NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » MASAKR NEROĐENIH

MASAKR NEROĐENIH

 

MASAKR NEROĐENIH
 

 
PRAVO LEKARA DA NE IZVRŠI ABORTUS
 
U našem zakonodavnom sistemu pravo lekara da odbije da izvrši abortus regulisano je članom 171 Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji govori uopšteno o pravu zdravstvenih radnika na prigovor savesti, kao i na član 59 Kodeksa profesionalne etike Lekarske komore Srbije, koji direktno uređuje pravo lekara da odbije da izvrši abortus ili sterilizaciju na osnovu prigovora savesti. Međutim i jedan i drugi propis obavezuju lekara na postupanje u hitnim medicinskim slučajevima (Prilog 1 sadrži u celosti ova dva člana). Imajući u vidu da se najveći procenat abortusa obavlja iz drugih a ne zdravstvenih razloga, mala je verovatnoća da ginekolog-akušer koji ne želi da iz pomenutih razloga radi abortuse ikada zapadne pod obavezu postupanja u hitnim medicinskim slučajevima.
„Pravila lekarske etike i pravni propisi izvesnih zemalja priznaju lekaru pravo da odbije da izvrši i dozvoljen prekid trudnoće, ukoliko se to protivi njegovim shvatanjima. To znači da ne postoji pravo trudnice na prekid trudnoće prema određenom lekaru ili medicinskoj ustanovi. Ali je pravo lekara da odbije da izvrši dozvoljeni prekid trudnoće ograničeno njegovom obavezom ukazivanja hitne medicinske pomoći, u slučaju akutne opasnosti po život ili teškog oštećenja zdravlja trudnice. S druge strane, lekarevo pravo da odbije svoje učešće uprekidanju trudnoće ne mora se zasnivati na razlozima savesti, nego važi nezavisno od motiva. To se pravo može upotrebiti u svako vreme i bez obrazloženja, generalno ili u odnosu na konkretan slučaj.“
Nešto što lekara takođe obavezuje na očuvanje života jeste i opšte prihvaćena lekarska etika koja se oslanja na Hipokratovu zakletvu. Originalna Hipokratova zakletva zabranjuje lekaru da ženi daje sredstvo za „pometnuće ploda“, a Ženevska formulacija te iste zakletve iz 1948. godine, sadrži obavezu o apsolutnom poštovanju ljudskog života „od samog začetka“. (Prilog 2 sadrži originalnu i Ženevsku formulaciju Hipokratove zakletve u celosti).
Svetska zdravstvna organizacija je u Londonu 1949. godine prihvatila i Temeljna načela medicinske etike u kojima jasno piše: „Lekar mora uvek imati pred očima dužnost čuvanja ljudskog života od trenutka njegovog začeća do smrti.“ Svetska medicinska asocijacija je 1983. godine donela posebnu deklaraciju o medicinskom abortusu: 1. Temeljni moralni princip lekara jeste poštovanje prema ljudskom životu od trenutka njegovog začeća; 2. Okolnosti koje suprostavljaju interese potencijalne majke interesima njenog nerođenog deteta dovode lekara do neophodnosti da načini izbor: da li da sačuva trudnoću ili da je namerno prekine; 3. Na komplikovanost izbora utiču religijska i moralna stanovišta i svako od njih zahteva poštovanje; 4. Definisanje odnosa prema tome pitanju i pravilima njegovog rešenja u datoj državi ili zajednici nalazi se van kompetencija medicine; lekari su dužni samo da obezbede zaštitu svojim pacijentima i da odbrane vlastita prava u društvu; 5. U onim zemljama gde je medicinski abortus dozvoljen zakonom kompetentni specijalisti mogu ih obavljati na legalnoj osnovi; 6. Ukoliko lična ubeđenja ne dopuštaju lekaru da preporuči ili obavi medicinski abortus, on je dužan da uputi pacijentkinju kompetentnom kolegi; 7. Ispunjavanje stavova iz ove Deklaracije Generalne skupštine Svetske medicinske asocijacije nije obavezujuće za one asocijacije- članice koje joj ne pristupe. U cilju moralne i pravne zaštite nerođene dece, koja su postala žrtve ljudske inferiornosti, sebičnosti i manjka svesti, osnovan je i Međunarodni komitet za zaštitu nerođene dece. Na zasedanju u Beču 15 marta 1986. godine ovaj komitet je prihvatio Povelju o pravima nerođene dece. U njoj su prava nerođene dece koncipirana u 7 tačaka od kojih prva glasi: „Nerođeno dete ima pravo na život.“
Ako se samo malo dublje zaviri u odredbe važećeg zakona RS koje regulišu ova pitanja, može se uočiti jedna namerna ili nenamerna nedoslednost. Zakon sa jedne strane daje pravo ženi da odluči o tome da li će roditi dete ili ne. Sa druge strane lekaru daje mogućnost da odbije pružanje zdravstvene zaštite (u ovom slučaju mogućnost da odbije da radi abortus) ako ta zdravstvena usluga nije u skladu sa njegovom savešću ili međunarodnim pravilima medicinske etike (prigovor savesti). Da li to po slobodi možemo zaključiti, da zakon posredno, lekare koje rade abortuse smatra osobama bez savesti i nepoštovaocima medicinske etike? Da li je ovo posredi skriveno podsmevanje lekarima i lekarskoj profesiji? Zaključite sami!!! Lekarska savest, moral i etika su iznad pisanog zakona, i u tom kontekstu, ne bi smo trebali dozvoliti da se medicinsko znanje, preko lekara, koristi kao oružje za ispunjavanje takozvanog prava čoveka da slobodno odlučuje o rađanju. Prava koje je pri tom zasnovano na banalnim razlozima koji nemaju nikakvu osnovu, a koji se stavljaju iznad PRAVA NA ŽIVOT. Iz prethodnog proishodi pitanje, zbog čega bi onda lekar, čija je moralna i etička obaveza da apsolutno poštuje ljudski život od momenta njegovog nastanka, izvršio ubistvo nerođenog deteta? Neka se za egzekuciju pobrine zakonodavac kako god zna i ume, a ne da na to obavezuje lekare ponižavajući pri tom častan lekarski poziv. Takođe se u našem zakonodavnom sistemu može uočiti još jedan pravni paradoks. Naime, zakon za najteži oblik zločina i najteže zločince ne propisuje smrtne kazne, dok je s druge strane ubistvo nad nerođenim nevinim detetom legalan čin i počiniocima ne slede nikakve sankcije. Kakvo pravno bezumlje?!
Na kraju, u prilog zakonu i pravu, prisetimo se samo da zakon na osnovu slobode veroispovesti omogućava registrovanje a shodno tome i delovanje drugih verskih organizacija-udruženja (sekti), za većinu kojih se tek kasnije ispostavi da destruktivno utiču na društvo i zaključimo da i u slučaju abortusa, nešto što je zakonom promovisano ili odobreno ne mora biti nužno dobro.
Zadatak i obaveza medicinskih radnika a pre svega lekara koji ceo svoj životni i akademski vek posvećuju borbi za život i očuvanju života, je da na osnovu medicinskih činjenica uče i ukazuju da spajanjem jajne ćelije i spermatozoida nastaje novo biće, nov život, jedinstven i neponovljiv u svojoj genetskoj i biološkoj kompoziciji, koji se razvija i raste u jednom pozitivnom odnosu sa majčinim organizmom i koji u toku svog unutarmateričnog razvoja priprema majku za svoj dolazak na spoljašnji svet. Nažalost, na terenu situacija nije takva, jako je malo onih koji se bore za istinu i zaista brane život i humana načela, na kojima se bazira čitava njihova nauka. Malo je onih koji se odlučno i bez obzira na posledice mogu suočiti sa ovim. Srećom, poslednjih godina, broj se drastično povećava i to naročito među mladima što uliva nadu u bolju i drugačiju budućnost po pitanju odbrane svetinje života.
 


 
NAPOMENA:

  1. Jakov Radišić, Medicinsko pravo, Beograd 2004, str. 96.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *