самозаборава, тако и сећање на Бога испуњује радошћу онога који га се увек држи, одвезујући га од света и наводећи да заборави све ташто.
304. Једи само она јела која одржавају тело, а не она која наслађују и гоје, тј. рибу, уље, разна варива (супе). Јер, она, уколико их прати разговор с мушкарцима, бацају у блуд. Ево јела којима треба да се храниш: сув хлеб, и то помало, вода, и то с мером. Наши свети оци су тим путем ишли у Царство небеско. Ако, пак, почнеш да шириш желудац, нећеш избећи борбу с блудом. Блажени Јован Лествичник нас учи: “Онај ко угађа стомаку и хоће да победи блуд сличан је ономе који жели да уљем угаси ватру”.
305. Трудољубивим се признаје, добра сестро моја, онај чији су ум и помисао увек са Богом, и који, свагда се држећи сећања на Бога, твори врлине, док телом пребива у безмолвију.
306. Немој у уму држати лик монаха – мушкарца, госпођо моја, већ његову душевну мудрост. Душевно је мудар онај који воли безмолвије, ћутање и молитву, који не воли да види лице жена, нити да разговара с њима. То исто, госпођо моја, ваља применити и на жене.
307. Велика несрећа долази од слуха и језика. Јер, Соломон каже: “Боље је пасти са висине, него од језика”. Међутим, нећеш моћи да избегнеш ову несрећу уколико не заволиш безмолвије, ћутање и молитву.
308. Добрим другом сматрај онога који ти жели част и руководи те ка спасењу. Друге уопште не примај.
309. Говори оно што је пристојно и неопходно, те непристојно нећеш чути.
310. Велика је и славна ствар другарство, али духовно. Од оног који хоће да погуби душу своју бежи као од самога ђавола.
Веруј ми, сад тешко да има неког ко би желео с тобом да ступи у духовну дружбу, будући да си још увек у привлачним младим годинама, изузев најслађег Исуса Христа, Бога нашега. Осим тога, каква је неопходност, добра сестро моја, да се дружиш са људима који нимало не могу да ти помогну у часу смрти или у Дан суда? Остави све, и мале и велике, и прилепи се уз најслађег Исуса Христа и Бога нашега, који ти може помоћи и часу смрти и у Дан суда, и, што је још више, даровати ти Царство бесконачно. И апостол Павле каже: Мени се разапе свет и ја свету. Као мудра и разумна, изабери оно што је боље.
311. Племенитост душе открива се кроз безмолвије. Пази и разликуј помисли људске.
312. Целомудреност и кротост, безмолвије и ћутање, и умносрдачна молитва пре смрти душу чине анђелом.
313. Ко се добро стара о себи, о њему се и Бог стара. Шта је величанственије од приљубљивања Богу, премда само срце целомудренога јесте дом Божији. Похитај да усрдно примиш Бога.
314. Душа која ревнује у побожности, а занемарује читање, лако пада у заблуду. И сам Христос каже: Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни. Знајући ово, буди приљежна у читању.
315. Преко суза ћеш сазнати да ли се бојиш Бога, тј. уколико за време молитве плачеш због грехова својих. Преславно дело за душу која безмолствује јесте смирење са целомудреношћу.
316. Душа која воли безмолвије јесте рајско дрво. Ако волиш Христа, чувај заповести Његове, и никад не одступај од сећања на Њега. Уколико, пак, ово допустиш, много ћеш се кајати, премда, мислим, узалуд.
317. Пријатељ по Богу излива мед и млеко из уста својих и речима истине руководи душу пријатеља свога ка спасењу. Међутим, немарна и блудољубива душа неће наћи таквог друга.
318. Ако се бојиш Бога, сва своја дела врши по Богу. Написао сам ти много разних упутстава, представио осећања и расположења људи и добрих и злих, као и тежину њиховог распознавања. Молим те, пази на себе и на своју душу. Немам ја користи од тога, већ ти.
319. Онај који је смирен и који воли духовно делање, седећи у безмолвију чита Божанствена Писма. Оно што у њима нађе као неопходно за спасење, он твори са трудом и усрђем.
320. Призивај Бога дан и ноћ да би ти отворио очи срца и да би угледала корист од молитве и разумног читања.
321. Бдење, молитва и трпљење невоља које наилазе јесу средства која омекшавају срце. Ко, пак, не мари за њих, туђи се од безмолвија и лута тамо-амо, те обамире, као од силне хладноће.
322. Има много видова молитве, све један блиставији од другог. Ни један од њих није бесплодан, осим ако се не ради о молитви, него о сатанском дејству. Намеравајући да учини зло, један човек се претходно, по обичају, помолио и, по промислу, није успео у својој намери. Касније је због тога благодарио Богу.
323. У часу топлог сећања на Бога умножи своје молитве, да те не би заборавио Бог кад ти будеш заборавио Њега.
324. Читајући Писма, моли Бога да ти да трпљење да безмолствујеш, ћутиш, молиш се и читаш.
325. Верујеш ли у Христа? Трпи онда сваку неправду да би у твом трпљењу Он поново саздао твоју душу. Боље је трпети увреде од људи, него демонска искушења. Онај ко безмолствује, ћути и моли се, благодаћу Христовом ће победити оба искушења и од демона и од људи.
326. Свако добро по промислу долази од Бога. Међутим, оно на тајанствен начин бежи од незахвалних, неблагодарних, лењих и оних који воле разговоре.
327. Брини се о својим злим делима, а не о делима ближњега, па ти демони неће повредити помисао.
328. Сва добра дела разара лењост. Милостиња, пак, безмолвије и молитва опет уразумљују разлењенога.
329. Не говори да врлину можеш стећи без невоља. Јер, таква врлина није врлина? Она је неискусна због покоја. Зато Давид и говори: У невољи си ме утешио; услиши молитву моју.
330. Не говори: “Ја не знам за добро, те нисам крива што га нисам испунила”. Јер, ако будеш усрдно чинила добро које знаш, Бог ће ти открити и оно које не знаш.
331. Непријатељ зна силу духовног закона, и у почетку тражи само мислени пристанак. Затим све јаче и јаче смућује помисли и, представљајући спољашње саблазни, најзад наводи на дело. Бди и моли се!
332. Онога који пости, безмолствује и трпи Бог прима у рај, а оног који безбрижно једе, празнослови и лута тамо-амо, и овде одбацује као неверника. Пази да не помислиш да безмолствујеш неколико дана, а да затим луташ ван келије, куда ђаво заповеда.
333. Колико год имаш снаге, добра госпођо, пости и безмолствуј. Јер, као што се природно дише, тако се може природно и постити. Ако имаш природну снагу пошћења, још мало се простри како би постала наследница небеског Царства.
334. Ниједан се војник не уплиће у послове обичног живота. Ко жели да победи страсти, а уплиће се у житејске послове, сличан је ономе који сламом хоће да угаси пожар.
335. Кад чујеш речи Господње: “Ко се не одрекне свега имања свога, није мене достојан”, схвати да се не говори само о имању, већ и о свим злим делима.
336. А сваки који се бори од свега се уздржава, вели апостол. Шта значи уздржавати се од свега? Бог нам је одредио да једемо оно што и световњаци. Међутим, онај који се бори, тј. монах, неће моћи да се држи целомудрености, безмолвија и ћутања уколико стане да пије вино, једе рибу и друга пријатна јела. Стога онај који жели да се спасе треба да се уздржава од свега, како не би, сит свега, постао ђавољи слуга.
337. Претпостави да има 12 греховних страсти. И само једна од њих, ако је заволиш по слободној вољи, испуниће место осталих 11.
338. Грех је ватра која гори. Ако јој одузмеш грађу, ускоро ће се угасити. Ако је, пак, будеш додавала, ватра ће се сразмерно све јаче и јаче разгоревати.
339. Прилог страсти је кључ; покрет срца (наслађивање) јесте окретање кључа; а слагање отвара двери срца свим нечистим помислима. Али, искусни и разумни умеју да одсецају оно прво да би избегли све потоње. Пази, испитуј, и држи се добра.
340. Без сећања на Бога и смрт, човек се не може спасти, па макар знао сву мудрост света. Пребивај у сећању на Исуса, као што те много пута поучавах. Међутим, не заборави да се без безмолвија и ћутања не може пребивати у сећању на Исуса.
341. Не слушај о туђим гресима. Јер, ако то заволиш и почнеш да осуђујеш, и сама ћеш пасти у страшне замке.
342. Пребивај у безмолвију и сећању на Бога заувек, и неће ти бити тешка искушења. Ако не пребиваш у сећању на Бога, демони ће те силно смућивати и рањавати искушењима.
343. Пошто твој ум изађе из мноштва плотских брига и ти истрајеш у безмолвију, ћутању и молитви, моћи ћеш да увидиш све зле замке ђавола. Пази на себе и спреми се на борбу против непријатеља.
344. Све добро и лоше почиње од малога, и свакодневно храњено израста у велику планину. Но, послушај ме – безмолствуј и ћути.
345. Грех је многосплетена замка. Заплети се макар једним удом и изгубићеш све тело и душу. Пази на душу своју свом снагом својом.
346. Ако не будемо испуњавали телесне жеље, ђаво ће, по Писму, брзо утећи од нас. Јер, он, триокајани, не жели да се ми увенчамо путем искушења.
347. Савест ће ти бити природна књига уколико, пажљиво читајући у безмолвију, опитно примиш божанско знање.
348. Ко жели да помисли победи без молитве и трпљења, изврагава се руглу. Јер, он не само да се њима наслађује, него их и испуњава. А има ли шта неразумније од тога?
349. Господ је скривен иза врата заповести. У њима ће га они који га траже, убрзо пронаћи. Његове заповести су: вера, љубав према Њему, смирење, уздржање, пост, бдење, безмолвије, ћутање, нестицање, молитва и непрестано сећање на Бога. Уколико у врата Божија будеш куцала овим врлинама, убрзо ће ти отворити најслађи Исус и примити те као добру невесту, говорећи: “У малом си била верна: уђи у радост Господа свога”. Разумно пази на написано и обазриво га испуњавај.
350. Уздржљивац се уклања од стомакоугађања и жеље за поседовањем; безмолвник мрзи многословље; целомудрени избегава и ненавиди блуд. Међутим, онај који не безмолствује, подложан је свим овим страстима.
351. Ко жели да преплови мислено умно море, држи се смиреноумља, дуго трпи, безмолствује, пости, бди, ћути (јер је време зло), чита, чини поклоне. Ко се, пак, напреже да мислено море преплива без ових врлина, само се мучи срцем, а успети не може. Ко га, пак, не преплови, у Дан суда ће бити припојен уделу демона.
352. Уму је немогуће да безмолствује без телесне безметежности. Исто тако ни стену [греховну] нико не може да уништи без ћутања и молитве.
353. Само ум добре душе, који се пружа иза граница свега световнога, таштога и варљивога, и који је савршено обезметежен, може чисто да се моли. Јер, он је притешњен и скрушен. А срце скрушено и смирено, Бог неће одбацити.
354. Молитва се назива врлином и јесте матер свих врлина, будући да рађа врлине кроз сједиње са Христом.
355. Врлине које творимо без безмолвија и свештене молитве никад не могу достићи пуну меру и стећи потребно савршенство и чистоту.
356. Павши у униније по дејству злог демона, и мучећи се у келији својој, сети се часа смрти и тога како ћеш дати одговор праведноме Судији. Тако ћеш се, благодаћу Божијом, брзо ослободити унинија.
357. Никаква појединачна врлина не може човеку помоћи у час невоље и у Дан суда. Јер, свака од њих има потребу у другој. Тако безмолвије има потребу у ћутању, ћутање у молитви, молитва у читању, читање у посту, пост у бдењу, бдење у смирењу, смирење у молитви. Повежи овај многоцени ланац врлина те ћеш, благодаћу Христовом, бити слободна од свих ђавољих искушења и ући у Царство Божије.
358. Велика је врлина – часно безмолвије са трпљењем, молитвом и ћутањем. Ако их стекнеш, добра сестро моја, наћи ћеш благодат пред Господом и настанићеш се са светим женама у векове векова.
359. Принуди мало себе у овом животу да би и у ономе нашла покој и обрадовала се великом радошћу.
360. Семе неће проклијати без земље и воде, а човек неће напредовати без ћутања и безмолвија, молитве и уздржања.
361. Нико није тако благ, милосрдан и многомилостив као Бог. Међутим, онога који се не покаје и не престане да греши ни Он у Дан суда неће помиловати.
362. Као што у води не може да гори ватра, тако се и у љубитељу безмолвија, ћутања и уздржања, не може задржати нечиста помисао. Сваки љубитељ безмолвија јесте, у исти мах, и богољубив и трудољубив. Добровољни, пак, труд, благодаћу Христовом, јесте непријатељ похоте.
363. Кад примети да се безмолвник усрдно и пламено моли, ђаво на њега подиже најсилнији рат путем помисли. Мале, пак, врлине триокајани не покушава да разори великим прилозима.
364. Свако творење врлине, и свака врлина одржавају се и чувају сећањем на Бога и на смрт, и, благодаћу Христовом, безмолвника брзо уводе у Царство Божије.
365. Бежи од искушења путем трпљења и молитве, безмолвија и ћутања. Ако без ових врлина желиш да избегнеш искушења, нећеш успети. Страсти се оснажују од јела и пића, гледања лица мушкараца и општења са њима. Стога се свом снагом својом чувај од тога.
366. Смирени и кротки, безмолвни и ћутљиви – јесте мудрац над мудрацима, будући да је по својој вољи и по добром расположењу усхтео да носи јарам Христов. Он ће се назвати сином Божијим и биће санаследник Христу.
367. Корени греха су – причљивост, стомакоугађање, славољубље, и томе слично – тј. јавни поступци који се пројављују рукама, ногама и устима.
368. Кад види да се човек без неопходности занима телесним, ђаво пре свега из његовог ума отима сећање на смрт, и потом већ у њему чини шта год жели.
369. Немој бити двојезична, тј. да ти је једно на језику, а друго у срцу. Јер, таквога човека Бог у највећој мери ненавиди.
370. Ко не изучава писане заповести и упутства и не прима савете од отаца, у часу смрти ће сазнати каквим је путем ишао.
371. Кад видиш да два зла човека гаје узајамну љубав, знај да један другом помажу у задовољавању својих жеља и да ће обојица поћи у огањ вечни.
372. Свагда се сећај, добра сестро моја, речи да ћемо сви помрети, и да ће све остало, видљиво и ташто, остати овде. И тешко души привезаној за свет! Пази, и као разумна одступи од сујете.
373. Не допуштај, добра сестро моја, да ти уздржање буде без кротости, а безмолвије – без поста и ћутања. Јер, ко се уздржава од јела и пића, а не уздржава се од непотребног општења с другима, узалуд пости и бдије. Пост и све врлине се усавршавају у трпљењу безмолвија, ћутања и молитве.
374. Бог је, преко пророка Исаије, рекао: Људи ови ме устима поштују, а срце им стоји далеко од мене. Да и на тебе не би пао овај укор, добра сестро моја, избриши из срца свога сваку овосветску бригу и, ступивши у часно безмолвије, чистосрдачно узноси молитву Богу.
375. Задивимо се премудром Божијем руковођењу у устројавању нашег спасења. Он на безмолвника наводи жалост да би га разрешио од грехова и падова, као што искусни лекар даје најјачи лек тешкоме болеснику. Јер, жалост која је по Богу доноси покајање за спасење. И пророк Исаија говори у име Божије: Спашћеш се кад се обратиш и застењеш. То значи: ако си сагрешила предај се безмолвију и плачу. Нема другог средства за ослобођење од греха, осим прекида грешења на делу и безмолвничког плача пред Богом.
376. Бори се, добра сестро моја, против духа жалости, тј. демона унинија, јер је веома вешт, и неће се успокојити док не успе човека да баци у раслабљеност. Жалост по Богу радује душу која види како стоји у вољи Божијој. Међутим, помисао која ти говори: “Где да бежиш? Нема ти покајања!”, јесте од демона, чији је циљ да човека удаљи од сваког подвига и врлине, тј. безмолвија, ћутања, уздржања и молитве, и да га баци у очајање. Јер, после тога он ће са њим већ радити шта хоће. Жалост по Богу не чини тако са безмолвником, већ му говори: “Не бој се. Устани и иди Оцу!”
377. Шта је жалост по Богу, а шта жалост овога света? Жалост по Богу је присутна када тугујемо и скрушавамо се било због тога што сами не творимо врлине, и што смо у њима убоги, било што видимо како их други презиру, као што је писано: “Жалост ме обузима због грешника који презиру закон Твој”. Световна жалост је, међутим, присутна када патимо због нечег човечанског, на пример, кад сазнамо за смрт пријатеља и слично.
378. Ко се чисто узда у Бога и увек се сећа Њега и смрти, већ овде предокуша сладост Царства Божијег. Ко, пак, разнежује плот и ласка јој јелима, пићем и световним разговорима, далеко је од овог дара, макар споља и био исправан. Знај да такав неће стећи ни једну врлину, будући да не воли мајку свих врлина – безмолвије са ћутањем, уздржањем и молитвом. Знајући све ово, пази на себе, добра сестро моја.
379. Свакога часа приступајмо Богу, молећи му се у време и у невреме. Међутим, Богу се никад не може приступити у невреме. Може ли неко време бити непогодно за сећање на свето име најслађег Исуса? Може ли онај који воли то славно име да издржи да га не помиње у срцу своме? Као што се не може живети без дисања, тако ни безмолвник не може да безмолствује без непрестаног сећања на свето име најслаћег Исуса. Нема другог имена којим бисмо се могли спасти.
380. Бестелесном и невидљивом Богу се угађа бестелесно и невидљиво. Телесно, пак, и видљиво Богу се не може угодити, као што и пророк Давид говори: Да си хтео жртве, принео бих Ти. Жртва паљеница Ти није мила. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити. Скрушеност срца се одвија у нашем уму и помислима, а ум наш је бестелесан. Вежбај се, добра госпођо моја, у овом великом и славном делу, тј. невидљиво и умствено се у својој души и уму сећај имена Божијег. У томе се и састоји истинско служење Богу невидљивоме! И саме телесне врлине добијају силу једино ако су освећене Божанственим именом. Безмолвије, пост, ћутање, целомудреност, уздржање и уопште, свака врлина, добијају снагу само од овог имена. То је савршенство које од нас захтева Божанствено Писмо! Шта достојно да принесемо Богу богатоме, ми који смо сиромашни? Али, Он говори: Сине, дај ми срце. Принеси лепту врлине од чистог ума и топлог срца, и благоугодићеш Богу. Таквим се жртвама угађа Богу
381. Познај, добра госпођо моја, да је Царство небеско у нама, као што вели Христос Господ, и сети се да ћеш убрзо отићи тамо где су сви од века упокојени, и где ће свако примити по делима својим – било добрим било злим. Стога и говори Господ: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово he вам се све додати. Тамо су прави живот и смрт – онима који живе у врлинама и безмолвију са страхом Божијем – живот, а онима који живе у насладама и таштинама световним – смрт.
382. Мало дете племенита рода које храни сиромашна и неугледна жена никога не воли тако као своју хранитељку, све док је мало и док не сазна за своје порекло. Кад, пак, одрасте и сазна за свој род и углед који му припада, заборавља своју хранитељку. Тако и светољупци воле овај свет као мало дете хранитељку, не знајући за своје небеско порекло. Разуман, пак, човек зна за свога Оца, тј. Бога. Оставивши све земно и ташто, он само Њега воли. Буди и ти једна од разумних, и познај Господа који те је створио.
Уз Њега се јединог прилепи, Њега заволи и узажели, да би ти даровао Царство небеско. Бога ради, молим те, послушај речи моје, и нека те не вара младост твоја. Оставила си дом свој и сву земаљску имовину, градећи са страхом спасење своје и сабирајући неукрадиво богатство за будући век. Тешко теби ако из овог таштог живота изађеш без таквог богатства! Нека Господ не допусти да ти се то деси. Богатство оног света јесте – безмолвије, пост, уздржање, бдење, читање, сећање на смрт и на Бога, страх од Суда и мука, смирење, вера и савршена љубав према Богу. Ја ти тако често пишем о овим врлинама да би се што јаче утиснуле у твој ум и да би навикла да их достојно испуњаваш.
383. Као што ловац, желећи да улови лава, или леопарда, или медведа, посвуда размешта разноврсне замке, како би их лакше савладао, тако и ђаво поставља сва оруђа и мреже греха (нарочито замке нечистоте и блуда), како би уловио онога који ревнује за спасење. Ако монах нема све прописане врлине као оружје, ђаво ће га ухватити без напора и са њим радити шта хоће.
384. Млада која не сачува верност и постељу свог мужа, скрнави тело своје, а душа која не сачува обећања дата Богу скрнави дух. Последице по младу су укор, мужевљева мржња, ударци и, што је најжалосније од свега, развод; а за душу – помисли и оскврњења, заборављање смрти, незаситост стомака, расејаност очију, дуго спавање, мноштво злих помисли, ропство ума и срца, избегавање часног безмолвија. И тешко таквој души ако се брзо не покаје од свег срца!
385. Длачица смета оку, а мала световна брига уништава безмолвије. Јер, безмолвије није само одбацивање злих помисли и нечистих жеља, већ удаљавање чак и дозвољених брига. Ко ради Бога воли безмолвије, ни о самоме телу свом се не брине.
386. Ко свој ум жели чистим да изнесе пред Христа, а бави се световним и таштим помислима, личи на онога који, оковавши своје ноге гвожђем, настоји да брзо хода. Безмолвије је нерасејано служење Богу и стајање пред Њим са страхом и трепетом, а његови сапутници су ћутање и уздржање. Друкчије се не може тиховати. Сећање на Исуса нека се сједини са твојим дисањем, и па ћеш видети корист од безмолвија. Пропаст за послушника јесте вршење своје воље, а за безмолвника – ако нема стално сећање на Бога, ако воли да скита тамо-амо и да прима пријатеље у келији својој. То није дело безмолвника, него световњака.
387. Мати безмолвника јесте вера. Као што злочинац тихо седи у тамници, бојећи се царевог гнева, тако и онај који безмолствује у келији својој треба да има страх Божији, помишљајући на то како ће изаћи из тела свога, као и на то да ли је све грехе своје овде избрисао, да ли је учинио све врлине, да ли је стекао блажено смирење, да ли је победио блуд. Све ово безмолвник треба да испитује сваког дана и часа, и да, седећи у келији својој, има велики страх да га Господ, кад дође, не затекне неспремног за Царство, и не преда га вечном огњу. Ако се безмолвник овога буде сећао дању и ноћу, милошћу богати Бог ће му дати најслаће сузе. Од тада ће га посетити безмолвије, и он више неће хтети да гледа ни само земаљско сунце ни дневну светлост. Ко све ово у себи позна, већ пребива у безмолвију онако како Бог жели.
388. Ко је трпељив у безмолвију, умро је пре гроба, начинивши гробом своју келију. Трпљење, пак, рађа наду и плач. Ко је овога двога лишен, роб је унинија.
389. Читање Писма просвећује и сабира ум. Јер, ради се о речима Светога Духа. Ко их воли и прочитано на делу испуњава, избавиће душу своју од смрти.
390. Молитва је сједињење са Богом. Онај ко је воли убрзо ће постати син Божији. Молитва је опроштај грехова, извор суза, мост преко искушења, љубав према невољама, пресецање борења, дело анђела. Молитва и ћутање су извор скрушености, узрок дарова, невидљиви напредак, храна душе. Молитва и ћутање су храна свих бестелесних, будуће радовање. Молитва и ћутање су просвећење ума, указање наде. Молитва и ћутање су богатство монаха, ризница безмолвника, истребљење гнева, огледало узрастања. Молитва и ћутање онога који безмолствује ради Господа и који се не лењи кад је у питању било каква врлина – чине анђелом Божијим и наследником Царства небескога. Због тога Христос онима који се ради Њега злопате говори: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе… и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,28), и исцељење за ране ваше, јер, јарам је мој благ и лечи чак и највеће падове.
391. Сећам се, добра госпођо моја, да си ми једном рекла да од мноштва суза ниси могла да проговориш ни реч кад си пришла једном од царских управника. Ако хоћеш чисто да служиш Богу, увек се у молитви моли са сузама и нећеш се много потрудити да уђеш у Царство небеско. Немој заборавити да се помолиш и за мене, Господа ради.
392. У молитви својој не говори много, осим: “Боже, помилуј ме грешну”. Јер, цариник се спасао говорећи једино ове речи, а и разбојника је спасила само једна реч вере.
393. Ако се свагда будеш вежбала у томе да се твој ум никад не удаљава од тебе, ускоро ћеш доћи до отрежњења. Ако га, пак, оставиш да скитара тамо-овамо, никад нећеш узнапредовати.
394. Ако хоћеш да се истински молиш, заволи у својој молитви метаније и читање.
395. Ако хоћеш да чисто служиш Господу, заволи безмолвије – мајку врлина, ћутање и уздржање. Као што се царска круна не састоји од једног драгуља и бисера, тако се и безмолвије не састоји од једне врлине, већ од свих врлина. Уколико, услед раслабљености, занемариш једну врлину, изгубићеш и остале. Теци, добра сестро, ка делању часног безмолвија, како би наследила вечни живот. Ако због било какве житејске бриге или сујетног [тј. празног] посла останеш ван (келије), боље би било да се ниси ни родила. Ако се овде не потрудиш, чиме ћеш моћи да се оправдаш у час свог исхода? Тада ти неће помоћи ни отац, ни мајка, ни сестра, једном речју – нико. Јер, свако ће за себе одговарати, као и ти сама. Стога се са свим усрђем подвизавај и свом снагом чувај безмолвије, неодступно се приљубљујући уз Господа у молитви и тајном поучавању.
396. Велики је човек који, уз трпељиво безмолвије и ћутање, сећање на Бога и смрт, у келији својој прилеже на молитву и читање, пратећи их постом и мноштвом поклона. Кад сво делање монашког живота ставиш на један тас ваге, а ћутање на други, видећеш да ће ћутање претегнути. Међутим, ћутање нико не може да стекне без благословеног безмолвија.
397. Целомудреност ће веома увећати лепоту твоју, ако је прати лежање на земљи и поснички труд, који прогони сан путем злопаћења и жеђи. Безмолвије и бдење са читањем и поклонима неће закаснити да достави блага будућег века ономе ко их упражњава са усрдношћу и трпљењем. Свагда се поучавај у Псалмима, а почешће ишчитавај и мој спис, тј. ову књигу. Она је светлост за душу твоју и утврђење ума твога. Ако сачуваш све што је у њој написано, ускоро ће светлост Божија засијати у твојој души.
398. Благо души, говори славни Исаија, која је од младости усвојила храм свој и заволела безмолвије и ћутање. Таква душа се неће избрисати из књиге живих.
399. Нека се нико не вара неразумним речима: “Премда сам грешник, ипак сам и Хришћанин. Нећу допасти огња вечног, где ће бити бачени безаконици и Јудеји. Само име хришћанско ће ми помоћи, премда и јесам преступио заповести”. Чуј, несрећна душо, шта говори Бог преко пророка Исаије: Безаконици ће бити сажежени, као и грешници са безаконицима. Има ли кога од људи који би могао да противуречи Богу?
400. Блажен је човек који је одбацио сву световну наду, и сво уздање своје положио на Бога. Проклет је човек који се узда у човека, а благословен је онај који се узда у Бога. Јер, исти пророк говори: Покајте се, људи! Јер, близу је велики дан Господњи. Горак је и жесток дан тај, и пун многих невоља. Тешко непокајанима у дан Господњи, тј. у Дан суда. Зар дан у који би човек, утекавши од лава, био нападнут од медведа, или скочивши у кућу, и ставивши своје руке на зид, био уједен од змије – не би био мрачан и горак?” Такав ће за грешника бити велики Дан суда! Стога те у целокупној овој књизи непрестано подстичем да твориш врлине, док још има времена и док те смрт не затекне, како се не би лишила Царства небескога, скупа са безаконицима, Јудејима и демонима.
401. У читавој овој књизи ја ти завештавам да пребиваш у безмолвију и ћутању, уздржању и поучавању у Божанственом Писму, а такође да се уздржиш и од вина. Ти си, дакако, слушала о славном Тимотеју, који, упркос своје слабости и свих својих напора, није окушао вино док му његов учитељ [тј. апостол Павле] није заповедио. Како ћеш се ти оправдати пред Богом ако ме не послушаш на штету душе своје, иако сам ти два и три пута рекао да не пијеш вино? Веруј ми, ни о чему другоме се не старам осим да те руководим по заповестима и наредбама Божијим. Ако ме, дакле, послушаш са страхом Божијим, Господ Бог ће те подстаћи на добро и управити твоје кораке. Ако, пак, презреш убогост моју и ни у шта не урачунаш богоугодне речи које сам ти написао ради поуке, Господ Бог нека те испита због мене – прамда само овде, у овом свету, како би се други од таквог призора макар мало умудрили. Вино је дато људима на радост. Јер, каже се да вино весели срце човеково. Ти, пак, из дома свога ниси изашла на радост и весеље, него на невољу и тесноту, на безмолвије и ћутање, на пост и свако злопаћење. Схвати силу речи мојих макар и из тога што се у свету у светлу и лепу одећу облаче они који имају радост и весеље, док онај ко је ожалошћен због смрти родбине, или нечег другог, носи црнину. Нека те макар твоја црна одећа увери да ниси позвана на забаву, него на невољу и свако злопаћење. Велика и страшна борба ти предстоји. Јер, наша борба није против људи, од којих свако може да се пази, него против поглаварстава, и власти, и господара овога света, тј. демона. А ти би да пијеш вино, једеш на уљу и то разноврсна јела! Зар ниси слушала о нашим светим матерама које су целог живота биле задовољне хлебом и водом! Ти би, пак, да, заобилазећи њихово правило, идеш широким путем!
402. О како су слатки поводи за страсти, добра сестро моја! [Има људи] који страсти одсецају, и који се, због удаљавања од страсти, делимично умирују. Они се веселе због њиховог утихнућа. Међутим, страсне успомене они не желе да напусте. Стога и падају нехотице, будући да стоје близу страсти. Ко воли поводе за страсти, подвлашћује им се и против своје воље. Ко је омрзнуо грехе своје, у стању је одступи од њих. Исповедивши их са решеношћу да их више не чини, он добија опроштај. Немогуће је оставити греховну навику ако се претходно према греху не разгори мржња.
403. Ако човек не одбаци грех, неће познати каквим је срамом грех испуњен и какав стид доноси.
404. Блажен је онај који се удаљио од таме овог века и пази на себе. Јер, око онај који се креће у свету не може да разликује добро од зла.
405. Не бој се, добра сестро моја, труда безмолвија, јер није тежак. Бог без страха и сустезања супротставља ђаволу оне који желе да ходе по Његовим заповестима, и одушевљава их говорећи: “Почни да ратујеш против ђавола, и ја ћу ти помоћи”. Ако овде не умреш за Христа, умрећеш тамо и са ђаволом ћеш бити бачен у огањ. Ја, пак, преклињем Бога живога да са тобом не буде тако. Стога, постави почетак, те ће ти Бог, видећи твоје усрђе, дати снаге. Знај, међутим, да се ђаво човеку не може приближити, нити га бацити у искушења, ако сам не буде немаран, ако не почне да лута ван свога безмолвног места, ходећи широким путем, угађајући стомаку и брбљајући. Тада Бог допушта ђаволу да почне са кушањем. Оног, пак, ко са трпљењем пребива у Богу милом безмолвију, [Господ] чува као зеницу ока. Каква ти је, стога, корист да се предаш таштини и луташ ван безмолвија, где ће ђаво, нашавши те без покрова Божијег, почети да те сеје као пшеницу? А ако стрпљиво останеш у безмолвију, триклети неће смети ни да ти приђе.
406. Ко хоће добра души својој на сваки се начин стара да сачува њену чистоту и племенитост. Бригу о телу он своди на најнужније, по речи апостола: А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. Стога, добра сестро моја, не мази тело своје сном, разноврсним јелима, купањем и меким постељама, свагда у устима својим имајући речи: Каква је корист од крви моје ако сиђем у трулежност?
407. Као што је вода непријатељ ватри, тако је неумереност у вину, па и у води, непријатељ целомудрености.
408. На сваки начин треба бежати од онога што растројава душу, тј. од вина, уља, преједања, празних разговора. Женама је од свега штетније гледање мушких лица, и обрнуто: мушкарцима женских лица. То веома смућује душу безмолвника, било да је реч о жени или о мушкарцу.
409. Ако хоћеш, добра госпођо моја, да живиш побожно и да се успокојиш од злих помисли у овом свету, а у будућем да нађеш тихо пристаниште, чини оно што ћу ти рећи и спашћеш се.
Темељ свих врлина јесте седеље на једном месту у безмолвију и ћутању, једење једном дневно хлеба и воде, а куваног (тј. супе) само суботом и недељом, исто тако једном, и стално избегавање пресићавања. Јер, пресићавање је корен блуда. Насићавање сеје помисли, а сан наводи маштарије. Сласт раздражује грло и размножава црве у гробу стомака, тј. блудне покрете.
410. Како смо сазнали из искуства и од мудрих отаца, похота је јединствена. Међутим, слично води која, излазећи из једног извора, тече разним рукавцима, она сластољупцима приступа кроз свако наше чуло. Чула су: очи, уши, језик, пипање, тј. крајеви прстију, и мирис, тј. нос. Несрећни човек преко сваког од ових 5 чула може бити рањен. На пример, преко очију, као што нас учи најслађи Исус: Сваки који погледа на жену са жељом, и остало. Међутим, то није речено само о мушкарцу, него и о жени која, погледавши мушкарца, може да усвоји блудну помисао, те да подједнако учини блуд у своме срцу. И каква ти је корист да себе увлачиш у борбу? Ако хоћеш да се спасеш, седи безмолвно у својој келији. Уколико не видиш ништа саблажњиво, ти нећеш учинити блуд у свом срцу и никог нећеш осудити. Безмолвије, благодаћу Христовом, чува монаха од свих страсти.
411. Безмолвије и ћутање су пријатељи суза, делатници сећања на смрт, живописци вечних мука, искатељи Суда, служитељи сећања на Бога, творци невидљивог напретка. Ко је заиста познао грехе своје, обуздава језик свој, а многоречити још није познао себе. Пријатељ ћутања и безмолвија се приближава Богу и, разговарајући са Њим, прима просвећење.
412. Христово ћутање постидело је Пилата, а глас ћутљивог човека одстрањује славољубље. Рекавши реч, Петар плакаше горко, не сетивши се речи пророка: Рекох: Пазићу на путеве своје, да не сагрешим језиком својим, и неког другог: “Боље је пасти с висине, него језиком”.
413. Ко се стара о изласку душе своје и увек плаче због грехова својих, нема расположења да било с ким разговара, чак ни са малим дететом, будући да је сваки грех од језика. Ко је заиста заволео Бога, замрзеће људске разговоре.
414. Ко је заволео благословено безмолвије, сасвим је закључао уста своја, а ко се весели с људима и воли с њима да разговара, лишава се небеске радости. Ко је омрзнуо свет и све световне таштине, воли безмолвије, и преко безмолвија постаје пријатељ Божији. Као што дим тера пчеле, тако и разговор са људима прогони безмолвије и сећање на Бога.
415. Ко чува целомудреност и воли безмолвије са часним ћутањем, постаје син Бога Вишњега. Међутим, без безмолвија и ћутања није могуће сачувати чисту целомудреност. Стога Бог нарочито гледа на безмолвника, ћутљивог и смерног.
416. Усни свагда са сећањем на смрт и поучењем Христовим, будући да од њих нема јачег оружја и помоћи који се човеку могу пружити. Међутим, ова два велика и славна делања није могуће држати осим у безмолвију са ћутањем и читањем.
417. Ко је победио тело, тј. који не пада у блуд, победио је природу. Ко је победио природу, коначно је постао натприродан. Ко је постао такав – живи као анђео у овом веку.
418. Ко је скрушио срце своје, одрекао се себе. Међутим, како ће скрушити своје срце човек који није одбацио и омрзнуо сваку злу жељу?
419. Бдење и уздржање с безмолвијем чисте ум од злих помисли, а много спавање удаљава душу од Бога и своди у јаму смрти.
420. Бдење са безмолвијем пресеца распаљеност. Ко за њих, пак, не мари, имаће саблажњиве снове.
421. Уплакане очи су покров срца, а чување помисли – ужас за маштање.
422. Монах који бди јесте ловац помисли. Он их одгони, молећи се у ноћној тишини.
423. Богољубиви монах се радује бдењу, а лењи од њега бежи као од ватре. Првог штити Бог, а другом ђаво чини насиље.
424. Има несрећних људи који због своје лењости нипошто неће да отпочну часно безмолвије и [творење] врлина. Они би хтели да се спасу без напора, што, наравно, није могуће. Бог обећава Царство, а немарни га не слуша. Ђаво их баца у ад, па ипак га воле. Има ли шта погубније од овог безумља?
425. Буди господарица срца свога, па ћеш, са смирењем безмолствно седећи у келији својој, рећи смеху: “Иди”, и отићи ће, те слатком плачу: “Дођи!”, и доћи ће.
426. Ништа толико не помаже души, у часу њеног исхода, као безмолвије, ћутање и сећање на Бога.
427. У време твога исхода анђели Божији ће, скупа са твојим анђелом-чуваром, као сведочанство против демона показивати твоја добра дела, тј. постове, бдења, безмолвије, ћутање, дивну непрестану молитву, честе поклоне, па и саму твоју асуру, излизану мноштвом поклона. Видећи ово, твоја душа ће се радовати, уколико усрдно будеш испунила све чему сам те у овој књизи учио. С друге стране, и демони ће износити случајеве кад си падала у униније, кад ниси постила, или бдила, кад ниси безмолствовала, или кад си, лутајући тамо-амо, саблажњавала мушкарце, или се сама њима саблажњавала. Све ово ће зли демони писмено показати при твом исходу, тј. и дан и час и лице које си саблазнила и којим си се саблазнила. Ако се заиста покајеш у свему овоме, и остатак времена добро проведеш у безмолвију и ћутању, победиће наши благодаћу Христовом, тј. анђели са твојим чуварем. Тада ће те светлоносни анђели узети и са тобом поћи на небо. Ако надјача противничка страна (премда се молим да до тога не дође), онда не знам шта бих ти рекао. Због тога сам ти свуда у овој књизи напомињао да пребиваш у безмолвију и бежиш од општења с мушкарцима. Ако ме будеш послушала, у оном часу ћеш ми бити веома благодарна, а ако не послушаш, знај да ћеш саму себе, својом вољом, предати у руке непријатеља. Ако се бојиш Бога, постарај се о души својој, будући да ниси дете и да ниси неразумна, већ знаш шта је добро, а шта лоше, шта спасоносно, а шта погубно. Ти не знаш када ће доћи смрт, данас или сутра, у поноћ или у подне. Стога веома пажљиво пази на оно што ти је писано.
428. Употребио сам напор и старање да одасвуд саберем божанствена сведочанства и да ти покажем истински пут врлина и спасења, те да ти помисао, или, боље речено, ђаво, не би подметао [изговор]: “Грешила сам зато што нисам знала”.
429. Често си ме побуђивала да ти доставим опомињући спис, како би га увек имала уз себе, и, читајући, могла да загреваш своју ревност, те да прогониш немар. Ево, ја сам испунио заповест твоје благословене душе. Знајући да је ум твој заиста заволео часно безмолвије – мајку свих врлина, и да си душу своју предала безмолвничком седењу, ја сабрах све што сам слушао од светих отаца наших и учитеља безмолвничког делања и ставих преда те тачно и истинито.
430. И ето, добра сестро моја, сада си ваљано сазнала какво је делање спасоносно за твоју душу! Како што сам те некад поучавао усмено, тако ти и сада, као да с тобом пребивам дан и ноћ, описах сваку врлину у овој књизи, нарочито свечасно безмолвије и ћутање. Умољавам те, прежељено чедо у Господу, подвизавај се у малобројне дане ове, како би помогла души својој. Ја немам потребу за твојим трудом, као што добро знаш, већ желим твоје спасење. Молим те, не низводи моју душу живу у ад тиме што бих нешто неприлично чуо о теби. Јер, ко не пребива у безмолвију јесте неприличан и ташт и не зна пропаст своју. А ако је и зна, не жели да се исправи.
Постарао сам се да ти на сваки начин покажем и добро и лоше у овој књизи, да не би пред Богом имала изговора ни за добро ни за лоше. Господ наш Исус Христос говори о Јудејцима: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој. Да ти, добра сестро моја, нисам показао свецели пут спасења, могла би можда и да кажеш: “Све то нисам знала”. Сада, пак, немаш никакво извињење. Према томе, колико год имаш снаге, затвори се телом својим и душом својом – и наћи ћеш благодат пред лицем Господњим.

Предговор светог Теофана Затворника, преводиоца и приређивача руског издања
Посланице монаха Исаије најблагороднијој монахињи Теодори
Знамените изреке светих жена подвижница, које ава Исаија сабра за пречасну монахињу Теодору
Духовна упутства монаха Исаије пречасној монахињи Теодори
ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ  Благослов: Игуман манастира Хиландара Књига: МАТЕРИК стр. 99-206 Библиотека: ХИЛАНДАРСКИ ПУТОКАЗИ књ. бр. 22 Издато: 1997. Место: Света Гора Атон Издаје: Света Царска Лавра Хиландар За издавача: Савет Стараца Хиландарског братства Превод: Владимир Димитријевић	ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ Објављено: 21. децембар 2009. Издаје: © Svetosavlje.org Уредник: прот. Љубо Милошевић Основни формат: Владимир Благојевић Дигитализација: Станоје Станковић Коректура: Станоје Станковић Дизајн странице: Станоје Станковић