МАТЕРИК

 МАТЕРИК

I
Посланице монаха Исаије најблагороднијој монахињи Теодори

1.

Добио сам твоје богољубиво писмо, и са њим сам примио твоју богољубљену душу. У њему ти нас, лишене врлине и недостојне самога имена монашкога, питаш о поклонима, псалмопојању, поретку монашког живота и правилу које се тиче узимања хране. Као онај који ти је свагда и у свему послушан, пишем кратак одговор и на ову твоју молбу. Међутим, бојим се речи Господњих које кажу: Ко научи, а не испуни, због лицемерства ће се назвати најмањи међу подвижницима чији је циљ Царство небеско. Пошто, пак, послушање није без награде, и пошто је вера И љубав (твоја) према нама велика, уздајући се у твоју молитву и руковођен њоме, пишем као што си заповедила.
Богомудри оци веле да душа наша има три дела: ум, који такође називају и словесном моћи, раздражајну моћ и желатељну моћ. У овим моћима врлине се налазе природно и изнутра, а пороци пристижу споља, преко губљења врлина. Врлине ума су следеће: права вера, знање, благоразумност, смирење, непрестано сећање на Бога у срцу, сећање на смрт, чисте помисли, удаљавање од житејских и празних световних предмета као што су разноврсна храна и пиће, стицање, бескорисне везе са људима, и томе слично – чиме се скрнави душа безмолвника. Зато свети оци, и сами живећи у пустињама и горама, и женама одредише да безмолствују, удаљавајући се од веза и сваког обраћања са мушкарцима, како би се, на тај начин, лакше утврдиле у врлини, и кроз трпљење, савршено безмолвије и свецело уклањање од спољашњег, обучиле нарав и осећања, сачувале ум и помисли чисте и неоскврњене нечистим успоменама, и Бога нашле делима, чињеним у безмолвију. Дела, пак, безмолвија јесу: пост, бдење, лежање на земљи, читање, поклони свакога часа. Сваки пут поклона треба, у крајњој мери, учинити сто. Потом треба целивати часну икону најслађега Исуса Христа, Бога нашега, и сести ради читања или рукодеља.
Али најважније је, госпођо моја и сестро, да затреш зло у срцу – умирањем свету, сваковрсним уздржањем, трпељивим пребивањем у безмолвију, истинским смирењем, даноноћном молитвом и љубављу према Богу. Овим душевним и телесним врлинама искорењује се зло, а добро се насађује и расте. Уосталом, знај, госпођо моја, да нико ништа не може учинити без помоћи Божије, исто као што ни без свог хтења и усрђа ни у чему не можемо имати успеха. Ко је познао љубав Божију и сећа се обећаних нам добара и свакодневних доброчинстава и благотворења, којима нас Бог избавља од несрећа и искушења људских и насртаја демонских, без туге ће седети у безмолвију. Кад се они који љубе земаљска блага користе свим средствима и решавају на сва страдања, троше снагу и новац да се не би лишили онога што желе, онда су они који су више заволели небеска блага утолико пре дужни да чине свако добро, и да радосно претрпе све невоље, како се не би лишили Царства небескога. И ти си, добра сестро, укрепљена благодаћу свише, оставила свет и све презрела у тако младом узрасту, поверовавши Христу Богу, који говори: Сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Лк. 14,33); и: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт.10,37); такође: „Ко остави куће и села и њиве мене ради, примиће стоструко и наследиће живот вечни“; и још: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28). Чувши ово, ти си поверовала, благословена душо, и учинила по вери, зажелевши да проводиш славни, часни и високи безмолвни живот. Добро си и мудро изабрала. Међутим, знај да је часни дом светога безмолвија висок и тежак. Због тога су му неопходни чврсти и постојани темељи. Иначе, лоши темељи под часним здањем врлина довешће до пада, па ће се кућа страшно распасти. Темељи безмолвија јесу: пост са смирењем, ћутање, читање, удаљавање од разговора са мушкарцима, па и са женама, бдење, молитва, мноштво поклона. Такви су темељи часнога тиховања!
Прво, пак, госпођо моја, познај циљ ради кога си оставила род свој и изашла из дома оца свога. Без сумње, ти си изашла да би омрзнула свет и све што је у свету, и не само да би омрзнула световно, него и да би се подвизавала против страсних и блудних помисли, да ти се, у случају слагања са њима, не би оскрнавио ум и да би ти срце остало чисто и скрушено, како би у њему – помоћу непрестане молитве – обитавао Дух Свети. Зато, ако на тебе насрну демони кварне похоте, наоружај се постом, бдењем, злопаћењем, безмолвијем, ћутањем, смирењем и приљежном молитвом, и супротстави им се, као верна слушкиња истинитог Бога, да би са Давидом могла рећи: У смирењу нашем сети нас се Господ.
Но знај, госпођо моја, да се узалуд муче зидари уколико Господ не сазида дом. Заиста, добра сестро моја, и оно што изгледа као добро међу делима која творимо, ако се пажљиво просуди, указаће се као јадно и достојно прекора и осуде. Јер, ко може бити целомудрен као Јосиф? Ко може да љуби Бога као Авраам? Ко може да пости као Мојсеј, Илија и Данило? Ко може да умире сваког дана као апостол Павле, мученици и преподобне жене, који за Христа излише крв своју, или му у безмолвију угађаху и трпљаху све до смрти, Царства небескога ради? Ако се у уму свагда будеш сећала светих мужева, преподобних жена, и врлина њихових, коначно ћеш увидети како су свети савршено заволели Бога, и укорићеш себе не само што ниси учинила ништа слично, већ и што си пропустила да га се присетиш. Такође, сагледавајући благодат Божију, по којој је [Господ] благоизволео ради нас да постане човек и умре, све што чиниш сматраћеш оветшалом хаљином, ђубретом, ништавношћу. Тако, госпођо моја, непрестано помишљајући о овоме, одбаци гордост душевну, те оно што добро учиниш у доброме безмолвију своме сматрај безвредним. Чак немој ни мислити да твориш врлину, него презри сву част и славу света, као прљаву крпу. Сети се, христољубива душо, да си, као слушкиња Христова, дужна да му служиш, испуњавајући верно сваку заповест коју нам је дао благи Владика наш. Зато, кад све испуниш, помисли смирено: „Као слушкиња сам испунила оно што ми је било заповеђено, и сматрам се непотребним створом“. Такође, драга госпођо моја, шта год да чиниш, чини скривено, чини ради Бога јединога. Укоревај себе свагда, и говори својој помисли: „Зашто се превазносиш?“ Први ти је прекор тај што твориш своју вољу, и што ти људска похвала и велика слава међу људима дају снаге и силе за подвиг. Сестре, међутим, које су потчињене, не чине оно што желе, него што заповеди игуманија, чак и да им се то неће. Тако укоревајући помисао своју, макар делимично ћеш моћи да избегнеш замке демона гордости. Међутим, ни у томе ни у свему другом ти не можеш успети ако не пребиваш у безмолвију. Ако понекад безмолствујеш пажљиво, а понекад [мислено] блудиш тамоамо, вучена демоном светољубља, узалудан је труд твој и бесплодно је све што чиниш. У таквом случају, за шта ће ти и живот? Ако свагда будеш безмолстовала, творила врлине, сматрала себе гором од свих људи, укоревала се због тога што бесплодно седиш у својој келији, и бежала од разговора са мушкарцима, бићеш блажена међу женама, и биће блажен пут којим ћеш поћи по одвајању од тела. Пази, дакле, сестро моја, да се не трудиш узалуд.
У келији својој не чини ни више ни мање од правила које сам ти дао: јер, све прекомерено је од демона. Напротив, иди царским путем, који ти показах. Кад, пак, усхтеднеш да учиниш нешто више, обрати ми се ради знања и савета. И тако, седећи у келији својој, држи се духовног делања, тј. читања, псалмопојања, молитве, мноштва поклона и невеликог рукодеља. Држи се сећања на најслађег Исуса, сећања на смрт, сећања на претходне грехе своје и свакодневне падове, као што су: од лукавога наметани немар за сваку врлину, саплитања језиком, бесловесни покрети гнева и похоте, блуђење ума, зле помисли. Све ово настој да осетиш у себи. Чим наиђеш на нешто такво, пожури да га исправиш и одрежеш са кореном. Затим га далеко одбаци од срца свога, да коров зла не би угушио пшеницу врлине у души твојој, и да се у дан Суда не покажеш бесплодном, као пет лудих девојака. Потом, опет покрени помисли које побуђују скрушеност и ревност по Богу, тј. – сећање на вечне муке, на храброст мученика, на трпљење и непоколебљивост подвижника и подвижница, и на врлине свих светих. Принуђуј себе на духовну молитву, којом си научена да даноноћно непрестано понављаш: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!“
Помишљај свагда у срцу своме о силаску Бога к нама, о Његовим светим страдањима, Крсту, смрти, силаску у ад, о свему што је нас ради учинио, и што је обећао онима који подносе страдања Њега ради. „Колико је и каква све страдања за нас све претрпео свеблаги Бог! А ја, тако говори себи, добра сестро моја,нисам испунила ни једну заповест Божију! Он ме је, по неизрецивој благости својој и безмериом човекољубљу, избављао, и свакодневно избавља од прелести демонских и људских насртаја. А ја, несрећна и многогрешна, свакога дана га прогневљујем неиспуњавањем воље Његове, огорчујући га злим помислима. Ђаволу пак, непријатељу моме, који свакога часа војује против мене, угађам тако што творим вољу његову“. Помишљајући о свему овоме у својој келији, добра моја и драга сестро, у какво ли ћеш доћи умилење и плач, у какво смирење и скрушеност срца?
Уз то, расуђуј о томе које врлине чиниш, које си испунила, а које ти још недостају. Врлине безмолвија јесу: савршено смирење, савршено послушање, савршено уздржање, савршена целомудреност, савршен пост, савршено бдење, мноштво поклона, читање, ћутање, чистота, мир који превазилази сваки ум, сећање на Бога, сећање на смрт, истина у свим врлинама. Кроз све ове врлине у монаха долази блажено смирење, а преко смирења се у њега усељава Бог. Нека би се и у твоје срце уселио Бог, и нека би се и у теби настанио, по обећању своме!
Говори злим помислима: „Одступите од мене сви који чините безакоње, и не чините од дома Оца мога трговачки дом“. Над својим помислима, као стражара и старешину, постави сећање на Бога и сећање на смрт, а као учитеља – најслађег Христа и Бога нашега, не уносећи ништа у келију своју, ни чисто, ни нечисто. Говори самој себи: „Како смо провели данашњи дан или ноћ, или сваки час дана и ноћи?“ И ако си шта добро учинила, реци са смирењем и благодарношћу: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Слава човекољубљу Твоме, Владико! Слава благости Твојој, Свети!“
Помишљајући о свему овоме у блаженом безмолвију своме, унутар келије своје, плачи непрестано, да ти триклети непријатељ не би набацивао непотребне и зле иомисли, да не би у теби помрачио светлост врлине и да не би ранио срце твоје поганим и празним жељама. Моли се, госпођо моја, за мир целог света, за спасење Хришћана и за све људе. Моли се, Господа ради, госпођо моја и сестро, и за мене беднога зато што, никад не учинивши никакво добро, немајући ни најмањег трага врлине и обремењен безбројним гресима и страстима, ја, несрећник, пишем и поучавам друге. Тебе, пак, да заклони Господ Бог од свакога зла, видљивог и невидљивог, и да те укрепи на испуњење воље Његове у све дане живота твога.
Ево ти од мене, ништавнога и беднога, госпођо моја, монахињо Теодоро, доказа моје духовне љубави према теби, ради сачувања и укрепљења благословене твоје душе и тела. Јер, ја друкчије по правди не могу да ти узвратим за чисту љубав, коју свагда имаш према нама, до добром жељом да безбедно прођеш маловремени живот овај, и да, благодаћу Христовом, радосно пређеш у будући, у заједничку радост са преподобним и славним женама у векове векова. Амин.

2.

Сећам се да је једанпут најблагороднија душа твоја, госпођо моја и сестро, питала мене убогог о томе како треба певати Псалме. Ја сам ти тад усмено одговорио и објаснио како треба вршити псалмопојање. Сада, пак, хоћу да твојој христољубивој души о томе кажем и писмено. Слушај пажљиво, схвати и сама расуди.
Разговарајући са другима, сви људи знају шта говоре, и сами стоје са пуном пажњом слушајући речи других. Међутим, дешава се да они који говоре знају шта говоре, али да слушаоци не пазе пажљиво на оно што им се прича. Имају ли такви људи разума? Ако нас због такве непажње према ономе што нам други људи говоре сматрају неразумнима и неспособнима, какву ћемо имати наду на спасење када, приступајући Псалмима, тј. речима Духа Светога, устима певамо и, наводно, славословимо Бога, а умом не обраћамо никакву пажњу на оно што се пева; када свој ум предајемо лукавоме демону и он га, од самог почетка појања, увлачи о бриге о тобож неопходним стварима, или га испуњава нечистим и поганим успоменама, и ми не осећамо ништа од онога што певамо? И тако, добра госпођо моја, покажи у току певања Псалама макар онакву пажњу какву имаш у разговору са другима. Ако се не будеш постарала о [пажњи], твоје псалмопојање и беседа упућена Богу биће узалудни или чак на штету. То ће бити не само узалудан, него и безвредан труд. Ономе који тако поје приличи да плаче и стење зато што својим појањем лишеним поретка срди Бога, уместо да му угађа.
Поредак појања треба да ти буде овакав: по заласку сунца, затвори врата келије своје и сатвори уобичајених 100 поклона. Онда, усправивши се и, подигавши руке своје небу, три пута реци: „Боже, милостив буди мени грешној и непотребној слушкињи“, и то из дубине душе, са вапајем и скрушеношћу срца. Затим [реци]: „Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин“; Трисвето; Пресвета Тројице; Оче наш; Господе помилуј 12 пута; Приђите, поклонимо се, 3 пута, и започни са Псалмима. Прочитавши са сваком пажљивошћу две катизме, опет начини 100 поклона. Онда опет 3 пута реци: „Боже, милостив буди мени [грешној]“ и „Приђите, поклонимо се“ и опет две катизме. Кад завршиш с њима, опет 100 поклона и „Боже, милостив буди мени“… и „Приђите, поклонимо се“ три пута, и још једну катизму. Кад завршиш Трисвето, реци: Господе помилуј 100 пута, „Боже милостив буди…“, „Слава Теби, Боже наш, слава Теби“ 3 пута, и „Молитвама светих отаца наших…“. Затим се поклони светим иконама и пођи на починак. Кад дају знак за службу, свим силама настој да се у цркви нађеш пре но што се оконча лупање у клепало. На тај начин поступајући, бићеш заштићена од стрела вражијих. Међутим, молим те, колико можеш, читај спорије, да би ум схватао оно што читаш. Кад дођеш из цркве, отпој међучасје првога часа, затим седни, помало прочитај, и узми рукодеље. Часове у келији савршавај овако: кад наступи трећи час, устани, направи 50 поклона, и почни да певаш. Кад окончаш псалмопојање, опет начини 50 поклона, и седи да читаш. То исто за 6. и 9. час. Прочитај такође и чин изобразитељне, и испуни 720 поклона. Затим се поклони Господу до земље, очитај Оче наш и окуси насушни хлеб. После седи и читај. На тај начин, после псалмопојања увек следи читање, а после читања – рукодеље. Поступајући тако, никад нећеш пасти у униније [тј. чамотињу]. Док једеш у својој келији, жена која те служи не треба да је присутна. Кад стави мало хлеба, воде и поврћа, нека изађе. Кад завршиш, опет је зовни. Јер, нико не треба да гледа безмолвника, чак ни кад спава. Ево ти показах поредак онога који безмолвствује Господа ради и који жели да оплакује грехе своје! Моли се и за мене, и свагда ме помињи у молитвама.
Молитве свих светих да буду с тобом, чувајући те од свакога зла. Амин.
720 поклона[1] треба да чиниш читаве године, до последњег даха, осим у болести. У Педесетницу до Недеље свих светих не треба их чинити, као ни у току дванаест дана[2]. Пет дана у току сваке седмице их испуњавај, али обавезно током целе године, уколико хоћеш да проводиш живот без опасности од замки ђавољих. Моли се и за мене, по речи апостола, који каже: Молите се Богу једни за друге, да оздравите (Јак.5,16).

3.

Сабери, госпођо моја, ум свој, утврди благочастиву помисао своју, и пази на оно што ћу ти писати сада.
Од оног времена када је човек, преступањем заповести, отпао од Бога, и био изгнан из раја, ђаво и његови демони добили су могућност да га мислено колебају, смућују и расејавају његов ум даноноћно, код неког више, код некога мање. Смирени безмолвник се не може друкчије избавити од обмана лукавога демона осим непрестаним сећањем на Бога. Тако је он дужан да свагда пажљиво понавља свето име најслађег Исуса Христа и Бога нашега – дању и ноћу, и свакога часа, и свакога трена – док се у његово срце не упечати божанствена изрека: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Сине Божији, помози ми!“ Јер, ово божанствено сећање одгони свезлобног ђавола од ума оног који безмолствује Бога ради. Често сам ти напомињао, добра сестро моја, о сећању на Бога. И сада ти опет велим, да узалуд тихујеш, узалуд појеш, узалуд постиш и узалуд бдиш уколико се не потрудиш и не ознојиш да се у твоме срцу и уму запечати ово страшно име. Једном речју: сав труд монаха биће ништаван без таквога делања, без сећања на Бога. То је почетак безмолствовања ради Господа, а то му је и крај. Ово многожељено име јесте душа безмолвија и ћутања. У сећању на њега састоји се радост и весеље, опроштај грехова и богатство врлина. Ово пресвето име је само мало њих обрело у безмолвију и ћутању. Другачије га, пак, човек ни не може добити, макар се и много трудио. Знајући силу ове речи, ја свагда убеђујем твоју у Христу љубав да безмолствујеш и ћутиш. Јер, посредством ових врлина у нама се обогаћује сећање на Бога.
Ко неће одстрадати како би придобио милост Божију за себе, нарочито када Он сам жели да врати претходно достојанство безмолвнику, који свагда куца и тражи? Ко се неће потрудити са пажњом и вером, безмолвијем, ћутањем и трудом да, ради упокојења и утехе, опет стекне оно што је у почетку имао Адам, и што је изгубио због непажње и неверја? Тегобе и труд, тј. пост, ћутање, бдење и сваки други напор безмолвника, дати су човеку по одредби човекољубивог Бога како опет не би изгубио благо, које је с напором задобила умна душа његова, у време његовог безмолствовања Бога ради. Зато ја и пишем твојој у Христу љубави подробно, и, да тако кажемо, до у танчине, да твој труд не би био бесплодан и узалудан. Ти си, добра моја сестро и госпођо, познала да сав свет у злу лежи, те си га, по благослову Божијем, лако оставила, одрекавши се свега ради Господа. Нека ти труд не буде залудан и бескористан! Поревнуј да угодиш благоме Богу, као изабрана слушкиња Његова, како би у Дан суда од деснице Његове примила неувењиви венац пред лицем анђела и светитеља.
Ја, госпођо моја, испуних своје, и што некад говорих речју, сад доврших писањем. И за све ово ћеш морати да даш одговор у Дан суда. Јер, ти си тачно, истинито и недвосмислено научена ономе што веома мало монаха зна. Зато на ово мораш пазити са страхом и трепетом и испуњавати са пажњом и усрђем, да би у свакој чистоти и исправности провела кратке дане живота свога, и у часу смрти изашла из тела свога у радост и весеље анђела и светих. Нека молитве свих светих буду с тобом, чувајући те од свакога зла.
На овој речи хтео сам да се зауставим, али ми на памет паде други предмет, који реших да ти изложим са свом тачношћу. Слушај, чувај и испуњавај оно што ти написах, госпођо моја. Бог безмолвнику и ономе који га тражи даје велике дарове, које нико други од Њега не може задобити: скрушено и смирено, трезвено, бодро, целомудрено, покајано и умилно срце, у које је унедрено свагдашње сећање на Бога, сећање на Будући суд и смрт; усрдност према читању, силу и снагу да се никад не одступи од Бога, силу да се стоји пред Њим са страхом и трепетом, чистоту, кротост, трпљење, добродушност. Када тиховатељ задобије ове дарове [треба да каже]: „Слава Теби, Христе Спасе!“ После овога, многожуђени Христос ономе који тихује ради Њега даје освећење и здравље. Здравље се, пак, састоји у томе да се и мислено не желе греси световне похоте, тј. богатство, телесна пожуда, таштина, сујетне почасти од људи земаљских. Бог не може да излечи онога који претходно није усхтео и стекао горепоменуте дарове, да се не би, добивши дарове без труда у великом тиховању, без постова, и уопште без икаквог безмолвничког подвига, окренуо почастима људским, да се не би опио празном славом, због тога што је здрав и што га страсти не нападају, и да не би пао у мрежу ђаволску, тј. – у гордост, будући да би тада потоње било горе од првог. Јер, гордост је највећи од свих грехова, и сви други греси иду одмах за њом. Почетак греха, вели премудри, јесте гордост.
На тај начин, ум безмолвника постаје обожен. Јер, он путем врлина свагда има Бога у свом срцу. Такав ум човек не може да има сам по себи. Сећањем на Исуса Христа и смрт, [Госнод] се усељава у срце безмолвника, чији ум постаје обожен. Јер, од пажње и поучавања у закону Христовом он постаје испунитељ заповести Његових, а кроз испуњење заповести у срце његово настањује се стално сећање на Исуса. Од тога се, пак, ум обожује. Тада он бива сав Христов, и мисли само о томе да твори заповести Његове са страхом и љубављу.
Ја, пак, Даваоца (свих) добара – Бога, који достојнима даје Духа Светога и открива скривено у Божанственим Писмима, славим, побожно поштујем, хвалим и благодарим, у Христу Исусу, Господу нашем, са којим нека му је слава заједно са Светим Духом на век века. Амин.

НАПОМЕНЕ:

  • Какви су ти поклони заиста били, познато је из општег обичаја – творити десет поклона појасних, потом земни. У обитељи светог Саве свако је дужан да твори 1500 поклона, од тога 150 земних, који се творе као десети. Поклони се врше се пре јутрења, ради чега се даје знак клепалом, час пре јутрења.
  • Вероватно Божићних.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *