НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » МАТЕРИК

МАТЕРИК

 МАТЕРИК

II
Знамените изреке светих жена подвижница, које ава Исаија сабра за пречасну монахињу Теодору

Ова моја књига, свештено и најслађе чедо, личи на ливаде испуњене сваковрсним цветовима. У њој ћеш наћи све цветове врлина – пажњу ума и поучавање срца, који могу да те уцеломудре и спасу душу твоју, ако желиш. Сабравши најлепше духовне цветове бесмртнога луга или раја, добра сестро моја и верно ми чедо, ја ти шаљем сплетени венац, да би, осетивши његово благоухање, похитала путем врлине, и души својој уризничила неукрадиво богатство. Господ славе нека буде са тобом.
1. Блажена Теодора је говорила: „Ако желимо да без спотицања прођемо животни пут који нам предстоји, да Христу представимо и душу и тело чисте од срамотних рана и да добијемо победнички венац, морамо пажљиво да гледамо на све и да брзо пролазимо поред празних задовољстава, ни у шта их не рачунајући. Уму не смемо да допустимо да се обмањује било чиме, него да све [световно] сматрамо за ђубре, еда се не бисмо лишили Христа“.
2. Блажена Сара је говорила: „Бојим се три ствари: кад душа треба да изађе из тела, кад будем морала да станем пред Бога, и кад се нада мном буде произносила последња одлука у Дан суда. Помишљајући о овоме, ужасавам се и трептим“.
3. Блажена Синклитикија је рекла: „Они који Богу приступају у безмолвију и ћутању у почетку имају велики подвиг и труд. Међутим, касније имају неизрециву радост. Као што се они који желе да заложе ватру најпре надиме и пусте сузе [од дима], не могавши на други начин да постигну жељени циљ, тако и они који у себи желе да запале божанствени огањ треба да прибегну сузама и напорима, безмолвију и ћутању“.
4. Опет је рекла: „Бодри монах се дан и ноћ труди, са великом ћутљивошћу и кротошћу приступајући молитвама, и сакрушавајући своје срце до проливања суза, да би с неба добио милост“.
5. Сестре упиташе блажену Синклитикију: „Како се можемо спасти?“ Дубоко уздахнувши и проливши много суза, она одговори: „Децо, све ми знамо како да се спасемо, али због сопствене немарности губимо спасење. Пре свега и изнад свега, морамо испунити оно што је рекао Господ: Љуби Господа Бога свог… свом душом својом… и ближњега свога као самога себе (Мт.22,37; 39). Ето где је спасење – у двострукој љубави“.
6. Говорила је такође и следеће: „И световне жене, споља гледано, живе целомудрено, премда код њих, у ствари, постоји бестидност зато што греше свим другим чулима: гледају непристојно, смеју се неумерено. А ми морамо да се држимо врлина. Нама нису дозвољени сујетни погледи. Јер, у Писму се вели: Очи твоје да гледају право (Прич.4,25). И језик морамо чувати од сродних грехова зато што је безаконо да орган [којим се певају] божанствене химне произноси ружне речи. Ми треба да се уздржавамо не само од говорења, него и од слушања таквог нечег“.
7. Још је рекла: „Добро је од мањега прелазити на веће. Од већег, пак, добра спуштати се на мање – није без опасности. Томе нас учи апостол кад каже: Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Фил.3,13).
8. Блажена Меланија је причала: „Једноме брату, који жељаше да остави свет, мајка постављаше препреке. Али, он се није оканио своје намере, и није престајао да јој досађује, говорећи: „Хоћу да спасем душу своју“. Не могавши, упркос свим настојањима, да га спречи, мајка му на крају даде дозволу. Међутим, удаљивши се од ње и поставши монах, он у лењости провођаше живот свој. Десило се да му мајка умре, а после годину дана се разболе и он, тако да лекари сматраху да му је живот при крају. Тада, будући у заносу [тј. иступљењу], он би изведен пред Суд [Божији] где виде мајку своју међу осуђенима. Угледавши га, мајка му, ужаснута, рече: „Сине мој! Како то да си и ти осуђен на ово место? Где су речи које си говорио: ,Хоћу да спасем душу своју?'“ Застиђен оним што чује, он тужно стајаше, немајући шта да одговори. Али, одједном се зачу глас: „Узмите овога одавде. Послао сам вас по другог монаха, с истим именом, који живи у оној обитељи“. Тако се завршило виђење, и брат, дошавши себи, све исприча онима који стајаху унаоколо. Као потврду и уверење да је рекао истину, он посла једног брата да оде у обитељ чије је име чуо и да пита да ли се упокојио брат, његов имењак. Послати је дознао да се овај заиста упокојио. Опоравивши се, пак, и укрепивши се, болесник ступи у затворништво и сеђаше у безмолвију, бринући се једино о спасењу своје душе, кајући се и плачући због немарности у претходном животу. Он имађаше такву скрушеност, да су га многи молили да себи мало попусти, стрепећи да како себи не науди прекомереним плачем. Али, он није хтео да се утеши, говорећи: „Кад не поднесох укора матере своје, како ћу пред Христом и светим анђелима поднети стид у Дан суда?““
9. Видећи једном младу монахињу како се смеје, блажена Сара рече: „Не смеј се, сестро. Тиме од себе одгониш страх Божији и допушташ да ти се ђаво подсмева“.
10. Блажена Теодора је причала: „Једну девственицу, стару по годинама, и узнапредовалу у страху Божијем, упитах за разлог њеног удаљавања од света. Уздахнувши, она ми стаде говорити: „Отац мој беше кротак и тих, но телом слаб, тако да је скоро читав живот прележао на постељи. Међутим, док је био здрав, он смирено рађаше у пољу, трпељиво сакупљајући оно што је неопходно за кућу. Живео је тако усамљенички да је у нашем селу ретко ко са њим разговарао. Толико је волео ћутање да је онима, који га нису знали, изгледао као нем. Моја мајка је имала сасвим супротну нарав. Била је радознала и распитивала се чак и о догађајима у иностранству. Кад је причала, чинило се да јој је читаво тело постајало језик. Свађала се и препирала скоро са свима. Волела је да пије вино, водала се са развратницима и раскућивала кућу. Међутим, за болести није знала. Читавог живота је била врло здрава. На крају је мој отац, исцрпљен од дугог боловања, умро. Одмах потом, ваздух се усковитлао. Почело је страшно да грми и сева; настала је олуја са кишом. Због тога он три дана није могао да буде сахрањен. Тада су сви у селу, климајући главама, говорили: ,Какво се непознато зло крило међу нама! Очито је то nепријатељ Божији, када нам сама творевина не дозвољава да га предамо земљи’. Али да се његово тело не би распало и нанело неку штету, решили су, макар и с муком, упркос кише и ветра, да га сахране. Још слободнија, моја мајка се предала још већем разврату. Кад је потом умрла, време је било лепо, и све као да се уклапало у лепоту њене сахране. И тако остадох [сама], малолетна. Али, кад сам већ прерасла дечији узраст, и кад су страсти почеле да се буде и да узнемиравају моје неискусно срце, једне ноћи седох и почех да размишљам о томе какав пут живота да изаберем. Да ли да идем очевим путем – у кротости, побожности и чистоти? Али, размишљала сам, какву је он корист имао од таквога живота? Свагда болести и невоље, и после смрти земља као да није хтела да прими његово тело. Да је тај живот био угодан Богу, он не би претрпео толико зала. Живот мајчин је, изгледа, ваљанији. Живела је како јој се срцу хтело, увек је била здрава, и сахрана јој је била лепа. Јер, боље је веровати својим очима и ићи за оним што је истинито и извесно. Тако се мени учинило да је боље ићи мајчиним путем. Међутим, настаде ноћ и мене обузе сан. И у сновиђењу, гле, преда ме стаде неко страшан изгледом, висока раста, и грозно ме запита: ,Реци ми, вели, какве су то помисли у срцу твоме?’ Дрхтећи од страха, нисам могла да га гледам. А он још страшнијим гласом од мене захтеваше да му кажем о чему сам размишљала. Обузета страхом, заборавила сам о чему сам размишљала, и рекох: ,Ничега се не сећам’. Тада ме је он на све подсетио. Разобличена, схватила сам и молила опроштај, наводећи као извињење разлог који ме је навео да тако размишљам. После тога, он ми рече: Дођи, и погледај, какав је удео оца твога, а какав је удео матере твоје, те изабери себи оно што желиш’. Узевши ме за руку, он ме поведе. Увео ме у врт, препун сваковрсног дрвећа с плодовима чија лепота не може да се саопшти. Кад стигосмо до средине, срете нас мој отац и загрли ме, називајући ме вољеним чедом. Молила сам га да останем с њим, али ми он рече: ,Сада то није могуће. Али, ако пођеш мојим стопама, за кратко ћеш време доћи овамо’. Опет сам почела да преклињем оца, али ми анђео, који ме је ту довео, рече: ,Сад иди погледај где ти је мајка’. И одведе ме на неко место препуно таме и смрада. Тамо ми показа пећ која је горела огњем и кључала смолом. Нека страшна лица су стајала око пећи. Погледах, и видех мајку своју у огњу до врата. Шкргутала је зубима, жежена огњем, а црви је јеђаху. Видевши ме, она завапи: ,Авај мени, чедо моје! Авај мени због злих дела мојих! Смешним ми је изгледало твоје часно целомудрије, и мислила сам да због блуда и неуздржања нећу бити кажњена. И ево шта трпим због привремене сласти. Али, помози ми, чедо моје! Сети се болова порођајних и брига о васпитању, и помози мајци својој!’ Од жалости јој пружих руку, али је огањ ожеже, и ја од несносног бола закричах силно, па се и пробудих. Од крика се пробудише и они који су са мном били у кући. Притрчавши ми, они ме упиташе за разлог мог страха. Испричах им оно што сам видела, и, благодарећи човекољубљу Божијем, изабрах пут живота свога оца“. Ето шта ми је испричала часна сестра! Тако, знајући какве страшне муке очекују грешнике, и како су радосна жилишта оних који иду путем заповести Божијих, ставимо у срце своје да се удаљавамо од зла и чинимо добро, да бисмо, благошћу Господњом, наследили живот вечни“.
11. O бестидној слободи или дрскости – мајци сваког зла, преподобна Пелагија је говорила: „Дрскост, као пламени огањ, уништава све плодове душе“. И о смеху [је говорила]: „Смех изгони напоље блажени плач. Смех не назиђује, него сазидано разрушава и разара. Смех жалости и одгони Светога Духа и у душу уводи злога духа. Доводећи до блуда, смех упропашћује тело. Смех прогони врлине, не сећа се смрти и не помишља на муке“.
12. Она је такође говорила: „Почетак пада за монаха јесте смех и дрскост“.
13. И још је учила преподобна Пелагија: „Кога нападају телесне страсти, нека не занемарује кајање и оплакивање себе, да нас не би сустигао плач Суда“.
14. Једна монахиња је дошла преподобној Пелагији и рекла јој: „Шта да чиним, госпођо моја, са гресима својим?“ Преподобна јој одговори: „Сестро, она која жели да се избави од греха, нека се [лати] безмолвија, ћутања и плача“.
15. Опет је рекла: „Плач, ћутање и безмолвије јесу пут на који су нам указали оци и Писмо. И тако, у безмолвију плачите због грехова својих. Осим овога, нема другог пута“.
16. Блажена Теодора је рекла: „Љуби ћутање више него разговор. Јер, ћутање је ризница монаха, а разговор траћи богатство њихово“.
17. Блажена Сара је рекла: „Знам да недостатак хлеба и пост стањују тело. Ипак, бдење га исцрпљује више него пост“.
18. Блажена Сара је рекла: „Ничим се тако не смирује тело као оскудицом хлеба и воде. Кад хоће да заузме град, непријатељ унапред приграби залихе хране и воду, и грађани се, невољно, предају. Тако и монах не може да се избави од злих помисли уколико не стесни свој стомак глађу и жеђу“.
19. Опет је рекла: „Ако човек буде памтио реч Писма: Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен (Мт.12,37) – изабраће ћутање као боље“.
20. Такође је рекла: „Дим одгони пчеле, и тада [пчелари] узимају мед који су произвеле. Тако и телесни покој одгони страх Божији од душе, и уништава сва њена добра дела“.
21. Света Синклитикија је за преподобну Теодору говорила да је у току читаве Четрдесетнице била задовољна са седам литри сочива и једним крчагом воде.
22. Она је говорила: „Ходимо мудро. Јер, у чула наша, и против наше воље, улазе лопови. Како да се не очаџави унутрашњост куће чији су прозори отворени и коју окружује дим? Зато се морамо уздржавати од одлазака на јавна места. Ако сматрамо да је стидно гледати на обнажену браћу или родитеље, како да није за осуду ако на улици гледамо људе до непристојности обнажене, који уз то говоре и ружне речи? Од овога се углавном рађају узнемиравајуће и штетне представе. Али, и док седимо у дому, не смемо дремати. Напротив, нужно је стражити, као што је и написано: Стражите (Мт.25,13)“.
23. Такође је рекла: „Победила си грубу и вештаствену прељубу, али непријатељ [успева да ти] је унесе у чула. Ако се и од ње уздржиш, он против тебе креће у невештаствену борбу, подсећајући те на извесна лица, непристојну одећу, ружне разговоре“.
24. Још је говорила: „Дело непријатеља је да се облачи у туђе одело, и да сакрива своје оружје. Он показује хлебна зрна, а под њима се скрива замка. Зато морамо пратити његова лукавства, морамо стражарити у свако време. Он се бори и спољашњим предметима и унутрашњим помислима, а нарочито овим другим. И дању и ноћу нам прилази без предмета“.
25. Блажена Теодора је рекла: „Ми, који смо примили ово звање, морамо крајње чувати целомудреност. Јер, и многи световњаци се тобоже држе целомудрености. То им, пак, нимало не користи зато што код њих нису целомудрена остала чула“.
26. Опет је рекла: „Као што отровне животиње одгоне још јачи отрови, тако и нечисте помисли прогони молитва са безмолвијем и постом“.
27. Блажена Теодора је рекла: „Као што је лав страшан за дивље магарце, тако је монах који пребива у безмолвију и ћутању [страшан] за помисли сладострашћа“.
28. Опет је рекла: „Пост је за монаха узда против греха. Ко га одбаци, постаје похотљив као пастув“.
29. Још је рекла: „Од поста суво монахово тело извлачи душу из дубине страсти и исушује потоке сластољубља“.
30. Рече такође: „Целомудрен ће монах бити поштован на земљи, а на небу ће се увенчати славом пред лицем Свевишњега“.
31. Она је још рекла: „Монах који не уздржава језик свој, у време смрти ће схватити срамоту своју“.
32. Опет је рекла: „Стомакоугађање је мајка блуда. Ко укроти стомак, моћи ће да укроти и блуд, и језик, и све страсти“.
33. Блажена Теодора се подвизавала да не пије воду четрдесет дана. Кад би је спопала пламена жеђ, она би прала своју чашу, и, напунивши је водом, стављала наспрам себе. „Кад сам је упитала, каже Меланија, зашто тако чини, она је одговорила: „Ради тога да бих се у време жеђи више потрудила и добила од Бога већу награду““.
34. Опет је рекла: „Богатство душе се састоји у безмолвију, ћутању и уздржању. Стекнимо ове три врлине да би се спасла душа наша“.
35. Блажена Синклитикија је рекла: „Ако се у твојим мислима јави представа лепога лица, извади му очи, одузми заокругљеност образа, одсеци уста, и затим погледај на одвратни састав голих костију. Буди сигурна да ће, скупа с тим, од тебе побећи свака прелест. Такође је добро замишљати тело привлачног предмета у смрдљивим ранама и гноју, или слично трупу мртваца. Али више од свега се мора кротити стомак“.
36. Блажена Сара је рекла: „Она која се преједа и разговара с младићем, већ је блудничила у срцу своме. Како се онда ми, монахиње, усуђујемо да говоримо, једемо и седимо скупа с мушкарцима? Христос вели: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн. 15,22). Ми, које смо много искушаване таквим стварима, које смо тако нешто виделе и одстрадале, завештавамо вама, младим монахињама, да се на сваки начин чувате од мушких особа, макар да су вам рођена браћа. Оне, пак, које нас не послушају, у часу исхода свога биће изобличене због свога блуда. На Дан суда ми ћемо их изобличити“.
37. Опет је рекла: „Човек не сме да прими две помисли: помисао блуда и осуђивања ближњег. Кад непријатељ предложи неку од њих, треба устати на молитву и са плачем се помолити Богу. И Бог ће нас избавити“.
38. Говораху о блаженој Сари да ју је 15 година силно нападао демон блуда. Она се никад није молила да борба престане и одступи, него је само говорила: „Боже, укрепи ме!“
39. Говораху о њој такође да ју је једном силно напао дух блуда, подмећући јој световне таштине. Она се тада предала још већем подвигу: посту, бдењу, лежању на земљи и молитви. Када се, у току борбе, попела на свој кров, дух блуда јој се телесно јавио и рекао: „Саро, победила си ме“. Она му, међутим, каза: „Нисам те победила ја, него Владика мој – Христос“.
40. Блажену Теодору смућиваше дух блуда. Борба је била силна као пламен огњени, и [трајаше] дању и ноћу, током седам година. Блажена се борила против њега, приступајући посту и бдењу, тиховању, ћутању и молитви. Кад се навршило седам година, дух блуда је, благодаћу Христовом, побегао од ње и више је никада није смућивао.
41. О блудној помисли света Синклитикија је рекла: „Да нећеш можда лежећи да се спасеш? Не, безмолствуј, ћути, бди, пости, плачи, па ће те можда Бог помиловати. Јер, ко се не труди овде, мора страдати тамо, у неугасивом огњу, скупа са демонима“.
42. Блажена Теодора је рекла: „Безбрижност [за овосветско], ћутање и скривено поучавање рађају страх Божији и целомудреност. Скривено поучавање јесте непрестана умна молитва: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Сине Божији, помози ми!““
43. Једна сестра дође блаженој Матрони и упита је: „Шта да чиним, смућује ме блудна помисао?“ Блажена одговори: „Опрости ми, мене никад није нападао демон блуда“. Сестра се саблазнила, јер је то изнад природе, и отишла без поздрава. Затим је отишла блаженој Теодори и испричала јој, додавши: „Веома сам се саблазнила, јер је рекла оно што је изнад природе“. Блажена јој је казала: „Реч слушкиње Божије није случајна. Пођи и поклони јој се, те је умоли да ти објасни значење своје речи“. Монахиња је устала и пошла блаженој Матрони. Сатворивши метанију, она јој каза: „Опрости ми што сам неразумно поступила, изашавши како не треба. Молим те, госпо]о моја, објасни ми како то да тебе никад није нападао демон блуда“. Осмехнувши се, блажена Матрона јој рече: „Опрости ми! Од оног часа кад сам постала монахиња, нисам се наситила ни хлеба, ни воде, ни сна. Старање око те три помисли, које ме је оптерећивало, није ми дало да осетим борбу с блудом“. И монахиња је отишла са назидањем.
44. Блажена Матрона је говорила: „Господ мој ми је казао: „Делај дело моје, и ја ћу те хранити. Само немој питати – откуда“. Дело Божије јесте: прво – безмолвије, друго – ћутање, треће молитва, псалмопојање и клечање на коленима, четврто – читање, пето – сузе, шесто – сећање на Бога и смрт, седмо – блажено смирење. Макар и мртве васкрсавала, ове врлине не можеш стећи, уколико се не обезметежиш од свих световних брига“.
45. Она је још рекла: „Трпљење монахиње се пројављује у безмолвију и у ћутању. Јер, Господ је рекао да ће се спасти онај који претрпи до краја“.
46. Говорила је такође: „Ко чини преступе у свету – и не желећи бива бачен у тамницу, гвожђе и окове. Закључајмо и ми сами себе у тамницу, сами себе вежимо узама да бисмо добровољним казнама избегли будуће муке. Тамница је за монаха његова келија, у којој безмолствује ради Господа“.
47. Још је говорила: „Почни добро дело безмолвија, не слушај ђавола и не излази никад из келије своје, осим ако је у питању крајња и велика нужда. Јер, трпљењем својим ћеш победити ђавола“.
48. Блажена Матрона приповедаше о светој мајци нашој Сари да је показала дивно и славно трпљење, те од ње дрхтаху демони и слављаху је анђели. Наиме, келија блажене, у којој тиховаше, беше на обали реке. За свих 60 година свог [монашког] живота она се ни једном не сагну да погледа на реку.
49. Блажена Теодора говораше једној сестри: „Нека ти је знано, кћери моја, да се монахиња, која се дружи са мирјанима или монасима, лишава пријатељства с Богом, и прелази на страну демона. Она се монахињом и зове зато што има љубав и стремљење само ка јединоме Богу“.
50. Једна монахиња дође преподобној и блаженој Теодори и запита је о безмолвију. Дубоко уздахнувши и заплакавши, блажена јој рече: „О, сестро! Питаш ме о анђелскоме животу! Тиховати значи седети у келији својој са скрушеним срцем и страхом Божијим и уздржавати се од злопамћења и празне славе. Такво тиховање рађа све врлине и чува ону која га љуби од распаљених стрела непријатеља“. Потом, уздахувши још једном, она настави: „О, безмолвије и ћутање – мати скрушености! 0, безмолвије и ћутање – родитељу покајања! О, безмолвије и ћутање – огледало грехова! О, безмолвије и ћутање – слободо за плакање и уздахе! О, безмолвије и ћутање – сажитељу смирења! О, безмолвије и ћутање – просветитељу душе! О, безмолвије и ћутање – родитељко кротости! О, безмолвије и ћутање – сабеседниче анђела! 0, безмолвије и ћутање – водичу у мирно стање! О, безмолвије и ћутање – светлости ума! О, безмолвије и ћутање – надзиратељу помисли и сатруднице расуђивања! О, безмолвије и ћутање – супруго страха Божијег! О, безмолвије и ћутање – тврђаво поста, уздо језика и препреко стомакоугађања! О, безмолвије и ћутање – мајко молитве, школо читања, тишино помисли и сигурно пристаниште! О, безмолвије и ћутање – упорни искатељу Бога, оградо најмлађих, подаватељу мудрости због које се не каје, чувару од смућивања свих оних који те искрено заволеше! 0, безмолвије и ћутање – благи јарму и лако бреме, које успокојаваш и носиш онога што тебе носи! О, безмолвије и ћутање – радовање душе и весеље срца! O, безмолвије и ћутање – ти само себе испитујеш и само се о себи стараш, са Христом даноноћно беседиш, и непрестано пред очима имаш смрт! О, безмолвије и ћутање – ти дан и ноћ очекујеш Христа и чуваш своју наду неугасивом! Желећи га, ти непрестано певаш: „Спремно је срце моје, Боже мој, спремно је срце моје“! О, безмолвије и ћутање – истребитељу сластољубља, који уместо смеха у плач приводиш онога који те је стекао! О, безмолвије и ћутање – непријатељу бестидности и мрзитељу дрскости! О, безмолвије и ћутање – свагдашње прималиште Христа! 0, безмолвије и ћутање – окивање страсти! О, безмолвије и ћутање – станиште Божије и дрво живота, које рађаш добре плодове! Видиш ли, сестро моја, каква је величанственост и каква су дивна дела часног безмолвија и ћутања?“ Обливена сузама, сестра јој је пала пред ноге и рекла: „Видим и дивим се твојој, од Бога даној, мудрости и сили речи твоје. Ти си сада спасла душу моју, која је угледала прави пут ка Богу“. Блажена јој опет рече: „Тако, сестро моја! Ако хоћеш да спасеш душу своју, стекни ове две врлине. Верујем доброти ради нас распетог Бога и Спаса нашега да ћеш се тако спасти. Без ових, пак, врлина тешко могу да се спасу они који су дали наш завет, макар молитвом и сунце заустављали“.
51. Ава Антоније говораше блаженој Теодори: „Имајмо пред очима страх Божији, свагда се сећајмо смрти, омрзнимо свет и све што је у свету, омрзнимо сваки телесни покој, одрецимо се овога живота да бисмо живели по Богу. Јер, Он ће то од нас тражити у Дан суда. Безмолвствујмо, ћутимо, гладујмо, жеђујмо, бдијмо, наготујмо, плачимо, постимо, од срца уздишимо, испитајмо да ли смо постали достојни Бога, заволимо скорб да бисмо нашли Бога, презримо плот да би се спасла душа наша“.
52. Блажена Теодора је упитала великог Антонија: „Реци ми, оче, како да се ја, жена, спасем?“ Старац јој одговори: „Бог једини зна како се ко спасава. Међутим, кажем ти, да ни жене ни мушкарци не могу да угоде Богу нити да се спасу уколико се не обезметеже од свих световних похота и уколико се не предају ћутању. Ако желиш да ме послушаш, пођи и седи у келији својој. Сабери ум свој, сети се дана смрти, погледај на тадашњу умртвљеност тела, узми труд на себе, презри таштину световнога, приони на пост, бдење и молитву да узмогнеш сусрести Христа са сваком врстом врлине. Сети се такође и бацања у ад, и размишљај о томе како је душама које се тамо [налазе]! У каквој су оне патњи, како су лишене оправдања, у каквом су страшном стењању, у каквом су страху и муци, у каквом неутешном очекивању! Сећај се и помишљај на страшни и ужасни Суд, и имај у уму своме муке које очекују грешнике: стид пред Богом, анђелима и свим људима, огањ вечни, црва неуспављивог, таму над свима, тартар, шкргут зуба, страхове и кидања. Помишљај и о добрима, намењеним праведницима: о смелости према Богу, саживоту са анђелима, арханђелима, властима и свим светима, о Царству са његовим даровима, о миру неизрецивом и свецелом успокојењу. И на једно и на друго се сећај у срцу своме, те због судбине грешника ридај, плачи, тугуј срцем, бојећи се и за своју душу, да се и сама не нађеш међу њима, а блаженству праведних се радуј и весели. На тај начин подгревај жељу да се удостојиш добара и избегнеш муке. Пази, на ово никад не заборављај. Седиш ли у келији, или стојиш у цркви, или негде, по крајњој нужди, идеш памћење свега тога нека увек буде у твом срцу. Од њега не одвајај свој ум, да би макар на тај начин избегла нечисте и штетне помисли“.
53. Света Синклитикија је рекла: „Отворену ризницу пљачкају лопови, а монахињи, која излази из своје келије, подсмевају се демони, вукући је тамо-овамо, док је не увуку у неку страст. Она, пак, која пребива у својој келији, јесте као сакривена ризница и не боји се крађе. Такву душу чува најслађи Исус Христос и Бог наш. Ако шта добро чиниш у келији својој, немој мислити да Богу угађаш, па се нећеш усудити да осудиш ближњег“.
54. Она је још говорила: „Као што је немогуће да трава расте на песку, тако је ономе који је заузет световним забавама и разговорима немогуће да донесе небески плод. Јер, Господ каже: Нико не може два господара служити (Мт.6,24)“.
55. Још је говорила: „Што више стичу, световњаци [стечено] све усрдније сакривају и тврде да су сиромаси. Ми, пак, чим постигнемо неки успех у добрим делима, истога часа се преузносимо, надимамо, и све разглашавамо. Зато у исти мах и ону искру добра, коју смо сматрали својом, односи непријатељ. Стога ваља да, чинећи добро, никоме ништа не говоримо. Они, који чине супротно, трпе велику штету. Јер, од њих се узима и оно што мисле да имају (уп. Лк.8,18)“.
56. Још је она говорила: „Као што се восак топи на домаку ватре, тако се и душа топи од похвала, губећи чврстину. Но, као што врелина растопа восак, тако га хладноћа стеже. Исто тако, као што похвала души одузима чврстину, поруге и тиховање јачају њену врлину“.
57. Једна сестра монахиња дође блаженој Сари и замоли је: „Помоли се за мене, госпођо моја“. Блажена јој одговори: „Ни ја се нећу смиловати, а ни Бог, ако се сама на себе не смилујеш, творећи врлине, као што су нам предали оци“.
58. Једна монахиња упита блажену Сару: „Реци ми, госпођо моја, како да се спасем?“ Света јој рече: „Буди као мртва, не бринући се ни о бешчашћу међу људима, ни о световној почасти. Напротив, обезметежавај се у келији својој, сећајући се свагда Бога и смрти. И спашћеш се“.
59. Дође једном сестра блаженој Сари и из света јој донесе храну и вино. Сатворивши метанију, она јој пружи јестива која је донела, а такође и вино. Блажена све узе, осим вина, додавши: „Узми смрт од мене“. Затим, погледавши на доноситељку, рече: „Како ти, млада, смеш да се дотакнеш вина, или да осетиш његов мирис? Не знаш ли да су од вина пострадали Ноје и Лот?“ Монахиња јој рече: „Госпођо моја, ако не пијем вино, имам тегобе у утроби“. Блажена јој, пак, рече: „А како ће се у тебе уселити благодат Духа ако ти утроба буде без тегоба, ако се не стањи тело твоје и ако не постане суво као дрво? Побој се Бога! Како се ти млада усуђујеш да пијеш вино? Ево, ја сам већ 59 година у келији својој, и, благодаћу Христовом, никад не окусих вина. У почетку је ђаво, желећи да спречи моју добру намеру, толико наваљивао да би ме принудио на пијење вина, да се описати не може. Он је навео на мене трогодишњу болест и употребио друге безбројне замке, како би ме спречио у мојој доброј намери. Међутим, без обзира на тегобу и болест, ја сам, уз помоћ Господа мога, победила ту помисао. Како ће добри Владика у Дан суда помиловати оног који овде не пострада ради Бога?“ Поклонивши јој се, монахиња рече: „Ево, госпођо моја, од сада дајем реч Богу пред тобом да више никад нећу пити вина, макар морала и да умрем. Само ме помињи у молитвама својим“. Блажена устаде, сатворивши молитву и отпусти је.
60. Дође једном монахиња блаженој Сари и рече: „Госпођо моја! Зашто од мене не одступају помисли и страсти?“ Блажена јој одговори: „Сасуди су њихови у теби. Дај им залог њихов, и отићи ће“.
61. Једном два велика и света старца, отшелници из области пилусијских, дођоше блаженој Сари. Одлазећи од ње, рекоше један другоме: „Смиримо ову старицу“. Они јој рекоше „Пази, мати, не заноси се умом и не реци у себи: „Гле, мени, жени, дођоше отшелници“. На то блажена са смирењем и сузама рече: „Оци, ја сам жена природом, а умом сам мушкарац“.
62. Једна монахиња је радила у дан помена мученика. Видевши је, друга сестра рече: „Може ли се сада радити?“ Ова јој каза: ,,[На данашњи дан] слуга Божији је трпео муке и страдања. Зар и ја не треба да се мало потрудим Бога ради, како бих, не оптерећујући друге, имала чиме да се храним или како бих, давши [зарађено] сиромаху, олакшала његову невољу?“
63. Питали су блажену Сару: „Шта је то уски и тесни пут?“ Она одговори: „Узак и тесан пут јесте: седети у безмолвију, постити, ћутати, савршавати бдење, занимати се читањем, творити мноштво поклона саобразно снази, нипошто никуда не излазити из келије, изузев у цркву, одсецати своју вољу ради Бога. Управо то и значе речи апостола: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли (Мт. 19,27)“.
64. Света Синклитикија је рекла: „Нити даји, нити узимај, (избегавај додир) са световњаком, не разговарај са мушкарцем, не шали се са дечаком и твоје страсти ће се ускоро умирити“.
65. Говорила је такође: „Треба чувати језик и слух, да се не би говориле празне и осуђивачке речи, и да им се ни слух не би предавао са присташћем. Не слушај узалуднога, и нећеш бити сместилиште туђих порока. Ако у себе примиш смрдљиву нечистоту речи, преко помисли ћеш мрљама упрљати своју молитву Наслушавши се сурових оговарача, иа све ћеш гледати криво, слично оку, које после посматрања јарке светлости, жмиркајући гледа у предмете“.
66. Блажена Теодора упита блажену Сару: „Шта да чиним? Напада ме мноштво помисли“. Света јој одговори: „Не бори се са свима, него са једном. Јер, све помисли над собом имају једну, као главну. Бори се против главне, и све остале ће се смирити. Борба са главном помишљу се, пак, састоји из безмолвија, поста, лежања на земљи, жеђи, свеноћног стајања, надвладавања сна, читања, суза од срца, мноштва поклона, ударања у груди, смирења. Ето борбе и оружја које се мора користити против главне помисли! Овим ћеш, благодаћу Христовом, победити помисли. Друкчије их је, пак, немогуће победити“.
67. Опет је рекла: „Док год душа воли тело своје, не може волети Бога. Јер, Господ је рекао: „Ко ме воли, душу ће своју изгубити мене ради““.
68. Једна монахиња је дошла блаженој Матрони и упитала је: „Ако ми се деси да се оптеретим сном, и да прође час мога молитвеног правила, душа од стида више неће да испуњава правило“. Блажена јој рече: „Ако ти се деси да и до јутра све преспаваш, уставши затвори келију своју, испуни своје правило без смућивања и без журбе? Јер, писано је: „Твој је дан и Твоја је ноћ““.
69. Блажена Сара говораше: „Мада су се свети овде трудили, ипак су делимично имали и покоја“. Тако је она говорила, будући да су они били слободни од световних брига.
70. Говорила је такође: „Господ ће нам се јавити, уколико га потражимо с напором и посредством врлина, а ако будемо пребивали у безмолвију – боравиће са нама“.
71. Она је опет говорила: „Сећање на Бога од душе одгони следеће: причљивост, наслађивање чиме било, смех, лутање ван келије, разговор са мушкарцем, гнев, пропуштање читања и размишљања, брига о световним таштинама, заборав смрти. Све ово одгони сећање на Бога. Међутим, приметивши у себи било које од ових зала, мудра монахиња хита да се, као усрдна слушкиња Божија, поправи и на тај начин избегне све мреже лукавога“.
72. Још је говорила: „Док живиш у телу, не преузноси се срцем својим, [мислећи] да си учинила било шта добро, иначе ће те непријатељ, нашавши могућност приступа, бацити у срамну страст“.
73. Још је рекла: „Поштујмо Јединога, и нас ће сви поштовати. А ако презремо Јединога, тј. Бога, и нас ће сви презрети, и поћи ћемо у огањ најкрајњи“.
74. Опет је говорила: „Речи Господње: У тамници бијах, и дођосте ми (Мт.25,36) значе: седети у келији и са трезвоумљем се сећати Бога до последњег даха“.
75. Једна сестра је упитала блажену Матрону о томе како да се спасе. Она одговори са сузама: „Сада је, сестро, веома тешко спасти се зато што напуштамо своје келије, и лутамо тамо куда нам заповеда ђаво. Ако хоћеш да спасеш душу своју, послушај ме: Иди, седи у келији својој у ћутању и молитви са много суза, предавши душу и тело своје Богу, те ће те Он, који уразумљује човека, научити како да се спасеш“.
76. Света Меланија је упитала преподобну Матрону: „Хоћу да чувам своје срце, али не могу“. Преподобна јој је рекла: „Чудим се твојим речима: „Хоћу и не могу“. Зар не знаш да онај ко није безмолвник не може стећи ни једну врлину? Како је могуће чувати срце, кад су отворена врата језика, слуха и очију? Ако хоћеш и срце своје да сачуваш, и да напредујеш у врлинама, седи, безмолствуј у келији својој, и келија ће те свему научити“.
77. Света Синклитикија је рекла: „Сви знамо како да се спасавамо, али због немара свога идемо у пропаст. Јер, ђаво је за монаха пронашао разноврсне прелести и изгони их из келије, подстичући их да лутају тамо-овамо, све док их не наведе да се саблазне или друге саблазне, или док не падну у блуд. И то бива не само са монасима, него и са нама nесрећницама. Ако постаје узрок многих грехова који доводе до вечне муке, зар лутање ван келије, кћери моја, може бити корисно?“
78. Она је још говорила: „Нека ти мисао увек буде у Царству небеском, па ћеш га убрзо наследити“.
79. Такође је говорила: „Живот монаха, слично рају, мора бити штићен пламеним мачем – молитвом и сећањем на Бога“.
80. Једна монахиња је упитала блажену Теодору: „Шта да чиним, госпођо моја? Мене језик упропашћује, и не могу да га уздржим кад се налазим међу људима“. Преподобна јој одговори: „Ако не можеш да уздржиш језик свој, бежи у самоћу, пребивај у безмолвију, чувај свој ум у страху Божијем и у ћутању славослови Господа свога. Поступајући на овај начин, обуздаћеш не само језик, него и све страсти, те ћеш се, благодаћу Божијом, спасти“.
81. Блажена Теодора је рекла: „Сећај се добра, па ћеш се орасположити да га чиниш. Помисао људска није скривена од Бога. Стога нека ти је она увек чиста од свакога зла“.
82. Она је говорила: „Монах треба да пости са трудом, да пева с разумом, да се моли с трезвоумљем, да проси Бога са страхом, да не чини ништа земаљско, већ све духовно. Изнад свега, пак, треба увек да безмолствује. Јер, безмолвије монаха и чини монахом“.
83. Опет је рекла: „Монах треба сваког јутра и вечери да себи полаже рачун о томе шта није учинио од онога што Бог хоће, и шта је учинио од онога што Бог неће. Ако на тај начин буде седео у безмолвију и трудио се, Бог ће му, видевши добро његово расположење, дати силу и снагу да победи страсти. Ако свагда буде тиховао, Он ће свагда бити са њим“.
84. Говораше блажена Теодора: „Онај ко изгуби злато или сребро, може стећи друго. Међутим, ко изгуби време у таштини овога живота, неће наћи друго. У час смрти он ће се много кајати, будући да ће његов удео бити са демонима“.
85. Опет она говораше: „Као што нико не може да напакости човеку који је близак цару, тако и ђаво неће моћи ништа да нам учини ако сећање на Бога увек буде у нашем срцу. Јер Бог говори: „Приближите се мени и ја ћу се приближити вама“ (уп. Јак.4,8). Пошто се ми, често напуштајући своје келије, расејавамо у празним причама и узајамним сусретима, ђаво има слободу да разграбљује душе и умове наше, чиме, свеокајани, и успева да нас погуби. Онај, пак, ко не верује његовим наговорима, и свагда тихује у келији својој, ћути и моли се, благодаћу Христовом ће се избавити од мрежа непријатеqских“.
86. Такође је говорила: „Сатана је ткач – колико му нити доставиш, онолико и плете“. То је она говорила о помислима. Значи, ако престанемо да се сећамо световних ствари, ђаво неће моћи толико да нам науди.
87. Блажена Теодора је још говорила: „Ако си се Бога ради одрекла од телесне родбине, због чега се клетвопреступнички поново прекомерно вежеш за њих? Зар не чујеш шта говори Господ: „Ко воли оца или мајку или нешто друго од овога света, више од мене, није ме достојан?“ Ко се не покаже достојnим Христа, имаће удео са демонима у аду. Тешко њему!“
88. Она је говорила: „Постоје два основна делања – велика и снажна. Ко их сачува, благодаћу Божијом ће се избавити од свих страсти“. Она мишљаше на безмолвије и молитву.
89. Блажена Теодора је упитала свету Синклитикију: „У чему се састоји обделавање душе?“ Она јој је одговорила: „По мом мишљењу, душу обделава безмолвије са ћутањем и постом. Онај ко постојано буде упражњавао ова три подвига са страхом Божијим, ускоро ће се, благодаћу Христовом, обогатити свим врлинама“.
90. Блажена Теодора је говорила: „Безмолвије, ћутање и молитва убрзо доводе ум у исправност. И као што се властито лице не може видети у мутној води, макар било и веома лепо, тако и душа, без безмолвија, ћутања и многог уздржања, не може да види грехе своје и да се спасе“.
91. Такође је рекла: „Као што је лађу немогуће направити без ексера, тако је немогуће спастi се без ћутања, безмолвија и смирења“.
92. Блажена Теодора упита свету Синклитикију: „Зашто нас тако силно нападају демони?“ „Зато, одговори света, што одбацујемо мајку свих врлина, тј. безмолвије са ћутањем и смирењем“.
93. Света Синклитикија говораше: „Ако приликом некаквог пада са смирењем кажеш: „Опрости!“ – биће ти опроштено“.
94. Она је говорила: „Ако, благодаћу Христовом, стекнеш неке врлине, немој се преузносити срцем својим и немој говорити: „Испуних такве врлине“. Напротив, макар и све да си их учинила, говори: „Као слушкиња испуних оно што ми је заповеђено“. Ако увек тако будеш мислила у свом срцу, Господ ће ти послати помоћ из свог светог обиталишта, и избавиће те из вражијих замки“.
95. Једна од сестара је питала блажену Синклитикију: „Да ли је добровољно сиромаштво савршена врлина?“. Она је одговорила: „Да, али само за снажне људе. Као што сирово платно постаје чисто и бело кад се трља и цеди, тако се и снажна душа све више утврђује од добровољног сиромаштва. Слаби се духом, пак, слично старој одећи, цепају у срцу, немајући снаге да подносе тежину ове врлине. Треба унапред одбацити оруђа телоугађалачког живота, тј. сластољубље и сваки телесни покој, и утврдити се у почетним врлинама, као што су: пост, лежање на земљи, телесни труд, трпљење и слично, а затим се одлучити и за ову врлину. И Спаситељ није наједанпут заповедио богатоме да остави имање, него је најпре питао: „Јеси ли испунио оно што је написано у закону?“ На тај начин као да му је говорио: „Ако си научио азбуку, ако си научио да сричеш слова и да сричеш речи, на крају приступи савршеноме читању, тј. – иди, продај све што имаш и подај сиромасима, те пођи за мном“ (Мт.19,21)“.
96. Блажена Теодора је упитала преподобну Матрону: „Укажи ми на подвиг и врлину којима бих могла остварити све врлине и спасти своју душу“. Преподобна јој је одговорила: „Ако будеш тиховала, ћутала, ако никад не разговараш са мушкарцем, и ако трпељиво пребиваш у наведеноме са уздржањем, уздајући се у милост Божију, твој удео у Дан суда ће бити са спасенима“. Блажена Теодора је још питала: „Да ли је добро ако престанем да једем омиљена јела и да пијем вино?“ Ова одговори: „Веома је добро. Зар ниси чула, кћери моја, да су велики и славни оци јели само хлеб и пили воду, и кроз то победили страсти, поставши свети? Како се ти, тако млада, усуђујеш да пијеш вино и пресићујеш стомак? Иди, чедо, и чини што си чула“.
97. Блажена Теодора је говорила: „Крст Христов видимо, и о страдањима Његовим читамо. Међутим, ми, несрећници, ни најмању увреду не подносимо“.
98. Блажена Синклитикија је говорила: „Наше победничко знамење јесте крст. Јер, наш позив није ништа друго него одрицање од живота и предавање себе на смрт. Код мртвих нема никаквог дејства. Тако и ми треба да се понашамо. Почнимо да живимо душом и у њој покажимо врлине“.
99. Она је рекла: „Треба да се постарамо о обновљењу душе, и то не спољашњем и преварном, него – унутрашњем. Постригли смо власи, скинимо и красте са главе. Власи су – световно кинђурење, почасти, слава, имање, слатка јела и друге утехе; а красте зле помисли, лоша осећања и расположења. Глава, пак, јесте – душа наша. Скинимо с ње те красте да би била чиста и лепа“.
100. Такође је говорила: „Дом душе треба непрестано чистити и гледати да ли се нека отровна животиња – грешна помисао или расположење – не налази у унутрашњим одајама душе. Њега треба кадити божанственим тамјаном молитве“.
101. Још је рекла: „Знала сам једног слугу Божијег који је, седећи у келији својој, пратио кретање мисли. Он разматраше која је прва а која друга, колико се времена свака од њих задржавала, да ли је стигла пре или после у односу на претходни дан, и да ли је имала дејство као и раније. На тај начин је он у себи јасно разликовао добро и зло, и оно што је од Бога и оно што је од непријатеља, те је, благодаћу Божијом, узнапредовао у чистоти срца, која око ума отвара за гледање Бога“.
102. Једна сестра је рекла блаженој Теодори: „Хоћу да спасем душу своју“. Света јој одговори: „Како да спасемо душе своје, добра сестро, кад су отворена врата нашега језика? Ако душе своје не принудимо на безмолвије, молитву и ћутање – нећемо моћи да се спасемо“.
103. Она опет говораше: „Зла навика се искорењује са великим трудом, нарочито ако је стара. Спашће се онај ко се, заволевши безмолвије и ћутање, потруди да је искорени. А ко с њом остане – пропашће. Тешко таквој души!“
104. Она још казиваше и ово: „Један од отаца причаше о извесном брату који се, живећи у безмолвију и ћутању, непрестано молио, ништа не радећи. Сваке вечери он на трпези налажаше хлеб, који је и јео после молитве, благодарећи Бога. Њему дође други брат, и настани се поред њега, бавећи се својим рукодељем. И безмолвник узе исто рукодеље, и поче да ради са овим братом. Али, кад наступи вече, он више не нађе хлеба на трпези као обично, и растужи се, оставши без хране. Ноћу зачу глас који му рече: „Док си био сав обузет једино мноме, ја те храних. А сада, пошто имаш посао, зарађуј за своје потребе“. Знајући ово, сестре, мајке и децо, предајмо се безмолвију, ћутању и молитви, да бисмо спасле душе своје од стрела лукавога“.
105. Једна сестра рече преподобној Теодори: „Госпођо моја! Душа моја жели смрт!“ Рече преподобна: „То је зато што бежиш од страдања часнога безмолвија, и не знаш да су будућа мука и страдања несравњиво жешћи. Потрпи у ћутању, безмолвију, уздржању и труду ради сваке друге врлине, јер је близу утеха најслађега Исуса. Демони зато толико и јуришају на тебе да би, павши у чамотињу од напора, изгубила све делање своје. И тешко теби, несрећници, ако из овог живота изађеш у раслабљености и разлењености, макар и малој“. Од ових је речи монахиња добила велику корист, и изашла славећи Бога и благодарећи преподобној.
106. Такође је говорила: „Тешко теби, тело, што увек тражиш оно што те скрнави, тј. пресићавање стомака, иако знаш да те чини достојним крајњег огња и што никад не заустављаш свој језик! Тешко теби, душо! Јер, ономе ко је згрешио, и Бога ожалостио, приличи непрестани плач и сакрушеност срца. А ти, пак, толико се нагрешивши пред Богом, желиш још да живиш весело и безбрижно! Тешко теби, душо, што трошиш дан за даном, говорећи Богу: „Сутра ћу се покајати“, иако не знаш хоћеш ли дочекати сутрашњи дан! Тешко теби, душо, јер те је Бог толико пута хтео обратити и помиловати, а ти се увек противиш! Колико те је пута Бог просвећивао, а ти си остала упорна [у греху]! Колико те је пута тешио у безмолвију, а ти се све оптерећујеш њиме! Колико те је пута крепио, а ти се опет разлењујеш! Колико те је пута учио, а ти га не слушаш! Стога те, окајана душо, уверавам да ће вечни огањ бити твоје обитавалиште уколико се на крају, макар од сада, потпуно не покајеш“. Тако је блажена Теодора свагда скрушавала и смиривала своју душу.
107. Још је говорила: „Ако желиш да у телу служиш Богу слично бестелеснима, држи у срцу непрестану молитву и свом силом заволи безмолвије и ћутање. Тада ће твоја душа и пре смрти бити слична анђелу Божијем. А ако будеш лутала изван келије и предавала се смеху, веруј речима мојим – убрзо ће те постићи велики гнев Божији. Тешко теби, јадној, ако тако настрадаш, јер ћеш са ђаволом бити предана вечном огњу!“
108. Опет је она говорила: „Добро је подизати своје руке на молитву и умољавати Бога да, после изласка (из тела), душа безбедно прође поред свих оних који настоје да јој преграде пут на небеса“.
109. Још је рекла: „Пост смирује тело, бдење очишћује ум, а молитва сједињује са Богом“.
110. Блажена Синклитикија говораше: „Душе, које су себе посветиле Богу, никада не смеју да се раслабљују и предају безбрижности. Јер, непријатељ их прати, шкргућући зубима, како би их напао чим задремају, макар и на кратко“.
111. Она говораше: „И непријатељ може да надахњује на подвижништво. Има и он своје ученике-подвижнике. Како разликовати божанствено и царско подвижништво, од тиранскога и демонскога? Ничим другим до умереношћу“.
112. Још је говорила: „Душом треба управљати са свом вештином. Живећи у обитељи не треба тражити своје и не угађати својој вољи, него се покоравати мајци по вери. Ми смо себе послали у изгнанство, тј. изашле смо ван граница света. Стога смо ми прогнаници. Не тражимо оно што је прошло“.
113. Још је говорила: „Приступајући истинитоме Женику-Христу, треба да се долично украсимо, како бисмо му се допале. Уместо драгог камења, на главу ставимо троструки венац – веру, наду и љубав. На врат ставимо скупоцену огрлицу – смиреноумље, бедра опашимо целомудреношћу, сиромаштво нека нам буде уместо светлоткане одеће, а на свадбу донесимо нетрулежну храну – молитву и појање“.
114. Она је говорила: „Ми на овој земљи живимо као у другој мајчиној утроби како бисмо се родили за небо. Бебе, које се сасвим уобличе у мајчиној утроби, долазе на свет, а праведници, који су се усавршили трудом, уз помоћ благодати Божије, прелазе на небеса. Грешници, пак, као мртворођени, прелазе из таме у таму. Они на земљи умиру од греховног отрова, и после смрти бивају низвргнути у тамна и преисподња места“.
115. Једна блажена старица причаше како је посетила једног старца и упитала га за пут спасења. Он јој је рекао: „Шетајући се тамо-овамо, као што раде јавне жене, ти хоћеш да се спасеш! Зар не знаш да си жена? Зар не знаш да преко жена ђаво напада и обмањује свете? Зар не чујеш шта говори Господ: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт.5,28)? Зар не знаш да ће за сваки такав грех од душе твоје тражити одговор? Зашто не тихујеш у својој келији?“ „Поучивши ме овим и другим речима, старац ме благослови и отпусти. И ја, прејадна, у страху, знојем обливена од стида, пођох у своју келију. И ево се навршавају 33 године како, благодаћу Христовом, не изађох из своје келије. Тако, сестре моје, не саветујем вам од свог ума, него како ме је научио велики светац: заволите безмолвије и ћутање – мајку свих врлина, да би Бог вас, безмолвнице, избавио од свих замки вражијих“.
116. Блажена Теодора је говорила онима који јој долажаху: „Кренимо, сестре и матере, не само да се бранимо од помисли, већ и да ратујемо против њих. Ако паднемо, устанимо. Али, има и оних који демона увек нагоне у бекство. Ко победи страсти, поражава демоне. Онога, пак, ко је подложан страстима – исмевају демони“.
117. Још је говорила: „Она која хоће да своје тело сачува у целомудрености и да ум изнесе чист пред Бога, мора проводити дане своје у блаженом безмолвију, седећи у келији својој. Мушкарце не сме да прима, нити да с њима разговара. Јер, само на тај начин се може обезметежити. И на мене је, у почетку мога безмолвија, три године јуришао демон похоте, нагонећи ме да се видим с једним мушкарцем и да попричам са њим. Због тога сам скоро сваког дана била у тузи и чамотињи. Ипак, борећи се молитвом и умољавањем, постом и безмолвијем против триклетог демона похоте, ја сам, на крају, благодаћу Христовом, избрисала свако сећање на то лице. Причам вам о томе, матере и сестре, да би се и ви јако пазиле и чувале душе своје. Јер, јаке су замке добромрсца – ђавола“.
118. Говорила је такође: „Пазите, сестре моје, да недостатак хране не надокнађујете дугим спавањем. Јер, то је неразумно дело. Нека наша врлина увек буде са расуђивањем“.
119. Она опет говораше: „Ко испуни сав духовни закон, а падне у страст блуда – крив је за све страсти“.
120. Још је говорила: „Марљива душа против себе раздражује демоне. Умножавањем борби, међутим, умножавају се и венци. Како ће се од небескога Цара овенчати непропадљивим и многоценим венцем онај ко није ступио у борбу и ко се са противником својим није борио? Демони на сваки начин раде на нашој пропасти, старајући се или да нас расеју као пшеницу, по речи Господњој, или да нас покрију ранама, као Јова, или да нас искушавају злим помислима, слухом, гледањем и језиком, како би нас учинили грешницима пред Богом и добили власт да с нама раде шта год хоће. Ово им се допушта над нама несрећнима чим се макар мало раслабимо и олењимо у духовном делу нашем, тј. у молитви, посту, безмолвију, бдењу, поучавању у Божанственим Писмима и непрестаном сећању на Бога“.
121. Преподобна Теодора је говорила: „Безмолвије добрима чини и нарав и осећања, учећи нас да са пажњом творимо све врлине. Онога ко воли безмолвије, воли Бог, који му бива помоћник у свим врлинама, на време му се јављајући у сили да би га заштитио. Не бих знала шта да кажем за онога ко бежи од безмолвија. Његов удео је са демонима. Тешко њему у Дан суда!“
122. Опет говораше: „Безмолвник влада умом, не допуштајући му да лута по празним помислима, и нечистим жељама. Тиховатељ је лик земаљског анђела. Онај који тихује ради Бога увек жели да чита, поје, ћути, да се моли. Тим врлинама он избавља душу своју од разлењености и малодушности. Безмолвнику сва душа вапије Господу: Спремно је срце моје, Боже. Тиховатељ говори: Ја спавам, а срце моје бди“.
123. Опет говораше блажена Теодора: „Ко жели да безмолствује ради Господа, треба да затвори врата келије своје, али исто тако – и уста и ум, како не би говорио ни мислио о таштим стварима. Он треба да трпи све невоље ради Господа. Ко се не потруди и не узвојује против духа унинија, никада га се неће ослободити. Седећи унутар своје келије, уколико умеш, чувај помисли. Тада ћеш познати како и откуда, када и колико, те какви лопови желе да уђу и покраду плод врлине твоје. Ако будеш несмућено безмолствовао и сачувао све ово – добро је, а ако се ум твој обрати било чему земаљскоме – све ћеш изгубити. И каква ти је корист? Онај који жели да тихује ради Господа, мора да бежи подједнако од свих, како од туђина, тако и од својих“.
124. Још је говорила: „Ево знакова по којима се распознаје да ли неко тихује како ваља: ум испуњен тишином, жеђ за Господом, свагдашње сећање на смрт, непрестано опомињање на муке, незасита молитва, мноштво поклона, мисао неодвојива од Бога, смрт за свет, победа над стомакоугађањем, љубав према читању и псалмопојању, обиље суза, уклањање од многоречја, дубина ћутања, бодрост бдења. Све ово, матере и сестре моје, сведочи о истинском напору оног који жели да тихује ради Господа, и због великих грехова својих. А ко има било какву световну забаву и жели да уз њу тихује – обмањује самога себе“.
125. Једном блаженој Теодори дођоше седам сестара, и упиташе је о неприличним и сквреним помислима. Блажена заплака и рече: „Не чујете ли шта говори Господ: А вама је и коса на глави сва избројана (Мт.10,30). Коса су помисли, а глава је ум. Свака помисао, праћена наслађивањем и саглашавањем, подлежи суду. Бог ће похоту према жени урачунати у блуд, гнев – у убиство, мржњу – у убиство. Јер, речено је: Сваки који се гневи на брата свога ни за што, биће крив суду (Мт.5,22), и: Сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица (1.Јн.З,15). Такође, велики Павле каже: Господ… ће… осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (l.Kop.4,5), и још: Пошто се мисли међу собом оптужују или оправдавају (Рим.2,15). Стога не говорите, добре моје сестре, да нам помисли не наносе штету, кад ће се за само слагање са њима судити као за дело“. Слушајући ово, монахиње се дивљаху и прослављаху Бога што је дао такву благодат и расуђивање блаженој Теодори. Захваливши јој се, оне одоше са великом коришћу.
126. Блажена Теодора причаше: „Била је у једном граду блудница, коју је мајка од детињства дала на служење ђаволу. Дошавши једном, она ми откри све своје безакоње, и жељаше да сазна има ли за њу покајања. Ја јој испричах о блудници из Јеванђеља, коју је спасао Господ и Бог наш. Скрушивши се од те повести, она упита: „Могу ли да се спасавам уз тебе?“ Ја се сложих. Она се брзо врати у град, баци у ватру све имање своје стечено блудом, око 500 литри злата, и касно ноћу, опет дође к мени. Замоливши келију, она се затвори у њу и рече: „Господа ради, госпођо моја, нека за мене не зна нико до смрти моје“. Затим је, узевши посао, радила да би се прехранила, никад ни са ким не разговарајући. Она, блажена, не виде чак ни женско лице, будући да је за мушкарце то место ионако било сасвим недоступно. На себе је наложила такав подвиг да је за пет дана јела 6 унција хлеба и пила један литар воде. А о њеним сузама, плачу и ридању – ко може достојно казивати? Јер, она ни ноћу, ни дању не престајаше да лије сузе, бијући се у груди и свакојако себе мучећи. Провевши тако 15 година у својој келији, она отиде Господу. Господ је после њеног упокојења учинио многа чуда. Нека њене молитве спасу и нас немоћне, које још увек носе бурни таласи овог многометежног живота.
127. Још је казивала како се нека девојка угледног порекла, видевши извесног младића, распалила сатанском страшћу према њему, да би, најзад, и пала са њим. После неколико дана, дошавши к себи она се покаја због свог греха и, без ичијег знања, ноћу изађе из града, преобучена у мушко одело. Дошавши мени убогој, она ми с великим напором и знојем све исприча и затражи келију. Дадох јој келију са радошћу, и она се закључа. Храну је узимала сваки други дан, осим суботе и недеље, када је само са мном разговарала. Она више никад није видела људско лице, и предала се тако строгом подвижништву да је само по гласу у њој било могуће препознати човека. Проживевши на тај начин 20 година са мном недостојном, она је у миру отишла Господу“.
128. Блажена Теодора причаше о ави Исаији: „Дође код њега један брат. Након разговора с њим, ава му опра ноге. Ставивши прегршт сочива у посуду, он је држаше мало изнад ватре, а затим скиде и принесе му. Брат му рече: „Аво! Још није проврело“. Међутим, ава одговори: „Зар ти није доста што си видео ватру? И то, брате, није мала утеха““.
129. Она причаше: „Једном ава Исаија са својим ученицима дође на гумно неког земљорадника са палмовом граном у рукама и рече: „Газда, дај нам пшенице“. Земљорадник га упита: „Јеси ли и ти жњео ава?“ Ава одговори: „Нисам“. Земљорадник настави: „Како тражиш пшеницу кад је ниси жњео?“ Ава упита: „Зар онај који не жање не добија награду?“ Земљорадник одговори: „Зар не знаш шта Господ каже: Посленик је достојан плате своје (Лк.10,7). Ти, пак, аво, не потрудивши се, иштеш плату“. После овога се старац удаљио. Видевши ово, ученици припадоше к ногама његовим и замолише да им каже зашто је тако поступио. Старац им рече: „Децо! То учиних вас ради, за пример, тј. да [бисте схватили] да онај који не буде радио у овоме веку, у будућем неће добити награду од праведнога Судије. И велим вам: Нека вас нико не вара да се у часу смрти од неког може добити помоћ. Свако ће у време исхода из тела свога убрати плодове напора својих. Стога, док је дан делања, немојте се предавати чамотињи, већ храбро станите против лукавога, и он ће побећи од вас“.
130. Причаше блажена Теодора: „Ава Исаија ми говораше: „Ђаво чини са нама оно што је у почетку чинио са праоцем нашим Адамом. Када се, после пада, желимо обратити покајању, он свакој души каже: ,Нема теби спасења у Богу твоме’. И тешко ономе ко поверује лукавоме! Он се на сваки начин стара да одвоји ум наш од Бога и од сећања на смрт, како би га затим, слично дивљем вепру, прождерао и погубио душу нашу? Не одвајајући се од Бога и од сећања на смрт, ум ће обрести велику помоћ. У свагдашњем усхођењу ка Богу, ум се све више и више просвећује зрацима који од Њега снисходе, док на крају не постане обиталиште Божије. Тада већ триклети не може да напада на њега и то не због човека (кога се не боји), него због Бога, који у њему обитава. Јер, такав увек сав и свецело бива са Богом, са Њим разговара, у Њему пребива као и Бог у њему, као што нас уверaва сам Спаситељ: [Отац мој љубиће њега]; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). И ако се мало потрудимо овде, госпођо моја, у Царству небеском ћемо наћи велику радост и покој“. И ја сам се потрудила, сестре моје, по својим снагама, по речи аве мога, чија света молитва да увек буде са нама!“
131. Још причаше: „Једном дођоше лопови у келију аве Исаије. Двојица га држаше, а један изношаше оно што је било у келији. Када он узе и књиге, ава им рече: „Све што је у келији носите, само књиге оставите“. Међутим, они не хтедоше. Тада их он, замахнувши рукама, одбаци од себе као пшеничну сламу и рече: „Идите с миром“. Они у страху изиђоше и побегоше“.
132. Она је говорила: „Ава Исаија нам је причао о једном великом старцу, који је, пре ступања на пут безмолвија, у заносу видео неког страшног младића, чије је лице сијало јаче од сунца. Он га је узео за руку и рекао: „Иди, предстоји ти борба“. Старац је даље причао: „Он ме уведе у арену препуну људи, с једне стране одевених у беле одежде, а са друге – у црне. Кад ме доведе на место борбе, видех пред собом човекацрнца, страшног и високог, чија је глава допирала до облака. Држећи ме, мој чувар анђео ми рече: ,Са њим се мораш борити’. Видевши такво чудовиште, ја сам у страху почео да дрхтим и да молим свог чувара да ме избави од ове беде, говорећи: ,Ко се од оних који имају смртну људску природу може борити са њим?’ Анђео Божији ми рече: ,Можеш, само почни да се бориш са свом ревношћу. Јер, чим се будеш ухватио у коштац са њим, ја ћу ти помоћи и обезбедити победнички венац’. И заиста, чим се ухватисмо и почесмо да се боримо, анђео Божији ми дође и поможе да победим црнца. Тада сви црнци с буром и псовањем ишчезоше, а хор анђела похвали онога који ми поможе и омогући победу“. Тако и ми, матере и сестре, треба да оставимо све вештаствено, да бисмо, благодаћу Христовом, у крепости и сили могле да се супротставимо мрачном црнцу, покретачу свих страсти – ђаволу. Јер, велики апостол Павле каже: „Свако служи ономе што воли“, добру или злу. Бог нам је дао ум и расуђивање да бисмо се, разликујући добро од зла, држали добра“.
133. Опет је причала блажена Теодора: „Мој ава Исаија је говорио о последњем дану сваког Хришћанина: „Какав страх и трепет и какву невољу ћемо видети кад се душа буде раздвајала од тела! Тада ће нам приступити војска противничких сила, господари таме, поглаварства зла, и, као по неком праву, настојати да нам узму душу, износећи све грехе које је од младости учинила у знању или незнању. Насупрот злих сила стајаће анђели Божији и противстављати покајање и добра дела. Расуди у каквом ће страху и трепету бити душа, стојећи међу њима, док се Суд не заврши и не донесе коначна пресуда! Ако се она покаже достојном, демони ће се посрамити, а божанствени анђели ће је узнети у небеска насеља на бескрајно весеље, јер је написано: Код Тебе је обitалиште оних који се радују. Тада ће се испунити реч Писма: Побеже туга и уздисање. Она ће, напустивши страх, ући у неизрециву славу и радост, по заповести праведног и великог Судије. Ако се, пак, покаже да је душа живела у лењости, – о несреће! чуће онај страшни глас: Да се узме безбожник, da не види славу Господњу. Тада ће је постићи дан гнева, дан невоље и нужде, дан таме и мрака, зли и љути дан, о коме говори Давид: У дан љути ће га избавити Господ. Међутим, душу која је живела у немару Господ неће избавити у тај љути дан. Тада ће јадна душа бити предана у таму најкрајњу и у огањ вечни, где ће се мучити бескрајне векове“. Тако ми је говорио мој ава Исаија, са многим сузама и великим болом срца“.
134. „Упитах једном, говораше блажена Теодора, мог аву Исаију о речи апостола: Користите време, јер су дани зли (Еф.5, 16). Он ми рече: „Апостол нас учи духовној трговини: ако ти предстоји време увреда, искористи га да би се смирио и претрпео; ако наступи време несреће, искористи га да би [стекао] незлобивост, те ћеш стећи добит; ако будеш лажно окривљена, задобиј га трпљењем и надом. И све супротно, ако желимо, биће нам на корист““.
135. „Опет ми је говорио мој добри отац: „Подвизавај се да уђеш кроз тесна врата. Као што дрвеће не може да донесе плод ако не осети зиму и кишу, тако ни ми, којима је овај век – зима, не можемо да донесемо плодове достојне Царства небескога ако не прођемо кроз сваковрсне невоље и искушења. И каква нам је корист ако овде поживимо у задовољствима и утехама макар и сто година, а тамо се, по речи Господњој, будемо мучили у огњу на бесконачне векове?““
136. Блажена Теодора причаше како је неки монах питао аву Исаију: „Како то да они који живе у свету, и поред немара о посту, небриге за молитву, бежања од бдења и недостатка било каквог смирења, и поред наслађивања јелима, хођења по својим похотама, узајамног гризења, провођења већег дела дана у заклетвама и гажењу заклетви – ипак не падају, и чак не говоре: „Сагрешисмо“, а ми, монаси, упркос посту, бдењу, лежању на земљи, сухоједењу, избегавању вина и уља, уздржању од сваке телесне утехе уопште – са плачем и ридањем говоримо: „Погубисмо душе своје, лишисмо се Царства небескога, и постадосмо достојни мука? Зар заповест и закони нису дати свима подједнако?““ „Заплакавши и уздахнувши из дубине душе, добри отац рече: „Добро си рекао, сине мој, да световњаци не падају. Јер, павши једном страшним и горким падом, они нити могу да устану, нити имају одакле још да падну. Ђаво се не стара о томе да се бори против оних који увек леже на тлу и никад не устају. Монаси се, међутим, боре се против ђавола, час побеђујући, час падајући, час нападајући, час будући нападани. Световњаци, пак, из неразумности и незнања, из љубави према свету и житејским стварима, остају у првом паду, чак ни не видећи и не знајући да су пали. Но, да би схватио да не само ја и ти (који личимо на монахе, иако стојимо далеко од монашког живљења) имамо потребу да свагда плачемо и стењемо, већ да и велики оци, тј. истински подвижници и отшелници треба да непрестано плачу – послушај разумно и расуди. ,Лаж је од ђавола’, говори Господ. Гледање на жену са похотом, Он је изједначио са блудом, а гнев на ближњега – са убиством, објавивши да ће се морати положити рачун и за сваку празну реч. Може ли се, пак, наћи (ако уопште постоји) [човек] који ни лажју не би био искушаван, ни похотом према жени био опогањен, ко се не би гневио на ближњега, ни рекао празну реч, који, према томе, не би имао потребу за покајањем? Сви смо ми сагрешили и лишили се славе Божије. Међутим, знај да [човек] не може бити истински Хришћанин, без обзира да ли је монах, или световњак, архијереј или цар, уколико сасвим себе не преда на распеће, тј. на подвизавање у смиреноумљу. И Господ наш Исус Христос и Бог такве назива блаженим, говорећи: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт.5,3). Није рекао богати, него – сиромашни. И опет: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити… Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт.5,6; 4). Стога, где ће ту бити они који су под своју власт узели богате трпезе и све световно, те живе блудно и неприлично, свиме се, са смехом, говорењем ружних речи и без страха Божијег, наслађујући до ситости? Има чак и таквих несрећних световњака који, развраћајући лаковерне слушаоце, говоре да је само монасима дат пост, свако страдање и тешки јарам, а да су за световњака – наслађивање, одмор и све врсте утеха. О неразумни и тврда срца! Зар не слушате шта говори Господ: Блажени гладни… јер ће се наситити (Мт.5,6), и: Тешко вама богатима, јер сте већ примили утеху своју (Лк.6,24), и: Тешко вама који cme cumu сада, јер ћете огладнети (Лк.6,25), и: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду (Мт.7,13), и: Тесан је nym што води у живот, и мало их је који га налазе (Мт.7,14). Ово и овоме слично није речено монасима, будући да њих још није ни било када је поучавао најслађи Исус и Бог наш. Напротив, речено је световњацима и онима који воде ташти и вештаствољубиви живот. Ако је Господ само монахе поучавао, онда су световњаци јаднији и несрећнији и од самих животиња, будући лишени божанских заповести и блаженстава. А ако је закон заједнички, онда су заједнички и јарам и блаженство, и Суд и ад“. Слушајући ово од аве, мог доброг учитеља, монах паде пред часне ноге његове и рече: „Тако су, дакле, часни оче, неопходни велики труд, зној и подвиг. Помоли се за мене, оче свети“. Благословивши га, ава га отпусти“.
137. Блажена Теодора и ово причаше: „Мој ава Исаија ми говораше: „Мудар муж проводи безмолвије (Прич.11,12). То је нарочито добро за младе. Али знај, кћери моја, да лукави одмах долази са својим демонским војскама чим неко усхтедне да тихује. Он душу онога који безмолствује Господа ради оптерећује унинијем, малодушношћу, поганим и нечистим помислима, а тело удара изнемоглошћу, раслабљеношћу колена и свих удова. Уопште, он растројава све снаге душе и тела. Тада тиховатељу помисао (или, боље речено, преко помисли сам ђаво) говори: ,Немоћан сам, не могу да испуним правило и по обичају да сатворим поклоне’. Али, ако будеш бодра, све ће ишчезнути. Рећи ћу ти о једном мудром монаху: Кад је једном стао на правило, спопала га је грозница и врућина, и у глави му се појавио страшан шум. Монах је у себи рекао: ,Ето сам болестан и можда ћу и умрети. Устаћу пред смрт и испунићу своје правило’. Са овом мишљу он себе принуди да прочита молитве. Кад се молитвословље завршило, престала је и грозница. Овај брат се и касније, читајући правило, супротстављао овој помисли и на тај начин је избегавао искушење““.
138. Ево поука које је блажена Теодора давала сестрама које су јој долазиле:
а) Настојте, сестре моје и матере, да монахом учините несамо спољашњег, већ и унутрашњег човека.
б) Заволите Господа нашега Исуса Христа, и упражњавајтеподвиге врлине. Пребивајте у напорима са трпљењем, које одгони униније.
в) Ако хоћете да се избавите од свих страсти, избегавајтемајку свих зала – самољубље.
г) Волите безмолвије. Ко није привезан за световне таштине, оснажује се путем безмолвија, уздржања и ћутања. Молитва,пак, и читање – чисте ум.
д) Затворите чула своја у стражару доброга безмолвија, даум не би вукла у своје похоте.
ђ) Најјаче оружје за тиховатеља са трпљењем јесте – уздржање и ћутање, молитва и читање, и непрестано сећање на свеблагог Бога.
е) Када тихујете, не допуштајте уму да буде на страни тела, да не бисте у супротном сабрале похоте и невоље.
ж) Уздржавајте стомак, сестре моје, језик и гнев, и неће сеспотаћи о камен ноге ваше.
з) Стремљење похоте обуздавајте уздржањем, а гнева – ћутањем и безмолвијем. Безмолвије и молитва су најбоља оруђа врлина, будући да чисте ум и чине га оштровидим.
и) Телесне и душевне похоте исушује уздржање са трпљењем и ћутањем, безмолвијем и храброшћу.
ј) Похоту кроте уздржање и труд, а истребљују безмолвије и сећање на смрт.
к) Трпљење је труд душе. Где је присутан труд, ишчезавају сластољубље и блуд.
л) Сваки грех бива преко сласти, и сваки опроштај преко злопаћења, безмолвија и ћутања.
љ) Узнемирење тела бива због немара за молитву, уздржање и добро безмолвије.
м) Добри породи доброг безмолвија су – ћутање и уздржање, читање и чиста молитва.
н) Читање и молитва, безмолвије и ћутање, уздржање и поклони чисте ум од сваког греха.
њ) Зло које је застарело у човековом срцу или нечиста страст, захтевају дуго и велико злопаћење. Навика, наиме, која се укоренила у срцу – тешко се мења.
о) Неће дуго осећати напоре подвижништва онај који све ради са расуђивањем, мером и пажњом.
п ) Савест чисте безмолвије и напори у подвижничким врлинама са трпљењем и великодушношћу.
р) Пост и бдење, безмолвије и ћутање, уздржање и поклони, псалмопој и читање – смирују надмену душу, и скрушавају снажно тело.
с) Венац за оне који трпељиво пребивају у безмолвију биће брза помоћ од Господа. Ако вам нешто у келијама недостаје, стрпите се мало, и Господ Бог ће вам послати помоћ своју. Јер, доћи ће и неће закаснити код оних који га чекају у дан невоље.
т) Ако обуздате стомак, ускоро ће се уморити страсти, и ваш ум више неће робовати блудним помислима. Јер, ум онога који пости потаје храм Духа Светога, а ум стомакоугодника – обитавалиште демона.
у) Ево шта спасава душу: злопаћење и смирење, безмолвије и ћутање, пост и бдење, читање и псалмопојање, молитва и поклони, сећање на смрт и на Бога! Ако ви безмолствујете и уз Божију помоћ стекнете ове врлине, нећете бити далеко од Царства Божијег, матере моје и сестре!
ф) Ако желите да вам ум не буде бесплодан, матере моје и сестре, и да за вас у потпуности ишчезне прелест страсти, најбоље је да упражњавате читање. Једино, кад седнете да читате, пазите да се држите безмолвија, безбрижности ума и ћутања, како би ваш ум појмио прочитано. Јер, ми смо осуђени да хлеб знања једемо уз велики труд и у зноју лица свога.
х) Знајте, сестре моје и матере, да су немарност и раслабљеност Адама довели до преступа, тако да је изгубио рај сладости и био осуђен на смрт. Чувајте се, Господа ради, и ви, да не упаднете у немар, да не бисте настрадале слично прародитељу.
ц) Чувајте се вина, матере моје и сестре, колико год имате снаге. Пијење вина је сасвим туђе монасима, а још више монахињама. Ко не послуша овај савет, лако ће упасти у ђаволске мреже. Истражите Писма и тамо ћете несумњиво наћи оно што вам говорим.
ч) Знак трпљења је љубав према безмолвију и ћутању. Лаћајући их се, ум се нада да ће добити будућа блага и избећи вечну муку.
ћ) Ако себи потчините тело уздржањем, заволеће вас Бог и ваши анђели-чувари. Јер, Бог много воли оне који се злопате Њега ради.
џ) Зар не знате, матере моје и сестре, да је Онај који све устројава на наше спасење прозорљиво заповедио, говорећи: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан. „Такав није мој ученик, него онај који презире све видљиво због љубави моје. Јер, ко изгуби своју душу мене ради, спашће је, и живот ће вечни наследити“. Како ви, добре матере моје, можете творити богоугодна дела у свету? Јер, Бог говори: Изађите од њих и одвојте се. Верујете ли овоме? Како не веровати, кад сам Господ вели: Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи (Мт.24,35). Реците ми, матере моје, да ли анђели на небесима сабирају злато и сребро или славе Бога? Јесмо ли ми, сестре моје, примиле анђелски образ да бисмо сабирале злато, сребро и друге ствари овога таштога света? Не знате ли, матере моје, да Бог хоће да допуни чин оних што спадоше са неба, прибрајајући му оне који живе чисто, свето и самоодречно? Због чега смо се ми одрекли од света? Свакако, ради Бога и ради својих несрећних душа. Због чега смо пали у немарност и допустили ђаволу да нас скрене са пута смирења? Зар не знате, матере моје и сестре, да вино, световна дела, телесне утехе и кретање међу световњацима – монаха удаљују од Бога? И кад удаљава монахе, како неће нас несрећнице, које имамо лакше обмањиву природу? Зар не чујете шта говори Јован Богослов: Не љубите света ни што је у свету. Лко неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1.Јн.2,15). Исто говори и апостол Јаков: Пријатељство према свету јесте непријатељство према Богу (Јак. 4,4). Стога бежите од света, сестре моје, и заволите безмолвије. Бежимо од света као што се бежи од змије. Јер, змијин ујед се тешко лечи. Тако је и са светом. Зато, ако желите да будете деца Божија, бежите од света и световних мушкараца, и чувајте душе своје у безмолвију. Реците ми, матере моје и сестре, где су свети оци наши стицали врлине: у свету, међу световњацима и женама, или у пустињама и безмолвију? Како, пак, ви хоћете да стекнете врлине усред световних искушења, пијући вино и разговарајући са мушкарцима? Ако не узгладујете, ако не узажеђате, ако не претрпите мраз, ако не безмолствујете и ако не умрете телу – како ће вам душа бити жива за будући век? Како то желите да наследите Царство Божије на начин на који га нико није достигао? О, престаните, чеда моја, да чините такве ствари, и обратите сав свој поглед на Сунце правде – Господа нашега Исуса Христа, у коме лежи сва нада наша! Војник се неће удостојити земаљске и привремене славе ако не буде војевао, ако не задобије ране и не пролије крв. Како, пак, ви хоћете да се спасете и да наследите вечни живот кад се преједате, пијете вино, разговарате са мушкарцима и крећете се међу световњацима? Не, сестре моје, немојте се варати! Оставите сваку бригу и старање [о световном], чак и за рукодељем не седите предуго под изговором давања милостиње. Све је то дело световњака. Бог неће да ми, монаси, имамо злато, или сувишне ствари, пошто смо се одрекли света и онога што је у свету. Јер, Господ је заповедио: Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; na Отац ваш небески храни их (Мт.6,26).
ш) Лик који носимо, матере моје и сестре, јесте анђелски: немојмо га правити демонским. Бежите од света и светодршца ђавола. У пустињи и безмолвију је тешко спасти се! Како је тек тешко спасти се у свету, разговарајући са световњацима и мушкарцима! Не, тако се не можемо спасти, будући да и сам Господ наш Исус Христос каже: „Ко се не одрекне света и свега што је у свету, па и саме душе своје, и не узме крст свој, тј. умртви плот, те не иде за мном – није мене достојан. Жив сам ја, говори Господ, изађите од њих, и узтихујте. Покајте се због безкоња ваших и помиловаћу вас“, говори Господ Сведржитељ.
Ево, добра сестро моја, потрудих се да ти у овој књизи напишем житија и подвиге светих жена подвижница како би, изабравши житије неке од њих – било свете Меланије, или свете Теодоре, чије име носиш, имала пример за угледање читавог свог живота. Стога, мислећи на њено житије, дан и ноћ се сећај њених дела и ревнуј да им подражаваш, молећи се и за мене. Јер, сам Бог зна са каквим напором ово сабрах ради љубави твоје. Бојим се, уосталом, да ме људи не осуде, будући да нико од почетка не састави [духовну] књигу за жене, као ја за тебе. Али, ја презирем сваки укор, имајући у виду једино твоје спасење. Нека би Господ Бог, коме се у Тројици клањамо, управио кораке твоје.
Видиш, госпођо моја и сестро, колико су претрпеле свете жене, и како их је Господ прославио у овом и у будућем веку? Стога немој говорити да је само мушкарцима, због крепости њихове природе, могуће вршење строгих врлина. Узревнуј и ти на подвиг. Изнад свега, пак, чувај чистоту и светињу, без којих нико неће видети Бога – и то не само чистоту тела, него, још више, чистоту срца. Јер, у онај Дан ће се разобличити све сакривено у пониженом и јадном човеку. Људи који су живели пре потопа не беху ни идолопоклоници, ни среброљупци, нити пијаху вино, нити месо јеђаху. Без обзира на такво њихово уздржање, потоп је прогутао сав род њихов само због Богу мрског блуда. Спасао се једино Ноје са својом породицом, јер само њега јединога, између толико хиљада људи, благи Бог обрете без удела у скверни. Примети како их је Он дивно спасао. Све је затворио [у лађу] да би они, не видећи ништа, умом сагледавали и речју поштовали јединога Бога. Очито је да Он ни нас неће помиловати у онај Дан, премда и носимо хришћанско име. Јер, заиста ће Владика свих Христос и нама рећи оно што је некад рекао Јудејцима, који у надмености говораху: Отац наш је Авраам, наиме: Да сте деца Авраамова, чинили бисте дела Авраамова (Јн.8,39). И нама ће рећи: „Да сте били Хришћани, чинили бисте христодолична дела“. Не сумњај у то и не предаји се неверици, госпођо моја и сестро. Јер, свеопштим потопом и истребљењем Содомљана огњем, Бог је јасно показао какав ће крај бити онима што живе у блуду и нечистоти. У Дан суда Бог неће помиловати ни оне који блуде и не приносе потпуно покајање. Они ће чути онај страшни и ужасни глас: Идите од мене… у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт.25,41). Све ово тачно знам и схватам. Желим да и ти ово тачно знаш и јасно схватиш, те да, тихујући у келији својој, о томе мислиш, загревајући своју ревност. Желим да се и ти одвраћаш од зла, да свом душом и срцем приклањаш уз добро и да се удостојиш непрестане радости у вечним обитељима благог Владике нашега и Господа.
Имај овај Материк као светлост, која те просвећује у овом животу, све док не пређеш ка незалазној Светлости – најслађем Исусу и Богу нашем. Даруј, Боже, и мојој убогости, да, њеним светим молитвама, добијем удео спасених. Благодат нераздељне и нестворене Тројице да буде са благословеном душом твојом. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *