МАСАКР НЕРОЂЕНИХ

 

МАСАКР НЕРОЂЕНИХ
 

 
ПРАВО НЕРОЂЕНОГ НА ЖИВОТ
 
Пре него што пређемо на излагање научних чињеница, у контексту проблематике, било би непотпуно не прокоментарисати и неке најважније “разлоге за абортус”. Постоји велики број разлога које pro-abortion (прикладније pro-death), заговорници истичу као оправдање за вршење абортуса, држећи се при том болесне логике коју здраворазумни уочавају у свакој њиховој изјави или чину. У контексту поменутог напоменућемо само неколико кључних:
• СЛОБОДА ИЗБОРА, као један од најстрашнијих и најперфиднијих, који заговара слободу жене да одлучи о томе да ли ће родити дете или не, по коме жена има право да слободно одлучи о прекиду трудноће. Дати жени право да одлучи о рођењу већ зачетог плода је нешто што се противи свим научним и моралним начелима о настанку живота. Како се уопште може говорити о праву жене а да се при том не помене право нерођеног детета, и да се не постави питање ГДЕ ЈЕ СЛОБОДА ИЗБОРА ЗА НЕРОЂЕНО ДЕТЕ? Оно нам, заиста, не може својим речима рећи да жели да живи, али нам то показује на начин на који се унутарматерично развија и бори за живот, јер његов развој и свака његова функција која од простије постаје сложенија иде у правцу живота. Само слепи ово не могу или не желе да виде. Законодавци који су ово право жене увели у закон су очигледно упали у замку. Наиме, законом се даје слобода избора жени да одлучи да ли ће убити своје дете или не, и при том се нарушава основно право на живот, јер наука јасно каже да нико од нас није дошао на свет рођењем већ зачећем. Када се та иста слобода избора, која се даје женама, не би ускратила убицама у жељи да убију,
силоватељима у жељи да силују, лоповима у жељи да краду онда би овај свет био
у још већем хаосу од онога у коме се сада налази.
• МЕДИЦИНСКИ “ЕУГЕНИЧКИ” РАЗЛОЗИ. Према важећем закону код трудноћа старијих од 10 недеља дозвољава се абортус у случајевима када се код фетуса открију било какви физички, а због обољења мајке у трудноћи претпоставе и психички недостаци. Још једна болесна логика коју ћемо у наставку текста разоткрити. Наиме, новорођенче које се роди здраво, под дејством различитих чинилаца, може да оболи и да при том то обољење остави трајне последице које се могу манифестовати тешким физичким и менталним манифестацијама. Оваквом једном детету и родитељи и друштво поклањају велику љубав и пажњу, и када би се у овом случају над њим извршило убиство онда би починилац био и правно и друштвено санкционисан. Такође, велики је број људи, који због незгода разних врста остају да живе са тешким хендикепом[1]. Значи ли то да имамо право да и њих убијемо? Наравно да немамо, као што немамо ни право да дозволимо да се абортус-убиство изврши уколико се код фетуса открију било какви недостаци, и све то из
• једног основног разлога: Не постоји право у коме се некоме може ускрати егзистенција због урођеног или стеченог физичког или менталног поремећаја.
• НЕЖЕЉЕНО ДЕТЕ. Један од честих “разлога” које представници pro-death организација наводе јесте и то да је абортус између осталих и средство да се спречи рођење нежељеног детета. То је најсмешнији, а истовремено и најтужнији разлог због кога се родитељи одлучују да убију своје још нерођено дете. Када би у закону постој ао члан у коме ј е могуће испуњавање ЖЕЉА онда би по логици нежељеног детета могли убити и “нежељене” пензионере, инвалиде и друге чланове друштва јер они више нису “продуктивни чланови” и представљају само “терет за друштво”. Ако је живот у утроби већ створен, нека се онда та нежељеност и неспособност бриге о свом потомству не заврши убиством, већ давањем деце на усвајање породицама које ће за њих имати много више родитељске љубави. Слушајући разговоре старијих бака на селу које су просечно рађале по 6-7 деце, многи су могли чути како су говориле да трудноће са њиховом најмлађом децом коју су родиле у одмаклим годинама нису биле жељене. Али су их и могли чути како са радошћу, што их нису убили у утроби, констатују да су ти “нежељени” били најпослушнији, и да су поред све остале деце једино ОНИ остали да родитеље погледају и послушају у старости. Много оваквих примера имамо и у нашем времену, и можемо их често чути од пријатеља и околине: “Е, да ми не беше тетке (баке, деде, стрине…) мене би мајка абортирала, и сада не би био међу вама.” или “Мене је мајка хтела да абортира јер је мислила да сам још једно женско али јој тетке (баке, ујне, стрине…) нису дале.” Да ли мислите да је тим мајкама сада жао што су родиле ту “нежељену” децу? Напротив, сигуран сам и знам, да оне сваког дана, почев од момента када су их угледале на рођењу, захваљују Господу што их нису убиле док су још били нејаки у утроби. Стога, жељеност као субјетиквна категорија не може бити параметар на основу кога се може одлучити о томе да ли неко може или не може да се роди.
• ПЛАНИРАНА ТРУДНОЋА. Родитељи не желе “изненађења” они само желе дете из планиране трудноће. Каква је то само велика смелост и гордост? Толико велика као да су они ј едини створитељи и као да само они учествуј у у стварању живота. Да би настао нови живот, није довољно само погодити плодне дане, имати однос и излити семе као један од предуслова. Зачеће се као чудесан догађај стварања новог живота не дешава само нашим учешћем и према нашој вољи већ је ту Учешће, Воља и Благослов Већег од нас. Рађање новог живота, кроз зачеће, је стваралаштво Божије и, као такво, треба бити предмет човековог страхопоштовања, док су родитељи само служитељи кроз које се то стваралаштво остварује. У прилог овоме иде чињеница да у многим случајевима медицина нема објашњења, како то да многи брачни парови код којих не постоје здравствене препреке, упркос упорним покушајима поштујући при том све стручне препоруке лекара, не могу добити пород. Са друге стране, како то да су парови код којих здравствени изгледи нису били добри, често пута никакви, били благословени потомством[2]. Из изложеног није заиста тешко закључити да је појам планиране трудоће прави апсурд, јер како можемо планирати нешто што највећим делом није у нашој моћи. Да је стварање новог живота слободна воља мушкарца и жене онда они не би имали проблема са зачећем.
• СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКИ РАЗЛОЗИ. Дирљива је заиста брига “родитеља” који убијају своје још нерођено дете, тобож због сиромаштва, и немогућности да му обезбеде живот достојан човека. Толико дирљива да у души изазива непојмљив бол. Са примањем комунизма, као идеологије, у људима су почели да се буде најсебичније страсти и инстикти. Моралност чији је ниво почео да опада још пре другог светског рата је у том периоду почела да стрмоглаво иде ка понору и већ у данашње време показује знаке тоталног моралног пада. Заборављени су сопствени обрасци понашања и живљења а поставили су се основи за лакше и усхићеније прихватање иностраних и туђих образаца понашања. Бракови су у већини случајева од Богом благословене заједнице, спали на ниво друштвено и економски зависне заједнице, које су створиле основ за лакше прихватање разних програма почев од програма планирања породице. Под овим, и разним другим утицајима, брак се временом трансформисао у заједницу у којој се због економских разлога родитељи без икаквог осећаја кривице одлучују да убијају своју још нерођену децу. Да су наши преци били тако раслабљени и имали такву логику, колико би само, научника, лекара, инжињера, професора… који су рођени у сиромашним породицама, било убијено? На стотине хиљада и хиљада! Пре само мање од 100 година, у Србији су, упркос сиромаштву и страдалништву, жене рађале по петоро-шесторо деце. Тада су људи, иако можда неуки и неписмени, за разлику од нас, познавали стварно значење тајне родитељства, а та иста деца васпитавана у духу вере, поштовања, поштења и трпљења, израстала су у добре и поштене људе. Зато, немојмо материјализовати родитељство јер материјализам и родитељство не иду заједно! Да ли сада у нашем времену, водећи се том погрешном логиком, можемо убити сву ону децу која живе у породицама са лошим економским статусом? Да ли можемо убити и ону сироту децу, која прогнана са својих вековних огњишта, данас са родитељима сиротињски живе у колективним центрима јер су изгубили СВОЈ кров над главом? Наравно да не можемо, јер здрав разум не може економске разлоге прихватити као објашњење за убиство. Применимо ову формулу и на наша још нерођена чеда, заштитимо њихов живот!
• НОВОСТВОРЕНИ живот НИЈЕ ЛИЧНОСТ. Један од честих аргумената поборника права на абортус је тај да ако се побачај изврши првих недеља трудноће, онда се не убија људска личност или личност која би у потпуности била људска. Аргументацију pro-death оријентисаних да новостворени живот не представља личност про-лајфери означавају као деперсонализација плода. Постоји безброј разних и значајно супротних дефиниција појма личности, утолико пре што се, више него сигурно, сваки човек разликује од другог човека, не само по својим физичким својствима, већ много више, по својим психичким особеностима. Са аспекта
психологије личност би могла да се дефинише као карактеристичан начин понашања неке особе. Ово би била широка и неодређена дефиниција јер не приказује опште, за људе карактеристичне начине понашања, нити објашњава доследност, јединство и особеност у понашању. У том контексту прецизније личност се може дефинисати као јединствена организација особина која се формира узајамним деловањем јединке и средине и одређује општи, за појединца карактеристичан, начин понашања. Психологија сматра де се човек не рађа као личност већ да је рађањем дат само сирови материјал, само биолошка основа на којој ће се формирати личност. Започети развитак личности у детињству траје све до смрти и он укључује и органске и психичке промене, а зависи од деловања многих, пре свега социјалних чинилаца. (Н. Рот). И са аспекта психологије, имајући
у виду да се личност развија све до смрти, можемо закључити да ниједно људско биће није никада личност у потпуности. Ако пратимо логику pro-death оријентисаних у контексту аспекта психологије личности, онда можемо извршити убиство (абортус) у било ком моменту до рођења, па чак и након рођења и до смртијер се, као што је поменуто, људска личност развија до смрти и никада није комплетна. Ако се рођењем даје сирови материјал за развој личности, онда се не може занемарити и порекло тог сировог материјала. Тај сирови материјал од кога се касније развија личност, није се створио тек тако само рођењем већ има своју основу и потиче од једне јединствене ћелије настале спајањем сперматозоида и јајне ћелије. Из тог разлога не можемо рећи да плод првих недеља нема своју личност а да је након тог периода има. Развој личности је као и развој плода, сукцесиван и континуиран процес. Он у својим раним фазама ствара основу на бази које ће наступити касније формирање личности кроз узајамно деловање јединке и средине. Сходно томе не можемо рећи да, са аспекта развоја личности, фетус у утроби нема људску вредност, нити пак можемо рећи да је у очима човека та вредност мања од вредности рођеног људског бића.
 
Уз ове ставове, у медицинским круговима се форсирају још неколико да их назовемо заблуда које немају научног основа, а нека од њих су смишљена како би се оправдали разни поступци у медицини. Набројаћемо само неколико битнијих[3]:
• Производ оплодње је само гомила ћелија, део мајчиног тела.
• Ембрион настаје тек у моменту имплантације (усађивања) оплођене јајне ћелије у зид материце.
• Производ зачећа није ембрион све до 14 дана старости. То је само пре-ембрион те га из тог разлога можемо користити у експерименталне сврхе без обзира да ли је абортован или дониран.
• Трудноћа настаје са имплантацијом бластоцисте, тј. 5 до 7 дана од зачећа . (заблуда измишљена да би се оправдао поступак ван телесне оплодње)
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Хендикеп и инвалидност не морају знатно утицати на продуктивност и радну способност појединца. “Редак је радник способан за сваки посао и радник неспособан за било какав посао. Илустративни примери за ову тезу јесу случајеви тешких инвалида који су и даље у радном односу. На пример, слепе особе успешно раде у телефонским централама, параплегичари код куће раде као преводиоци или раде послове књиговодства на компијутеру и слично. Све масовнија примена компијутера и информационе технологије (интернет, компјутерске мреже и слично) омогућиће да се многи послови обављају код куће , па ће и непокретни људи моћи да наставе са радом или да се поново запосле.” Основи медицине рада, Александар Видаковић и сарадници, ЦИБИД 2007, стр. 200
  2. Пођимо само од Свете Јелисавете која је под старе дане зачела и родила Највећег рођеног од жене , Светог Јована, присетимо се и Светог Саве кога су Свети Немањићи такође добили у познијим годинама…..
  3. Одговори на ова питања проистичу из научно медицинских чињенициа у наставку текста, а подробнија објашњења на свако од постављених заблуда можете наћи на интернет сајту www.all.org/abac/dni003.htm, и у публикацији Покрет за живот: Лепота ће спасити свет ако ми спасимо лепоту, Српски сабор Двери, 2007.

Comments are closed.