МАСАКР НЕРОЂЕНИХ

 

МАСАКР НЕРОЂЕНИХ
 

 
ОД ИЗВОРА ДО ПОСЛЕДИЦЕ[1]
 
Године 1859. енглески научник Чарлс Дарвин објавио је дело Постанак врста путем природног одабирања у којем је дао „коначну научну теорију“ еволуције живог света. Према овој теорији основни фактори еволуције су наследна променљивост и природна селекција или одабирање [сви организми показују променљивост у одликама и својствима; те промене могу бити ненаследне и наследне од којих само наследне промене представљају важан материјал за еволуцију] . Дарвинистичка теорија и њени принципи су, уз снажну подршку Т. Х Хакслија (Thomas H. Huxley) познатог као „Дарвинов булдог“, широко прихваћени у научним круговима енглеске а потом и света. У самом почетку од објављивања теорије еволуције јавио се велики отпор код појединих научника јер је постајала бојазан да би ова теорија могла негативно да утиче на морал. Оправданост бојазни великог броја научника потврђена је већ у Дарвиновој књизи Порекло човека. Удаљавајући се од традиционалних схватања порекла и оправдања етике Дарвин је сматрао, да ако неко као и он, не верује у Бога, или у живот после смрти, може као животно правило следити најснажније и најбоље импулсе и инстикте додајући при том у ублажавајућем тону, да су код људи ти себични или хедонистички импулси слабији од друштвених инстинкта или етичких осећања. Многи дарвинистички оријентисани биолози су ову теорију сматрали новим погледом на свет на бази кога је требало градити нову етику. „Они дарвинисти који су еволуциони процес учинили новим критеријумом за моралност радикално су променили начин на који су људи схватали морал. Пошто су они, генерално, потврдили да су здравље и интелигенција најзначајнији фактори у узлазној путањи еволуције, побољшање физичке виталности и менталних способности – нарочито будућих генерација – постале су најузвишенија морална врлина. Највећи грех био је допринети, на неки начин, пропадању физичког здравља или интелектуалних способности. Ова врста еволуционе етике била је у супротности са хришћанским моралом, у којем човеково здравље, виталност и менталне способности не играју никакву улогу у одређивању моралног или неморалног понашања. „[2]
Један од путева којим су заговорници еволуционе етике могли да наставе свој философски пут је подстицање еволуционог напретка преко вештачке селекције и такав су пут назвали еугеника. Они су, при том, заступали став да би људи као рационална бића требало да бирају таквог партнера за репродукцију, који би потпомогао еволуциони напредак. Овакве идеје, о биолошкој неједнакости људи, усвојио је велики број присталица и оне су постале темељ еугенистичких покрета. Еугенички покрет чија се доктрина обликовала и под утицајем у том периоду присутног класичног расизма, био је лажна наука о чистоти расе, коју су сами расисти називали „наука о расној хигијени“. Еугеника је налгашавала пресудан значај наслеђа у одређивању физичких, менталних и моралних особина, а на основу тога и неједнаку вредност људи. По еугенистима постоје људи који су „инфериорни“- који нису вредни живота и они „супериорни“- људи на којима лежи будућност цивилизације. Ментално и физички хендикепиране особе посматране су у контексту инфериорних, нижих бескорисних јединки, које представљају терет за друштво.
Крајем 19. века заговорници дарвинизма почели су да примењују Дарвинову теорију на етичка питања и питања која су се тицала вредности људског живота, мењајућипри том, свој став о значају човековог живота и смрти. Управо у том периоду, крај 19. и почетак 20. века, разбуктала се дебата о питањима везаним за светост људског живота, а нарочито за чедоморство, еутаназију, абортус и самоубиство. Пре појаве Дарвинизма половином 19. века у Европи се нису водиле никакве озбиљније расправе о светости људскога живота. У то време, право на живот представљало је једно од најузвишенијих права сваког појединца. Целокупно европско друштво сматрало је да је људски живот нешто свето и да живот сваког невиног људског створења треба заштитити.
Најснажнији утицај на расправу о абортусу Дарвинизам је извршио управо преко еугеничких идеја дајући при том велики подстицај свима онима који су заговарали легализацију абортуса. У тим периодима најистакнутији заговорници легализације абортуса били су представници за женска права, који су држећи се еугеничких аргумената, покушавали да побољшају положаје жена преко легализације абортуса, мада су на крају хтеле да се абортус дозволи и из нееугеничких разлога. Оне су абортус сматрале не само као могућност за побољшање положаја жена, већ начином да се побољша квалитет људске расе и подстакне еволуциони напредак друштва.
Од тог периода чињени су огромни напори да се абортус законски легализује, а у томе је ступањем на пиједестал политичке сцене многих држава, нарочито помогао још један БЕЗБОЖНИЧКИ покрет – комунизам који је у својој социјалистичкој пракси примењивао изворни марксизам. „Социјалдемократе са беспрекорним марксистичким препорукама били су одушевљени дарвинизмом, сматрајући га чак потврдом сопственог погледа на свет. Прочитавши Дарвиново дело Постанак врста, Карл Маркс (Karl Marx) је Фридриху Енгелсу (Friedrich Engels) написао следеће: Иако је написана неуглађеним енглеским стилом, ова књига садржи основу историје природе за наш став.“[3]
Као што смо поменули, у већини земаља нарочит утицај на легализацију абортуса имао je комунизам и његова идеологија. У нашој земљи, под утицајем ове безбожничке идеологије је најпре дошло до усвајања уредбе и либералнијег закона којим се врши легализација[4] абортуса а затим и до увођења права човека да одлучује о рађању (Устав СФРЈ из 1974). У својој насуштаственој потреби да створе друштво без Бога комунисти су извршили нарочит утицај на омладину, коју су довели до потпуног отуђења од православне вере и аутентичне националне културе. Свој утицај су, нарочито, извршили кроз обезбожење школских програма заменивши Бога и Светог Саву са Титом и Дарвином. Оваквим својим разорним дејством комунизам је утабао стазу за још дубље срозавање морала омладине, које је уследило касније. У том свом обрачуну, са вером и националним бићем, дошло је до духовне и културне пустоши при чему је створено једно индиферентно стање људских душа и празан простор који је употпуњен либералном, западњачком културом, и западњачким културним моделима, који су тада били толерисани од стране комунистичког режима, без обзира на то што су долазили са капиталистичког запада. Западњачки културни модели су у људима још више подстакли материјализам, егоизам, индивидуализам, неодговорност, сластољубље, распламсавање сласти, стварање култа забаве и друге елементе болесног и потрошачког друштва, стимулишући при том све веће срозавање моралности и уздизање неморала. Нарушено је породично устројство народа, при чему је породица као основна ћелија друштва изгубила свој статус. Брак је постао институција интереса без смисла и сврхе живота, веза која је постала производ заљубљености а не љубави, споразум, заједнички живот две особе.
Из једног оваквог безбожног уређења шездесетих година двадесетог века, рађа се тзв. СЕКСУАЛНА РЕВОЛУЦИЈА која је мушко-женске односе, ослободивши их „предрасуда прошлости“, проширила на слободно општење са партнерима пре брака и ШИРЕ. У промоцији сексуалне револуције у свету а касније и код нас, нарочито су потпомогли добро организовани центри за планирање породице који су ширили своје идеје наметањем сексуалног образовања у складу са ослободилачком философијом. Добар део те сексуалне и светске еманципације, напредности и настраности увезен је управо од данас водећих земаља глобализма. Представница Планираног родитељства у САД Лана Левине 1953. je записала: „Наш циљ је да будемо спремни да као едукатори и родитељи помогнемо младим људима да стекну сексуално задовољство пре брака. Одобравајући
предбрачни секс, спречићемо страх и кривицу Морамо бити спремни да младићима и
девојкама дамо најбоље контрацептиве да би имали неопходна средства за достизање сексуалног задовољства без „ризиковања нежељене трудноће“.“
Падом комунизма се једна велика народна заблуда замењује још већом ГЛОБАЛИЗМОМ. Једина разлика између ових заблуда је што се глобалисти не ослањају на радничку него на капиталистичку класу, састављену од крупниј их светских бизнисмена и мултинационалних компанија КОЈИ управљаЈу светском политиком и економијом[5] . У овом периоду глобализма, који као комунизам не утиче у значајној мери репресивно на веру и национално биће, омогућен је почетак духовне и моралне обнове, коме се заговорници глобализма нарочито супростављају користећи при том разне начине и ресурсе. У процесу глобализације склањају се непослушни државници, министри функционери… уколико су уместо за интернационалне радили за националне интересе.
Илустративан је пример бивше министарке просвете у Влади Републике Србије, госпође Љиљане Чолић која је постала једна од многих жртава тог глобалистичког поретка. Храбра министарка је септембра 2004. године у процесу реформе школства најавила ревизију наставног плана и програма из биологије која је предвиђала увођење паралелног проучавања еволуционистичке и креационистичке теорије. Ударац дарвинизму је страшно заболео српске, остале европске, и светске глобалисте, тако да су брзо организовали, можемо рећи, највећу медијску хајку на једну политичку личност. Остављена на милост и немилост оркестрираним и добро организованим притисцима јавног мњења, поднела је оставку и повукла се са места министра просвете. Такође, не смемо заборавити ни случај покојног премијера Зорана Ђинђића, чије се убиство десило баш у периоду, када је започео интензивну државну и међународну борбу за Косово и Метохију. У тим периодима када је одлучно започео питање решавања статуса Косова и Метохије, премијер је на многе оставио снажан утисак, чак и на оне који су били његови страначки и политички опоненти. Светски и европски глобалисти нису били спремни да у том тренутку решавају ово и данас горуће питање, те су тако свесни ауторитета и утицаја који је премијер имао у Европи и на Западу, у том страху да би статус покрајне могао кренути другим током, организовали његово убиство, користећи при том као сараднике и/или егзекуторе „савремене српске јаничаре „- агенте страних служби који су изгубили осећај националне припадности, а које глобалисти јако вешто скривају и штите од очију јавности.
Међутим, упркос зачецима моралне и духовне обнове, сексуална револуција је под утицајем либералног духа глобализма, данашњих дана, ваљда, доживела свој врхунац озваничивши све сексуалне слободе могућима, укључујући ту и најстрашније сексуалне настраности. Због тога се у нашим временима, уочавају знаци скоро потпуног моралногпада друштва, јер се некадашње вредности (као што је девственост) проглашавају уназађеношћу и затупљеношћу, а сексуални однос пре брака постаје нормална појава[6] . Јер је О.К. бити лезбо или геј, због тога што хомосекуализам као појава више не спада у неморалност или болест, већ је то право избора и право на различитост, нешто нормално као што је то леворукост, боја коже, косе или очију!
Тешко је за поверовати колико је једна погрешна представа о пореклу човека, изражена кроз дарвинистичку теорију, могла да се искористи као основа и оправдање многобројних зала која су задесила човечанство. Са променом етике и морала, легализацијом абортуса, уништењем традиционалне породице и породичних вредности, промоцијом сексуалних слобода и права и стрмоглавим моралним падом код омладине, долазило је, временом, до значајнијег повећања броја извршених абортуса. Данас се, у Србији, на годишњем нивоу, изврши преко 200 000 легалних абортуса, тј. убија се читав један град величине Ниша или Новог Сада.
Колико је екстремно тумачење дарвинизма преко еугенике и разних покрета извршило утицај на науку, медицину и политику и колико је прихваћено од нашег друштва, показују данашње девастирано стање друштва и застрашујући подаци о извршеним холокаустима и масовним поморствима над још нерођеном децом.
 
Где је ИЗВОР а шта је ПОСЛЕДИЦА из изложеног, заиста, није тешко закључити!
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Читајући изванредну публикацију „Од Дарвина до Хитлера, Еволуциона етика, еугеника и расизам у Немачкој“ Рихарда Вајхарта одлучио сам да тексту додам и овај део. Где је ИЗВОР а шта је ПОСЛЕДИЦА? Закључите сами!
  2. Рихард Вајхарт, Од Дарвина до Хитлера, Еволуциона етика, еугеника и расизам у Немачкој.
  3. Рихард Вајхарт, Од Дарвина до Хитлера, Еволуциона етика, еугеника и расизам у Немачкој.
  4. 1952 – Уредба о поступку за вршење дозвољеног побачаја; 1960 – Закон о дозвољеном прекиду трудноће.
  5. Билдерберг група је састављена од групе елитиста која управља планетарним пословима стотинама година уназад. Група је као тајно друштво била толико креативна да је до средине 80-их у контролисаним медијима њено постојање негирано. Тек са успоном алтернативних медија, јавност је почела да се упознаје са њеним постојањем. Канадски писац Данијел Естулин, аутор књиге „Клуб Билдерберг“ сматра да је њихов циљ „да креирају једну светску владу, коју би чинили утицајни људи, а са циљем да контролишу све значајне ресурсе на планети где неће постојати нације, већ само региони, једна религија, један устав, једна црква, једна монета и једна држава.“ Билдерберг група нема сталне чланове већ се сваке године одређени број најутицајнијих људи у свету политике и бизниса позива да присуствује овом „приватном“ састанку. Место састанка је увек друго, и далеко од очију јавности. Ко је тај који одређује и позива, није познато, али се верује да су то две доминантне банкарске династије и то Рокфелери (америчка интересна зона) и Ротшилди са својим европским огранцима. Године 1999-те на састанку Билдерберг групе у Синтри од 03 до 06 јуна, прва тема је била Косово. Модератор расправе био је Хенри Кисинџер, а први говорник Карл Билт – Србији не баш наклоњени политичари.
  6. Колики је морални пад нарочито међу младима може се видети на сваком кораку: у кафићу, на улици и другим јавним местима. Много је случајева када веома младе девојке остају у другом стању са често још млађим момцима само што ти примери нису у великој мери доступни јавности. Илустративни примери из Велике Британије познати јавности су: дечак Алфи који је, како су медији у почетку објавили, са 13 година постао отац. Када је дете зачето са мајком Шантел (15 година) Алфи је имао само 12 година. (Касније је, како сазнајемо у медијима, ДНК анализом, утврђено да Алфи није отац детета. Међутим то никако не умањује чињеницу о постојању моралног пада, и посрнућа младих и деце); и Шон Стјуард-најмлађи отац, за кога се у Британији зна, који је 1998. године у својој 12. години постао отац, а бебина мајка је имала 15 година као и Шантал.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *