NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » MAKEDONSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MAKEDONSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

 

MAKEDONSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
 
Veljko Đurić Mišina, Letopis Srpske pravoslavne crkve 1946-1958. godine – Vreme patrijarha Gavrila (1946-1950) i Vikentija (1950-1958), Beograd-Knin, 2000-2002, str. 1306-1393.
 
Pripremanje „Makedonske pravoslavne crkve“
 
Komunističko poimanje makedonske nacije imalo je svoje izvore u stavovima balkanskih socijaldemokrata i socijalista. U organu srpskih socijaldemokrata, Radničke novine, u tekstu „Kome će pripasti Makedonija„, pisalo je o makedonskom stanovništvu: „Jedino ispravno gledište na kome mi socijal-demokrati možemo stati to je: sloboda a ne ugnjetavanje, ravnopravnost a ne potčinjenost svih nacija. A to se može postići ne zavojevanjem Makedonije od strane Bugarske, Srbije i Grčke i ne deobom među njima, već punom slobodom makedonskog stanovništva da se nacionalitetno konstituiše i da kao ravnopravan član uđe u Balkansku federaciju.„[1]
Posle Prvog svetskog rata stvorena je Balkanska komunistička federacija kao centralni organ koordinacije balkanskih komunističkih partija. Ova federacija bila je deo Komunističke internacionale. Kominterna je 1924. obznanila deklaraciju „Rezolucija o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji“. U tački 7. pisalo je, pored ostalog, i ovo: „Opšta parola na samoopredeljenje, koju ističe KPJ, mora se izraziti u formi izdvajanje Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Jugoslavije i stvaranjem od njih nezavisnih republika.„[2]
Nekoliko godina posle te rezolucije, stav Komunističke partije Jugoslavije prema makedonskom nacionalnom pitanju nije bio jasan. Sima Marković, jedan od rukovodilaca Partije, u knjizi Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma, pisao je, da je mirom u Bukureštu 1913. godine, kojim je završen Prvi balkanski rat, Makedonija podeljena na tri dela, srpski, bugarski i grčki. Marković je rešenje makedonskog nacionalnog pitanja video u stvaranju samostalne „autonomne Makedonije u granicama koje bi se odredile plebiscitom.„[3]
Komunistička partija Jugoslavije je oktobra 1928, na svom Četvrtom kongresu zaključila u rezoluciji da svestrano pomaže borbu za nezavisnu i ujedinjenu Makedoniju.[4]
Komunistička partija Jugoslavije od 1935. godine nije bila za rasturanje Kraljevine Jugoslavije. U „Rezoluciji CK KPJ o taktici i radu partije„, sastavljenoj na savetovanju u Moskvi, pisalo je da „KPJ istupa protiv razbijanja sadašnjeg državnog područja Jugoslavije, jer hoće da to preuređenje države postigne mirnim putem, na osnovu nacionalne ravnopravnosti.„[5]
Bugarska je aprila 1941, u sklopu planova članica Trojnog pakta napala Kraljevinu Jugoslaviju. Zbog toga, i drugih stvari, okupirala je znatne delove Jugoslavije. U tim vremenima, Bugarska komunistička partija nameravala je da sebi potčini Pokrajinski komitet Komunističke partije Jugoslavije za Makedoniju. Na njegovom čelu bio je Metodij Šatorov – Šarlo, koji se osećao Bugarinom. On je otkazao poslušnost Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije. Šatorov je okupaciju Južne i Stare Srbije video kao oslobođenje Makedonije od „srpskog ugnjetavanja“. Ovo je bio razlog sukoba između dve komunističke Partije, jugoslovenske i bugarske. Jugoslovenska je odlučno bila za to da stanje mora ostati kakvo je bilo pre rata. Stoga se Josip Broz, generalni sekretar, obraćao za objašnjenja Kominterni. Kominterna je avgusta 1941. godine pisala da Makedonija treba da bude deo Jugoslavije iz praktičnih i celishodnih razloga.[6] Posle ovoga pisma, Bugarskoj komunističkoj partiji ostalo je samo da se tome povinuje.
Komunistička partija Jugoslavije je, na skupštini Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, održanoj 26-29. novembra 1943. godine u Jajcu, ostala pri svom stavu da su Makedonci posebna nacija. Na tim osnovama priznavalo se pravo Makedoncima na državu. Makedonski komunisti su u ovome videli priliku ostvarenja „punih nacionalnih, kulturnih i političkih prava i sloboda i nacionalne individualnosti„. U sklopu realizacije odluka skupštine u Jajcu, stvoreno je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM). Ovaj organ je 14. marta 1944. obznanio da „u novoj državnoj zajednici, koja je stvorena na drugoj skupštini AVNOJ-a, makedonski narod je dobio nacionalnu slobodu i ravnopravnost.„[7]
Pri rešavanju makedonskog nacionalnog pitanja, nametalo se i rešavanje problema nacionalne Crkve. To je praktično značilo odvajanje dela Srpske pravoslavne crkve i proglašavanje nove crkvene organizacije na tom prostoru pod imenom „Makedonska pravoslavna crkva.“[8]
U godinama bugarske okupacije Južne i Stare Srbije nije bilo nikakvih prilika da se razmišlja o novoj crkvenoj organizaciji iz prostog razloga što je tu temeljno radila Bugarska pravoslavna crkva. Bugarske vojne i civilne vlasti proterale su već prvih meseci okupacije iz Mitropolije skopske najmanje 45 mirskih sveštenoslužitelja i 11 monaha Srpske pravoslavne crkve, a dozvolile ostanak onima koji su ih priznali i prihvatili organizaciju Bugarske pravoslavne crkve.[9]
Posle kapitulacije Italije 9. septembra 1943. partizanski pokret jačao je u svakom pogledu. Od tada pojedini pravoslavni sveštenici počinju da prilaze partizanskim jedinicama. Partizansko rukovodstvo stvorilo je pri Antifašističkom veću narodnog oslobođenja Jugoslavije Verski odsek i preporučilo da svaka pokrajina treba da ima svoje Versko povereništvo. Glavni štab za Makedoniju je 15. oktobra 1943. postavio partizana, sveštenika Velju Mančevskog, za verskog referenta.[10]
Glavni štab Makedonije i Versko povereništvo pripremili su i organizovali sastanak sveštenika.[11] On je održan u selu Izdeglija kod Ohrida. Prisustvovalo mu je „11 do 13 sveštenici„. Najvažnija odluka skupa bila je formiranje prvog arhijerejskog namesništva na teritoriji koju su kontrolisali partizani. Za prvog namesnika postavljen je Antim Popovski.[12]
Samo to postavljenje nema nikakve crkveno-kanonsku, nego političku osnovu, i predstavlja kršenje brojnih pravila i zakona o ustrojstvu i radu jedne hrišćanske Crkve.[13] To je bio prvi korak u stvaranju nove crkvene organizacije pod pokroviteljstvom komunista.
Na sastanku u Izdegliji iskazane su i želje da se stvori nova pravoslavna crkvena organizacija kojoj bi osnova bila nekadašnja Ohridska arhiepiskopija. Istom prilikom zaključeno je da se crkveni obredi moraju služiti na makedonskom jeziku i da budući episkopi moraju biti Makedonci.[14]
Istoričari Makedonske pravoslavne crkve zaključili su da „ova odluka predstavlja u suštini početak rešavanja makedonskog crkvenog pitanja na makedonskoj osnovi i početak kraja vekovne borbe makedonskog naroda da dobije svoju makedonsku crkvu.
Rad prvog arhijerejskog namesnika prekinula je nemačka vojna ofanziva. Partizani su izgubili i ono malo teritorija koje su kontrolisali. Nemci su početkom decembra 1943. godine uhapsili sveštenika Antima Popovskog. Ostali sveštenici raspršili su se na razne strane. Najviše ih je ostalo s partizanima. Albanska pravoslavna crkva dobila je tada pravo da stvori svoju crkvenu organizaciju u oblastima koje su bile pod nemačkom kontrolom, sve do granice s bugarskom zonom.[15]
Skupština Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Makedonije održana je na Ilindan 2. avgusta 1944. u manastiru Sveti Prohor Pčinjski. Ovim skupom je počelo konstituisanje nove državne zajednice u Jugoslaviji. Tako su prve komunističke skupštine, AVNOJ i ASNOM, praktično ostvarile makedonsku državu. Međutim, taj plan je ostvaren samo na onoj teritoriji koju je Srbija oslobodila od Turaka u Balkanskom ratu 1912. godine. Po planu o stvaranju makedonske države bilo je predviđeno ustanovljenje samostalne makedonske pravoslavne crkve. Stoga su komunisti na svojim skupovima obavezno imali i ponekog sveštenika.[16]
Među brojnim odlukama skupštine Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Makedonije posebno mesto ima ona o pomoći „činovnicima i sveštenicima skopsko-veleške mitropolije„. Ta crkvena oblast bila je Mitropolija skopljanska, a za vreme bugarske okupacije Skopsko-veleška mitropolija. Samo nazivanje mitropolije bugarskim imenom znači da su jugoslovenski komunisti priznavali postojeće stanje i da su prihvatali organizaciju Bugarske pravoslavne crkve a negirali Srpsku pravoslavnu crkvu.
Bugarska je kapitulirala 9. septembra 1944. godine pa je tako nestalo i njene okupacione vlasti na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Posle toga, formalno je, mada ne i faktično, nestalo i organizacije Bugarske pravoslavne crkve sa te teritorije.[17] Tada je počelo da se uspostavlja i organizuje nova crkvena organizacija u pravom smislu. Počelo je oktobra 1944. u selu Vranovci kod Velesa kada su članovi Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije za Makedoniju okupili nekoliko sveštenika partizana. Taj skup petorice sveštenika (Metodij Gogov, Velja Mančevski, Pande Poposki, Spira Damevski i Ivan Gelev – pop Šaćo), proglasili su za Inicijativni odbor za organizovanje crkvenog života u Makedoniji. Odbor je proglašavao stvaranje „duhovnih odbora“ koje su činila po tri sveštenika, umesto nekadašnjih arhijerejskih namesništava.[18]
Posle ulaska partizanskih jedinica u Skoplje 13. novembra 1944. i uspostavljanja komunističke vlasti, i Inicijativni odbor došao je u ovaj grad. Istoga dana otvorio je objekte Mitropolije skopljanske Srpske pravoslavne Crkve.[19]
Prvi makedonski crkveno-narodni sabor organizovan je u Skoplju 4. marta 1945. godine.[20] Govorili su sveštenik Kiril Stojanov, teolog Levko Arsov i drugi. Osnova za organizovanje ovog sabora bila je namera da se proglasi obnavljanje nekadašnje Ohridske arhiepiskopije u novoj formi i s novim imenom. Rezolucijom je odlučeno:
1. Da se obnovi Ohridskata arhiepiskopija kako Makedonska samostalna pravoslavna crkva, koja nema da bidne potčineta na koja i da bilo pomesna nacionalna pravoslavna crkva; 2. Crkvata da ima svoi narodni episkopi i narodno sveštenstvo, za da se zapazat karakternite osobenosti na makedonskiot narod i toj da bide poblizok do svojata rodna crkva; 3. Prviot makedonski arhijerej da ja nosi titulataohridski arhiepiskop, a pravoslavnata crkva vo MakedonijaSv. Klimentova ohridska arhiepiskopija.
Na kraju sabora odlučeno je da se formira jedna delegacija „koja će posetiti sve sestrinske pravoslavne crkve i izneti opravdanost svojih zahteva.[21]
Rezolucija je imala još jednu značajnu odluku. Naime, u tački 7. pisalo je: „Dokolku bide sozdadena opštojugoslovenska patrijaršija, Makedonska pravoslavna crkva da vleze vo nejezinot sostav saedno so drugite crkvi vo Demokratska Federativna Jugoslavija.„[22]
Tekst Rezolucije je, posredstvom Predsedništva Makedonije, poslat Sinodu Srpske pravoslavne crkve. Pismo su potpisali sveštenici Metodi Gogov, Nikola Apostolov i Kiril Stojanov.[23]
Nova vlast požurivala je akciju pa je u Skoplju već 8. marta 1945. Inicijativni odbor napisao i poslao pismo Sinodu u Beograd. Odbor je želeo „da se što skorije proglasi Makedonska pravoslavna crkva i uspostavi Ohridska arhiepiskopija.[24]
U međuvremenu, Sinod je tražio 31. oktobra 1944. od proteranih i izbeglih arhijereja i sveštenika iz Južne Srbije da se vrate u nekadašnje eparhije, odnosno parohije.[25]
Vlasti su to sprečavale i tako, na neki način, podržavale novu crkvenu organizaciju. Mitropolit skopljanski Josif i episkop zletovsko-strumički Vikentije nisu dobili dozvolu za putovanje od nadležnih vlasti u Beogradu. Nešto kasnije, umesto u svoju eparhiju, mitropolit Josif je otišao u Moskvu. Ima indicija da je tamo na njega vršen snažan pritisak da Srpska pravoslavna crkva prizna novu crkvu u Makedoniji. Postoje i naznake da je iza toga stajala Ruska pravoslavna crkva, koja je tako sprovodila političke interese sovjetske vlasti.[26]
Sinod je 3. januara 1945, umesto uobičajenih čestitki za Božić, iz Skoplja dobio pismo od Inicijativnog odbora. Pismo su potpisali Gogov, Apostolov i Stojanov kao „predstavnici pravoslavne crkve u Makedoniji“.[27]
Mitropolit Josif odgovorio je, kao nadležni arhijerej, 9. januara pismom. On im je zamerio što su sebe postavili na „pijedastal samostalne i ravnopravne strane prema Svetom Arhijerejskom Sinodu“ i savetovao da „o svome stavu razmisle još jednom i sa više mirnoće, takta i crkvenopravnog stanovištva„.
Kako je Inicijativni odbor 8. marta telegramom obavestio Sinod o svom crkveno-narodnom saboru i zahtevima, Sinod je sazvao arhijereje na konferenciju jer nije bilo mogućnosti za vanredni Sabor.
Konferencija je održana 12. marta i usvojila je zaključak da skopski odbor „smatra nekanonskim i ne može o njemu ništa suditi. Stoga je zamolila nadležnog arhijereja, mitropolita Josifa, da otputuje u Skolje i „tamo se na licu mesta obavesti o situaciji i preduzme sve što treba za čuvanje interesa Srpske pravoslavne Crkve i posle svega toga da se u koliko treba učine potrebni koraci.„[28]
Ministarstvo unutrašnjih dela obavestilo je 17. marta mitropolita Josifa da mu ne može odobriti putovanje u Skoplje.[29] Istim pismom savetovano mu je da pozove nekoliko sveštenika iz Makedonije u Beograd kako bi od njih dobio potpune informacije o tamošnjem stanju. No, Sinod se zahvalio na izraženoj gotovosti za pomoć.
Predsedništvo makedonske Vlade poslalo je 25. jula 1945. mitropolitu Josifu pismo sa zaključcima Inicijativnog odbora u kojima je bilo napada na mitropolita zbog njegovog delovanja. Sinod je reagovao tek 22. septembra pismom sveštenstvu i vernima u Makedoniji u kome poziva na poštovanje zakonitosti i reda.[30]
Na stvaranje nove crkvene organizacije Sinod Srpske pravoslavne crkve jedino je mogao da 22. septembra 1945, na svojoj sednici, sastavi „Odluku na rezoluciju inicijativnog odbora u Skoplju za organizaciju samostalne Makedonske crkve„. Svoju odluku, međutim, Sinod nije mogao da objavi sve do novembra 1945. godine.
Inicijativni odbor želeo je da politički pojača svoju poziciju pa je molio Broza da primi njegovu delegaciju 11. oktobra 1945, na dan komunističkog ustanka u Makedoniji.[31]
Članovi Sinoda posetili su 10. decembra 1945. ministra Vladimira Zečevića i tom prilikom zahtevali da Državna komisija za verska pitanja suzbije nezakoniti rad Inicijativnog odbora.[32]
Krajem maja 1946. održan je crkveno-narodni sabor u Skoplju. Tom prilikom zaključeno je:
1. Da Crkva u NR Makedoniji ima narodne arhijereje, narodno sveštenstvo i samoupravnost u rešavanju svih unutrašnjih crkveno-narodnih pitanja;
2. da vladike budu izabrane od naroda i sveštenstva;
3. da se ubrza rad na formiranju pravoslavne crkve u Jugoslaviji u koju će ući pravoslavne crkve iz svih republika i biti ravnopravne;
4. da crkve u republikama budu samoupravne (samostalne) u rešavanju unutrašnjih crkvenih pitanja i da njima rukovode narodni arhijereji, koji će biti članovi arhijerejskog sabora pravoslavne crkve u Jugoslaviji sa jednakim pravima i dužnostima;
5. da svaka crkva (republička) ima svog predstavnika u Svetom sinodu pravoslavne crkve u Jugoslaviji i
6. da predstavnici svih crkava izrade nov ustav pravoslavne crkve u Jugoslaviji, koji će usvojiti crkveno-narodni zbor.„[33]
Napori mitropolita Josifa i episkopa Vikentija da se vrate u sedišta svojih eparhija nisu urodili plodom ni 1947. godine. Tada je proteran i Crkveni sud koji je radio u Vranju. Kada je mitropolit stigao u Vranje, dočekan je neprijateljski i ubrzo proteran za Beograd.
Voljom makedonskih vlasti formiran je novi Inicijativni odbor jer su neki članovi u međuvremenu uhapšeni i osuđeni zbog neprijateljske delatnosti.[34] Prvi kontakt novog Odbora sa Sinodom desio se 22. septembra 1947. u Patrijaršiji. Tada je patrijarh Gavrilo primio Milana Smiljanića, Nestora Popovskog i Borisa Stankovskog. Popovski je tada predložio rešenje problema tako što će se stvoriti autonomna Crkva u Makedoniji, koja će biti u kanonskom jedinstvu sa Srpskom patrijaršijom, kanonski izabrati episkope domorodce i promeniti ime „Srpska patrijaršija“ u „Jugoslovenska patrijaršija“. Patrijarh je tražio da se vrati stanje kakvo je bilo pre aprila 1941. godine. Dodao je da se može govoriti o izboru samo jednog episkopa, i to za upražnjenu Bitoljsku eparhiju. Slično je patrijarh govorio i u razgovoru s Lazarem Koliševskim. Rešavanje problema je odloženo za prvi Sabor.[35]
Inicijativni odbor uputio je novo pismu Saboru 1948. godine. Pismo nije razmatrano jer je konstatovano da je Inicijativni odbor nelegitiman i da se ide ka cepanju Crkve.[36]
Problem u Makedoniji pomenut je u Sinodovom Memorandumu upućenom 29. marta 1949. Brozu i u materijalu Državne komisije za verska pitanja pripremljenom za odgovor.
Patrijarh Gavrilo je bio spreman da učini neke ustupke Makedoncima, dozvoli upotrebu makedonskog jezika i izbor episkopa, ali je odbijao bilo kakav kontakt i pregovore s Inicijativnim odborom. U razgovoru sa Dilparićem, na sastanku 2. marta 1950, naglasio je da ni makedonsko sveštenstvo ni Lazar Koliševski, predsednik makedonske Vlade, ne znaju šta žele.[37]
Na sahrani patrijarha Gavrila maja 1950. bili su i članovi Inicijativnog odbora. Isto tako, prisustvovali su i izboru novog patrijarha.
Prvi značajniji razgovor državnog rukovodstva i patrijarha Vikentija u kome se pominjao i problem u Makedoniji poveden je na sastanku kod Broza. Tom prilikom sugerisano je da se odloži rešenje problema makedonskog jezika jer bi to značilo da treba prevesti i objaviti mnogo knjiga. Govorilo se o potrebi prijema jednog episkopa, dok bi ostala dvojica bila iz Makedonije.[38]
Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji obratio se 7. avgusta 1950. pismom Savezu udruženja pravoslavnog sveštenstva i tražio podatke o arhimandritu Dositeju Stojkoviću:
Molimo Vas da nam najhitnije dostavite neke podatke o arhimandritu Dositeju Stojkoviću i to:
1. Njegovo držanje za vreme okupacije i posle oslobođenja, njegov držanje za vreme bivše Jugoslavije (ukoliko Vam je poznato), kao i njegov odnos u pogledu našeg nacionalnog i crkvenog pitanja;
2. Njegov stav u odnosu na rešenja nacionalnog pitanja u FNR Jugoslaviji (ranije i sada) i
3. Njegov stav u odnosu na Sveti Arhijerejski Sinod i Sabor Srpske pravoslavne crkve, njegov stav i njegove odnose sa Arhijerejima koji su bili neprijateljski raspoloženi za rešenja našeg crkvenog pitanja a isto tako šta je dovelo do njegovog postavljenja na današnjoj dužnosti u Sremskim Karlovcima.
Prednji su nam podaci hitno potrebni pa Vas molimo da nas o tome najhitnije, a najkasnije do srede ili četvrtka izvestite poverljivim pismom-avionskom poštom.
Nadamo se da ćete nam prednje odmah dostaviti i Vam najtoplije zahvaljaujemo i bratski i drugarski pozdravljamo.„[39]
U arhivi nema drugih dokumenata o ovom slučaju.
Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji raspoređivao je sveštenike po parohijama. Makedonska Komisija za verske poslove obavestila je 12. aprila 1951. Državnu komisiju za verska pitanja o jednom takvom slučaju:
Vraća Vam se prestavka Popović Teodosija, svešt. iz Broda sa prikupljenim podacima i napomenom da imenovani Teodosije nije premešten iz manastira zbog svađe sa nastavnicima gimnazije i poverenikom prosvete, već ga je Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u NRM premestio po potrebi službe, te u manastir poslao jeromonaha a njemu dao parohiju, koje se vidi iz rešenja Inicijativnog odbora, koji je imenovanom Teodosiju uručen.„[40]
Na sednici Državne komisije za verska pitanja početkom 1952. godine govorilo se i o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Tom prilikom zaključeno je, između ostalog, i sledeće:
Najostrije skrenuti paznju Patrijarhu da nije smeo upucivati onakvu poslanicu u Makedoniju u kojoj pominje samo Srbe i srpski narod, a Makedonce uopste ne pominje. Staviti mu do znanja da je ovo nacionalno pitanje i da o ovome mora da vodi racuna. Mozda bi bilo dobro da mu neko u ime Vlade saopsti ovakav stav Vlade. Treba mu skrenuti paznju da i Makedonska vlada i makedonski narod ulazu sve napore da se kompromisno resi pitanje crkve u Makedoniji, a da oni na ovakav nacin sve pre ove napore rabijaju. Napomenuti da ce ovakvim drzanjem Sinod uciniti da to Makedonci potpuno otcepe i da stvore autokefalnu crkvu na taj nacin sto ce dovesti Dositeja, proizvesti ga za mitropolita, a on ce onda proizvesti episkope. Naglasiti da se drzava ovom nece suprotstavljati, pa onda neka nastave sa ovakvim svojim drzanjem i radom. Najostrije postaviti pitanje Josifa, a na bazi predloga koje je dao drug Vukcevic u svome referatu. Potrebno bi bilo da drug Ceco upozna druga Marka sa stavom Patrijarha i Sinoda prema makedonskom pitanju, kao i sa poslanicom Patrijarhovom, sa protestnim pismom Inicijativnog odbora i pismom Josifa…„[41]
Nestor Popovski posetio je 9. septembra 1953. Miloja Dilparića zbog rešenja problema u Makedoniji:
Popovski je izneo neke probleme pred kojim stoji Inicijativni odbor, naglasavajuci da je dosao u Beograd po odluci Izvrsnog odbora ne da se zali, vec da vidi kako se ovde gleda na izvesne njihove stvari i kako da se izvuku iz situacije u koju su zapali. Naime, svojevremeno je postavljeno pred beogradsku Patrijarsiju da prime i iz Makedonije ucenike u bogosloviju. Ove godine je Patrijarsija trazila preko Inicijativnog odbora da odabere i posalje u Prizrensku bogosloviju 12 ucenika. Postupajuci po tome Inicijativni odbor je raspisao konkurs i prethodno odabrao 12 mladica a uprava bogoslovije ih je primila. Medjutim, nadlezni organi na terenu ne daju pogranicne dozvole odabranim kandidatima, pa je Inicijativni odbor doveden u malo tezu situaciju. Inicijativni odbor misli da ne bi trebalo sprecavati ovim ucenicima da podju u bogosloviju, a ukoliko se stane na stanoviste da ne treba da idu, onda da im se pomogne da to objasne na terenu. Uprava bogoslovije im je javila da nastava pocinje 15 o.m., te je stvar prilicno hitna. Roditelji ovih odabranih kandidata se obracaju Inicijativnom odboru i mole da im se deca upute u bogosloviju, a oni se osecaju moralno obavezni da ucine sa svoje strane sto mogu.
Drug Popovski je dalje istakao da Inicijativni odbor ima slab kontakt sa tamosnjom verskom komisijom, da se retko konsultuju, te da su prepusteni sami sebi. Sem toga, napomenuo je da se cesto vrlo slabo gazduje i upravlja manastirima koji su uzeti pod zastitu kao kulturno-istoriski spomenici.
Kroz ceo razgovor Popovski je isticao da nije dosao da se ma na koga zali, vec da se konsultuje u savezu udruzenja i sa nama u Komisiji po gore istaknutim pitanjima.„[42]
Po jednom izveštaju makedonske Komisije za verske poslove, u Makedoniji je 1953. godine bilo: 221 sveštenik, 80 monaha i monahinja, 745 crkava i 70 manastira.[43]
U jednom elaboratu Savezne komisije za verska pitanja, o problemu Crkve u Makedoniji posle Sabora 1954. godine pisalo je:
„Niz pojava u crkvenom i verskom zivotu na terenu skrenuo je nasu paznju na postojanje vanredno ozbiljnih neresenih pitanja crkve koja preti da se pretvore u politicki problem prvoga reda.
Sama cinjenica da u proteklih 10 godina nije reseno pitanje polozaja pravoslavne crkve u Makedoniji, a pre svega da nisu uredjeni odnosi izmedju nje i Srpske pravoslavne crkve, stvara osnovu za nezeljeni razvoj i stanje crkvenih organizacija ne samo pravoslavne vec i drugih veroispovesti i ucenja, kao i uslove za pogorsanje politickih prilika na terenu, za pojavu da crkvena i verska pitanja postupno i sve vise postaju politicka pitanja jednog dela sirokih masa.
Otsustvo dobre volje kod vrhova Srpske pravoslavne crkve da resi pitanje pravoslavne crkve u Makedoniji u skladu sa drustvenim promenama izvrsenim u novoj Jugoslaviji, njihova uporna teznja da uspostave crkveno stanje do rata, nailazili na sve ostrije komentare svestenstva i vernika.
Odlaganje resenje crkvenih pitanja u Makedoniji doprinosi da se kod jednog ne malog dela svestenstva radja neraspolozenje, nesigurnost i strah za svoju egzistenciju i sudbinu crkve i vere, koje oni prenose i na mase vernika.
Nesredjeno i neregularno stanje pravoslavne crkve u Makedoniji koriste pretstavnici drugih crkava za porast svoga uticaja i sirenje mreze svojih organizacija.
Isto tako zadnjih godina porastao je broj raznovrsnih sekti i osetno prosirio broj njihovih sledbenika.
U procesu njihovog ubrzanog organizovanog jacanja i razmahane verske i ideoloske aktivnosti, sve cesce se primecuje rad Vance Mihajlova i njegovih pomagaca u inostranstvu u cilju povezivanja i politicke aktivizacije svojih uporista u zemlji, kao i rad raznovrsnih neprijateljskih obavestajnih centara u inostranstvu. Citav niz ovih verskih organizacija i sekti pocinju da sluze kao agentura inostranih neprijateljskih sila i organizacija. Pada u oci vanredno ceste i brojne posete pretstavnika tih inostranih verskih organizacija i njihov rad na stetu nase zemlje na tlu Makedonije.
Sam skopski katolicki biskup Cekada izjavio je jednom prilikom da su u Makedoniji nastali vanredno povoljni uslovi i za delatnost svih crkava, da je ona postala pravi Eldorado i da to treba sto vise i sto potpunije iskoristiti.
Za ilustraciju da navedemo da je samo tokom septembra u jednom manastiru odrzan masovan sastanaksv. petkarana kojem je prisustvovalo preko 300 aktivnih clanova te sekte.
U tako nesredjenim crkvenim prilikama neobicno je porasla aktivnost Krizevacke unijatske episkopije i njenih organizacija u Makedoniji na sirenju unijatstva.
Delatnost unijata u Makedoniji ima punu podrsku biskupa Cekade, katolickog klera u Jugoslaviji i Vatikana. Ona poprima sve izrazitiji politicki karakter.
Za rad na sirenju unijatstva u Makedoniji katolicka crkva izdvaja i salje na teren svoje najsposobnije ljude. Tako je za arhijerejskog unijatskog namesnika u Makedoniji postavljen zamenik Cekade dr. Alojzije Turk. Za rad u Bitolju odredjen je zupnik Janez Smolic, a priprema se jezuita Predrag Bijelic iz Zagreba, Sodja France i nekoliko lazarista iz Pariza, koje obecava lazarista Zereb Fransoaz iz Pariza. Pored Cekade na ovom poslu aktivno su se angazovali i niz drugih katolickih velikodostojnika raznih katolickih redova kao Sodej Lovro /kanonik vizitator reda lazarista/, Pohar iz Ljubljane, provincijal jezuita iz Zagreba Ivan Kukula i drugi, a pre svega unijatski biskup Gabrijel Bukatko iz Krizevaca.
Cekada i njegovi svestenici ne kriju da sirenje unijatstva u Makedoniji treba povezati sa potrebom zblizavanja makedonskog i hrvatskog naroda na Vancovistickoj i ustaskoj bazi, govoreci da su oba naroda jos od ranije bliski! buduci da su od Srba postavljeni u isti ropski polozaj.Fakt sto ce unijatstvo siriti hrvatski i slovenacki svestenici – zestoki neprijatelji Srba – najvise ce doprineti za prosirenje unijatstva, – govore oni.
Prilikom svog postavljenja za unijatskog arhijerejskog namesnika u Makedoniji Dr. Alojzije Turk je uputio okruznicu svim unijatskim svestenicima u kojoj izmedju ostalog pise daarhijerejski namesnik preporucuje braci svestenicima da ga pomazu sa savetima i molitvama u toj duznosti, da bude na slavu Gospoda, na korist hristove crkve i makedonskog naroda.
I dalje:
Ovo je na Spomen svetu godinu deve Bogorodice i posta slavnoj i tragicnoj proslosti istocnih katolika (unijata) u Makedoniji. Unija u Makedoniji nije nastala kao rezultat tudje propagande, vec kao spontan revolt na mahinacije, da se preko crkve denacionalizira makedonski narod, koji je posle likvidacije slavne ohridske arhiepiskopije bio lisen svake zastite. Narod je bio uveren da ce u okvirima univerzalne katolicke crkve naci zastitu svojih prava i time doziveti svoj nacionalni preporod.
Otsustvo potrebnog broja pravoslavnih svestanika u velikom broju parohija razlog je sto, veliki broj pravoslevnih vernika odlazi na bogosluzenja unijatske crkve i trazi svestenike unijate da im vrse razne verske obrede, dok neresena pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji sve vise postaje uzrokom postepenog prelaska jednog dela pravoslavnog svestenstva na pozicije unijatstva.
U svim tim za sada doduse pocetnim pojavama, mi vidimo ozbiljnu opasnost da sirenje unijatstva uzme sve sire razmere i da ono sve visa moze poprimati politicki karakter i postati baza neprijateljskih, sovinistickih i drugih reakcionarnih akcija katolickog klera, Vatikana, Vance Mihajlova i drugih reakcionarnih elemenata u zemlji i inostranstvu.
Iz svih tih razloga smatramo da je hitno sredjivanje crkvenih i verskih pitanja u NR Makedoniji od vanredne vaznosti. Njihovim sredjivanjem u osnovi bi se odstranile mogucnosti da neresena organizaciona pitanja crkve budu potencijalni izvor politickih i reakcionarnih akcija u zemlji i inostranstvu.
Istovremeno, njihovo sredjivanje dalo bi vece mogucnosti za pravilno sprovodjenje u zivot propisa Zakona o verskim zajednicama u FNRJ, koje je u ovakvim uslovima otezano.
I na kraju, svesnim socijalistickim snagama bi se jos vise omogucio pravilan i uspesan rad na ideoloskom polju na suzbijanju religioznosti, misticizma i sujeverja koji u ovakvim uslovima nalaze povoljnije objektivne uslove za svoje sirenje u masama naroda.
Centralno pitanje crkve u Makedoniji lezi u sredjivanju unutrasnjih organizacionih pitanja pravoslavne crkve i uredjenju njenih odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
Ovo pitanje od oslobodjenja do danasnjeg dana nije reseno. Za njegovo resavanje tokom minulih godina cinjeni su mnogobrojni napori kako najvisih drzavnih organa za verska pitanja, tako isto i najodgovornijih rukovodilaca nase drzave. CK SK Makedonije je vise puta dostavljao informacije o razvoju tog pitanja i ulagao napore da se kod organa pravoslavne crkve u NR Makedoniji i svestenickog udruzenja usvoje najcelishodnija resenja kako bi se u interesu zajednice skinuo ovaj problem sa dnevnog reda.
Medjutim, resenje pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji i sredjivanja njenih odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom nije ni do danas reseno iskljucivo zbog krajnje nepopustljivosti i beskompromisnog stava vrhova Srpske pravoslavne crkve, Arhijerejskog Sabora i Sinoda.
Dok su predlozi za resavanje pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji, podnoseni od strane Inicijativnog odbora i svestenstva Makedonije postupno ali sve vise evoluirali i pokazivali sve vecu spremnost za najvecu mogucu popustljivost, realnost i dobru volju, dotle stanovista vrhova Srpske pravoslavne crkve ne mogu biti tako ocenjena.
Treba istaci da je jos na prvom sastanku novog patrijarha Vikentija /6 novembra 1951 g./ u prisustvu episkopa Venijamina, Makarija, Vasilija i Nikanora sa delegacijom Inicijativnog odbora pravoslavnog svestenstva u Makedoniji za resenja pitanja crkve u Makedoniji i uredjenje odnosa iste sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ovaj predlog pozdravljan od strane patrijarhasa zadovoljstvom. On je tom prilikom izjavio i sledece:
Sretan je ovaj dan sto smo se sastali na prvo mesto u interesu cele nase crkve. Steta je sto do ovog ranije nije doslo. Vi ste ucinili jedno dobro delo, a mi se nadamo da cemo postici ono koje zelimo. Obecavam da cemo sa velikom paznjom i ljubavlju ovo prouciti i preduzeti potrebne mere da se sto pre okonca.
Marta 1954 g. patrijarh je pred clanovima Glavnog odbora Saveza udruzenja pravoslavnih svestenika ponovo potvrdio prihvatljivost predloga za resenje pitanja crkve u Makedoniji i zatrazio da se ono postavi na sednicama pretstojeceg Sabora, izjavivsi spremnost da se konacno resi ukljucujuci i pitanje vladika ako crkva u Makedoniji raspolaze sa kandidatima, koji cakne moraju da imaju vise obrazovanje, nego samo da su pomirisali tamjan.
Ali, umesto tog tako potrebnog i svestrano korisnog resenja ovog problema, Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve doneo je svoj kategoricki odbijajuci stav koji je izlozen u pismu Inicijativnom odboru pravoslavne crkve u Makedoniji pod br. 165/54 od 30/9 1954 g. Po ovom zakljucku ne samo da se u potpunosti odbija resenje pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji u duhu ustanovljenih principa izrazenih u predlogu makedonskog svestenstva i potvrdjenih usmeno od strane patrijarha kao pravilni, nego se zeli ustanoviti staro stanje stvari u crkvenom zivotu u Makedoniji do 1941 godine kroz puno sprovodjenje Ustava Srpske pravoslavne crkve.
Smatramo potrebnim da istaknemo da iza te najnovije odluke Arhijerejskog Sabora postoji ziva i jasno odredjena delatnost najreakcionarnijih velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve koja u potpunosti odbacuje bilo kakvo resavanje pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji. Prigovori na kvalitete predlozenih kandidata Makedonaca za episkope su drugostepene vaznosti. Sustina odluka Arhijerejskog sabora je u potpunom negiranju svih dosada postignutih rezultata u priblizavanju gledista i iznalazenju puta za resenje ovog dugotrajnog problema.
Nama se cini da u Saboru prevladala stanovista izrazavana jos 1945 i docnije do smrti patrijarha Gavrila, po kojima sa ne usvajaju istoriske cinjenice naseg drustva, politickog i drzavnog razvitka. Jos 1953 godine episkop German je izjavio:Ja prosto zalim za pokojnim Gavrilom, jer je on znao da bude ostar sa njima /inicijativnim odborom, b.n./, dok je patrijarh Vikentije prema njima nekako blag i popustljiv. Mi ne priznajemo nikakav Inicijativni odbor.
Episkop Vasilije Kostic, pak je izjavio:To bi pitanje odavno bilo reseno da vasi dole nisu bili suvise nadmeni i da su imali dobre kandidate. Ako bi oni bili ispravni u trazenju narodnih vladika, mi ne bi imali nista protiv. Evo od nas 30-tinu vladika neka biraju koga hoce mi cemo im dati rado svakoga koga zatraze.
U toku ovogodisnjeg zasedanja Sabora grupa najreakcionarnijih episkopa ne samo da je podigla ostru kampanju protiv predlozenih kandidata za episkope iz NR Makedonije, vec je i protiv svih ostalih predloga za resenje crkvenih pitanja u Makedoniji. Oni su protiv tih predloga jer bi njihovo usvajanje znacilo stvaranjecrkve u crkvi, dok u stvarnosti moze postojati samo Srpska pravoslavna crkva.
Episkop Vasilije Kostic, istupajuci protiv predlozenih kandidata, izmedju ostalog je izjavio i ovo:Komunisti hoce toliko da ponize Srpsku pravoslavnu crkvu da nam za episkope namecu ljude koji nisu dostojni da nose mantije.
Episkop Simeon Stankovic je jos u toku Sabora govorio nekim svestenicima iz Makedonije da nema izgleda za resenje pitanja crkve u Makedoniji, da kandidati nemaju potrebnih kvalifikacija, a sto je najvaznije da su o njima obavesteni da su bugarasi. Govoreci da u NR Makedoniji vecinu stanovnistva cine Srbi, rekao je da treba da prime srpske episkope.
Episkop Dositej Stojkovic, uvredjen sto je predlozem za stipsku eparhiju, takodje je napao predlozene kandidate iz NR Makedonije govoreci:Stvaranje kandidata na vestacki nacin niti je dostojan tradicija nase Svetosavske crkve, niti ce crkva od toga imati koristi, nego samo stete. Prvo, crkva ce biti profanisana u narodu, a drugo, izgubice samostalnost o odlucivanju svojim poslovima.
Ovakva shvatanja episkopa u Arhijerejskom saboru nasla su svoju primenu i u bogoslovijama u Prizrenu i Rakovici nad bogoslovima iz NR Makedonije. Njima se zabranjuju upotreba makedonskog jezika i raznim drugim nacinima se ide na njihovu denacionalizaciju, zbog cega su se neki i zalili Inicijativnom odboru u Skoplju. Profesor Gocovic u Rakovici smatra da u sadasnjim uslovima ne bi trebalo otvarati bogosloviju u NR Makedoniji, jer se zapostavlja srpski jezik. On jos kaze:Prosto mi je zao sto se destruktivno deluje na taj nas elemenat na jugu. Jug, koji je kroz istoriju bio neiscrpna riznica srpstva, danas se otudjuje. Svestenik je bio i ostaje nosioc svih ideja, te ako mi budemo imali svoje svestenike dole odrzacemo srpsko obelezje naseg naroda do odlucujucih momenata.
Sredjivanje unutrasnjih prilika pravoslavne crkve u Makedoniji i uredjenje njenih odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom smatramo da mogu biti ostvareni na sledecim osnovama:
1. Kao sto je ranije dogovoreno crkva bi imala naziv Pravoslavna crkva u Makedoniji.
Pravoslavna crkva u Makedoniji stoji u punom kanonskom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, priznaje patrijarha te crkve za svog poglavara i jurisdikciju srpske patrijarsije.
Jezik u administraciji pravoslavne crkve u Makedoniji je makedonski, a bogosluzenje se vrsi na crkveno-slovenskom jeziku.
2. Namesto dosadasnjeg Inicijativnog odbora pravoslavne crkve u Makedoniji potrebno je izabrati jedno novo, brojnije i reprezentativnije crkveno telo Pravoslavne crkve u Makedoniji sa sedistem u Skoplju koje bi se zvalo Republicki crkveni odbor Pravoslavne crkve u Makedoniji ili nekim slicnim imenom. Odbor bi imao statut ili pravilnik o nacinu izbora i svome radu.
Zbog poznatih okolnosti oko izbora novih episkopa za eparhije u Makedoniji ne bismo za sada insistirali na njihovom izboru.
Eparhijama u Makedoniji administrirao bi patrijarh Srpske pravoslavne crkve preko Republickog crkvenog odbora u Skoplju.
Republicki crkveni odbor bi imao kao svoj najvazniji zadatak brigu oko daljeg uredjenja odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom i pripremu predloga kandidata za izbor episkopa.
3. Da bi se omogucio normalan crkveni zivot u postojecim eparhijama – skopskoj, ohridsko-bitoljskoj i strumickoj-zletovskoj, pristupilo bi se izboru eparhijskih crkvenih sudova i odredjivanju eparhijskih namesnika. (zamenika)
Obzirom na mali broj pravoslavnih svestenika /u celoj Republici ima ih nesto preko 200, od kojih je znatan broj u dubokoj starosti/ izgleda nam da bi bilo celishodno da se u Bitolju obnovi bogoslovija u kojoj bi mogli nastaviti skolovanje oko 60 bogoslova sa teritorije NR Makedonije koji su sada na ucenju u bogoslovijama u Prizrenu i Rakovici.
Nase je misljenje da bi hitno sredjivanje crkvenih prilika na ovim osnovama, veca paznja za rad republicke verske komisije i svestenickog udruzenja, kao i ispravljanje pojedinih gresaka u radu drzavnih organa prema verskim zajednicama, njihovim imovinskim pravima i sl, doprineli brzoj normalizaciji crkvenog zivota, poboljsanju politickog stanja na terenu i efikasnijoj borbi protiv opasnih akcija domacih i inostranih neprijateljskih snaga koje crkvena i verska pitanja koriste za borbu protiv nase zemlje i njenih drustvenih osnova.„[44]
Inicijativni odbor pisao je, na makedonskom jeziku, 22. decembra 1954. patrijarhu Vikentiju. Na samom početku pomenuo je razgovor članova Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva sa članovima Sinoda održan 13. oktobra i neke probleme. Među najvažnijima bio je onaj problem u Makedoniji. Naglasili su njegove predloge, iznete tom prilikom, kao veoma interesantne. Stoga ga mole da primi jednu njihovu delegaciju.[45]
Patrijarh je prihvatio ovu molbu pa je sastanak održan u Patrijaršiji 11. januara 1955. O svemu ovome znala je i Savezna komisija za verska pitanja. Stoga je Dilparić posetio patrijarha Vikentija dan ranije, 10. januara. O tim razgovorima zabeležio je, osim ostalog, i sledeće:
Prvo pitanje o kome smo razgovarali bilo je resenje, odnosno pretstojeci razgovori sa delegacijom Inicijativnog odbora Makedonske pravoslavne crkve. Patrijarh mi je rekao da ocekuje delegaciju, ali da ne zna ni broj ni sastav clanova delegacije. Razgovori ce poceti 11.I.o.g. u njegovoj vili, a od strane Patrijarsije bice prisutni Patrijarh i episkop German, kao clan Sinoda. Pitao me je da li mi je poznat danasnji stav Makedonaca po ovom pitanju, kao i da li imaju sada i kakav predlog koji bi ovo pitanje vec jedanput skinuo sa dnevnog reda.
Odgovorio sam mu da je Savezna verska komisija dostavila njegovo pismo, koje je svojevremeno uputio drugu Pretsedniku Radosavljevicu, Verskoj komisiji Makedonije i da mi je poznato da su zadnjih dana u Makedoniji o tome pitanju diskutovali, a takodje mi je poznato kako nas je on, Patrijarh obavestio da je stupio u kontakt sa Inicijativnim odborom i da ce delegacija Inicijativnog odbora, po njegovom pozivu, doci na razgovore, ali da dalje pojedinosti kao i predloge ne znam.
Patrijarh Vikentije je potom mnogo govorio o ovom pitanju naglasavajuci da je jedino i najpametnije resenje prihvatiti njegove predloge koje je izlozio na prijemu clanova Glavnog odbora Saveza udruzenja, a naime da u sastavu Srpske pravoslavne crkve Makedonci organizuju redovan crkveni zivot. Naglasio je, da svaki predlog koji bi isao za izvesnu autonomiju ad limine bice odbijen, pa makar i po cenu da se Makedonci potpuno odvoje. Dalje je naglasio da je njegova iskrena zelja da se ovo pitanje pravilno i posteno resi i da mu je cilj da Makedonci udju unutra, a to bi pospesilo da se rese i mnoga druga pitanja u Pravoslavnoj crkvi, kao na primer promena Ustava, svestenicko udruzenje itd., jer bi on u tom slucaju imao podrsku i pomoc u mnogim crkvenim telima kao na primer u Arhijerejskom saboru, patrijarsiskom upravnom odboru, patrijarsiskom savetu itd. Naglasio je dalje da bi svi episkopi vodili o tome racuna i da ni u kom pogledu ne bi dosla u pitanje neka hegemonisticka tendencija, niti pak bi to skodilo makedonskoj nacionanaloj suverenosti, ali od neke autonomije ni govora, pa ni o nekom telu posebno makedonsko-crkvenom.
Patrijarh je govorio odredjeno, jasno i odlucno, tako da se moja impresija, buduci da mi je poznat malo i predlog Makedonaca, da od celog pitanja i razgovora nece biti mnogo uspeha…„[46]
Sve o boravku predstavnika Inicijativnog odbora u Patrijaršiji 11. januara 1955. znala je Savezna komisija za verska pitanja, pa joj je bilo lako da sastavi službenu belešku sledeće sadržine:
Na dan 11 januara 1955 godine posetili su Njegovu Svetost Patrijarha u zgradi Patrijarsije pet svestenika iz NR Makedonije i to: Nestor Popovski iz Skoplja (Pretsednik Inicijativnog odbora za osnivanje makedonske pravoslavne crkve), Boris Stankovski iz Skoplja, Kliment Malevski iz Bitolja, Ilija Mukajetov iz Djevdjelije i Atanasov iz Bitolja. Prisutni su bili i Njegovo Preosvestenstvo Episkop budimski Gospodin German i Njegovo Preosvestenstvo Episkop toplicki Gospodin Dositej.
Njegova Svetost izlozio im je stav Srpske pravoslavne crkve po pitanju normalizacija crkvenog stanja u Makedoniji prema crkvenoj centrali u Beogradu a na osnovu odluka Svetog Arhijerejskog Sabora. Kao prvu stvar Njegova Svetost im je rekao da im saborska odluka nalaze da se prvo sprovede organizacija crkvenih vlasti i organa po eparhijama prema crkvenom Ustavu a o svemu drugome se moze govoriti tek posle toga.
Makedonci su istakli sledece misli i zahteve: Nije pitanje o organizaciji eparhija nego Crkve. Traze da se od tri eparhije u NR Makedoniji obrazuje Crkva u Makedoniji, ili Crkva Makedonije, ili Makedonska Pravoslavna Crkva ili kako se vec bude nazvala ali je glavno da se u nazivu samom da nacionalno obelezje, a onda ce oni biti gotovi da priznaju Njegovu Svetost za administratoracele njihove Crkve. Dalje zele da Sveti Arhijerejski Sabor izda deklaraciju kojom ce im zagarantovati upotrebu njegovog jezika (makedonskog) i episkopa domorodce (Makedonce). Isticu da zele izvesnu samoupravu.
Njegova Svetost im je objasnio polozaj i organizaciju Srpske pravoslavne Crkve, njeno ustavno uredjenje i principe kojih se svi mi moramo drzati ako hocemo da se sacuva jedinstvo Srpske pravoslavne Crkve. Na to je Kliment Malevski ponovo istakao da oni hoce izvesnu samoupravu. Hoce da imaju svoju firmu, tj. da u samom nazivunjihove Crkvebude istaknut nacionalni karakter te crkve kao makedonske. Zato trazi da Sveti Arhijerejski Sabor prizna makedonski narod i makedonski jezik.
Njegova Svetost mu odgovara da za to nije nadlezan Sveti Arhijerejski Sabor vec drzava.
Svestenik Mukajetov govori o propisima crkvenog Ustava pa kaze: Mi zelimo da u Ustav udje nesto ovako:U sastav Srpske pravoslavne Crkve ulaze srpske eparhije te i te i Pravoslavna Crkva u Makedoniji sa eparhijama: skopskom, ohridskobitoljskom i zletovskostrumickom.
Zatim su ucestvovali i ostali svestenici u diskusiji i svi istakli sledece: Mi smo Makedonci a ne Juznosrbijanci. Kada im je Njegova Svetost rekao da On kao administrator eparhija u NR Makedoniji pristao da oni sami Njemu predloze lica za Arhijerejske zamenike i sve druge polozaje po Ustavu a On ce sve po njihovoj zelji sprovesti samo da se izvrsi organizacija eparhiskih vlasti prema Ustavu, oni su odgovorili: Mi nismo ovlasceni da resavamo ko ce sta biti vec dali ce se nasa crkva zvati Crkva u Makedoniji ili tome slicno. A to pitanje ne moze da resava Sveti Sinod vec Sabor. Osnovno je da u Ustav crkveni treba uneti izvesne promene. Mi hocemo da organizujemo Crkvu u Makedoniji a onda hocemo da organizujemo i sva tela: Eparhiski savet, Upravni odbor i ts. Nase svestenstvo hoce da ima Arhijereje iz svojih sredina. Nasa je zelja bila da prvo dobijemo svoja Arhijereje pa da onda vrsimo organizaciju. No posto se to nije moglo mi pristajemo da vrsimo i organizaciju ali hocemo da se toj organizaciji da nacionalno obelezje u nazivima tih tela. Trazimo da nas sporazum bude pismen i s blagoslovom Svetog Arhijerejskog Sabora. I nama je stalo da se prilike srede pa cemo nastojati i da se organizacija sprovede ali treba da se prethodno da deklaracija. Nasi ljudi hoce nesto opipljivije. Tom deklaracijom Sabora treba da budu obuhvaceni: Naziv crkve, jezik i domorodci za episkope. Bice nam tesko da to sprovedemo ako ne pokazemo svojima nesto napismeno. Dostavicemo vam za Sabor pismeno izlozenje nasih zelja.
Njegova Svetost ih uverava da im i Sinod moze dati odluku u pogledu upotrebe jezika i naziva i tela. Predlaze im da se sada odmah sporazumu sa njima utvrdi tekst te odluke Sinoda. Iznosi cak i ceo plan postupka.
Stankovski: AMi cemo raditi kod nasih a istovremeno cete Vi u Saboru. Sabor da izda deklaraciju za one tri spomenute stvari. Mi hocemo jednu Crkvu ali da nasa Crkva bude nacionalno obelezena. Trazi da se u Ustav crkveni, na kraju clana 14 unese posebno eparhije u MakedonijiA.
Nestor: Slazemo se, znaci za jezik i domorodce za episkope. Ostaje da vi razmislite o nazivima.
Njegova Svetost ih poziva da uzmemo u diskusiju nazive.
Oni: Mi moramo voditi racuna o nacionalnom raspolozenju naroda. Zato je najbolje da mi sada idemo kuci pa nam vi posaljite predloge. Dobro bi bilo da o nazivima izvestite Dobrivoja Radosavljevica, da s njim zajedno potrazite kako da se unese u nazivu nacionalno obelezje.
Kliment Malevski pita kakav je polozaj imala u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi eparhija u Pragu za vreme vladike Gorazda? Iznosi stanje u Makedoniji s obzirom na unijatsku propagandu. Kaze da su oni proterali sve unijatske svestenike koji nisu bili domorodci u Makedoniji.
Na zakljucku ponovo rezimiraju svoje zahteve u tri tacke:
1. Nacionalno obelezje eparhija u NR Makedoniji;
2. Upotreba njihovog makedonskog jezika u administraciji;
3. Da im domorodci budu birani za episkope.„[47]
Dilparić je 13. januara 1955. razgovarao s patrijarhom Vikentijem i o tome sastavio službenu belešku:
Rekao mi je da je sastanak sa delegacijom Inicijativnog odbora makedonske Pravoslavne crkve protekao dosta dobro. Sastanku su prisustvovali od strane patrijarsije Patrijarh, episkopi German i Dositej. Patrijarh je bio licno zadovoljan.
Juce tj. 12.I. o.g. po sporazumu sa Makedoncima Patrijarh je uputio pismo Inicijativnom odboru sa predlozima u duhu pisma koje je svojevremeno uputio drugu Pretsedniku Radosavljevicu.
Patrijarh kaze da su Makedonci saglasni da izvrse organizaciju crkve po njegovom predlogu jos pre Sabora, a da ce Sabor izreci odluku: da samo u Makedoniji moze biti episkop domorodac tj. Makedonac, kao i da se istakne u Ustavu Srpske pravoslavne crkve da u sastav Srpske pravoslavne crkve ulaze i pravoslavne eparhije u Makedoniji.
S obzirom da su mu to i Makedonci napomenuli zeleo bi da se sastane sa drugom Pretsednikom Radosavljevicem i sa svoje strane predlaze ponedeljak 17.om. u 10 casova ili istoga dana po podne, bilo kod patrijarha ili kod druga Pretsednika. Ukoliko ne bi moglo doci do sastanka u ponedeljak morali bi ga odloziti za nesto kasnije jer mu nastupaju potom praznici (krstovdan, bogojavljenje i jovandan) pa ne bi mogao tih dana. Takodje ne bi mogao ni u petak 14 o.m. jer mu je Nova godina.
Priprema elaborat o makedonskom crkvenom pitanju, kako je teklo i kako je danas, pa ce mi jedan primerak dostaviti.„[48]
U arhivi nema drugih dokumenata o ovim problemima.
Druga redovna sednica Savezne komisije za verska pitanja održana je 11. marta 1955. Razgovaralo se o propisima za primenu Zakona o pravnom položaju verskih zajednica, Udruženju katoličkih sveštenika, Hrišćansko-adventskoj crkvi, problemima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi itd.
Po zvaničnom zapisniku sednice, o problemima Srpske pravoslavne crkve govorili su Radosavljević i Dilparić:
Drug Dobrivoje Radosavljevic: Sa episkopima imamo novih momenata u vezi sa pitanjem makedonske crkve.
Naime, mi smo imali jedan sastanak ja i drug Arsov sa Sinodom i Patrijarhom po pitanju makedonske crkve. Na tom sastanku su izneli da bi Sinod mogao izvrsiti promene na bazi Ustava Srpske pravoslavne crkve i pecate, jer da za to imaju ovlascenje po Ustavu i da to mogu uciniti, ali traze da se prethodno izvrsi reorganizacija pravoslavne crkve u Makedoniji u tom smislu da se raspusti Inicijativni odbor, da Makedonci sprovedu organizaciju crkve po eparhijama, da predloze zamenike episkopa-domorodce-koje bi on kao administrator imenovao, da predloze izbor eparhiskih saveta i eparhiskih upravnih odbora. Nakon sprovodjenja ove reorganizacije oni bi doneli resenje o odobrenju makedonskog jezika i izmeni natpisa u pecatima. Sto se tice drugih izmena, tj. naziva crkve i izbora episkopa to, kazu, da mora da ide na Sabor, jer nemaju ovlascenja za to. Oko toga je bila velika diskusija, i na kraju smo im rekli da nam oni to napisu, s tim sto smo insistirali na tome da oni daju izvesnu politicku deklaraciju i da na osnovu toga donesu resenje. Oni su nam dali formu tog resenja, da vidimo kako bi ono izgledalo za slucaj da dodje do sporazuma. resenje glasi:
Posle svrsetka Drugog svetskog rata i oslobodjenjem izvrsene su duboke promene u politickom, drustvenom i drzavnom uredjenju nase zemlje. Jugoslavija je uredjena kao federativna republika. Teritorija tri eparhije i to: Skopska, Ohridsko-bitoljska i Zletovsko-strumicka usle su u sklop Narodne republike Makedonije. Verni i svestenici Makedonci izrazili su zelju da se crkvene prilike urede na drukcijoj osnovi.
Da bi se udovoljilo zelji vernih i svestenika u Narodnoj Republici Makedoniji, koji traze da na svom jeziku obavljaju administraciju u unutrasnjoj upotrebi i u propovedima, da se izbori za episkope svestena lica koja su rodom i koja zive u Narodnoj republici Makedoniji, kao i da se ucine druge izmene u Ustavu Srpske pravoslavne crkve, a u vezi razgovora vodjenih 9.II1955 godine u Saveznoj verskoj komisiji izmedju Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog gospodina Vikentija i clanova Svetog Arhijerejskog Sinoda s jedne strane, i Dobrivoja Radosavljevica, Pretsednika Verske komisije i Ljupce Arsova, pretsednika Izvrsnog veca Narodne Republike Makedonije s druge strane, Sveti Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve na osnovu cl. 4 i pretposlednje alineje cl. 11 Ustava Srpske pravoslavne crkve, u cilju sredjivanja crkvenih prilika u Narodnoj republici Makedoniji
resava
I. Dozvoljava se na teritoriji Narodne Republike Makedonije i to u eparhijama Skopskoj, osim dela koji se nalazi na teritoriji Narodne republike Srbije, Zletovsko-strumicke i Ohridsko-bitoljskoj upotreba makedonskog jezika u crkvenoj administraciji i propovedima.
II. Dozvoljava se upotreba pecata sa crkvenim grbom u sredini i natpisom unaokolo na makedonskom jeziku cirilicom: Narodna republika Makedonija:
1. Pravoslavna eparhija n. sa sedistem u N;
2. Pravoslavna parohija N u N;
3. Pravoslavna crkvena opstina N u N;
4. Pravoslavni manastir N u N.
Sto se tice izmene cl. 14 Ustava Srpske pravoslavne crkve, nadlezan je da resava Sveti Arhijerejski Sabor na osnovu konkretno podnetog predloga.
Isto tako spada u nadleznost Svetog Arhijerejskog Sabora i pitanje izbora episkopa.’
Naglasavam da oni traze da se prvo izvrsi reorganizacija, tj. da prvo stupi Patrijarh kao crkvena vlast u Makedoniji, jer su sada prekinuti odnosi sa tim delom crkve i da se raspusti Inicijativni odbor pa tek onda da donesu odluku, a ostalo da resava Sabor.
Mi smo konacno posle razgovora sa Makedoncima dosli do zakljucka da ne mozemo ici na zadovoljenje sinodskih zahteva, vec da Sinod donese resenje, a Inicijativni odbor da ostane do izbora episkopa, tj. do Sabora. Zatim, da bez ozbira na njihovu odluku idemo na eparhiska tela, odnosno na izbor eparhiskih sudova i drugih tela, a Inicijativni odbor da ostane dogod se pred Saborom ne resi pitanje makedonske crkve. To znaci da idu na eparhisku organizaciju, a administraciju da vrse za sada Inicijativni odbor. Isto tako mislimo da se odmah u praksi sprovede naziv makedonske crkve u pecatima.
Sto se tice Sabora i drugih pitanja o kojima treba odluku da donese Sabor zakljucili smo da ne dajemo novi zahtev. Jasno je da je cilj ovog njihovog predloga da se prvo likvidira Inicijativni odbor, tj. da se uspostave odnosi na staroj bazi i tek onda Sabor da resava. Ako Sabor odbije ostaju crkvena organizacija i nikom nista. Zato smo isli na to da ostane Inicijativni odbor i da zahtev smatramo punovaznim, pa neka Sabor resava i donese odluku. Jedino da se od Sinoda i dalje trazi da bude nazivPravoslavna crkva Makedonije, drugo da se precizira sa Sinodom kad ce biti izbori episkopa, a ne da kazu da nema kandidata i da se vuce 10 godina to pitanje i da sprovedu samo ono sto je sadrzano u ovoj odluci. U stvari ova odluka znaci ozbiljan korak i delimicno nesto znaci.
Drug Jovanovic: Da li postoji opasnost da nam Sabor podvali.
Drug Radosavljevic: Sigurno.
Drug Ivicevic: Ovo bi bilo treci put da nam podvale.
Drug Radosavljevic: Kad se sastanu a kazu da je bilo tajno glasanje, sta mi tu mozemo. Oni kazu da Sinod moze resiti samo ovo, a ostalo Sabor, a sta u stvari Sabor misli i sta ce da resi mi to ne znamo.
Drug Jovanovic: Da li Sinod shvata da je to njegov predlog i da, prema tome, on snosi odgovornost?
Drug Dilparic: I prosle godine su rekli clanovi Sinoda da svestenici predloze kandidate za episkope, pa kad je to ucinjeno-Sabor je ipak odbio resenje.
Drug Radosavljevic: Ovakav Sinod nece dati nikakvu obavezu. Zato mi mislimo da preciziramo sa Sinodom naziv i izbor eparhiskih tela, a ukoliko dodje do promene njihovog Ustava Sabor neka da deklaraciju.
Drugovi iz Makedonije, po mom misljenju, nemaju mnogo argumenata za naziv. Ako stojimo na stanovistu da tamo postoji makedonsko svestenstvo, koje pristaje na jedinstvenu pravoslavnu crkvu, to je tesko argumentisati sto se tice naziva. S druge strane posto su to Makedonci onda u jezickom pogledu zahtevi su opravdani, kao i kod izbora episkopa. Ja sam zato rekao drugovima iz Makedonije da vide da li se moze reci da Asrpsku pravoslavnu crkvu sacinjavaju te i te eparhijeA a da se makedonska crkva izvuce i kaze dapored toga u Srpsku pravoslavnu crkvu ulaze i te i te eparhije iz Makedonije, te u tom smislu da se dadne izvesna samostalnost posebno obelezje makedonskoj crkvi, a da nase teziste bude na zahtevu za izbor episkopa. Na kraju, ostalo je na tome da oni jos vide i ovih dana konacno rese. Znaci, nekakav pozitivan stav Sinoda u ovom se vidi, ali za ova druga pitanja ce jos trebati vremena.„[49]
Patrijarh Vikentije uputio je 17. maja 1955. Sinodu pismo sledeće sadržine:
U smislu odluke Svetog Arhijerejskog Sabora od 3/16 juna 1954 godine kao i u vezi ranijih odluka Svetog Arhijerejskog Sabora, u toku prošle godine, kao i ove godine dejstvovali smo i lično sami i zajedno sa Svetim Arhijerejskim Sinodom u pravcu sređivanja crkvenih prilika u Narodnoj Republici Makedoniji.
Pre svega nismo propuštali ni jednu priliku a da u razgovoru sa nadležnim državnim funkcionerima ne istaknemo potrebu rešenja i sređivanje crkvenih prilika u Narodnoj republici Makedoniji naglašavajući da je to ne samo u interesu i želja ne samo naše Crkve i pravoslavnog naroda i sveštenstva nego i u interesu države. Sem toga smo nadležne faktore usmeno upoznavali sa odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora očekujući pogodan trenutak da to učinimo i pismeno i u zvaničnoj formi, ali uz prethodno pripremljene.„[50]
U arhivu nema dokumenata koji bi ukazivali na Sinodov odgovor.
Patrijarh Vikentije pisao je 22. septembra 1955. Dobrivoju Radosavlje-viću o odlukama prošlog Sabora:
Sveti Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne Crkve u sednici svojoj od 1 juna/19 maja 1955 godine pod ASBr. 14/zap. 51 doneo je ovu odluku:
Posle svršetka Drugog svetskog rata izvršene su duboke promene u političkom, društvenom i državnom uređenju naše zemlje. Teritorije eparhija skopske (osim dela teritorije u NR Srbiji), Ohridsko-bitoljske i Zletovsko-strumičke ušle su u sklop NR Makedonije. Izražena je želja da se crkvene prilike urede na drugačijoj osnovi.
Da bi se udovoljilo ovoj težnji i želji i sredile prilike crkvene u NR Makedoniji, a kada se budu sprovela reorganizacija Crkvene uprave u NR Makedoniji, u smislu odluke Svetog Arhijerejskog Sabora ASBr.47/zap. 53 iz 1952 godine i ASBr. 38/zap. 53 iz 1954 godine, čl. 4 i pretposlednje alineje člana 11 Ustava Srpske pravoslavne crkve, Sveti Arhijerejski Sinod može dozvoliti:
1. da se može upotrebljavati makedonski jezik u administraciji i propovedima na teritoriji NR Makedonije s tim da se bogoslužbeni jezik ima ostati crkveno-slovenski;
2. da se na teritoriji NR Makedonije mogu upotrebljavati pečati sa crkvenim grbom u sredini i natpisom unaokolo na makedonskom jeziku ćirilicom: NR Makedonije. Pravoslavna eparhija N.N sa sedištem u N; Pravoslavni manastir N. u N. itd.
Ostala sporna pitanja Sveti Arhijerejski sabor će uzeti u rasmatranje kada bude primio izveštaj da je organizacija crkvene uprave u NR Makedoniji u smislu napred navedenih odluka Sabora izvršena.
Ovlastiti Njegovu Svetost Patrijarha Srpskog Gospodina Vikentija kao administratora svih triju eparhija u NR Makedoniji da sa Svetim Arhijerejskim Sinodom i dalje radi u tome duhu vodeći računa o kanonskim i ustavnim propisima Srpske pravoslavne Crkve, kao i želji naroda i sveštenstva u NR Makedoniji.
Prednju odluku Svetog Arhijerejskog Sabora čast nam je dostaviti i umoliti Vas da i dalje, u koliko je to moguće, posredujete po ovom pitanju u interesu sređivanja crkvenih prilika u NR Makedoniji.„[51]
U arhivi nema drugih dokumenata koji bi ukazivali na odgovor.
Na putu u Grčku i po povratku iz nje, krajem oktobra 1955. godine, patrijarh Vikentije zadržao se u Makedoniji. O tome šta se zbivalo tada, makedonska Komisija za verske poslove obavestila je Saveznu komisiju za verska pitanja.[52]
Izveštaj je glasio:
Delegacija SPC, na čelu sa patrijarhom Vikentijem i episkopima Germanom i Visarjonom, na putu za Grčku 23-X-1955 godine na skopskoj stanici je bila dočekana i pozdravljena od članova In. odbora: Nestora Popovskog, Bore Stankovskog, Đorđa Angelovskog, Kira Stojanovskog, Petra Davitkovskog i đakona Peševskog, kao i od osoblja grčkog konzulata. Ispred In. odbora delegaciji je zaželeo srećan put Nestor Popovski i pozvao patrijarha da sa delegacijom pri povratku poseti Skoplje i upozna život crkve u NRM, što smatra da će doprineti pozitivnom rešenju ne rešenih crkvenih pitanja. (Istu želju patrijar je izrazio pismom kod In. odbora na dva-tri dana pre polaska za Grčku). Ovaj akt je pozitivno podelovao na patrijarha i članove delegacije – prihvatili su poziv sa zadovoljstvom i izrazili iste nade u pogledu pitanja crkve u NRM.
Želju patrijarha da poseti Skoplje, neki sveštenici su protumačili kao dobar znak u normalizovanju odnosa i nastavljanju pregovora dok su drugi smatrali da su takve pretpostavke iluzorne pošto patrijaršija ima odavno oformljeno stanovište po tom pitanju. U prilog prvoj predpostavci je govorio i prota Smiljanić, koji je preporučio In. odboru da svečanije dočeka, pošto je ubeđen da će njegov dolazak doprineti bržem rešavanju crkvenog pitanja. S druge strane šef kabineta patrijarhovog pre polaska delegacije je uveravao jednog sveštenika iz NRM da će sada patrijarh sigurno rešiti pitanje crkve u NRM. No, postupak patrijarha sa uzimanjem u delegaciju sveštenika Cvetka Krstovskog iz Prilepa, i odlikovanjem crvenim pojasem bez saglasnosti In. odbora, je ocenjen kao akt na liniji razbijanja ovog tela. Većina sveštenika u Prilepu i Bitolju su govorili da je Cvetko uzet kao Srbin, a naročito simpatizere mitropolita Josifa koji su govorili da jenevjera sedela In. odboru uz koleno. Ovaj slučaj je izazvao diskusije i negodovanja kod članova In. odbora, koji nisu mnogo očekivali od posete patrijarha i koji su smatrali da će eventualno dodeljivanje odlikovanja sveštenicima od patrijarha – za koje su naučili – izazvati još veći razdor među članovima In. odbora i sveštenicima. I pored toga oni su se složili da mu prirede doček koji odgovara njegovom dostojanstvu i da to iskoriste za pritisak u pogledu rešenje crkvenog pitanja, držeći se pri razgovorima dostojanstveno.
Patrijarha i delegaciju, pri povratku iz Grčke je dočekalo nekoliko sveštenika iz In. odbora, pretsednik i sekretar verske komisije i grčki konzul. Prisustvo i članova verske komisije na stanici je primljeno sa zadovoljstvom od patrijarha i delegacije. Posle toga, na ručku koji je bio priređen u Mitropoliji, patrijarh je u izjavi novinarima pored ostalog rekao da njegova poseta Skoplju ne bi imala smisla ako se ne bi razgovaralo po crkvenom pitanju, te je izrazio nadu da će se rešavanjem toga pitanja doprineti i za sređivanje prilika u državi. Za vreme ručka patrijarh je iznosio svoje utiske sa puta po Grčkoj, a posle toga su se povukli na odmor.
Oko 18 časova, patrijarh je vodio razgovor sa pretsednikom In. odbora Nestorom Popovskim oko toga šta bi trebalo da dotakne u besedi koju misli da održi sutra dan na bogosluženju. Prihvatio je predlog da nešto kaže o oslobođenju Skoplja (13-XI) i borbi makedonskog naroda, o crkvenom pitanju u Makedoniji i o episkopima domorotcima. Složio se sa tim da nije zgodno da sada daje odlikovanja nekim sveštenicima jer bi time izazvao razdor. (Za dodeljivanje odlikovanja patrijarhu je bilo u stvari sugerirano od prote Smiljanića još za vreme puta po Grčkoj, sa čime se on ni tada nije slagao).
U 19 časova Plenum In. odbora je priredio u Mitropoliji prijem za patrijarha i episkope, s namerom da vodi pregovore po crkvenom pitanju. Razgovori su trajali puna dva sata i u diskusiji su uzeli učešća patrijarh i episkopi i desetak članova Plenuma. Razgovaralo se otvoreno po svim pitanjima, jedno vreme diskusija je uzela prilično oštar ton, te je patrijarh izjavio da je bolje da oni odmah napušte Skoplje zbog nerazumevanja, no posle se diskusija stišala i do kraja odvijala dosta dobro. Može se reći da je razgovor bio uspešan i da su sa njim bili zadovoljni i episkopi i sveštenici.
Odgovarajući na pozdrav Nestora Popovskog, koji je pored ostalog izrazio nadu da će ova poseta doprineti razumevanju i razrešavanju crkvenog pitanja u pozitivnom smislu. Patrijarh je rekao:Još kad se kod nas pojavila misao za posetu Grčkoj, smatrao sam nužnim da svratimo u Skoplje. Drugačiji postupak bi bio nepošten i nepravedan prema bogu. To nije bila samo moja želja nego i preosvećene gospode arhijereja, kako ovih samnom, tako i ostalih, a isto tako i delegacije. U delegaciji je učestvovao i vaš otac Cvetko, što znači da je crkva jedna. Vi znate naša nastojanja da se dođe do sporazuma. Mi smo o tome razgovarali sa vama i sa prestavnicima N. vlasti koji su se primili posredništva. Neka ovaj sastanak bude prekretnica u našim odnosima. Mi smo razgovarali sa pretstavnicima Izvršnog veća i tražili crkvenu organizaciju u duhu Ustava, i ako on nije dogma nego može da se menja i dopunjuje. Niko u Saboru ne insistira da se u Makedoniji pošalju ljude koje makedonski narod ne želi. S Vaše strane bi trebalo u nečemu da se popusti. U tom slučaju ja ću moći da kažem Saboru da ste vi postupili po njihovim odlukama. Tako je na primer potrebno da izvršena reorganizacija po eparhijama dobije nadležno odobrenje i potvrdu čime bi se mi ujedinili i približili. Vi ste izneli da postoji unijatska propaganda i da se javljaju protestanske sekte, koji pokazuju pretenzije za naše. Dajte da nađemo način za sporazum, jer smatram da je loš znak da pružamo mogućnost onima što traže naše.
Sveštenik Klime Malevski: Mi smo ispunili odluke i preporuke Sinoda, raspustili smo sreske duhovne odbore i izabrli sve organe po eparhijama u duhu Ustava. Budući da nemamo još svoje arhijereje, plenum je doneo odluku da namesnici i arhierejski zamenici budu v.d. na toj dužnosti.
Episkop Visarijon: Vi treba da o reorganizaciji crkvene uprave po eparhijama obavestite administratora ovih eparhija, odnosno patrijarha i da on ta tela sankcioniše. Smatram da patrijarha smatrate za svoga administratora. Ako sve ovo učinite onda znači radite u okviru našeg crkvenog Ustava. Jasno je da vi nemate kandidate za episkope, te zato moramo privremeno da postavimo administratore.
Posle ovoga se razvija prilično oštra diskusija u koju učestvuju patrijarh i episkopi i nekoliko sveštenika, i u kojoj glavnu reč vodi Visarijon. Patrijarh i episkopi su zamerali sveštenicima da ne priznaju Ustav jer reorganizaciju nisu izvršili prema odlukama i propisima istog, a što je najvažnije nisu obavestili patrijarha kao svoga administratora o izvršenoj reorganizaciji i podneli na odobrenje izabrana lica u eparhiskim telima. Patrijarh smatra da je ovo osnovna greška kod In. odbora i da je tako postupio s jedne strane bi pomogao njemu i drugim episkopima koji rade da se reši njihovo pitanje pred saborom, a druge strane sa time ne bi ništa izgubili, jer bi on potvrdio sva ona lica koja nisu izabrana. Oni bi obavljali sve poslove na terenu, on ne bi ovamo dolazio, nego bi kod njega išli arhierejski zamenici radi konsultacije po nekim pitanjima, te nevidi nikakvu opasnost po crkvu u Makedoniji da je Inicijativni odbor postupio ovako. Taj akt bi ih više zbližio i njima dao mogućnosti da se bore pred saborom za konačno rešenje ovog pitanja. Posle ovoga episkop Visarijon pa i patrijarh su nastojali da dobiju odgovor od Plenuma dali oni priznaju patrijarha za administratora eparhije u Makedoniji. Neodređen odgovor sveštenika, iz koga se dalo videti da patrijarha još ne priznaju za administratora, strašno je razljutio episkope i patrijarh je izjavio da u takvom slučaju nema smisla njihova poseta, da su uzaludni i ovi razgovori te da je bolje da još istog dana otputuju za Beograd. Ovu situaciju u izvesnom smislu su pogoršale izjave nekih sveštenika (Klimeta Malevskog, Đorđa Anđelovskog i dr.) da oni nisu tako postupili zato što nemaju garancija (pismenih) da se crkvi u Makedoniji daje nacionalno obeležje koja na to ima pravo jer je ovo posebna Republika u kojoj živi makedonski narod. Patrijarh i episkopi su na ovo reagovali dosta oštro govoreći da se nema poverenja kad se govori o garancijama.
Ovu situaciju je pokušao da ublaži Nestor Popovski, koji je izneo da su u poslednjem pismu patrijarhije date garancije nacionalnog obeležja crkve u Makedoniji, te da ostaje samo nerešeno pitanje episkopa domorodaca, za koje nisu date još garancije. U pogledu administratora je rekao da oni istupaju kao celina i da crkveno pitanje posmatraju u celini, a ne kao eparhije, te da ne mogu da dozvole da patrijarh administrira samo sa dvema eparhijama, a sa skopskom mitropolit Josif, koga žele ni narod ni sveštenstvo zbog njegovih nedela na teritoriji Makedonije. Na primedbu patrijarha da je sada samo jedan administrator za sve eparhije prema poslednjoj odluci sabora, Nestor Popovski je rekao:Mi smo pismo patrijaršije o odlukama sabora dobili kasno – pre nekoliko dana – te zato nismo obavestili patrijarha o reorganizaciji crkvene uprave. Ovo je novi moment i smatram da treba da se radi na priznavanju predloženih kandidata i na regulisanju pitanja episkopa domorodaca u Makedoniji. Mi ne stvaramo posebnu crkvu niti frontove između nas. Mi smo za jedinstvo crkve u našoj zemlji i za odstranenje sumnji i frontova između nas, koje su stvarali neke sveštenici koji su išli u patrijaršiju i klevetali nas, a koje netreba slušati. Kad smo birali patrijarha bili smo ubeđeni da mu na srcu leži crkveno jedinstvo – njegovo administratorstvo nam ne bi smetalo.
Posle ovoga episkop Visarion ponovo insistira na tome da patrijarh treba kao administrator ovih eparhija da potvrdi novoizabrana tela, a patrijarh obećava da će primiti njihove kandidate za episkope koje oni budu predložili, no razume se da treba sabor da ih izabere, i naglašuje da će to učiniti bez garancija, i ako plenum traži takve garancije od njih. Do izbora episkopa on bi ostao administrator, potpisivao bi one stvari na što ima pravu po Ustavu, a izabrana crkvena tela bi rukovodila na terenu.
Sveštenik Klime Malevski: Smatram da treba da se ima u vidu odluka Plenuma In. odbora, po kojoj inicijativni odbor treba da postoji sve do izbora episkopa domorodaca, bez obzira što bi naši zahtevi po drugim pitanjima bili prihvaćeni i sprovedeni u delo ranije.
Posle ovoga nastaje ponovno prilično duga diskusija. Patrijarh govori da je to nešto novo, da to uopšte ne može da se prihvati jer bi se time oni stavili u privilegovan položaj u odnosu na druge eparhije i što ne vidi potrebu postojanja takvog tela uporedo sa administratorom. To bi bilo opet na liniji stvaranja posebne crkve i da to po propisima Ustava SPC uopšte ne može da se primi. To opet znači ne poverenje u odnosima. Protiv postoenja In. odbora kategorički se izjašnjavaju i episkopi koji govore da to uopšte nemože da se primi jer se protivi odredbama u duhu Ustava SPC.
Nekoliko sveštenika objašnjava da je situacija po drugim republikama, a naročito u Hrvatskoj, drukčija jer se pravoslavni osećaju Srbima, dok je kod nas specifičnije stanje jer je ovo Makedonija i jer se ljudi osećaju Makedoncima, a ne Srbima ili Bugarima, te zato mora da se vodi računa o nacionalnom obeležju crkve, pošto je to i želje naroda koji je u jeku nacionalnog izživ-ljavanja. In. odbor sa patrijarhom administratorom u stvari bi samo koordinirao rad u cilju konačnog rešenja crkvenog pitanja, odnosno izbora episkopa domorodaca, tada bi kao nepotreban prestao sa svojim radom. Znači, do izbora episkopa In. odbora i patrijarh bi bili garancija za konačno i uspešno rešenje crkvenog pitanja.
Na primedbu sveštenika Đorđa Angelovskog da je patrijaršija i do sada bila u stvari saglasna sa postojanjem In. odbora jer je sva pisma njemu slala, patrijarh odgovara da su to činili u nuždi pošto nema episkopa i u želju da se taj kontakt neprekida koliko je moguće. Drugi sveštenici podvlačeći i ističući korisnu ulogu In. odbora u organizovanju crkvenog života u Makedoniji, su govorili da smatraju da je sa sprovedenom reorganizacijom crkvene uprave crkveni život normaliziran prema želji episkopima, a što je bila i želja sveštenika.
Episkop German: Mi i sami osećamo da ima izvesnih propisa u Ustavi SPC što nam smetaju u koče rad, no on je okvir u kome treba da se krećemo i da ga se pridržavamo do njegove eventualne promene. Sve što je arhierejski sabor mogao da učni, učinio je, a to je u vezi jezika i pečata – drugo prema ustavu nemože da se učini. Točak istorije u svetu se obrće i ruši pred sobom sve prepreke bez obzira dali mi to želimo ili ne želimo. Vi poznajete istorije srpske crkve – bila je vremena kada je ona bila u teškom položaju i imala episkope Grke, no kada je došlo vreme i stvorile se povoljne prilike, stanje je izmenjeno. Prema tome ne možemo ni mi da idemo protiv vaših želja i protiv želja naroda – kako možete da zamislite jedna ovakva jerarhija bude protiv vaših želja. Nije važno kada će se to ostvariti, nego je važno da to bude u duhu želja naroda. Da ste imale kandidate sa potrebnim kvalifikacijama nebi uopšte bilo problema. Okolnosti u kojima se nalazimo prinuđuju nas da tražimo zajednički put i da mislimo zajedno. Ako jedni drugima pristupimo sa više poverenja, sve će biti dobro – ja vas u to uveravam. Zašto toliko bojaznosti kod vas i zašto nepoverenja, prihvatite sve ovo što vam govorimo, i ako jednog dana pokušamo da nametnemo nešto svoje nemorate da primite – niko vas nemože prisiliti na to.
Dimitar Jakovljev (civil): Ja sam kao član ovog odbora – delegiran od mirjana – više puta učestvovao u delegacijama kod patrijarhije. U svoje vreme pokojni patrijarh Gavrilo nam je govorio da mi imamo svog arhijereja (Josifa) i da treba da ga primamo, sa čime nismo mogli da se složimo. Zamerate nam što nemamo poverenja, ali kako bi imali poverenja kad su nas mnogi do sada varali i samim tim naterali da budemo malo oprezniji. Inače ne gledam da je ovo pitanje nerazrešivo ako bi se imala dobra volja. Narod i sveštenstvo traže episkope domorotce, do njihovog izbora treba da postoji In. odbor, koji bi posle toga odmah prestao sa funkcionisanjem.
Patrijarh: Vi neznate koliko bi Sabor bio popustljiviji po ovom pitanju kada bi vi svojim radom i postupcima dali dokaz da ulazite u organizaciju crkve. Time bi i meni olakšali položaj i dali aduta da se uspešnije borim za rešenje vašeg pitanja. Stav naše crkve se izmenio po mnogim pitanjima. Sve više se uveravamo da treba da se iziđe u susret Makedoncima. Primite sve ove naše zahteve – mene za administratora i podnesite tela na odobrenje – pa će biti sve u redu. Inače ovako možemo dugo da razgovaramo bez uspeha. Dajte prvo da se približimo po ovim pitanjima, jer vam to ništa ne smeta. Ako to učinite bićemo za jedan korak bliže cilju. Nikakve štete nećete imati i dajte da odbacimo nepoverenje. Ja vas uveravam da treba to da učinite. Mi možemo čak da razgovaramo i o postojanju Inicijativnog odbora. Prihvatite prvo ove moje predloge pa neka jedna vaša delegacija dođe da to pitanje postavi pred sabor, te smatram da može sabor da napravi izuzetak i odobri postoenje In. odbora. Ja razumem da ste vi nepoverljivi, no vas uveravam da srpska crkva nema namere da vlada nad nekim. Niko nemože da bude lud da bira čoveka koga vi ne želite. Kad vi budete primili našu organizaciju i predloge, tada ćemo i mi primiti vaše kandidate. Jasno je da mi nemoramo ovo danas ili sutra rešiti, no razmislite i porazgovarajte po ovim pitanjima, o tome ćemo i mi porazmisliti, te dajte da ovo pitanje konačno zajednički rešimo.
Sveštenik Kiril Stojanov: Vi znate da mi neraspolažemo sa kandidatima koji bi imali sve odgovarajuće kvalifikacije. Mi smo predložili kandidate, koji su napravili velike žrtve u interesu crkve, no oni nisu izabrani. Hteli bi da nam otvoreno kažete kako stoji pitanje sa kandidatima, zašto se ne prihvataju i kakvi treba da budu kandidati. Ako primite naše kandidate mi ćemo primiti vaše zahteve.
Patrijarh: Ja sam privatno postavio pitanje vaših kandidata episkopima. Većina se izjasnila za to da ne bi postavljali pitanje kvalifikacija pošto znaju situaciju kod vas i smatram da još uvek nisu izmenili ovaj svoj stav. No, vi ste i ovo pitanje rešili na brzinu bez da se savetujete samnom, razveli ste ih preko vašeg suda koji nije potvrđen od administratora, mesto da se obratite meni da taj razvod braka kandidata sprovedem ja, te je zbog toga stvar na saboru propala. Da ste ovako učinili ja vas uveravam da bi ih sabor prihvatio. Mi vidimo stvarne vaše potrebe za episkopima i sveštenicima, no ima pitanja i propisa koje nemožemo preskakati, nego moramo o njima da vodimo računa. Zato vas molim da pri rešavanju ovakvih pitanja vodite računa i o svim takvim sitnim detaljima. Inače smatram – a sa time se slagao i pretsednik gospodin Arsov – da kasnije posle rešenje ovog pitanja neće biti problem gde će koji episkop da bude. Može vas episkop da bude na eparhiji i negde u Srbiji ili neko iz Srbije kod vas u Makedoniji, smatram da to neće smetati kad se sve ovo izživi.
Na kraju Nestor Popovski je zahvalio na ocinskim savetima uveravajući ih da će i dalje raditi u duhu bratstva i jedinstva naših naroda i hristovih principa. Kako episkopi tako i sveštenici bili su zadovoljni od razgovora i smatrali su da kod episkopata postoji želja za rešenje ovog pitanja. Patrijarh je naglasio, da je uložio maksimu napora da izdrži ove razgovore, i ako je umoran i star jer je željan da se ovo pitanje skine sa dnevnog reda.
U nedelju pre podne patrijarh i episkopi su služili u crkvi sv. Mina sa članovima In. odbora. U službi se dalo prvenstvo Nestoru i prota Tomi kao kandidatima za episkope. Služba je prošlo mnogo dobro, pevalo je hor i bilo je mnogo naroda. Episkopi su bili zadovoljni sa bogosluženjem, uređajem crkve i pevanjem hora. Pri delenju nafore, koja je trajalo sat i 10 minuta, neke žene su govorile patrijarhu da žele da im dade što pre episkope domortce. Narod i sveštenici su bili nezadovoljni i razočarani od besede patrijarha u crkvi jer uopšte nije spomenuo makedonski narod, crkveno pitanje i episkope domortce. Sveštenici su govorili da su episkopi lisice, da jedno obećavaju, a drugo rade, da ništo nema od sinoćnih obećanja i da je jasno da oni žele da ih prevare i dovedu svoje episkope. Vernici su kod sveštenika iskazivali nezadovoljstvo zbog ovakvog govora odnosno bez spominjanja makedonskog naroda i pitanja episkopa. Prota Vasić je beležio čitav govor patrijarha i referisao Visarjonu da je dobro govorio, a sam patrijarh je pitao Visarjona u oltaru dali je dobro govorio što mu je ovaj potvrdio.
Posle bogosluženja kod patrijarha u mitropoliji zatražila je prijem delegacija mirjana od 20 ljudi, koja je naglasivši da narod želi svoje episkope domortce, iznela patrijarhu da preko njih narod izražava nezadovoljstvo što nije u crkvi spomenuo makedonski narod i pitanje episkopa. Patrijarh im je rekao da prenesu narodu da će se skoro rešiti crkveno pitanje i dobiti episkopi domorotci.
Na ručku u mitropoliju, kome su prisustvovali članovi Izvršnog veća Dejan i Naum i pretsednik verske komisije Jelisije, održao je zdravicu Nestor Popovski u kojoj je između ostalog rekao da će rešenje crkvenog pitanja prema zahtevima In. odbora i prema obećanju patrijarha i episkopa, doprineti Aza dobro i jedinstvo naše srpske pravoslavne crkve, na čemu i mi radimoA. akon @unić odma je kod prota Vasića da vidi da li je Nestorov govor zabeležio. Ovakav govor neobično je odobrovoljio episkope i članove delegacije, te je sam patrijarh posle toga rekao Nestoru da mu je sa time napravio veliku uslugu međutim kod sveštenika In. odbora je primljen sa negodovanjem i ocenjen kao otstupanje od ranijih zahteva. Iz tog razloga, a i po sugestijama nekih sveštenika pa i prota Smiljanića, odustao je da govori Klime Malevski u ime Udruženja, jer bi sigurno nešto rekao suprotno. Odgovarajući na zdravicu, patrijarh je spomenuo 1918 god. kada se je stvorila Jugoslavija i izrazio radost što su slično 1918 god. i danas sve pokraine ujedinjene, i rekao da će biti srećni ako i ova pokraina bude pripojena srpskoj pravoslavnoj crkvi (misli na Makedoniju). Ovakav istup patrijarha još više je utvrdio sveštenstvo u uverenju da od obećanja patrijarha i episkopa neće biti ništa, da ne priznaju makedonski narod, nego da u njima gledaju Srbe i da žele u Makedoniju prevarom da dovedu srpske episkope.
Posle ručka, patrijarh je u razgovoru molio neke sveštenike da prihvate njegove predloge jer će oni doprineti bržem rešavanju crkvenog pitanja. Od sveštenika Đorđi Angelovski je primetio patrijarhu da je narod – koji je očekivao da nešto kaže o makedonskom narodu, o crkvenom pitanju i episkopima domorotcima – ostao jako razočaran. Patrijarh je na ovo odgovorio:Ja to ne smem da govorim, to je političko pitanje i mi neželimo da se mešamo u državnu politiku. Ja ne mogu da razumem to da ste od 1918 god. do 1941 god. živeli u ropstvu. Mi kažemo da nije bilo ropstva, živeli ste slobodni i živeli smo bratski, a bilo je samo nekih izroda koji su sa vama nepravilno postupali. Mi moramo da eliminišemo politiku kada rešavamo crkvena pitanja jer se hrišćanska ideologija ne poklapa sa političkom ideologijom i uređenjem. Dalje patrijarh je naglasio u razgovoru da ne želi da čuje za crkvu u Makedoniji, nego za tri eparhije u sklopu SPC sa jezikom makedonskim i episkopima domorotcima. U vezi ovoga Đoko Angelovski je govorio patrijarhu da treba da se vodi računa o tome da u Makedoniji žive Makedonci, a ne Srbi i Bugari, da taj narod već 11 god. živi u slobodu, da on želi jedinstvo sa SPC, ali da traži priznavanje nacionalnog obeležja. Da nije tačno da se kroz istoriju crkva nije bavila politikom zemlje u kojoj se nalazila, počev od Milanskog edikta pa do danas. Đakon D. Čedo koji je pre toga jednom svešteniku postavio pitanje ‘Zar vi niste Srbi, konstatirao je da je Milanski edikt najsramniji akt u istoriji crkve i da mi moramo da se držimo hristove ideologije, a da izbrišemo nacionalne težnje.
Neki od sveštenika vodili su nevezane razgovore po pitanju kandidata sa episkopima. Isti su se interesovali kod sveštenika dali oni ne raspolažu sa kandidatima koji imaju bolje moralne kvalitete, makar da su i civili. Sveštenici u odgovorima su ih verovali da drugih kandidata nemaju i da su ovi pristali po cenu velikih žrtava samo da posluže crkvi. Isto ovo potvrđuje i Cvetko Krstevski koji je bio u delegaciji i koji je iz razgovora sa patrijarhom i episkopima došao da ubeđenja da episkopat neće neće ni da čuje za ove kandidate za episkope, te smatra da ih nemožemo nikako progurati. Ovo uverenje su dobili i neki sveštenici koji su razgovarali sa patrijarhom i episkopima, te smatraju da moramo da promislimo po ovom pitanju, jer sa ovim kandidatima nećemo nikad rešiti crkveno pitanje.
Na prijem kod dr. Ljupče Arsova, na kojem su pored episkopa bili i neki članovi In. odbora, patrijarh je izjavio da se nada da će se ovo pitanje brzo rešiti.
Prilikom ispraćaja na stanici, patrijarh je u razgovoru sa Nestorom rekao da mu je on svojim govorom na ručku učinio veliku uslugu pred episkopima i Vasićem, da će on odmah sazvati Sinod radi razgovora po ovom pitanju i po pitanju njihove hirotonije, kao i da će u vezi toga razgovarati sa pretsednikom Arsovim. Da su se oni zajednički prečistili što smatra kao dobar znak i za rešenje ovog pitanja. Izrazio je neobično zadovoljstvo i zahvalnost zbog vrlo lepog dočeka koji su mu priredili za vreme boravka. Prilikom polaska voza, episkopi su izviknuli sveštenicima koji su došli da ih isprate:Do skorog viđenja na hirotoniji episkopa u Skoplju. Uzevši u celini sve gore iznešeno, kao i raspoloženje patrijarha i ostalih iz delegacije, može da se zaključi da je ipak ova poseta – pored velikosrpskih težnja kod episkopa – donela prilične rezultate. Doček je na njih ostavio neobično jak utisak, videli su da In. odbor ipak pretstavlja jedno monolitno telo koje je jedinstveno u zahtevima, da je on za ovo vreme dobro rukovodio crkvenim životom u Makedoniji, a mnogi su se čak čudili kad su saznali kakve prihode imaju sveštenici da im crkve plaćaju socijalno osiguranje i sl. S druge strane iz razgovora može da se konstatuje da je episkopat željan da reši ovo pitanje i da kod njega ima dosta znakova popuštanja. Ova situacija zahteva da se razmotre predlozi patrijarha i episkopa i preduzmu odgovarajuće mere u pravcu rešavanja pitanja.
U ponedeljak je patrijarh dao prilično pozitivu izjavu na stanici u Beogradu o razgovorima u Skoplju i izrazio nadu u skoro rešenje crkvenog pitanja. S druge strane prema dosadašnjim informacijama iz patrijaršije, u krugovima iste vlada dobro raspoloženje i pozitivno se izravžavaju o razgovorima u Skoplju.
Istog dana je zasedavao Plenum In. odbora u Skoplju, da bi rezimirao rezultate od razgovora sa patrijarhom. U početku zasedanja došlo je do svađe i vređanja između nekih članova i čak do pretenja sa davanjem ostavki, kako od pretsednika Nestora Popovskog, tako i od nekih članova. Do svađe je došlo zato što su neki članovi primetili Nestoru da je izdao delo za koje su radili, svojom izjavom na ručku u nedelju i da se držao diktatorski. U ovom sukobu u stvari je došla na videlo netrpeljivost i nezdravo stanje koje postoji u In. odboru, a naročito između nekoliko članova koji se tamo smatraju kao pozitivniji. I ako se kasnije situacija smirila, ipak to ne znači da je stanje u In. odboru normalno i da ovo telo pretstavlja jednu zdravu celinu.„[53]
Savezna komisija za verska pitanja raspravljala je na sednici 6. oktobra 1955. o prilikama u Makedoniji.[54]
I strani diplomati interesovali su se za crkvene prilike u Makedoniji. Tako je 25. oktobra 1955. Palmer, drugi sekretar američke Ambasade, razgovarao s Doneom Ilijevskim, sekretarom makedonske Komisije za verske poslove. Ilijevski je obavestio Saveznu komisiju za verska pitanja 8. novembra 1955. o tom razgovoru.[55]
Službena beleška glasi:
25-X-1955 god. zatražio je prijem kod Verske komisije drugi sekretar američke ambasade Palmer, koji je pre dva dana došao u Skoplje, pod motivacijom da ga interesuju verske prilike u NRM. Prijem je zakazan u 11 sati a trajao je do 12. Palmer je došao u pratnji tumača – u uredu za informacije, a primljen je bio od sekretara Komisije i jednog člana.
U toku razgovora, Palmer je izneo da mu se otac u SAD dosta bavi verskim problemima, te da je on tamo druga ličnost po poznavanju tih problema i po pisanju u štampi, te da zbog toga i njega u izvesnoj meri interesuje ova pitanja.
Palmer – Molio bih da me gospoda iz Komisije prvo u opštim crtama upoznaju sa veroispovestima u republici, sa brojem pripadnika, sa njihovim položajima i odnosima za vlastima.
Odgovor – U republici ima dve glavne veroispovesti pravoslavna i muslimanska. Prva je najmnogobrojnija, dok je druga znatno manja po broju vernika. Pored njih postoji malo katolika i grkokatolika i vrlo malo protestanata, no njihov broj je toliki da se prosto nezapažaju i ne predstavljaju problem. Sa pravoslavnom, kao i sa muslimanskom crkvom postoje dobri odnosi, što je s jedne strane plod zalaganja državnih organa, a s druge strane i pravilnog odnosa rukovodstva tih zajednica i sveštenika prema vlastima, koji poštuju zakonske odredbe i propise. Poznato je da je kod nas crkva odvojena od države i da su odnosi između verskih zajednica i države prvo regilisani ustavom, a kasnije precizirani Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica. Može se reći da u Makedoniji ne postoje neki problemi sa verskim zajednicama, jer kako smo rekli crkvena rukovodstva i sveštenstvo uglavnom se pridržavaju zakona.
Palmer – Kod g. Dobrivoja Radosavljevića u Beogradu sam bio obavešten da postoji neki problem oko rešavanja pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji. Možete li mi reći u čemu je se sastoji taj problem i spor i dali se tu ide na stvaranje autonomne crkve.
Odgovor – Ne radi se tu o nekom naročitom problemu, niti o stvaranju nekakve autonomne ili aftokefalne crkve – takva bi trebala da ima svoj Sabor i Sinod – nego čisto o crkvi koja je i ostaje u sklop patrijaršije, no koja samo u duhu tekovina ovog rata – rešeno nacionalno pitanje i sl. – želi da ima izvesno nacionalno obeležje: svoje episkope domoroce, makedonski jezik u administraciji i propovedima i sl. U stvari ova pitanja nisu sporna jer je patrijaršija sve to prihvatila, te sa te strane ne postoji problem. Problem je čisto kadrovskog karaktera, radi se o izboru lica za episkope, a Makedonija ne raspolaže sa takvim kadrovima jer od ranije nije postojala tradicija da se ide u kaluđere. Znači crkva u Makedoniji je i biće u sklopu crkve, ona ne traži da se otcepi, oni između sebe imaju redovne kontakte i zvanične odnose.
Palmer – Koliko ima eparhija (episkopija) u republici i jesu li popunjene episkopima?
Odgovor – Postoje tri eparhije i sve tri su upražnjene. jedna je bila upražnjena još pre rata, sa druge je episkop Nikolaj emigrirao u SAD[56]? , a treći mitropolit Josif je bolestan u Beogradu i dosta star, te ne učestvuje uopšte u radu Sabora.
Palmer – Koji jezik se upotrebljava u bogosluženju? dali novomakedonski? U istočnoj Makedoniji dali taj jezik je blizak bugarskom i da li ima njihov uticaj, a u Zapadnoj Makedoniji da li je više srpski jezik?
Odgovor – U bogosluženjima oduvek se upotrebljava crkvenoslovenski jezik, jer su i sve knjige na tom jeziku pisane. Propovedi i administracija se vrše na makedonskom literaturnom jeziku svugde. Nema tu bugarskog ili srpskog jezika.
Palmer – Da li u Republici postoji sveštenička udruženja pojedinačno po konfesijama i koliko je sveštenika u njima učlanjeno. Kako udruženja rade?
Odgovor – Postoji pravoslavno udruženje, stvoreno onda kad i u drugim republikama i u njemu su učlanjeni skoro svi sveštenici izuzetak možda čine neki stari i iznemogli ili sveštenici u udaljenim selima. Ipak najmanje 99% od sveštenika je učlanjeno. Pored toga što se ono bavi rešavanjem raznih staleških pitanja, udruženje doprinosi mnogo i u saradnji između države i crkve. Država ga pomaže da bi moglo da reši svoja staleška pitanja, da bi moglo da razvija svoju aktivnost i da pomaže socijalno ugrožene i članove…„[57]
Patrijarh Vikentije je 20. marta 1956, u razgovoru s Milojem Dilparićem, povodom vesti o smrti vladike Nikolaja, pomenuo i problem u Makedoniji. Kazao je da se to pitanje teško može rešiti iz dva razloga: prvo, zbog nepoštenog rada korumpiranih sveštenika u Kraljevini Jugoslaviji u ime Srpske pravoslavne Crkve, što je tamošnji narod upamtio; drugo, jer nema kandidata za vladike, a patrijarhovi kandidate se ne prihvataju. Patrijarh je pomenuo pisanje Glasnika Srpske Pravoslavne Crkve o boravku delegacije pa i o Inicijativnom odboru. Iskazao je žaljenje zato što mu Odbor nije odgovorio na pisanu predstavku i predloge koje je učinio po odlukama sabora. Zaključio je da Makedonci greše što ne prihvataju njegove predloge jer bi, po njegovom mišljenju, tada sve išlo lakše.[58]
Savezna komisija za verska pitanja sastavila je maja 1956. godine elaborat o problemu u Makedoniji:
Posle oslobodjenja i makedonski narod je dobio svoju narodnu drzavu. Pravoslavni svestenici i vernici u narodnoj republici Makedoniji su trazili da se pravoslavna crkva u Makedoniji osamostali, tj. da dobije vidljiviji narodni karakter, jer je do oslobodjenja bila sastavni deo Srpske crkve – samo podeljena na nekoliko eparhija na cijem su celu bili Srbi episkopi. (Za vreme bugarske okupacije Bugari).
Po Ustavu Srpske crkve (iz 1931 i 1947) eparhije:
1. Zletovsko-strumicka sa sedistem u Stipu;
2. Ohridsko-bitoljska sa sedistem u Bitolju i
3. Skopska sa sedistem u Skoplju – sastavni su delovi Srpske pravoslavne crkve, na cijem celu stoje srpski eparhijski arhijereji, izmedju kojih se bira i srpski patrijarh (cl. 42, 13 i 14 Ustava srpske crkve), jer je sama crkva Srpska pravoslavna, kao i eparhije, parohije i crkvene opstine (cl. 11 Ustava).
I prilikom donosenja novog Ustava 1947 godine, nije se htelo voditi racuna o cinjenici da se u krilu Srpske crkve nalazi i pravoslavni makedonski narod koji je morao imati svoja izvesna prava. Zbog toga makedonsko svestenstvo i narod Makedonije nisu hteli da prime bivseg skopljanskog mitropolita, pa ni episkopa zletovsko-strumickog, koji je bio i administrator ohridsko-bitoljski, jer su trazili da se vodi racuna o cinjenici da je makedonski narod dobio svoju samostalnost, pa da i njegova crkva treba da ima izvesno nacionalno obelezje.
Makedonci su se obracali Beogradskoj patrijarsiji sa svojim zahtevima da se kanonski resi i regulise stanje i polozaj makedonske crkve na taj nacin sto bi Arhijerejski Sabor, priznavajuci postojanje makedonskog naroda, u duhu kanonskih propisa, ozakonio polozaj i prava crkve u Makedoniji. U tom trazenju nije stvoren raskol – sizma, niti se to zelelo, ali je stvoren jedan izuzetan odnos izmedju Srpske pravoslavne crkve s jedne strane i Makedonaca s druge strane, sto se moze okarakterisati kanonskim jezikom kaoparasinagoga– zboriste.
Celo pitanje je islo sledecim tokom:
1. Makedonsko svestenstvo odmah po oslobodjenju organizuje Inicijativni odbor, kome stavlja u zadatak da sazove Crkveno-narodni sabor.
Crkveno-narodni sabor sazvan je 4 marta 1945 godine, na kome je uzeo ucesca pravoslavni narod u Makedoniji preko biranih delegata i celokupno pravoslavno svestenstvo iz Makedonije. Na Saboru je jednogasno doneta sledeca rezolucija;
a/ da se obnovi ohridska arhiepiskopija, kao Makedonska samostalna pravoslavna crkva i da ista ne bude potcinjena nijednoj pomesnoj nacionalnoj pravoslavnoj crkvi;
b/ da ima svoj narodni episkopat i svoje narodne svestenstvo;
c/ kada se stvori jugoslovenska pravoslavna crkva da Makedonska pravoslavna crkva udje u njen sastav itd.
Da bi se ova odluka sprovela u zivot, upucena je jedna delegacija od strane Inicijativnog odbora Sinodu srpske pravoslavne crkve. Delegacija nije postigla sporazum i pitanje je ostalo otvoreno.
Na trazenje velikog broja makedonskih pravoslavnih svestenika sazvana je svestenicka skupstina 8 maja 1946 godine. Na toj skupstini svestenstvo je izmenilo rezoluciju crkveno-narodnog sabora iz 1945 godine i umesto autokefalnosti /samostalnosti/ tj. ocepljenja od Srpske pravoslavne crkve postavilo je zahteve:
1. Da pravoslavna crkva u Makedoniji dobije svoje narodne episkope;
2. Da se od Srpske pravoslavne crkve izdejstvuje autonomija tj. mitropolitanski sistem za pravoslavnu crkvu u Makedoniji i dr.
U obrazlozenju ove rezolucije istaknuto je sledece:
Makedonci ne zele i ne traze cepanje jedinstva pravoslavne crkve u nasoj zemlji i da se stvori potpuno samostalna-autokefalna makedonska crkva. Jer stvaranjem takve jedne potpuno samostalne-autokefalne crkve, koja ne bi imala nikakve zajednicke veze sa Srpskom crkvom, razbio bi se jedinstveni pravoslavni front, sto bi se odrazilo vrlo nepovoljno na pravoslavlje s obzirom na veliku agresiju rimske crkve, posto je nasa zemlja prvi sused Vatikana i, logicno, najvise izlozena njihovim nasrtajima. Zbog toga se ne zeli autokefalija sa zasebnim makedonskim patrijarhom. Trazi se, prema pravoslavnoj tradiciji i obicajima, da se makedonskom narodu odnosno njegovoj crkvi da vise samostalnosti u sredini Srpske crkve /siroka pokrajinska autonomija/ tj. da makedonskom crkvom samostalno upravlja makedonski mitropolit sa svojim sinodom u svima unutrasnjim poslovima Makedonije /mitropolitanski sistem/, u kanonskoj zajednici i jedinstvu sa srpskom patrijarsijom, priznavajuci Patrijarha Srpske crkve za poglavara citave pravoslavne crkve u Jugoslaviji, s tim da mu se i u tituli to oznaci.
Kao vidan dokaz za sve bile su upucivane mnogobrojne delegacije Srpskoj patrijarsiji sa ciljem da se postigne sporazum sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a kao najvidniji argumenat za sve to bilo je ucestvovanje makedonskih pretstavnika pri izboru Patrijarha Vikentija 1951 godine na patrijarsiski presto.
U prvo vreme Srpska patrijarsija (mitropolit Josif i patrijarh Dozic) je ignorisala makedonske zahteve i insistirala da Makedonci prime svojezakonskeepiskope, a time da i dalje budu kaojuznosrbijanciu sastavu Srpske pravoslavne crkve kao njen deo. – Kasnije, a narocito posle izbora sadasnjeg Patrijarha tj. posle 1951 godine i u Srpskoj patrijarsiji se ovome pitanju posvecuje vise paznje i ozbiljnije se tretira. No, uglavnom stavovi se, istina postepeno, ipak priblizuju.
Sa svoje strane Patrijarsija je isticala sledece;
1. Da se svestenstvo narodne republike Makedonije nalazi u sizmi i da su sizmu skrivili oni koji su se bez razloga odvojili od Srpske pravoslavne crkve;
2. Da u jednoj drzavi ne moze biti dve pravoslavne crkve;
3. Da nece biti rukopolozenja Makedonaca za svestenike dok postoji sizma;
4. Da ce se Srpska pravoslavna crkva truditi da vrsi svoju misiju, a oni koji podrivaju raskol ponece odgovornost pred istorijom sto se u narodnoj Republici Makedoniji siri unijatstvo i sektanstvo, kao i sto verni ostaju bez svojih pastira.
Uz sve ovo Patrijarsija je isticala da ne izbegava niti sprecava resenje makedonskog crkvenog pitanja, ali, buduci je Srpska pravoslavna crkva organizovana zajednica, mora se ici jedino mogucim putem tj. uz primenu pozitivnih propisa koji vaze u Srpskoj pravoslavnoj crkvi /konkretno Ustava/ da se prvenstveno pravoslavna crkva u Makedoniji kanonski organizuje.
Tako je Arhijerejski sabor u sednici od 27 maja 1952 godine doneo ovu odluku:
Preporuciti Arhijerejskom sinodu da u eparhijama u NR Makedoniji pokusa preko nadlezne GG Arhijereja uspostaviti redovno crkveno stanje, tj. da se uspostave redovni eparhiski crkveni sudovi, kao i druga crkvena tela i organi a narocito kanonsko spominjanje nadleznih Arhijereja. U vezi s tim umoliti nadlezne G.G. Arhijereje tih eparhija da u Arhijerejskom Sinodu u svoje vreme podnesu izvestaje o izvrsenju ove odluke.
Patrijarsija je bila misljenja da bi se i na osnovu ove odluke moglo uspostaviti redovno stanje u eparhijama Makedonije i time ujedno i jedinstvo Pravoslavne crkve. Medjutim, ta je odluka kao neprihvatljiva od strane Makedonaca odbivena. Ipak se odrzavaju povremeni kontakti – bilo preko delegacija koje salju makedonci patrijarsiji, bilo preko udruzenja svestenika. Cine se u prilicnoj meri napori i od strane Drzave.
Plenum Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji na svome vanrednom zasedanju na kome su uzeli ucesca birani delegati iz svih srezova narodne republike Makedonije na dan 7 jula 1954 godine donosi i upucuje preko Patrijarha Arhijerejskom saboru, rezoluciju u kojoj su istakli sledece zelje:
1. Pravoslavna crkva u Makedoniji da bude u kanonskom jedinstvu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, na celu sa Patrijarhom, Arhijerejskim saborom i Arhijerejskim sinodom;
2. Crkva u Makedoniji da nosi naziv: pravoslavna crkva u Makedoniji, kako bi se uocio nacionalni suverenitet pravoslavnog svestenstva i naroda u Makedoniji i u tom smislu da se imenuju i njene organizacione jedinice;
3. Da se u administraciji upotrebljava makedonski jezik, a u crkvi crkveno-slovenski;
4. Da Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izabere na tri upraznjene eparhije Pravoslavne crkve u Makedoniji sledece kandidate: Nestora Popovskog, pretsednika Inicijativnog odbora za organizovanje Pravoslavne crkve u Makedoniji, za skopsku eparhiju, protu Tomu Dimovskog, parohiskog svestenika iz Bitolja, za bitoljsku eparhiju, i episkopa Dositeja, Patrijarhovog vikara za Stipsku eparhiju.
U vezi sa ovom rezolucijom i molbom makedonskog svestenstva da se resi njihovo crkveno pitanje – Arhijerejski sabor na svojoj sednici od 16 juna 1954 godine doneo je sledece odluku:
1. Arhijerejski sabor sa zadovoljstvom uzima na znanje molbu pravoslavnog svestenstva u NR Makedoniji u pogledu sredjivanja tamosnjih crkvenih prilika.
2. Isto tako Arhijerejski Sabor nacelno nema nista protiv zelje izrazenih u pretstavci pravoslavnog svestenstva u NR Makedoniji, da se tamosnje crkvene prilike srede u granicama propisa Ustava Srpske pravoslavne crkve.
3. Stoga umoliti Njegovu Svetost Patrijarha srpskog Gospodina Vikentija da sa Arhijerejskim sinodom i dalje dejstvuje u pravcu sredjivanja crkvenih prilika u Narodnoj Republici Makedoniji.
Na osnovu ove odluke Patrijarh je 10 januara 1955 god. uputio akt P.Br.12 Inicijativnom odboru u kome izlaze:
Da bi na osnovu ove odluke trebalo uspostaviti redovno stanje u eparhijama Makedonije. Dalje doslovce kaze:Sva lica u crkvenoj upravi bili bi Makedonci vezani mojom licnoscu kao Patrijarha i kao Adminstratora Eparhija u NR Makedoniji. Ovo bi se moglo uciniti i pre sastanka Arhijerejskog Sabora kome bi se samo podneo izvestaj o izvrsenoj odluci. Pitanje izbora episkopa bi se moglo proucavati do sastanka Arhijerejskog sabora, a eparhiski organi i vlasti funkcionisati i do dolaska episkopa. Sasvim je prirodno da bi se pri organizaciji crkvene uprave uzele u obzir i primenile odredbe Ustava Srpske pravoslavne crkve po pitanju sluzbenog jezika, pecata i naziva parohija crkvenih opstina i manastira.
Makedonci su sa svoje strane ostali pri zahtevima.
1. Nacionalno obelezje eparhija u NR Makedoniji;
2. Upotreba njihovog makedonskog jezika u administraciji, i
3. Da im domorodci budu birani za episkope.
U prvoj polovini 1955 godine odrzano je vise razgovora sa Patrijarhom i clanovima Sinoda s jedne strane i drugova D. Radosavljevica, clana Saveznog izvrsnog veca i Lj. Arsova, pretsednika Izvrsnog veca NR Makedonije s druge strane u cilju nalazenja resenja crkvenog pitanja u Makedoniji.
U vezi tih razgovora, a na osnovu ranijih prestavki i zahteva Inicijativnog odbora Makedonske crkve Arhijerejski sinod je doneo resenje, koje je i Arhijerejski sabor usvojio u kome stoji:
AI. dozvoljava se na teritoriji Narodne Republike Makedonije i to u eparhiji skopskoj, osim dela koji se nalazi na teritoriji Narodne Republike Srbije, zletovsko-strumickoj i Ohridsko-bitoljskoj upotreba makedonskog jezika u crkvenoj administraciji i propovedima.
II. dozvoljava se upotreba pecata sa crkvenim grbom u sredini i natpisom unaokolo na makedonskom jeziku cirilicom: Narodna Republika Makedonija:
1. Pravoslavna Eparhija N sa sedistem u N;
2. Pravoslavna parohija N u N;
3. Pravoslavna crkvena opstina N u N;
4. Pravoslavni manastir N u N.
Sto se tice izmene cl. 14 Ustava Srpske pravoslavne crkve, nadlezan je da resava Sveti Arhijerejski Sabor na osnovu konkretno podnetog predloga.
Isto tako spada u nadleznost Svetog Arhijerejskog Sabora i pitanje izbora episkopa.
Patrijarh je ovo resenje dostavio Inicijativnom odboru za organizovanje Pravoslavne crkve u Makedoniji, insistirajuci da se u Makedoniji izvrsi organizacija crkvene uprave, kao prvi uslov da bi se resila i ostala otvorena pitanja.
Ovih dana Inicijativni odbor za organizovanje Pravoslavne crkve u Makedoniji potvrdio je – /u odgovoru Patrijarhu /- prijem prednjeg resenja sa napomenom da sa ovom odlukom – resenjem Arhijerejskog sabora nisu reseni osnovni problemi sadrzani u poslednjem zahtevu Inicijativnog odbora od 8.VI.1954 godine i moli da se pitanje resi.„[59]
Tih dana nastala je još jedna beleška naslovljena sa „O Makedonskoj crkvi„. U njoj je pisalo:
Posle oslobodjenja, kao sto je poznato, i makedonski narod, posle toliko vekova ponova je dobio svoju narodnu drzavu. Kao jedan od vidljivih znakova te narodne samostalnosti treba da bude i narodna crkva. To su i trazili i svestenstvo i narod u Makedoniji, da se ona osamostali, tj. da dobije vidljivi narodni karakter jer je do oslobodjenja bila sastavni deo Srpske pravoslavne crkve samo podeljenja na nekoliko eparhija na cijem su celu bili Srbi episkopi (Za vreme bugarske okupacije Bugari).
Po Ustavu Srpske crkve (iz 1931 i 1947) eparhije:
1. Zletovsko-strumicka sa sedistem u Stipu
2. Ohridsko-bitoljska sa sedistem u Bitolju i
3. Skopljanska sa sedistem u Skoplju
sastavni se delovi Srpske pravoslavne crkve, na cijem celu stoje srpski eparhijski arhijereji, izmedju kojih se bira i srpski patrijarh (clan 12., 13 i 14 Ustava Srpske crkve) jer je sama crkva Srpska pravoslavna, kao i eparhije, parohije i crkvene opstine (cl. 11 Ustava).
I prilikom donosenja novog Ustava 1947, dakle, nije se htelo voditi racuna o cinjenici da se u Srpskoj crkvi nalazi i makedonski narod koji bi morao imati svoja narocita prava i da se o tome mora voditi racuna. Zbog toga svestenstvo i narod Makedonije nisu hteli da prime bivseg skopljanskog mitropolita, pa ni episkopa zletovsko-strumickog, koji je bio administrator ohridsko-bitoljski, jer su trazili da se vodi racuna o cinjenici da je makedonski narod dobio svoju samostalnost pa da i njegova crkva treba da bude samostalna. Makedonski narod da se ne moze identifikovati, kao sto ni Srbi nisu hteli da trpe nametnute vladike Grke (fanariote) pa radili na njihovom uklanjanju, a kao sto je vec i Sv. Sava pri utvrdjivanju srpske samostalne drzave smatrao da je najpotrebnije da dobije srpska crkva i svoju samostalnost, koju je i dobio, ali po povratku u zemlju da je odmah proterao iz Srbije sve zakonite episkope Grke sa njihovih eparhija i postavio Srbe. Staro je pravilo u pravoslavnoj crkvi da se mora voditi racuna o zeljama naroda. Zbog toga je i u Karlovackoj mitropoliji moralo doci do odvajanja pravoslavnih Rumuna od Srba, cim je Rumun, episkop Andrej Saguna 1864 godine poveo borbu za samostalnost rumunske pravoslavne crkve u Ugarskoj i za izdvajanje iz sastava srpske Karlovacke mitropolije. Do toga vremena karlovacki mitropolit je nosi titulu:Srpskog i rumunskog (valahijskog) naroda mitropolit, pa je nastala samostalna rumunska mitropolija u Erdelju.
To je rukovodilo i makedonsko svestenstvo i narod da traze svoje zakonito pravo-priznavanje svojega postojanja u sredini Srpske crkve zbog cega je stvoren i Inicijativni odbor za ostvarivanje toga prava. Samo kanonsko jedinstvo sa Srpskom crkvom nije se htelo narusiti niti cepati, ali se obracalo molbama Arhijerejskom Saboru da se prizna narodni karakter crkve u Makedoniji. Nije stvoren raskol-sizma niti se to zelelo ali je stvoren jedan izuzetan odnos izmedju Srpske crkve s jedne strane i Makedonaca sa druge strana, sto se moze okarakterisati kanonskim jezikom kao:parasinagoga– zboriste.
Makedonci su se obracali sa svojim opravdanim zahtevima da se kanonski resi i regulise stanje i polozaj makedonske crkve pa da je Arhijerejski Sabor priznavajuci postojanje Makedonskog naroda u sredini Srpske crkve u duhu hriscanske bratske ljubavi ii kanonskih propisa ozakoni polozaj i prava crkve u Makedoniji. I pokraj mnogobrojnih pretstavki i trazenja to pitanje je do danas otvoreno i pretstavlja otvorenu ranu u nasoj crkvi.
Zahtevi:
Vodeci racuna o interesima i pravoslavlja, a i nase otadzbine, Makedonci ne zele i ne traze cepanje jedinstva Pravoslavne crkve u nasoj zemlji i da se stvori neka potpuna samostalna-autokefalna makedonska crkva. Jer stvaranjem takve jedne potpuno samostalne autokefalne crkve koja ne bi imala nikakve zajednicke veze sa Srpskom crkvom razbio bi se jedinstveni pravoslavni front, sto bi se odrazilo vrlo nepovoljno na pravoslavlje s obzirom na veliku agresiju rimske crkve, postoje nasa zemlja prvi sused Vatikana i logicno, najvise izlozena njegovim nasrtajima. Zbog toga se ne zeli autokefalija sa zasebnim makedonskim patrijarhom ili mitropolitom. Trazi se, prema pravoslavnoj tradiciji i obicajima, da se makedonskom narodu odnosno njegovoj crkvi da vise samostalnosti u sredini Srpske crkve (siroka pokrajinska autonomija) tj. da makedonskom crkvom samostalno upravlja makedonski mitropolit sa svojim Sinodom u svima unutrasnjim poslovima Makedonije (mitropolitanski sistem), u kanonskoj zajednici i jedinstvu sa Srpskom patrijarsijom priznavajuci Patrijarha Srpske crkve za poglavara citave pravoslavne crkve u Jugoslaviji, s tim da mu se i u tituli to oznaci.
Davanjem siroke autonomije makedonskoj crkvi Srpska crkva ce priznati i postojanje makedonskog naroda u svojoj sredini, a isto tako potpuno ce postupiti prema principima pravoslavlja. Sama makedonska crkva, time u jedinstvu sa srpskom bila bi u stanju da se bolje i jace razvija a i da se suprotstavi svima nasrtajima rimske i protestantske propagande. Ta autonomija, ustvari, bila bi obnavljanje starih autonomnih mitropolija na teritoriji Makedonije (solunske, novojustinijanske i ohridske).
Poznata je stvar da su posle I Svetskog rata nastale mnoge autokefalne, ili sa sirokom autonomijom, pravoslavne crkve, kao: poljska, albanska, finska, estonska, kritska, a posle II Svetskog rata i cehoslovacka, gde se svuda vodilo racuna o zeljama tamosnjeg naroda i izlazilo se u susret.
N a c i n o s t v a r e n j a samostalnosti:
Prema kanonskim propisima zahtev i zelja za samostalnoscu mora se izraziti na pokrajinskom (pomesnom) saboru naroda i svestenstva. Prema tome, potrebno je da se skupi svestenstvo i delegati iz svih namesnistava Makedonije na odredjeno mesto i tu treba da se izglasa taj zahtev za autonomiju. Na tome saboru treba da se donese i ustav makedonske crkve u kojem ce se tacno precizirati sva prava makedosnke mitropolije i organizacija same mitropolije, ujedno da se izaberu i delegati za pregovaranje sa Srpskom crkvom, koji ce tu autonomiju i izraditi. Sabor treba da izabere i prvoga makedonskog mitropolita a eventulano i episkope prema tome ustavu koji ce se primiti na saboru.„[60]
Prilikom posete delegacije Grčke pravoslavne crkve, septembra 1956, državne vlasti, prvenstveno Savezna komisija za verska pitanja, imala ju nedoumice: kako organizovati boravak u Skoplju?[61]
Po izveštaju, sastavljenom verovatno 2. oktobra 1956. u makedonskoj Komisiji za verske poslove, naslovljenom sa „Prestoj grčke crkvene delegacije i srpskog Patrijarha Vikentija sa pratnjom u Skoplju„, nije bilo većih problema:
Doček u Skoplju, posete, prijemi, govori i ispraćaj.
Na povratku za Grčku, grčka crkvena delegacija na čelu sa arhiepiskopom Dorotejem, praćena od patrijarha srpskog Vikentija, episkopa: Nektarija Krulja, Visariona i Germana, sekretara Savezne verske komisije Dilparića, predsednika Saveza udruženja prote Smiljanića i drugih, 19.IX.1956 god. je stigla u Skoplje. U Kumanovu ih je dočekao i pratio do Skoplja arhijerejski namesnik Sardelić, a na stanici u Skoplju su ih pored članova In. odbora i skopskih sveštenika dočekali i sledeći prestavnici Narodne vlasti: potpredsednik Izvršnog veća NRM i predsednik Verske komisije Strahil Gigov, sekretar Izvršnog veća Vasil Gorgov, predsednik ONO Skoplja Naum Naumovski i sekretar republičke Verske komisije Done Ilievski.
Posle ovoga, po programu boravka, bila je otslužena doksologija u crkvi Car Konstantin i Elena, pa kratak prijem u Inicijativnom odboru i delenje poklona, prijem kod Predsednika Sobranja NR Makedonije, svečani ručak u Saraju i ispraćaj na stanici u 16,30.
Grčke goste i pratnju, pred crkvom su dočekali sveštenici i priličan broj građana, od kojih se većina stekla na ovo mesto iz radoznalosti. Za vreme AdoksologijeA crkva je bila prilično puna, no je vernika ipak bilo vrlo malo. Po obavljenoj AdoksologijiA patrijarh Vikentije i arhiepiskop Dorotej su izmenili kratke pozdravne govore. Između ostalog Patrijarh je rekao:Vaša poseta ne bi bila potpuna ako se ne bi sastali i u ovom hramu na teritoriji NR Makedonije, gde živi pravoslavni narod koji je najkasnije oslobođen. Dok smo mi ranije uživali plodove slobode, dotle su naša braća Makedonci još dugo niz godina stenjali pod turskim ropstvom, no i pored toga očuvali svoj život i veru u boga. Vaša poseta našoj domovini i crkvi je od velikog značaja za dalje produbljivanje prijateljstva. U svom malo podužem otpozdravu, arhiepiskop Dorotej je iskazao njemu, arhijerejima i ostaloj pratnji i sveštenstvu veliku zahvalnost na lepom i bratskom prijemu i ljubavi koju su svuda prema njima javno ispoljavali. Posebno je ukazao zahvalnost našoj Vladi, maršalu Titu i Dobrivoju Radosavljeviću, na ukazanoj velikoj časti i poštovanju.Bili smo udostojeni velikom pažnjom i čašću – produžio je Dorotej. Na svakom koraku smo nailazili na manifestacije ljubavi vašeg naroda, što potvrđuje da imamo zajedničku kulturu i da smo još u prošlosti krvlju zbratimljeni. U Pirotu smo se pomolili za pokoj duša grčkih vojnika, koji su zajedno sa vašim vojnicima pali za slobodu ove zemlje. Videli smo kod vas veliku pobožnost – ona treba i dalje da jača. U današnjim ratnim vremenima važno je jedinstvo sveštenstva i arhijereja, jer na tome počiva razvoj i napredak pravoslavne crkve. Posebno treba da postoji i jača prijateljstvo među našim narodima i crkvama.
Iz crkve, u 10 sati gosti su pošli na prijem u Inicijativni odbor, gde je za vreme kratke zakuske pevao crkvene pesme hor Sv. Mine. Gosti su bili neobično zadovoljni i često aplaudirali. Na prijemu, pretsednik In. odbora Nestor Popovski u ime rukovodećeg tela crkve In. odbora i makedonskog sveštenstva uručio je darove grčkim gostima, patrijarhu Vikentiju i episkopima, uglavnom iz oblasti makedonske nacionalne radinosti. Grci su bili neobično zadovoljni sa poklonima.
U 11 sati, grčki gosti zajedno sa patrijarhom i ostalom pratnjom kao i članovima izvršnog odbora In. odbora su bili primljeni od pretsednika Sobranja Makedonije Koliševskog. Tom prilikom su vođeni razgovori oko izgradnje u NR Makedoniji i drugim problemima sa kojima se Narodna vlast Makedonije bavi.
U 12 sati, gostima sa pratnjom je bio priređen svečan ručak u Saraju na kojem su pored članova In. odbora bili i prestavnici Narodne vlasti koji su uzeli učešća pri dočeku, i još nekoliko javnih i kulturnih radnika. Na ručku je prvi nazdravio gostima Nestor Popovski kao domaćin, koji je jednim vrlo lepim i sažetim govorom u ime sveštenstva Makedonije i In. odbora zaželeo prijatan boravak gostima u glavnom gradu Republike Makedonije, i pozdravio njihovu posetu kao korak u daljem zbližavanju naših prijateljskih naroda i crkava. Još odmah, pa i kasnije o Nestorovom govoru su se vrlo pozitivno izrazili kako grčki gosti i ostali prisutni na ručku.
Odgovarajući na ovu zdravicu, arhiepiskop Dorotej uglavnom se obratio samo Patrijarhu Vikentiju i nije ni jednom rečju pomenuo ni In. odbor, ni makedonsko sveštenstvo, ni Makedoniju, i ako su u momentu bili njihovi, a ne Patrijarhovi gosti. U dosta dugačkoj zdravici, prvo je iskazao veliku radost što se nalazi u tako prijateljskoj atmosveri, stvorenoj manifestacijama simpatija i prijateljstva prema njima. Dalje je rekao, da su došli u našu zemlju da upoznaju život bratske crkve, prošire stare veze i prijateljstvo, razmene mišljenje po važnim crkvenim i pitanjima i doprinesu još većem zbližavanju. Da to traži uostalom i današnje vreme puno protivurečnosti i sukoba, i da pred pravoslavnim crkvama, stoji zadatak da preko svakih kontakta stvore jedan nerazdeljiv duhovni blok i pruže pomoć nemirnom čovečanstvu. I dalje je produžio:Neophodna pretpostavka za stvarno i korisno okupljanje pravoslavnih snaga je, postojanje stroge discipline i poslušnosti u upravi crkve i po svaku cenu očuvanje jedinstvo unutar posebnih pravoslavnih crkava. Oni koji mute crkveno jedinstvo, su krivi pred crkvom i zaslužuju svaku osudu, jer oni koji ruše to jedinstvo ustvari cepaju nesašivenu Hristovu odeću, kao što su ranije pokušali jeretici i raskolnici. Cepanje crkve je vrlo štetno, takvo delo nije ništa manje od jeresi. Zato hristoljubivi sveštenici zbijete vaše redove i okupite se oko vašeg zasluženog patrijarha Vikentija i visokocenjene hijerarhije i radite sa entuziazmom za uspeh pravoslavlja.
Ovakva zdravica arhiepiskopa Doroteja, podelovala je vrlo loše na članove In. odbora i kod svih naišla na osudu. Reakcija se je zapazila na samom ručku a kasnije je bila predmet mnogih komentara i negodovanja. Reakciju su čak primetili i neki od grčkih mitropolita, koji po svemu izgleda isto tako nisu odobrili ovakav nastup Doroteja. Članovi In. odbora su ocenili ovo kao mešanje Doroteja u unutrašnje stvari naše crkve, kao apsolutnu aluziju na In. odbor i makedonsko sveštenstvo, i kao nepolitički i netaktički akt. Isti utisak su dobili i na isti način prokomentarisali reč Doroteja i prestavnici Narodnih vlasti pa čak i laici prisutni na ručku, iako nisu mnogo upućeni u crkvene probleme. Pretsedniku In. odbora Nestoru Popovskom čak je bilo sugerirano od predsednika Verske komisije, da dadne na znanje Doroteju da nije zadovoljan njegovim govorom, jer on je kao gost nepravilno dozvolio da se meša u unutrašnje stvari naše crkve. Sveštenici za ovakav istup Doroteja okrivljuju donekle Patrijarha i srpske episkope, jer smatraju da je to ili dogovoreno ili na bazi toga što su grčke goste upoznali sa prilikama u Makedoniji.
Dr. Stojan Gošević (tumač), koji odlično poznaje crkvene prilike u Grčkoj, smatra da Dorotej te reči nije uputio na adresu In. odbora i makedonskog sveštenstva, nego da kao stručnjak za crkveno pravo i zbog pojava trzavica u grčkoj crkvi, ima običaj da često govori na tu temu. On je u razgovoru izneo da grčka crkva ima vrlo nesređenu unutrašnju situaciju da je razjedana raznim borbama i strujama, da joj neobičan problem pretstavljaju starokalendarci, jer je na njihovoj strani doskora bilo i nekoliko episkopa, kao i pokretZOI. Da je Dorotej i ranije bio kandidat za arhiepiskopa, no pošto je imao jaku opoziciju od drugih kandidata, jedva su uspeli da reše trvenje izborom njegovog predhodnika Spiridona. Ni pri sadašnjim izborima, Dorotej nije bez teškoća i bez borbe uspeo da dođe na rukovodeći položaj crkve. Od kako je postao glavarem crkve, vrlo često govori o crkvenoj disciplini, o unutrašnjem jedinstvu crkve i o potrebi pokoravanja hijerarhiji. No sve ovo ipak ne govori ubedljivo da Dorotej nije aludirao svojim govorom na makedonsko sveštenstvo.
Posle ispraćaja na skopskoj železničkoj stanici, na kojem su prisustvovali isti pretstavnici vlasti i crkve koji su bili i na dočeku, put do evđelije grčki gosti su proveli u salonu patrijarha Vikentija zajedno sa pratnjom srpske crkve, pevajući crkvene pesme. Videlo se očigledno da su grčki gosti bili neobično zadovoljni dočekom u našoj zemlji, to su svi po nekoliko puta izjavljivali i potcrtavali, govoreći da su došli sa nadom da se vraćaju sa velikom verom i odličnim utiscima. Rastanak u Đevđeliji je bio srdačan, padale su izjave zahvalnosti Patrijarhu i našoj Vladi na lepom i prijateljskom dočeku i pozivi da im se ode u goste. To su potvrdile i njihove izjave posle povratka u Grčkoj.
 
Držanje patrijarha Vikentija i razgovori sa njim i episkopima po crkvenom pitanju.
 
Držanje patrijarha Vikentija za vreme posete Skoplju, neobično je razočaralo sveštenike iz In. odbora i povećalo sumlje u bilo kakve izglede za skoro rešenje crkvenog problema. Pre svega on je još pre dolaska grčkih gostiju nagovestio pretsednika In. odbora da je voljan da se pri ispraćaju Grka zadrži u Skoplju, kako bi ponovo sa njima i Izvršnim većem vodio razgovore oko rešenja crkvenog problema. Da je sa takvom namerom znali su i ostali iz pratnje grčkih gostiju (kako episkopi tako i ostali), no odjednom u Skoplju je promenio odluku. Naime još u Kumanovu je rekao arhijerejskom namesniku Sardeliću, kad ga je ovaj upitao kakvi su pogledi za rešenje crkvenog pitanja, koje već vrlo teško pada sveštenstvu, da ne može da se zadrži u Skoplju radi pregovora jer se oseća umornim i jer mu pretstoji niz priprema za put u Sovjetski Savez. Iste argumente za promenu svoje ranije odluke je izneo u Skoplju, kako članovima In. odbora tako i predsedniku Verske komisije. Od svih je ovako nagla promena odluke Patrijarha ocenjena vrlo nepovoljno i kao namerno bežanje od razgovara za rešenje crkvenog pitanja Makedonije. Čuju se i takva mišljenja, da Patrijarh i episkopat, pošto su znatno poboljšali odnose sa našim rukovodećim državnim organima u Beogradu i dobili od njih dosta para, sada smatraju manje važnim pitanje crkve u Makedoniji i da u ovoj situaciji ne moraju da ga rešavaju. Zato se mnogi pitaju sa čuđenjem, zašto naša Vlada toliko taktizira sa episkopatom kad se radi o tako važnom pitanju i što im jednom ne Apokaže zubeA i ne prisili ih da reše ovo pitanje.
Odluku patrijarha da grčke goste prati do granice – do Đevđelije, svi su osudili kao nepromišljen i nedostojan potez njegove časti i položaja. To je iznenadilo ne samo članove In. odbora nego i episkope i druge iz njegove pratnje. Govorili su da su ovim aktom sam patrijarh ponižava, jer dok su njih pri povratku iz Grčke do granice pratili samo neki arhimandriti, to sada šef jedne crkve ide da prati grčke goste do same granice. Dr. Gošević je pričao da je Patrijarh na putu od Niša do Skoplja na nekoliko puta menjao odluku, čas je govorio da će ostati u Skoplju radi pregovora, čas da će ići do Đevđelije, i obratno. Neodlučnost, otsustvo čvrste ruke kod Patrijarha, ne dovoljno vođenje računa za svoj autoritet i druge negativne osobine kod Patrijarha, smatraju sveštenici glavnim uzrokom što Patrijarh ne može da zavede disciplinu u episkopatu i obezbedi sprovođenje svoje politike. To se, kažu vidi najbolje i iz toga što vrlo često menja svoje stanovište po crkvenom pitanju Makedonije, ili daje obećanja koja ne može da sprovede u život. Zbog toga mu oni više ni malo ne veruju.
Prilikom ispraćaja gostiju, na skopskoj stanici je razgovarao sa Patrijarhom član In. odbora sveštenik Kiril Stojanov. Na njegov upit kako stoji stvar sa pitanjem crkve u Makedoniji i šta treba da učine da se to jednom skine sa dnevnog reda, Patrijarh je između ostalog izneo sledeće: ATo pitanje može samo ovako da se reši. Da se sve tri makedonske eparhije spoje u jednu, kao što čine i u Srbiji, da se on prizna za administratora te jedne eparhije i da se izabere arhijerejski zamenik, koji bi otišao kod njega sa elaboratom za ostala eparhijska tela na potvrdu, tj. imenovanje. Posle ovoga, on bi predložio za hirotoniju jednog kandidata /po svemu izgleda da je mislio na Nestora Popovskog, predsednika In. odbora, no nije rekao/. Za ovo vreme ne bi trebalo da se spominje In. odbor, ni od makedonskih sveštenika, niti od episkopa. (Patrijarh nije naglasio da treba da se rasturi In. odbor.)
Za vreme prestoja u evđeliji, članovi komisije za Verska pitanja Makedonije, pokušali da razgovaraju po crkvenom pitanju sa mitropolitom Nektarijem i episkopima Visarionom i Germanom, pošto je Patrijarh odmah pošao na spavanje. No, iz kontakta se pokazalo da ni episkopi nisu bili mnogo voljni za neke duže razgovore po ovom pitanju – prosto su bežali od toga i započinjali razgovore po drugim pitanjima. Kada im je prebačeno da je patrijarh nezgodno postupio što nije ispunio ranije dato obećanje i ostao radi pregovora u Skoplju, da bi ga opravdali poslužili su se istim argumentima: Da je patrijarh mnogo umoran od putovanja i da mu pretstoje mnoge pripreme oko odlaska u Sovjetski Savez. Na primedbe da je krajnje vreme da se reši crkveno pitanje Makedonije, koje se već jedanaest godina provlači i koje vrlo teško pada sveštenstvu, odgovarali su da će Adati bogA uskoro da se razreši, na zadovoljstvo jedne i druge strane. Kao i ranije, oni su primećivali da nisu krivi za ovakvu situaciju pošto makedonsko sveštenstvo ne raspolaže sa kandidatima koji imaju potrebne moralne i školske kvalifikacije. German je još primetio da su oni već prihvatili neke zahteve, kao na primer pitanje upotrebe makedonskog jezika u administraciji i sl. Sa strane sekretara komisije za verska pitanja Makedonije, bilo je primećeno episkopu Germanu da su ova obećanja data samo usmeno i da nije osnovni problem pitanje kandidata, nego politička strana ovog pitanja. Da episkopat naime nije još dao nikakve garancije da prihvata zahteve In. odbora u pogledu episkopa domorodaca, upotrebe makedonskog jezika i naziva crkve u Makedoniji, preko neke deklaracije ili preko unošenja izmena u ustavu SPC. Da su ovo ustvari najvažnije strane ovog pitanja koje treba da se reše, a da je pitanja kandidata drugostepenog značaja. Uostalom, rekao je sekretar komisije, kandidati za episkope kakvi takvi su njihovi ljudi tj. sveštenici, njih je crkva odgajala i vlast ne može da im nađe bolje. Dalje je Germanu predočeno da je stvarno došlo krajnje vreme da episkopat ozbiljno razmisli oko ovog pitanja i da ga što pre skine s dnevnog reda, jer dalje odugovlačenje može da ima vrlo loše posledice po crkvu. German je kao i obično, uveravao sekretara da se nada da će se uskoro rešiti ovo pitanje, bez da se upušta u neku dužu diskusiju.
Na večeri u arhijerejskom namesništvu Gevgelije, sveštenik Ilija Mukaetov – arhijerejski namesnik i član In. odbora, obratio se jednom kratkom zdravicom mitropolitu Nektariju Krulju, u kojoj je između ostalog izrazio nadu da će on – budući da poznaje prilike u Makedoniji – pomoći da se u saboru pravilno svate opravdane želje makedonskog sveštenstva i jednom za uvek reši ovo pitanje, koje zbog tolikog odlaganja mnogo teško pada sveštenstvu. Mitropolit Krulj je zahvalivši se na istom prijemu koji im je ukazan od sveštenika Makedonije – naglasio Ada će dati bogA da se uskoro reši ovo pitanje.
Neki članovi In. odbora, posle ispraćaja gostiju po ovom pitanju su vodili razgovore sa protom Milanom Smiljanićem, koji nije pošao do Đevđelije radi ispraćaja grčkih gostiju, prota Smiljanić je u početku naglasio da treba nešto da se preduzme oko rešenja crkvenog pitanja, jer ne može više ovako da ostane. Da bi od do sada predloženih kandidata, Nestora Popovskog sigurno izabrali za episkopa, jer u njemu gledaju ozbiljnog kandidata, samo bi u tom slučaju, kako govore episkopi, njegova žena morala da živi u Beogradu ili u nekoj drugoj eparhiji. Da drugi kandidat prota Toma Dimovski nema skoro nikakvih izgleda za izbor, jer je protiv njega još ranije bilo upućeno dosta pisama episkopima od nekih sveštenika iz Makedonije i jer se i sada priča po patrijaršiji da želi da se odvoji od žene kako bi živeo sa svastikom (ovo je klevata jer mu je svastika odavno udata i jer sa njom ne govori – naša primedba), ta da sa ovakvom karakteristikom Toma baca senku i na Nestora Popovskog. Da bi patrijaršija trebala da prizna – do konačnog rešenja pitanja – In. odbor kao savetodavno telo, a oni pak da priznaju Patrijarha kao administratora eparhija u Makedoniji. Da je dobro, da In. odbor odredi jedno lice (Nestora Popovskog ili nekog drugo), u koga ima poverenje da će pravilno zastupati njihove zahteve, radi daljnih pregovora sa patrijaršijom, jer je teže da se pregovara sa više lica i jer među njima u In. odboru nema ujednačenih stavova. Posle postignutih sporazuma, preko opunomoćenog lica, In. odbor bi otišao u Patrijaršiju da izjavi da prihvata njihove zaključke i da podnese Patrijarhu na sankcionisanje ostala eparhiska tela. Na primedbu sveštenika da se patrijaršija možda boji njihovog otcepljenja, jer sada predlaže da se bira samo jedan episkop i tri makedonske eparhije spoje u jednu, prota Smiljanić je odgovorio da smatra da ne postoji takva bojazan i da veruje da bi im patrijaršija birala i tri episkopa. Na upit sveštenika orđa Angelovskog dali bi se patrijaršija složila sa time da episkop Dositej Stojković dođe u Makedonijujer se mi nismo odrekli njega(rekao je Đorđe) Smiljanić je odgovorio da bi se sigurno složila no da je on zbog crkvenog pitanja Makedonije, ipak imao dosta neprijatnosti gore, i da ne prošlom Saboru nije izabran za prizrenskog episkopa – dobio je samo 6 glasa. Od prisutnih sveštenika na razgovoru, Klime Malevski je naglasio da ovo pitanje treba da se reši principijelno i ustavno (izmenom čl. 14) i da ne mogu da razgovaraju sa patrijaršijom ako ovo ne prihvata. Boro Stankovski, Metodi Gogov i Boro Angelovski su rekli da prihvatanje ovih i patrijarhovih predloga znači vraćanje na staro i bezuslovnu kapitulaciju, te ostupanje od zaključaka svešteničke skupštine od 1946 god., na što oni uopšte ne bi imali pravo. Đorče Angelovski međutim smatra, da bi moglo da se pođe ovim putem u rešavanju crkvenog pitanja, naravno pošto bi to predhodno odobrila sveštenička skupština, jer bi se na taj način krenulo napred sa ove mrtve tačke i išlo na postupno rešavanje.
Iako je Smiljanić naglasio da je ovo lično njegov stav, neki od sveštenika su dobili utisak, da kroz usta Smiljanića govori Patrijarh i episkopat, i da on namerno nije pošao u Đevđeliju kako bi moglo da razmeni mišljenje po crkvenom pitanju. No, svi članovi In. odbora ne dele ovo mišljenje.
Neki od sveštenika su prebacili proti Smiljaniću zašto se Savez udruženja ne pozabavi više sa ovim pitanjem, kad je već primio na sebe ovaj angažiment. Smiljanić je priznao da je propust s njegove strane, što se do sada nije više udubio u ovaj problem i preduzeo neke ozbiljnije korake, te je naglasio da on nezna ni to da su kod nas već počela da funkcionišu novo izabrana eparhiska tela (oko ovoga međutim u Savezu je diskutovano).
Na prijemu u mitropoliji, jedan grčki mitropolit upitao je na nemačkom jeziku protu Smiljanića gde je skopski mitropolit. Misleći na mitropolita Josifa, Smiljanić mu je odgovorio da leži bolestan u Beogradu, i da je poreklom iz njegovog kraja. Sveštenicima, koji su čuli ovaj razgovor, poslužio je i ovaj slučaj kao argumenat da poveruju da je Smiljanić više čovek patrijaršije nego udruženja.
 
Diskusije u In. odboru i među sveštenstvom po crkvenom pitanju Makedonije
 
Na nekoliko dana posle odlaska grčke delegacije, sazvano je zasedanje In. odbora, radi ocene situacije oko crkvenog pitanja Makedonije, posle odbijanja Patrijarha da ostane u Skoplju radi pregovora i posle kratkih razgora sa njim i nekim iz njegove pratnje. U diskusiji na zasedanju, svi članovi In. odbora su bili jednodušni u konstataciji da je Patrijarh namerno izbegao razgovore u Skoplju, (razgovore su izbegavali i episkopi) i ako je bio dao obećanje Nestoru Popovskom i da sve činjenice jasno potvrđuju da episkopat – u sadašnjoj situaciji, kada je poboljšao odnose sa državnim organima u Beogradu – ne smatra tako važnim ovo pitanje i nema nameru da ga reši. Dalje, da je Patrijarh mnogo nedostojan i nedosledan u razgovorima, da često menja svoje predloge i obećava stvari koje ne može da sprovede u život, ili preduzima takve korake kojima još više dovodi u pitanje svoj autoritet među episkopatom. Tako naprimer, na stanici u Skoplju, prvo je rekao svešteniku Kirilu Stojanovu da nemaju kandidate sa odgovarajućim moralnim i obrazovnim kvalifikacijama, da odmah iza toga da oni nisu crkveno razvedeni i da treba radi toga da pođu kod njega, i sl. Posle diskusije, kao daljne mere u pravcu rešavanja crkvenog pitanja, In. odbor je doneo sledeće zaključke:
– Da se dalje više ne ide u popuštanju patrijaršiji nego da se ostane pri dosadašnjim zahtevima, što bi to značilo udaljavanje od rešenja svešteničke skupštine i prekoračenje prava i ovlašćenja, koja je ona dala In. odboru. Ako je potrebno ipak da se u nečemu otstupi i popusti, onda da to ide samo preko nove svešteničke skupštine.
– Da In. odbor više ne izlazi pred patrijaršiju sa novim predlozima, jer je svoje zahteve do sada više puta jasno formulisao i jer nema nameru da ih menja, no ako takva inicijativa dođe iz patrijaršije da je prihvati i diskutuje po njoj.
– Da se ranija lista kandidata za episkope (Nestor Popovski i Toma Dimovski) za sada proširi još sa dvojicom – Vladimirom Jovanovskim (teolog iz Ohridskog sreza, oženjen, pristaje da bude kandidat) i Nikolom Trajkovskim (pravnik iz Bitolja, neobično verziran u verskim pitanjima, neženjen, odbija da bude kandidat, no još će se pokušati da ga nagovore), i da se na taj način izbije adut episkopatu za napadanje In. odbora da im ne pruži mogućnost izbiranja zbog malog broja kandidata.
– Da se na terenu preduzme niz mera, da bi se u ovakvoj situaciji ponovnog odlaganja rešenja crkvenog pitanja, sveštenstvo sasvim okupilo oko linije In. odbora, i pored toga što nije konstatovano da u tome postoji neka razjedinenost. Da se sveštenstvu ukaže na to da je jedino In. odbor pozvan da pregovara i kontaktira sa patrijaršijom i episkopatom po crkvenom pitanju i da svojevoljni kontakti pojedinih sveštenika mogu samo da štete njegovim naporima. Radi toga da se posveti veća pažnja radu eparhiskih tela i da se uskoro održe konferencije sa arhijerejskim namesnicima u eparhiskim sedištima.
– Da se do rešenja crkvenog pitanja više ne odobrava učešće pojedinim članovima In. odbora u bilo kakve delegacije srpske pravoslavne crkve, kao što je ranije bio slučaj sa Cvetkom Krstevskim iz Prilepa koji je bio u Grčkoj, i kao što je sada slučaj sa Nestorom Popovskim, koji je predviđen u delegaciji SPC za Sovjetski Savez. To radi toga jer oni ne učestvuju kao pretstavnici crkve u Makedoniji, i jer na taj način ustvari priznaju da je u Makedoniji srpska pravoslavna crkva.
Nema sumnje da nerešeno pitanje crkve u Makedoniji već mnogo teško pada sveštenstvu, najviše zbog toga što im se svakog dana smanjuje broj sveštenika, a nove nema ko da im rukopoloži. Većina sveštenika diskutuje da im crkava svakog dana sve više ide na propasti, i za to okrivljuju ili In. odbor ili Narodnu vlast i traže energičnije mere za rešenje crkvenog pitanja. Dok jedni govore da je potreban jači pritisak na patrijaršiju sa strane saveznih državnih organa, drugi pitaju zašto se ne bi u ovoj situaciji normalizovanih odnosa sa istočnim zemljama obratili Ruskoj, Bugarskoj ili Rumunskoj crkvi za pomoć i na taj način izvršili pritisak na patrijaršiju, ili možda zašto ne bi iz Bugarske povukli obrazovane kaluđere Makedonce koji bi kasnije došli u obzir kao kandidati za episkope. Ima i takvih članova In. odbora koji bi se složili i sa poslednjim predlogom Patrijarha za biranje jednog episkopa, jer smatraju da bi se na taj način prišlo postupnom rešavanju ovog pitanja. Među sveštenstvom u Bitolju, gde je skoncentrisan najviše sveštenika po broju i obrazovanju, u zadnje vreme se primećuju komentari da su sadašnji kandidati za episkope, a naročito Toma Dimovski, zbog loših kvalifikacija ustvari jedina kočnica za rešenje crkvenog pitanja, te da bi trebalo – ako hoćemo da se reši crkveno pitanje – da se Toma otkaže kandidacije za episkopa. Među sveštenstvom mogu da se čuju i mnogi drugi komentari po ovom pitanju, koji rečito govori da bi daljne odugovlačenje ovog pitanja moglo da ima teže posledice.
Jedan monah iz Prilepa nedavno je posetio patrijaršiju radi rukopolo-ženja u jeromonaški čin, pošto mu je to bilo obećano od nekog episkopa. Kako on iznosi, u Beogradu se sreo sa episkopom Germanom, koji mu je rekao da ga ne mogu rukopoložiti jer je to Patrijarh izričito zabranio. No ne samo njega, nego da neće rukopolagati ni bogoslove iz Makedonije, pošto su mnogi posle rukopolaganja za parohije u Srbiji, bežali u Makedoniju. Dalje je naglasio da će Patrijarh objaviti javnu i pismenu anatemu nad sveštenstvom Makedonije, ako i ovoga puta – prilikom boravka sa grčkim gostima u Skoplju – ne dođe do sporazuma. Neki sveštenici, koji su obavešteni za ovo, govore da nisu krivi ni oni u patrijaršji, ni sveštenici Makedonije, nego da je krivo vreme u kome žive.„[62]
Krajem 1956. ili početkom 1957. godine, Savezna komisija za verska pitanja napravila je službenu belešku „Informacija o pravoslavnoj crkvi“ u kojoj je, o problemu u Makedoniji, između ostalog, napisano:
„… Problem crkve u Makedoniji. U odnosima SPC i drzave taj problem se trenutno pojavljuje kao najozbiljniji i najakutniji. Intervencija iz inostranstva, a preko citiranog dela rezolucije Sabora Americko-kanadske eparhije kojim se trazi da se ‘za Juznu Srbiju odobri slobodan i nesmetan izbor srpskog episkopa’, nije slucajno bas po tom pitanju kao prvom. Radi se o pokusaju koriscenja tog problema kao najociglednijeg za zaostravanje pitanja odnosa drzave prema SPC u FNRJ. Jos na proslogodisnje saboru mitropolit zagrebacki Damaskin zahtevao je da se taj problem resi jednostranom odlukom: izborom i postavljanjem episkopa za neke eparhije u Makedoniji i zahtevanjem od drzave da im se dozvoli preuzimanje duznosti bez obzira ko bi oni bili. To je istovetno sa sadanjim sugestijama iz inostranstva. Nije iskljuceno da se na prestojecem saboru ponovo organizuje inicijativa u tom smislu, tim pre sto su i neki pozitivniji episkopi izrazili neraspolozenje prema sadanjem stanju i daljem postojanju tako neresenog problema. Atmosfera u episkopatu, po svemu izgleda, ukazuje nato. Osecajuci i predvidjajuci to, Patrijarh Vikentije je, da bi to preduhitrio, u razgovoru sa svestenicima iz Makedonije uporno insistirao da se resenjem toga pitanja ne ceka zasedanje Sabora, jer tada moze vec stvar biti dovedena u ozbiljne teskoce, nego da se izvrse odredjene pripremne radnje /postavljanje crkvenih tela koje bi on, kao administrator eparhije u Makedoniji, izvrsio onako kako sami svestenici Makedonije odrede/ i glavni problemi fakticki rese pre Sabora, odnosno da Saboru ostane samo mogucnost da sankcionise ono sto on, u sporazumu sa svestenicima iz Makedonije, postigne, kako bi se, dakle, onemogucila eventualna akcija reakcionarnog episkopata i olaksao njegov polozaj.
Problem crkvenih zgrada, zauzetih za potrebe drzavnih ustanova ili za privatne ustanove gradjana. I taj se problem ocigledno sve vise potencira od strane episkopata. Radi se o zgradama pojedinih crkvenih opstina, eparhija i Patrijarsije. Sada je Patrijarsija postavila pitanje vracanja na upotrebu njene zgrade Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, u kojoj se nalazi jedna decja bolnica, a za potrebe preseljenja i smestaja bogoslovije iz manastira Rakovice.
Na temelju svega gore izlozenog moguce je ocekivati da najreakcionarniji deo episkopata, koji jos uspeva da odrzi preovladavajuci uticaj u episkopatu SPC, preduzme i druge korake u cilju pritiska na politiku odnosa saradnje SPC i drzave, kakva se manifestovala narocito u drugoj polovini 1956 godine, odnosno u cilju njenog vracanja u okvire kakvi bi odgovarali njegovim vec navedenim nastojanjima. Ovo bi se moglo ocekivati tim pre sto su dogadjaji u Madjarskoj i drugi najnoviji dogadjaji u svetu u izvesnoj meri ohrabrili neke najreakcionarnije episkope u neprijateljskoj aktivnosti. Neke indicije vec i konkretno upucuju nato.„[63]
Makedonska republička vlast privodila je kraju posao stvaranja Makedonske pravoslavne crkve. Da bi to opravdala sastavila je 14. marta 1957. godine elaborat „Razvoj crkvenog pitanja pravoslavne crkve u NRM od oslobodjenja do danas (sa prilozima)„:
Posle oslobodjenja nase zemlje i odlaska bugarskih episkopa, koji su bili na eparhijama u Makedoniji, pravoslavna crkva u NRM bila je prepustena svestenstvu. Da bi se izbegla dezorganizacija u crkvenom zivotu u NRM, skopsko svestenstvo 1944 godine na sreskoj konferenciji izabira sreski duhovni odbor, kojem je stavljeno u zadatak da radi na formiranju Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u NRM. Na njegovu inicijativu, a uz pomoc ASNOM-a i pretsednika Lazara Kolisevskog, 4 marta 1945 godine odrzan je u Skoplju crkveno-narodni sabor uz prisustvo oko 300 delegata iz cele Republike. Na pomenutom Saboru prisustvovali su kao gosti: pretstavnici narodne vlasti i drustveno-politickih organizacija, kao i pretstavnici ostalih verskih konfesija i mnostvo gradjana. Pored ostalih, sabor je pozdravio pretstavnik ASNOM-a, koji je izmedju ostalog rekao:Makedonski narod, koji je danas potpuno slobodan i koji je u proslosti imao svoju avtokefalnu Ohridsku arhiepiskopiju i mnostvo prosvetitelja i ucitelja koji su igrali vaznu istorisku i kulturno-prosvetnu ulogu, ima potpuno istorisko pravo na svoju avtokefalnu crkvu. Pored toga, to pravo mu daje i fakt sto su u borbama – koje su se vodile za slobodu Makedonije i citave nase zemlje – uzeli ucesca i narodni svestenici. U ime prezidiuma ASNOM-a pozdravljam Vas sabor zeleci Vam uspeha u radu.
Pozivajuci se na odredbe kanona (17 pravilo 4 vaseljenskog sabora, ponovljeno na 5-6 saboru sa 38 pravilom), i na istorisko pravo osmovekovnog postojanja samostalne Ohridske arhiepiskopije na pomenutom saboru je donesena rezolucija:
1) Da se obnovi Ohridska arhiepiskopija kao samostalna – avtokefalna makedonska crkva;
2) Da ima narodni episkopat i narodno svestenstvo, kako bi se sacuvalo nacionalno obelezje makedonskog naroda;
3) Prvi makedonski episkop da nosi tituluohridski arhiepiskop, a pravoslavna crkva u NRMSv. klimentska – ohridska arhiepiskopijau tackama 4 i 5 rezolucije receno je da jedna saborska delegacija poseti ili pismeno izvesti sve ostale avtokefalne crkve sa pomenutim saborskim resenjem i od njih izdejstvuje kanonsku potvrdu za formiranje makedonske crkve (osim srpskoj crkvi drugima se nisu obratili). U tacki 7 izrazno je obrazovanje jugoslovenske pravoslavne crkve-patrijarsije, u ciji bi sklop usla i makedonska pravoslavna crkva. Ova rezolucija je bila umnozena i dostavljena srpskim arhijerejima i velikom broju pravoslavnih svestenika u Jugoslaviji.
Od delegiranih svestenika iduceg dana na saboru je izabran Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u NRM. U njemu su usla tri clana kao izvrsni odbor, i plenum od svih pretstavnika teritorijalnih crkvenih organizacija.
U to vreme patrijarsiski presto SPC je bio upraznjen posto se patrijarh pokojni Dozic nalazio u inozemstvu. Uprava SPC je bila u rukama skopskog mitropolita Josifa. U medjuvremenu mitropolit Josif, preko svetog arhijerejskog sinoda, obratio se komandantu Beograda za objavu za slobodno putovanje u Skoplje. Aktom br. 173 od 17. III. 1945 godine odbijeno je njegovo trazenje, a ministar unutrasnjih poslova DFJ izvestio je sv. Sinod da se on licno stavlja na raspolozenje da organizovanje jednog sastanka izmedu arhijereja koji si ranije bili u NR Makedoniji izvesnog broja broja svestenika iz NR Makedonije kako bi se pretresli njihovi aktuelni problemi. Do ovoga nije doslo zbog stava mitropolita Josifa koji nije hteo da razgovara sa pretstavnicima Inicijativnog odbora u NR Makedoniji, iz razloga sto nije priznavao NR Makedoniju nego je i dalje tretirao kao Juznu Srbiju, u kojoj po njegovoj logici zive Srbi i nesto Bugara – tamo dole na jugu zive samo Srbi, a ima i nesto Bugara govorio je on. Umesto ovog sastanka mitropolit Josif i dalje trazi da se vrati u NRM i odredjuje za sediste svoje eparhije crkvenog suda skopske mitropolije – Vranje s ciljem da pridobija simpatizere medju svestenicima Makedonije saljuci im novac i direktive.
Kao i 3. III. 45. g. tako i 8. III. posle crkveno-narodnog sabora, od strane privremenog In. odbora, sveti Sinod je u celosti obavesten za odluke pomenutog sabora. Na sednici Sv. Sinoda od 9. septembra 1945 godine odluceno je: Ne priznaje se samostalnost pravoslavne crkve u NRM, nepriznaje se i osudjuje svaka akcija i rad In. odbora za organizovanje pravoslavne crkve u NRM, isticuci da je on nezakonito i protiv kanonski prigrabio crkvenu upravu u eparhijama – kao i to da su resenja nekakvog Acrkvenog-narodnog saboraA, protiv kanonska. Na kraju je upucen poziv svestenstvu i pravoslavnom narodu u eparhijama u NRM da se obracaju i pokoravaju zakonitoj i kanonskoj hijerarhiji. (Glasnik SPC br. 10 od 1. XI.45 g.).
U medjuvremenu, od dodeljene pomoci od Savezne Vlade (Min. finansija br. 4036 od 6.VI. 45 godine) SPC u iznosu od 15.000.000 dinara nije odvojeno nista za eparhije u NRM, sa motivacijom da ce se dodeljivati samo pod uslovom vracanja pravoslavne crkve u NRM u krilomajke srpske pravoslavne crkve. I na ostale proteste koji su posle ovoga usledili od In. odbora, a od kojih bi pomenuli onaj koji se odnosi u vezi upucivanja glasnika i drugih stvariSrpskim pravoslavnim crkvama u Makedoniji, bili su na isti nacin i sa istim motivacijama od sv. sinoda odbijani.
Ovakav stav patrijarsije izazvao je prilicno nezadovoljstvo od svestenstva i vernika, dok je zahtev za avtokefalnu crkvu u NRM isao na ruku sovinistickim i neprijateljskim elementima. Zato je iduce godine od 8-9 maja 46 g.-na inicijativu politickog rukovodstva i Republicke vlade-sazvana nova konferencija svestenstva i zauzet stav protiv avtokefalne crkve, a za odredjenu autonomiju crkve u NRM u okviru pravoslavne crkve u FNRJ. Na toj skupstini doneta je nova rezolucija, u kojoj se kaze: da pravoslavna crkve u NRM dobije svoje narodne episkope i narodno svestenstvo; crkva u NRM da bude autonomna i da sama resava sva svoja unutrasnja pitanja; da se trazi formiranje pravoslavne crkve u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji u koju bi usle na sasvim ravnopravnoj bazi sve pomesne republicke crkve; da se izmeni ustav SPC i donese nov sastavljen od komisije od podjednakog broja pretstavnika svih pravoslavnih crkava u Jugoslaviji, i na kraju da svaka pomesna crkva ima svoga pretstavnika u sinodu pravoslavne crkve u Jugoslaviju. Na skupstini je tajnim glasanjem izabran nov In. odbor od 13 clanova, kome je skupstina stavila u zadatak da i dalje radi na sredjivanju crkvenih prilika, odnosno na formiranju pravoslavne crkve u NRM.
Novo izabrani In. odbor posle skupstine preduzeo je niz mera za izvrsavanje zakljucaka skupstine i sredjivanje situacije u crkvi. Skoro svim arhijerejskim namesnicima i parohiskim svestenicima u Jugoslaviji dostavljen je apel, u kojem se – upoznajuci ih sa odlukama skupstine – trazi da pomognu sa svoje strane u sredjivanju crkvenih prilika u Jugoslaviji. Dalje je preuzeo preventivne mere prema akcijama mitropolita Josifa, koji je u licu malog broja svestenika NRM nalazio svoje privrzenike radi sprovodjenja svoje stare velikosrpske politike. S druge strane, poveo je borbu protiv bugarofilskih i vancovistickih elemenata, koji – gledajuci teznje i akcije mitropolita Josifa – nisu hteli da se otkazu svojih politickih stavova i na crkvenom polju, nego su ometali In. odbor u resavanju njegovih zadataka. Ovu situaciju u crkvi su iskoristile katolicka crkva i druge inoverske konfesije, koje su otpocele dalove u mutnompravoslavne vernika u NRM. U tom pravcu posebnu akciju je sprovela unijatska propaganda koja je i u proslosti koristila za svoje ciljeve versko-politicke borbe u Makedoniji. Sve ovo nije smetalo mitropolitu Josifu, Nektariju, Vasiliju Kosticu, Jovanu Niskom, kao i Dionisiju i Nikolaju Velimirovicu u Americi, da i dalje istupaju sa velikosrpskim sovinizmom, nevideci u ovim akcijama unijata i drugih sekta opasnost od ponovnog ozivljavanja versko-politickih borbi. No, i pored toga novo izabrani In. odbor je preko odrzavanja cestih konferencija, licnog kontakta sa svestenicima i direktivnih pisama, uspeo da u kratkom vremenu likvidira sve ove pojave i da orijentira svestenstvo na pravilan put bratstva i jedinstva. U tom cilju je organizovano i svestenicko udruzenje u NRM, koje je isto tako preduzelo niz mera u pravcu pravilnog upoznavanja svestenika u FNRJ sa stanjem crkve u NRM i sa opravdanim zahtevima makedonskog svestenstva, u cemu se u velikoj meri uspelo. Savez udruzenja, svatajuci i odobravajuci pravedne zahteve svestenika i vernika Makedonije oko oformljenja crkve, zalozio se da pomogne In. odboru u tom pravcu.
Dok su arhijereji SPC, nepoznajuci situaciju crkve u Makedoniji i rukovodeci se uglavnom izvestajima mitropolita Josifa, gledali neprestano u In. odborunezakonitu i nekanonsku organizaciju, dotle je Inicijativni odbor uspeo – potpomognut od svestenika i vernika – da stvori jednu cvrstu crkvenu organizaciju, radeci jednako na tome da nekako ubedi faktore SPC da im jedinstvo pravoslavne crkve lezi pri srcu, buduci svesni toga da i crkveno jedinstvo doprinosi ocuvanju nacionalanog suvereniteta.
U ovo medjuvreme dogadja se povratak pokojnog patrijarha Dozica u zemlju. U novembru 1946 godine, jedna delegacija – sastavljenja od svestenika i mirjana – posecuje pokojnog patrijarha Gavrila pred kojim iznosi zahteve za resenje crkvenog pitanja, koji su doneti na skupstini 1946 godine. Medjutim patrijarh je ostao pri trazenju da se u NRM vrate arhijereji sa svojim saradnicima, koji su napustili eparhije u Makedoniji 1941 god.
10 maja 1947 godine patrijarha je posetio pretsednik Vlade NR Makedonije drug Lazar Kolisevski u pratnji Ljubodraga Djurica i prote Milana Smiljanica, kojom prilikom pred patrijarhom je izneo opravdane zahteve makedonskog svestenstva da imaju svoju crkvenu slobodu, svoj episkopat i narodno svestenstvo. I ovom prilikom patrijarh je insistirao na vracanju stanja od 1941 godine, odnosno bivsih arhijereja, isticuci da time nema da se koci politicko drzavni zivot u NRM, buduci da oni nemaju nista protiv upotrebe makedonskog AdijalektaA i naziva njihovih crkvenih tela. Na primedbu druga Kolisevskog, da je nemoguce vracanje starih arhijereja u NRM, a specijalno mitropolita Josifa, zato sto ih narod i svestenstvo ne zele, patrijarh je odgovorio da Josifa ne zelinekakav In. odbor koji je za njih u crkvi bez ikakvog zvanicnog svojstva, a da bi kad bi se to postavilo pred narodom i svestenstvom da se oni slobodno iskazu, za njega bila ogromna vecina.
Uskoro posle posete druga Kolisevskog, patrijarh je o ovim razgovorima referisao pred arhijerejskim saborom i dobio od episkopa punu podrsku svoga stava, te je reseno da se nikako ne popusta po pitanjuSPC u NRMnego da se crkveni poredak zapazi onakav kakav jekroz vekovepostojao. 19. maja 1947 g. sv. arhijerejski sabor je uputio pismo pretsedniku vlade FNRJ u kojem ga molida svojim posredovanjem kod zemaljske vlade NRM omoguci i olaksa sto skoriji povratak zakonitih arhijereja u NRM, odnosno u tamosnje tri eparhije. (A.S.Br. 33 zap. 1947 g.). No, In. odbor se nije razocarao ni od ovakvog necrkvenog stava odgovornih faktora SPC, nego je i dalje istrajno stajao na pozicijama ocuvanja i ucvrscenja reda i mira u redovima svojih svestenika, dokazujuci i dalje sa argumentima svoje opravdane zahteve pred faktorima narodne vlasti i crkve.
Meseca septembra 1947 godine, patrijarha Gavrila je ponovo posetila delegacija In. odbora (od 5 svestenika i dva civila), koja je u prisustvu zagrebackog mitropolita Damaskina, glavnog sekretara sv. sinoda prote Alagica i pretsednika verske komisije NR Srbije prote Milana Smiljanica postavila ove zahteve:
1) Da crkva u Makedoniji bude samoupravna u kanonskom jedinstvu sa srpskom crkvom i u kanonskom jedinstvu sa patrijarsijom.
2) Da NRM dobije za svoje eparhije narodne arhijereje koji ce propovedati na narodnom jeziku i biti izabrani od naroda i svestenika u NRM, a predlozeni sv. arh. saboru na hirotoniju.
3) Da se unesu izmene u ustav SPC i donese nov ustav za za Jugoslovensku patrijarsiju, odnosno jugoslovensku pravoslavnu crkvu. Crkva u NRM da ima pravo na donosenje svoga ustava u duhu jedinstva sa jugoslovenskom patrijarsijom. U daljem razgovoru delegacija je izrazila saglasnost da patrijarh nosi titulusrpski i cele Jugoslavije, a da poslanice povodom bozicnih i uskrsnih praznika, koje se budu slale u NRM, budu na makedonskom jeziku.
U odgovoru na gore iznesene predloge, patrijarh je kategoricki odbio razgovor po bilo kojem predlogu. On je istakao da se u niukojem slucaju nece sloziti sa razbijanjem srpske pravoslavne crkve, niti sa odricanjemod istorijskog pravanad eparhijama u NRM. Po pitanju episkopa je podvukao da se nemoze govoriti o novim episkopima sve do smrti mitropolita Josifa i episkopa Vikentija. Dalje je napao Inicijativni odbor da trazi filetizam u crkvi. (iz zapisnika o razgovoru delegacije sa patrijarhom).
1950 godine umire patrijarh Gavrilo Dozic, zbog cega je sazvan arhijerejski sabor koji je bazi clana 45 ustava SPC, a sa odlukom broj 1182 zap. 358 od 12.V.1950 godine, odredio izborni sabor u junu 1950 godine radi izbora novog patrijarha. U izboru novog patrijarha (Vikentija) iz Makedonije je ucestvovalo pet svestenika – clanova In. odbora, kojima su od strane sabora poslate pozivnice radi ucestva u izboru. In. odbor, saglasnoscu da ucestvuje u izboru, i ovom prilikom je pokazao da zeli da se crkveno pitanje resi u okvirima SPC u FNRJ.
6.XI.1951 godine, ucinjena je poseta novom patrijarhu Vikentiju od strane In. odbora. Delegacija je bila sastavljenja od pet svestenika i jednog civila. Prilikom prijema, pored patrijarha Vikentija, prisustvovali su i clanovi svetog Sinoda – episkopi: Venijamin, Makarije, Vasilije i Nikanor. Posle izlaganja svestenika Nestora Popovskog – pretsednika In. odbora – u kojem je izrazio zelju za brzo resavanje crkvenog pitanja u NR Makedoniji, patrijarh Vikentije – posto je prethodno upoznao clanove sv. sinoda sa ranijim razgovorom sa delegacijom – izrazavajucizadovoljstvozakljucio je prijem sledecim recima:Sretan je ovaj dan sto smo se sastali na pravo mesto u interesu cele nase crkve. Steta je sto do ovoga nije ranije doslo. Vi ste ucinili jedno dobro delo, a mi se nadamo dacemo postici ono koje zelimo. Obecavam da cemo sa velikom paznjom i ljubavlju ovo prouciti i preduzeti potrebne mere da se sto pre okonca. Mi smo ziveli u podvojenim prilikama, a mogu reci da ste vi u Makedoniji najvise trpeli i pravo je cudo da ste odrzali svoju veru pravoslavnu i svoj jezik i narodnost.Na trazenje patrijarha, In. odbor je kasnije podneo i pismeno izlozenje (br. 1679 – 15.XI. 1951 godine) u kome su predlozena dva kandidata za arhijereje u NRM (svestenici) i tri civila. Pored toga u izlozenju se naglasava da pravoslavna crkva u NRM priznaje jurizdikciju SPC u koliko ista bude postovala nacionalni suverenitet makedonskog naroda. Administrativni jezik da bude makedonski, a bogosluzbeni crkveno slovenski, i na kraju eparhije i druge crkvene institucije u NRM da nose makedonske nazive. Dalje u izlozenju je bilo predlozeno sinodu da izdejstvuje pred saborom premestaj mitropolita Josifa iz skopske mitropolije, te izrazena zelja za dolazak u posetu Inicijativnom odboru episkopa Dositeja Stojkovica, koji bi se na licu mesta upoznao sa stanjem i problemima crkve i makedonskim svestenicima.
Kao rezultat ovog kontakta, pocetkom decembra 1951 godine usledila je poseta vikarnog episkopa Dositeja Stojkovica NR Makedoniji. Tom prilikom on je pored Skoplja posetio Bitolj i Ohrid. No, zbog reagovanja mitropolita Josifa, patrijarh Vikentije poziva Dositeja da napusti NRM i da se pri povratku izvini mitropolitu Josifu zbog sluzenja u Skoplju bez njegovog odobrenja. Dositej nije prihvatio ovakvu sugestiju patrijarha, nego je cak pred episkopima podneo vrlo pozitivan izvestaj za stanje crkve u NRM. Posle povratka Dositeja, patrijarh se je pismeno izvinio mitropolitu Josifu, zbog posete Dositeja Makedoniji bez njegovog odobrenja. Za vreme svog boravka u NR Makedoniji, Dositej je pred nekim clanovima In. odbora i pred sekretarom saveza svestenickih udruzenja FNRJ Ratkom Jelicem, govorio da prihvata u potpunosti stav i zahteve makedonskog svestenstva po crkvenom pitanju – onako kako ih je delegacija In. odbora poslednji put postavila pred patrijarhom i Sinodom, te da se ne slaze da se to resava delimicno, kako misle neki od arhijereja. Krivicu za do sada zategnute odnose izmedju patrijarsije i svestenika u NRM je bacio na pokojnog patrijarha i na neke arhijereje, koji su stajali na stanovistu da se Josif vrati u Skoplje. U vezi toga je govorio: ATreba dati naocare Josifu ako nemoze da vidi svojim ocima stvarnu situaciju i raspolozenje u Makedoniju. Mnogi episkopi su negativno raspolozeni po crkvenom pitanju u NRM i nemogu da shvate da tu zivi makedonski narod, te zbog toga misle da posalju episkope Srbe. Oni bi hteli da i dalje ostane ovakvo stanje, stim sto bi mene postavili za vikarnog episkopa u jednu, a mozda prota Tomu Dimovskog (predlozen kandidat za episkopa) u drugoj eparhiji. Josif da ostane titularni skopski mitropolit, no ako to nemoze onda da bude skopski mitropolit Vasilije Kostic, koga su stom namerom izabrali 1947 godine i o cemu on i danas sanja. Pre polaska u Makedoniju, Vasilije mi je preporucio da odem do Josifa da bi me upoznao sa prilikama u Makedoniji, odnosno da mi kaze koji su bugarasiA. Pri odlasku Dositej je obecao da ce svoje utiske izneti pred patrijarhom i verskom komisijom FNRJ i produpirati stav makedonskih svestenika.
Pre dolaska episkopa Dositeja u NRM, patrijarh je – na pitanje urednika TANjUG-a u vezi crkve u NRM – u svojoj izjavi izmedju ostalog (od 27.XI.) rekao da srpska crkva oduvek zeli resenje ovog pitanja i da je prilikom izmene ustava arhijerejski sabor uneo izvesne odrede da bi zadovoljio zelje makedonskog svestenstva u odnosu na zahteve po pitanju jezika (cl. 4 ustava SPC, prema Glasniku iste br. 7 i 8 od 1.VIII.1948 god. izmenjen je i glasi:Sluzbeni jezik srpske pravoslavne crkve je srpski sa pismom cirilica. U izuzetnim opravdanim slucajevima moze se otstupiti od ove odredbe u pogledu jezika za unutrasnju upotrebu u kojim slucajevima donosi specijalnu odluku sv. arh.sinod, na osnovu ove odredbe.). Dalje kaze da su ga pre kratkog vremena posetili delegati Inicijativnog odbora te pred njima i clanovima Sinoda izneli sledece zelje:Da priznaju jurizdikciju SPC i traze da im se izaberu episkopi za njihove eparhije. Da je delegacija ucinila dobar utisak i da veruje da zele iskreno pravilno resenje crkvenog pitanja u NRM. Na kraju kaze da ce resavati na osnovu pismenih zelja koje im je Inicijativni odbor dostavio i da se nada da ce se ovo pitanje povoljno resiti, posto su priznaji jurizdikciju.
U martu 1952 godine posle zasedanja plenuma saveza udruzenja, patrijarha je posetio pretsednik In. odbora sa jos nekim svestenicima, i tom prilikom su dobili obecanje od patrijarha da ce pitanje crkve u NRM postaviti pred arhijerejski sabor u maju tekuce godine i da se nada resenju prema njihovim zahtevima. Pred sam arhijerejski sabor, In. odbor je ponovio svoje ranije pismene zahteve, isticuci za kandidate episkopa Dositeja Stojkovica, protu Tomu Dimovskog i tri civilna lica. Posto su svi izgledi – prema tadasnjem raspolozenju episkopa – bili da se i na ovom arhijerejskom saboru nece prihvatiti predlozeni kandidati iz NRM, Inicijativni odbor je neposredno pre zasedanja Sabora zamolio Patrijarha da skine njihovo pitanje sa dnevnog reda i da ga odlozi za kasnije.
Na izvesno vreme posle arh. sabora, patrijarh je predlagao In. odboru da se u Bitolju i Stipu izaberu arhijerejski zamenici i druga eparhiska tela i potcine direktno njemu, a da pitanje skopske mitropolije ostane ostvareno posto Josif ne zeli da se otkaze. Smatrao je da ce na ovakav nacin privoleti kasnije Josifa da se otkaze Skoplja. Posle toga pri jednom drugom kontaktu sa clanovima In. odbora, patrijarh je obecao da ce pocetkom 1953 godine pozvati jednu njihovu delegaciju radi razgovora po crkvenom pitanju pre zasedanja sabora. No, do poziva delegacije nije doslo, nego je patrijarh u aprilu 1953 godine pri jednoj poseti svestenika iz NR Makedonije zatrazio da postave na ovaj sabor pitanje crkve u NRM. Nevideci da postoje uslovi za resenje pitanja, In. odbor nije postupio po ovom predlogu.
U toku oktobra 1953 godine, dva svestenika iz Makedonije dosla su u kontakt u patrijarsiji sa episkopima Vasilijem, Nikanorom i Germanom, kao i sa nekim sluzbenicima patrijarsije. Episkop German – napadajuci In. odbor da se mnogo ne brine za crkvu – je rekao:Ja prosto zalim, za pokojnim Gavrilom, jer je on znao da bude ostar sa njima (In. odborom) dok je patrijarh Vikentije prema njima nekako mnogo blag i popustljiv. Mi ne priznajemo nikakav In. odbor. Kad su se dotakli pitanja crkve u NRM, episkop Vasilije je rekao:To bi pitanje odavna bilo reseno da vasi dole nisu bili suvise nadmeni i da su imali dobre kandidate. Ako bi oni bili ispravni u trazenju narodnih vladika, mi ne bi imali nista protiv. Evo od nas 30 vladika neka biraju koga hoce, mi cemo im dati rado svakog koga zatraze. Ali predlagati za vladike prota Tomu i neke civile, nije nista drugo nego igrati se karnevala sa crkvom. Zato smo mi dali mitropolitu Josifu da i dalje upravlja sa skopskom mitropolijom, i ako je bolestan i star. Nece nas oni pokolebati u nasem stavu. Zamenik mitropolita Josifa – prota Dajkovic, u vezi ovoga je govorio da Josif misli da do svoje smrti ostane skopski mitropolit, te i ako nezna kako ce se resiti pitanje crkve u NRM, siguran je u tome da nece onako kako trazi In. odbor.
Pre zasedanja arh. sabora u toku 1954 godine preduzete su mere da se ovo pitanje ponovo postavi na resavanje. Koncem meseca marta, pri jednoj poseti od strane clanova glavnog odbora saveza udruzenja, patrijarh je opet pokrenuo pitanje crkve u NRM i zatrazio da se postavi na saboru, izjavivsi da su gotovi da ga konacno rese ako crkva u NRM raspolaze sa kandidatima, koji cak nemoraju da imaju vise obrazovanje, nego je dovoljno da su omirisali tamjan.
U toku aprila iste godine po ovom pitanju vodjeni su pregovori izmedju sinoda i patrijarha jedne i verske komisije FNRJ i pretstavnika Izvrsnog Veca NR Makedonije, s druge strane. Doslo se do zakljucka da se pitanje postavi pred sabor i konacno resi, posto se patrijarh slozio da za episkope budu sigurno izabrani pored Dositeja Stojkovica – i dva kandidata iz NRM: Nestor Popovski i Toma Dimovski; da se u administraciju upotrebljava makedonski jezik i da crkva bude u kanonskom jedinstvu i pod jurzdikcijom srpske crkve – patrijarsije. Pre zasedanja sabora, pored dokumenata za gore pomenute kandidate za episkope i zelja svestenika da oni budu birani za episkope, koje je svestenstvo jednodusno izrazilo na eparhiskim skupstinama u Skoplju, Bitolju i Stipu, Inicijativni odbor je u gornjem duhu pismenim putem ponovio zahteve za resenje crkvenog pitanja u NRM, odricuci se na taj nacin od ranijih zahteva sa sabora u 1945 god. Zahtevi su bili formulisani na sledeci nacin:
1) Pravoslavna crkva u NRM da bude u kanonskom jedinstvu sa SPC na celu sa patrijarhom, Sv. arh. saborom i sinodom.
2) Crkva u Makedoniji da nosi naziv pravoslavna crkva u Makedoniji kako bi se i na ovaj nacin sacuvao nacionalni suverenitet makedonskog pravoslavnog naroda.
3) Da se u administraciji upotrebljava makedonski jezik a po crkvama crkveno slovenski.
4) Da se na saboru izaberu za kandidate u NRM svestenik Nestor Popovski, prota Toma Dimovski i preosveceni episkop Dositej Stojkovic.
5) Sve ovo je bilo preduzeto i po zelji svetog sinoda koji je preko patrijarha poslao In. odboru pismo pod broj 1149 zap. 333 od 25 maja 1954 godine, koje glasiSveti arh. Sinod u sednici svojoj pod gornjim brojem i datumom doneo je ovu odluku: Umoliti njegovu svetost patrijarha srpskog gospodina Vikentija da preko Inicijativnog odbora za organizaciju pravoslavne crkve u NR Makedoniji pribavi od tamosnjeg svestenstva zelje o kandidatima, koji bi mogli doci u obzir za izbor episkopa za popunjavanje upraznjenih eparhija u NRM.
No i pored gore preduzetih mera, na ovom arh. saboru crkveno pitanje u NRM ne samo sto nije reseno, nego cak nije uzeto ni u detaljnije razmatranje. Ucinili su samo toliko da je zakonodavni odbor Sabora doneo resenje – koje je prihvatio arh. sabor – sledece sadrzine:
1) Sveti arh. sabor sa zadovoljstvom uzima na znanje molbu pravoslavnog svestenstva u NR Makedoniji u pogledu sredjivanja tamosnjih prilika.
2) Isto tako sveti arh. sabor nacelno nema nista protiv zelja izrazenih u prestavci pravoslavnog svestenstva u NR Makedoniju da se tamosnje crkvene prilike srede u granicama ustava SPC.
3) Stoga umoliti njegovu svetost patrijarha srpskog gospodina Vikentija da sa svetim arhijerejskim sinodom i dalje dejstvuje u pravcu sredjivanja crkvenih prilika u NRM“. (dostavljeno In. odboru pod br. 165/54 od 30. IX 1954 g. u vezi trazenja istog od 23.IX. tekuce godine.) I ako je arhijerejski sabor ustvari negativno resio ovo pitanje, on se ipak potrudio da sa ovakvom odlukom pretstavi stvar tako da ne odbacuje konacno ovo pitanje, plaseci se eventualnih posledica koje bi posle toga nastale.
Ovakav negativan ishod pitanja pravoslavne crkve u Makedoniji moze da se objasni neprijateljskom atmosverom koja je vladala pre, za vreme i posle zasedanja sabora, u redovima episkopata. Pre sabora sinod je zatrazio od episkopa da posalju izvestaje o stanju u njihovim eparhijama, u kojima su svi reakcionerni episkopi izneli razne ApoteskoceA na koje nailaze u odnosima sa vlastima na terenu, zeleci da na taj nacin stvore mucnu atmosveru na saboru i da prestave polozaj crkve u nasoj zemlji nepodnosljivim. Iz iznetog i nagovestenih istupa pojedinih episkopa, ocekivalo se da ce tesko proci postavljena pitanja na saboru, a posebno za crkvu u NRM. Patrijarh – koji je pre i u toku sabora nastojao da stvori povoljnu atmosveru za resavanje svih pitanja u dugu obecanja koja je sinod pre toga dao saveznoj verskoj komisiji – nije uspeo u tome, jer je grupa reakcionernih episkopa protiv njega podigla citavu kampanju. Ova grupa je – i ako je u toku sabora bila ponovno skrenuta paznja sinodu od strane verske komisije FNRJ, da bi odbacivanje pitanja crkve u NRM znacilo da crkva ne priznaje ravnopravnost narod u nasoj zemlji, postojanje makedonskog naroda i postojecu stvarnost, da je narod vrlo osetljiv na nacionalnom pitanju kao i da je polozaj Josifa kao skopskog mitropolita neodrzljiv – nije htela da vodi o tome racuna, nego je negativnim resavanjem ovog i niza drugih pitanja ustvari isla na ocigledno zaostravanje odnosa crkve sa drzavom.
Pored toga sto su ovi episkopi podigli ostru kampanju protiv predlozenih kandidata iz NRM, pokazalo se da su uopste protiv toga da se stvaracrkva u crkvi, jer po njima moze postojati samo srpska pravoslavna crkva, a ne jos neka druga unutar nje, jer bi to bilo protivno ustavu iste. Banjalucki episkop Vasilije Kostic istupajuci protiv kandidata cak je govorio:Komunisti hoce toliko da ponize SPC, da hoce da nam za episkope nametnu ljude koji nisu dostojni da nose mantije.
Interesantan je stav episkopa Simeona Stankovica, koji je u toku sabora nekim svestenicima iz Makedonije govorio da nema izgleda da ce se resiti pitanje makedonske crkve, jer kandidati nemaju potrebnih kvalifikacija, a sto je najvaznije da su o njima obavesteni da su orijentirani prema Bugarima i da bi kao episkopi radili na otcepljenju crkve NR Makedonije. Govoreci da u NRM vecinom stanovnistva cine Srbi, rekao je da treba da prime srpske episkope.
Arhimandrit Jovan Velimirovic, sinovac vladike Nikolaja i rektor bogoslovije u Rakovici, napadajuci patrijarha sto popusta po ovom pitanju, u toku rada sabora nekim svestenicima iz NRM je govorio da bi SPC napravila velike zrtve ako bi tretirala crkvu u NRM kao zasebno pitanje.To su ustvari upraznjene eparhije. Tu nesto nije u redu kad se predlazu ozenjeni svestenici koji bi vise odgovarali za politicke komesare u crkvi‘, te predlaze da se prime dostojni episkopi bez obzira na nacionalnost, jer bi to bila bratska pomoc od strane SPC Makedoncima.
Najveci udeo u negativnom resavanju ovog pitanje je imao episkop Vasilije Kostic, dostojni zamenik mitropolita Josifa po reakcionarnom drzanju i po podupiranju svih negativnih stavova. Pre i posle sabora, bio je inicijator svih hajki koje su preduzimane medju episkopatom protiv kandidata iz NRM, govoreci izmedju ostalog da nemogu da prime za episkope ljude bez ikakavog autoriteta u narodu, i predlazuci kao dobre kandidate Burkovica i Spasica, poreklom Makedonci, a inace u Beogradu poznati kao velikosrbi. Posle sabora pred svestenicima iz NRM protiv kandidata je istupao i prota Toma Dajkovic zamenik Josifa, nazivajuci ihbugarasima.
Ova velikosrpska politika koju episkopi zele da i dalje sprovode preko crkve, jasno se vidi i iz njihovog odnosa prema bogoslovcima iz NRM u Prizrenu i Rakovici. Nad istim se, preko zabranjivanja makedonskog jezika, sprovodi denacionalizatorska politika, zbog cega su se neki prizrenski bogoslovi zalili In. odboru. Pod uticajem ovakve politike, doslo se do toga da su neki od ucenika Makedonaca u Rakovici cak napadali politiku Inicijativnog odbora po crkvenom pitanju kao nepravilnu. Interesantan je stav profesora Gosovica u Rakovici, koji smatra da u sadasnjim uslovima ne bi trebalo otvarati bogosloviju u NRM, jer se zapostavlja srpski jezik. On kaze:Prosto mi je zao sto se destruktivno deluje na taj nas elemenat na Jugu. Jug – koji je kroz istoriju bio neiscrpna riznica srpstva, danas se otudjuje. Svestenik je bio i ostaje nosioc svih ideja, te ako mi budemo imali svoje svestenike dole, sa time cemo odrzati srpsko obelezje naseg naroda do odlucujucih momenata.
Sredinom oktobra 1954 godine, prilikom posete sinodu od pretstavnika glavnog odbora saveza udruzenja, sinod je ponovo pokrenuo pitanje crkve u NRM. Izmedju ostalog patrijarh je primetio da nemoze rukopolagati svestenike za NRM zato sto ga nisu priznali zvanicno za administratora i zato sto ga svestenici ne spominju na bogosluzenjima (primedba Vasilija), te da pitanje crkve nije reseno zato sto je sabor dosao do zakljucka da njihovi kandidati nemaju uslova i kvalifikacija za episkopski cin. Pri tome makedonski svestenici su bili napadnuti da ne priznaju ustav SPC, a patriarha kao administratora i sve drugo sto ustav nalaze, posle cega tek bi moglo da se ide na biranje za episkopa. Kao uslove za resenje ovog pitanja, patrijarh je ispred sinoda postavio sledece: da se u NRM prizna zvanicno, a ne samo na papiru, patrijarh za administratora svih eparhija; da se u svakoj eparhiji obrazuju eparhiska crkvena tela i izaberu arhijerejski zamenici i namesnici od ljudi iz sredine Makedonoca, te da se sve to posalje njemu na odobrenje. Na ovaj nacin smatra da bi se uspostavili normalni odnosi i normalan crkven zivot, posle cega bi se islo dalje u resavanju crkvenog pitanja. Posle toga mozda bi doslo u obzir unosenje nekih izmena i u ustavu SPC.
29 oktobra 1954 godine, patrijarh je uputio jedno pismo pretsedniku Savezne verske komisije pod br. 115/54, u kojem iznoseci kao glavne smetnje na putu resavanja ovog pitanja, sto Makedonci nemaju pogodne kandidate, i citirajuci resenje sabora od 14 maja 1952 godine i od 16 juna 1954 godine po ovom pitanju pored ostalog predlaze sledece:Misljenja smo da bi se na osnovu ove odredbe moglo uspostaviti redovno stanje u eparhijama NRM i time ujedno uspostaviti i jedinstvo pravoslavne crkve. Sva lica u crkvenoj upravi bili bi Makedonci vezani mojom licnoscu kao patrijarha i kao administratora – eparhija u NRM. Ovo bi se moglo uciniti i pre sastanka sv. arh. sabora, kome bi se samo podneo izvestaj o izvrsenoj odluci. Pitanje izbora episkopa bi se moglo proucavati kroz sastanke sv. arh. sabora, a eparhiski organi i vlasti mogli bi funkcionisati i do dolaska episkopata. Sasvim je prirodno da bi se pri organizovanju crkvene uprave uzele u obzir i primenile odredbe ustava SPC po pitanju sluzbenog jezika, pecata i naziva parohija, crkvenih opstina i manastira. Na kraju patrijarh moli pretsednika savezne verske komisije za posredovanje u ovom pitanju.
Posle ovoga inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji, 22. XII. 1954 godine je uputio akt patrijarsiji pod broj 2143, u kojem moli patrijarha da primi zajedno sa clanovima sv. sinoda jednu delegaciju In. odbora radi razmatranja najnovijih predloga sinoda za razresenje crkvenog pitanja. Do prijema ove delegacije je doslo 11 januara 1955 godine, na kojem su pored patrijarha bili prisutni jos budimski episkop German i toplicki Dositej Stojkovic. Delegacija je ostavila sledece zahteve:
1) Nacionalno obelezje crkve i eparhija u NR Makedoniji
2) Upotreba makedonskog jezika u administraciji;
3) Izbor episkopa domorodaca za eparhije u Makedoniji.
Patrijarh i prisutni episkopi su izneli stanoviste da se normalizacija crkvenog stanja u Makedoniji mora izvrsiti na osnovu odluka arh. sabora, trazeci da se prvo sprovode organizacija crkvenih vlasti i organa po eparhijama prema ustavu SPC, a da se posle ide na resavanje drugih pitanja. U vezi ovog razgovora uskoro je patrijarsija uputila akt In. odboru pod br. 12 od 20.I.55 godine, u kome izmedju ostalog se citira sledeca odluka sabora:Preporuciti sv. arh. sinodu da u eparhijama u NR Makedoniji pokusa preko nadleznih g.g. arhijereja uspostaviti redovno crkveno stanje, t.j. da se uspostave redovni eparhiski crkveni sudovi, kao i druga crkvena tela i organi, a narocito kanonsko spominjanje nadleznih arhijereja. U vezi stim umoliti nadlezne g.g. arhijereje tih eparhija da sv. arh. sinodu u svoje vreme podnesu izvestaje o izvrsenju ove odluke. Dalje patrijarh u pismu izrazava misljenje da bi se na ovaj nacin uspostavilo redovno stanje u eparhijama u NRM, a naglasavajuci da bi sva lica u crkvenoj upravi bili Makedonci vezani njegovom licnoscu kao patrijarha i administratora eparhija u NR Makedoniji. Pored toga iskazuje misljenje da bi bilo zgodno sve ovo sprovesti pre samog zasedanja sabora.
Pored toga, u toku januara i pocetkom februara, u Beogradu su nastavljeni pregovori po crkvenom pitanju izmedju sv. sinoda s jedne, i pretsednika savezne verske komisije i presednika Izvrsnog Veca NRM druga Ljupca Arsova s druge strane. I pored duge diskusije na ovim pregovorima, ipak se nije doslo do zeljenih rezultata. Ostalo je nereseno pitanje naziva crkve u Makedoniji, pitanje pecata i dr. Pretstavnici SPC su i dalje stajali na stanovistu da se prethodno izvrsi reorganizacija po eparhijama u smislu zahteva ustava SPC, a posle da se ide na resavanje drugih problema. Patrijarh je tom prilikom izjavljivao da teskoce za resenje ovog pitanja leze u tome sto se ono postavlja u vezi sa politikom, odnosno sto se trazi da crkva prizna makedonski narod.Nase je stanoviste bilo – kaze patrijarh pred episkopima – da je to drzavna stvar i da to ne spada u crkvenu nadleznost. Crkva priznaje danasnju drzavu i njeno uredjenje, posto se i ona nalazi u istoj drzavi, ali nije pozvana da se mesa u politicka pitanja.
Da bi udovoljio zahtevima sinoda u pogledu reorganizacije crkvenog zivota po eparhijama, izrazenim u gore navedenom pismu, i da bi i na taj nacin jos jednom pokazao dobru volju za sredjivanje crkvenih prilika, In. odbor je sazvao vanredno zasedanje plenuma i resio da se u toku 1955 godine odrze skupstine po eparhijama radi izbora eparhiskih crkvenih sudova i dr. eparhiskih tela, odnosno radi, reorganizacije crkvene uprave po eparhijama u NRM. Ovakve skupstine su bile odrzane u Skoplju 24. III. u Stipu 29. III i u Bitolju 14. IV. 1955 godine uz ucesce ogromnog broja svestenika iz eparhija. Na istim su na najdemokratski nacin izabrani arh. zamenici i namesnici, crkveni sudovi i druga eparhiska tela. Kao delegati na ovim skupstinama ispred saveza udruzenja su prisustvovali prota Milan Smiljanic i svestenik Mica Petrovic. Posle ovoga, Inicijativni odbor je trebao da obavesti patrijarha o svrsenom poslu i da podnese na ozvanicenje izabrane eparhiske organe, no do toga nije doslo, zato sto je episkopat i dalje stajao na svojem ranijem stanovistu po pitanju crkve u NR Makedoniji, odnosno trazio da se u NRM vrati stanje od 1941 godine. To su jasno potvrdili i razgovori izmedju sv. sinoda s jedne i pretsednika savezne verske komisije i presednika Izvrsnog Veca NR Makedonije, obavljeni pre zasedanja arh. sabora. Posto pregovori nisu urodili sa plodom, za izvesno vreme su prekinuti daljni razgovori.
Kao pozitivno u sredjivanju odnosa sa SPC, jeste odluka sv. arh. sabora od 1 juna 1955 godine, koja je dostavljena In. odboru pod A.S. br. 14, zap. 51, u kojoj se po prvi puta od strane zvanicne crkve priznaje narodna Republika Makedonija u okviru FNRJ, odobrava upotreba makedonskog jezika u administraciji i upotreba pecata na kojima da stoji:NR Makedonija, pravoslavna eparhija n. sa sedistem u n., pravoslavni manastir n. sa sedistem u n.i sl. No osim ove odluke sv. sinod i sv. arh. sabor nisu nista vise i konkretnije doneli u vezi do tada postavljenih zahteva od strane In. odbora za razresenje crkvenog pitanja, zbog cega je ovaj bio prinudjivan da se u interesu opste crkvenog i narodnog dobra otkazuje od nekih zahteva, zeleci da i na taj nacin jasno pokaze da je za bratstvo, red i mir u crkvi i da mu je jedina zelja da se pravilno resi njegovo crkveno pitanje u okviru SPC. No, dok je In. odbor u stvaranju jedinstva sa SPC uvek istupao sa opravdanim zahtevima, dotle su prestavnici SPC, drzeci se formi i nadajuci se da ce prinuditi In. odbor na kapitulaciju, odugovlacili sa resenjem crkvenog pitanja i sejali preko svojih pristalica malodusnost i razjedinjenost u redovima pravoslavnih svestenika u NRM. Izrazit primer za to je bio dolazak i docek delegacije SPC na celu sa patrijarhom Vikentijem pri povratku iz Grcke 12. XI. 1955 godine. I ako je bez znanja In. odbora, u delegaciju bio uzet jedan svestenik iz NRM, In. odbor nije dozvolio da to posluzi kao predmet za razdor. On je, svestan toga da treba da se istupa u ime jedinstvene crkve omogucio delegaciji da sluzi u jednoj od skopskih crkava kao i da se upozna sa stvarnim stanjem crkve u NRM, priredivsi joj uz to lep docek. Delegacija je na vidljiv nacin manifestovala svoje zadovoljstvo upoznavsi stanje crkve, a preko stampe i licnih razgovora dala izjave da ce se uskoro resiti sva sporna pitanja i da ce patrijarh i episkopi naskoro doci u Makedoniju radi hirotonisanja makedonskih episkopa. Sve ovo je doslo posle pregovora koji su u Skoplju vodjeni izmedju delegacije i In. odbora oko razresenja crkvenog pitanja. No, sve ovo kao i data obecanja, ostali suglas vapijucega u pustinji.
Docek grcke crkvene delegacije u Skoplju, je bila druga prilika, kojom je In. odbor na delu pokazao da je za jedinstvo crkve i za pravilno uredjenje odnosa. I ako je imao mnogo neugodnosti sa strane svojih svestenika, koji su bili protiv toga da se docekuju dojucerasnji fanariotski poglavari, koji su u proslosti mnogo zla naneli makedonskom narodu i crkvi. In. odbor je lepo docekao grcke crkvene poglavare kako bi i time pokazao da u pravoslavnoj crkvi u FNRJ vlada jedinstvo. Medjutim, grcki crkveni poglavari preko svojih govora su pokazali da se nisu nimalo promenili u svom stavu prema Makedoniji i crkvi u NR Makedoniji.
Pristanak In. odbora, da sa delegacijom SPC podje u posetu crkvi u SSSR-u i pretsednik In. odbora, je bio jos jedan dokaz iskrene zelje makedonskog svestenstva da se dodje do kompromisa sa SPC i pokaze pred drugim crkvama da u pravoslavnoj crkvi u FNRJ vlada jedinstvo. No, svi ovi gestovi In. odbora kao i mnoga otstupanja od prvobitnih zahteva, nisu bili pravilno shvaceni od vecine episkopa, te nisu doprineli da se crkveno pitanje jednom skine sa dnevnog reda.
Razlozi za ovakav odnos prema In. odboru i svestenstvu NRM nesumnjivo treba da se traze u stavu nekih reakcionernih episkopa SPC, koji po receptu Slobodana Jovanovica iz Londona i apelima preosvecene gospode Dinosija i pokojnog Nikolaja iz Amerike, ne zele da shvate i priznaju stvarno stanje u nasoj zemlji i duboke promene koje su nastala posle revolucije, nego i dalje produzavaju da sprovode svoju zastarelu sovinisticku politiku. Dok je mitropolit Josif trazio privrzenike u NRM i sejao razdor medji bratskim srpskim i makedonskim svestenicima, dotle su mitropolit Nektarije i njemu slicni izjavljivali:Mi se trudimo da proturimo jednog srpskog arhijereja u NR Makedoniju, i pronalazili puteve i nacine da ne dodje do jedinstva i resavanja crkvenog pitanja, smatrajuci da ce se time srusiti njihov velikosrpski prestiz u NRM.
Buduci da je In. odbor u proteklom periodu preduzeo sve sa svoje strane za resenje crkvenog pitanja, u toku 1956 godine sa pravom je ocekivao da patrijarh Vikentije sa arhijerejima sprovede u zivot data obecanja plenumu In. odbora pri poseti Skoplja na povratku iz Grcke. No, vreme je prolazilo, a iz patrijarsije nije dolazila nikakva inicijativa. Cak nije doslo ni do najavljenih pregovora u Skoplju prilikom ispracaja grcke crkvene delegacije, jer su patrijarh i episkopi iznenada promenili odluku i izbegli bilo kakve razgovore. Videci ovakav necrkven odnos episkopa, Inicijativni odbor je odlucio da sam ponovo pokrene inicijativu za resenje crkvenog pitanja. Njegovi prestavnici su prvo sa situacijom crkve u NRM i sa stavovima SPC upoznali clanove plenarnog zasedanja saveza udruzenja, odrzanog 14.XII. 1956 godine u Beogradu, zatrazivsi i od njih pomoc. Posto su clanovi Saveza udruzenja videli opravdanost zahteva In. odbora, jednoglasno je doneseno resenje da se zatrazi prijem kod patrijarha i pred njim energicno postavi na resevanje ovo pitanje. Na prijemu, patrijarh Vikentije je izmedju ostalog izneo sledece misljenje: Da In. odbor, odnosno pravoslavno svestenstvo Makedonije prizna njega za adminstratora triju upraznjenih eparhija u NRM, i da ce on posle toga na sledecem saboru energicno postaviti pitanje izbora vladika domorodaca za eparhije u NR Makedoniji, obecavajuci da za vreme administracije nece slati u Makedoniju srpske vikarne episkope. Na taj nacin – prema njegovom misljenju – njemu bi se dala mogucnost da se sa vecim autoritetom zauzme kod clanova svetog arhijerejskog sabora za resenje crkvenog pitanja Makedonije i za uklanjanje sumnji u njihovim odnosima.
Po ovim poslednjim predlozima patrijarha, Inicijativni odbor je razmisljao i resavao, te je stao na stanoviste – pokazujuci dobru volju za sredjivanje prilika u crkvi i za resavanje spornih pitanja sa SPC cak i po cenu otstupanja od izvesnih svojih prava – da bi bio sklon da ih prihvati u sledecem:
1) Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji je saglasan da pravoslavna crkva u NRM bude u zajednici sa SPC i priznaje jurizdikciju SPC odnosno patrijarsije;
2) Inicijativni odbor prihvata poslednje resenje sv. arh. sabora u pogledu upotrebe jezika u administraciji crkve NR Makedoniji, naziva eparhija i pecata;
3) Inicijativni odbor prihvata administraciju patrijarha Vikentija stim:
a) da administracija patrijarha Vikentija nad eparhijama u NRM bude ogranicena najvise za vreme dva sabora.
b) patrijarh kao administrator svoju aktivnost prvenstveno da skoncentrise na izbor episkopa domorodaca, od sledecih kandidata koje predlaze In. odbor: svestenik Nestor Popovski iz Skoplja, prota Toma Dimovski iz Bitolja, preosveceni Dositej Stojkovic – episkop Toplicki, svestenik Spiro Popovski iz Bitoljskog sreza i teolog Vlado Jovanovski iz ohridskog sreza.
c) patrijarh Vikentije kao administrator da se zauzme pred sv. arh. saborom za resavanje svih spornih pitanja, koja postoje izmedju SPC i crkve u NR Makedoniju.
d) za vreme administratorstva patrijarh da rukopolaze svestenike za NR Makedoniju iz redova svrsenih bogoslova.
4) Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u NRM da postoji i dalje za vreme administracije patrijarha, kao organ svestenstva i vernika pravoslavne crkve u NRM. Njegovo postojanje ce prestati izborom episkopa domorodaca i resenjem spornih pitanja crkve u NRM. Njegov status bi bio koordinacija rada u resavanju problema crkve u NRM.
5) Po svim ovim pitanjima potrebno je sastaviti pismeni dokumenat bilo u formi ugovora, bilo u formi potpisanog zapisnika od strane njegove svetosti patrijarha i pretsednika In. odbora pravoslavne crkve u NRM.
Na ovaj nacin, Inicijativni odbor za poslednji put pruza mogucnost patrijarsiji i srpskom episkopatu da dodje do sporazuma i kompromisnog resenje svih spornih pitanja izmedju SPC i crkve u NR Makedoniji, kako se iz izlozenog vidi i po cenu otstupanja od mnogih svojih ranijih opravdanih zahteva. Neprihvatanje od strane srpskog episkopata i ovih zahteva jos vise bi pogorsalo odnose izmedju SPC u crkve u Makedoniji, no za posledice koje bi iz takvih odnosa nastale, Inicijativni odbor i makedonsko svestenstvo nece snositi nikakvu odgovornost zato sto su sa svoje strane poduzele sve moguce korake da dodje do kompromisa i razumevanja.„[64]
Inicijativni odbor za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji pisao je 8. aprila 1957. godine patrijarhu Vikentiju:
Vaša Svetosti,
Kroz Narodno-oslobodilačku borbu i date žrtve od strane sviju jugoslavenskih naroda, izvojevana je sloboda i nezavisnost istih i stvorena bratska zajednica jugoslavenskih naroda FNRJ. U toj svetoj borbi uzeo je učešće i Makedonski narod, koji posle pobede političkih i demokratskih principa u svetu dobi, prvi put u svojoj istoriji političku i nacionalnu slobodu. Rukovodjeni iskrenom željom da se u jedinstvenoj državi FNRJ stvori i jedinstvena crkva, koja će svojim jevandjeljskim principima poslužiti dobru i napretku naših naroda, pravoslavno sveštenstvo i verni NR Makedonije potpuno su se zauzeli za stvaranje istinskog jedinstva sa SPC, preko koje bi se sačuvao nacionalni suverenitet pravoslavnog sveštenstva i vernih NR Makedonije, a shodno kanonskim, istorijskim i nacionalnim pravima.
Za takav crkveni program, pravoslavno sveštenstvo NRM, u svoje vreme je izabralo svoj Inicijativni odbor, kome je postavljeno u zadatak izmedju ostalog: da u duhu bratstva i jedinstva jugoslavenskih naroda, u interesu mira i hrišćanske ljubavi, uspostavi čvršći kontakt sa pretstavnicima Srpske pravoslavne crkve, preko koje bi se rešila sva sporna pitanja. Rukovodjeni tom, željom, pravoslavno sveštenstvo NRM, preko svojih delegata očigledno je manifestovalo svoju rešenost da pri datoj mogućnosti, prestavi Srpsku pravoslavnu crkvu u očima pretstavnika drugih sestrinskih pravoslavnih crkava kao jedinstvenu. Kao dokaz za sve ovo sledeći su fakti:
1. Naši delegati su uzeli učešće u izboru NJ. Svetosti Patrijarha G.G.Vikentija 1950 godine;
2. Po naredbi ovoga Odbora na svim crkvenim službama se pominje ime NJ. Svetosti Patrijarha i unete su njegove slike u crkvene kancelarije;
3. Nekoliko puta su išle delegacije kod prestavnika Srpske pravoslavne crkve i sa istima vodjeni pregovori;
4. Prijem delegacije Srpske pravoslavne crkve koja je posetila Grčku pravoslavnu crkvu, prilikom njenog povratka iz Grčke;
5. Data je mogućnost NJ. Preosveštenstva G. Dositeju da kao predloženi kandidat za arhijereja u NRM, služi po crkvama u NRM;
6. Data je mogućnost NJ.Sv. Patrijarhu G.G. Vikentiju da pri poseti delegacije Grčke pravoslavne crkve istu pozdravi u Skoplju u ime pravoslavnog naroda i sveštenstva NRM;
7. Slanje našeg delegata u sastavu delegacije Srpske pravoslavne crkve prilikom njene posete sestrinskoj Ruskoj pravoslavnoj crkvi;
8. Primane su i sprovodjene u život sve sugestije i saveti dati kako lično od strane NJ.Sv. Patrijarha srpskog G.G. Vikentija, tako i od Preosvećene gospode arhijereja – članova Sv. Sinoda i Sabora. Kao ilustracija svega toga dozvolite da se poslužimo sledećim argumentima:
1. Odricanje od autokefalnog uredjenja naše crkve;
2. Odstupanje od principa autonomnog ili mitropolitanskog uredjenja i isticanje priznavanja jurisdikcije Srpske pravoslavne crkve pred odgovornim faktorima iste;
3. Odstupanje od ustavnog rešenja crkvenog pitanja u NRM i istupanje sa najskromnijim predlozima:
a/ izbor vladika domorodaca iz sredine pravoslavnog sveštenstva i verujućih NRM;
b/ priznavanje nacionalnog obeležja t.j. priznavanje nacionalnog suvereniteta pravoslavnog sveštenstva i naroda NRM;
v/ upotreba makedonskog jezika u administraciji i propovedima;
g/ izvršena je reorganizacija crkvenih tela i organa u NRM u duhu Ustava Srpske pravoslavne crkve i sprovedene su u život sugestije date od strane Sv. Arhijer. Sinoda Srpske pravoslavne crkve po pitanju izbora vladika domorodaca.
Do sporazuma i saglasnosti se nije došlo zbog postojećih nepoverenja i nesporazumevanja, pojavljenih kako od strane pretstavnika SPC tako i od strane pretstavnika pravoslavnog sveštenstva i naroda NRM.
U cilju otklanjanja nepoverenja, a u interesu Srpske pravoslavne crkve i sveštenstva NRM, Crkveni inicijativni odbor prihvaća najnovije predloge date od strane NJ. Svetosti Patrijarha G.G: Vikentija i za iste su održane konferencije u eparhijskim centrima: Skoplju, Bitolju i Štipu kao i plenum Inicijativnog odbora. Na tim sednicama primljeni su dati predlozi od strane NJ. Svetosti Patrijarha G.G. Vikentija i donešena sledeća rezolucija:
1. Da se NJ. Svetost Patrijarh G.G. Vikentije prizna za administratora triju eparhija NRM pod sledećim uslovima:
a/ da ovo administratorstvo ne traje više u intervalu od dva zasedanja Sv. Arhijerejskog Sabora.
Prednje se predlaže s obzirom na to što pravoslavno sveštenstvo i narod NRM su živo zainteresovani za izbor Vladika domorodaca i popunjavanje-eparhija u NRM sa istima. Ličnost NJ.Sv. Patrijarha nije u pitanju, no je u pitanju problem koji se proteže već 11 godina, koji je akutan i traži brzo i hitno rešavanje.
2. Sv. Arhijerejskom Saboru da bude predložena proširena lista kandidata /pet/ od kojih trojica da budu izabrana odjedanput za popunjavanje triju eparhija u NRM. Kandidati da budu predloženi od strane našeg sveštenstva.
Pitanje što su naši kandidati oženjeni smatramo da ne prestavlja problem za rešenje našeg crkvenog pitanja, utoliko pre što su prestavnici Srpske pravoslavne crkve tražili da naš Odbor pribaviželje tamošnjeg sveštenstvau odnosu na kandidate. Kada je Sv.Arh. Sinodu dostavljen elaborat sa željom pravoslavnog sveštenstva NRM, izražene na njegovim konferencijama i kada su poslate rezolucije istih, jasno je bilo da su naši kandidati oženjeni i podnose žrtvu za rešenje ovog istorijskog pitanja. Nijedan prigovor u tom odnosu nije dobijen, a u istoriji SPC i drugih sestrinskih pravoslavnih crkava je bilo takvih slučajeva. Prednji predlog je učinjen budući da nemamo druge pogodne kandidate za taj čin.
Zašto se traži kompletan izbor kandidata? Pravoslavno sveštenstvo i pravoslavni narod NRM informisano je da će Sv.Arh. Sabor izabrati i poslati srpskog vladiku u NRM, a raspoloženje pravoslav. naroda i sveštenstva, kao i izričita ukazivanja od strane našeg sveštenstva u tom smislu blagovremeno su dostavljena i upozoravano na neželjene posledice. I u datim predlozima i vodjenim pregovorima, imamo čast i novu mogućnost, da Vam uočimo da bi svaki takav akt bio nepoželjan i ne bi doprineo rešenju podignutog pitanja no bi isti još više komplikovao.
3. Za vreme administriranja NJ.Sv. Patrijarha upravno i finansijsko poslovanje sa sveštenstvom i crkvom u NRM vršio bi isti preko svojih arhijerejskih zamenika i namesnika;
4. Do kompletnog izbora episkopa, NJ. Sv. Patrijarh kao administrator da ne šalje srpske arhijereje, bilo vikare, bilo na drugi način ili u drugoj formi u eparhije NRM.
5. NJ. Sv. Patrijarh kao administrator da rukopolaže predložene kandidate za sveštenike iz redova naših svršenih bogoslova kao i da može lično da posećuje eparhije.
Dostavljajući Vam prednje kao najeminentnijem pretstavniku SPC kome interes i dobro iste leži na srcu, najlepše Vas molimo da u ime pravoslavnog sveštenstva i pravoslavnog naroda NRM, zajedno sa članovima Sv.Arh. Sinoda budete verni tumači iskrenih želja našeg sveštenstva i vernika pred članovima Sv.Arh. Sabora a u interesu stvaranja čvrstog jedinstva Srpske pravoslavne crkve preko koje bi se jednom za svagda rešila sva sporna pitanja u interesu mira i ljubavi, bratstva i jedinstva naših naroda i prosperitet naše zajedničke otadžbine FNRJ.
Naši gorenavedeni predlozi su jasan i poslednji dokaz naše iskrene i dobre volje da se sporna pitanja reše u zajedničkom interesu. U slučaju negativnog primanja prednjeg, posledice toga ne bi pale na nas. Mi smo duboko ubeđeni da odgovorni faktori Srpske pravoslavne crkve, zapojeni duhom Hristove ljubavi i istine, neće to dozvoliti.
Podnoseći Vam prednje, Vaša Svetosti, a otvarajući širokogrudo naša srca, svesni da ćete Vi kao najodgovornija ličnost SPC i Preosvećena G.G. Arhijereji, uvek misliti u interesu iste, a prvenstveno za njeno jedinstvo, ubedjeni smo da ćete bez ikakve rezerve pristupiti rešavanju ovog našeg pitanja, budući interes crkve kao celine, naroda FNRJ i Makedonskog naroda i sveštenstva to traže. Uvek ste sa taktom i umešnošću pristupali rešavanju važnih crkvenih pitanja. Duboko smo ubedjeni da ćete i ovo pitanje sada rešiti u saglasnosti sa G.G. arhijerejima, budući da je isto od vitalnog značaja za crkveno jedinstvo pravoslavne crkve.
Ljubimo Vam Sv. Patrijaršijsku desnicu i prosimo Vaš Patrijaršijski blagoslov.„[65]
Sinod je primio 10. aprila 1957. godine delegaciju Inicijativnog odbora u kojoj su bili Nestor Popovski, predsednik, Kliment Maleski, sekretar, i još sedmorica članova. Tom prilikom imenovani su arhijerejski zamenici i članovi crkvenih sudova, kao i drugi funkcioneri crkvenih organa u eparhijama u Makedoniji. Ti razgovori bili su povod novinarima državne agencije „Jugopres“ da zatraže od patrijarha Vikentija komentar. On je odgovorio u pisanoj formi naknadno, po svemu sudeći, onako kako mu je dostavila Savezna komisija za verska pitanja (jer se original nalazi u njenoj arhivi).[66]
Patrijarh Vikentije je, posle dogovora na Saboru, sastavio 17. septembra 1957. jednu poslanicu:
Vikentije
po milosti Božjoj Arhiepiskop pećki Mitropolit Beogradsko-Karlovački i Patrijarh Srpski, administrator Eparhija Skopske, Ohridsko-bitoljske i Zletovsko-strumičke šalje svojoj deci duhovnoj, sveštenicima i monasima i pravoslavnom narodu u Narodnoj republici Makedoniji pozdrav i blagoslov.
Božjom pomoću svesrdnim zalaganjem Svetog Arhijerejskog Sabora, sveštenstva i vernih u Narodnoj Republici Makedoniji našao se put da se uspostavi toliko željeno i očekivano jedinstvo naše Crkve.
Izvršena je reorganizacija crkvene uprave u Eparhijama koje se nalaze na teritoriji NR Makedonije i time jedinstvo naše Crkve na zakonit način uspostavljeno.
Sveti Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve u sednici svojoj od 27/14 maja 1957 godine pod ASBr. 19, 20, 21/zap. 49 doneo je ovu odluku:
Sveti Arhijerejski Sabor sa radošću i zadovoljstvom uzima na znanje da je u Eparhiji Skopljanskoj, Ohridsko-bitoljskoj i Zletovsko-strumičkoj, koje se nalaze na teritoriji NR Makedonije izvršena reorganizacija crkvene uprave u smislu Ustava Srpske pravoslavne crkve.
S obzirom na izvršenu reorganizaciju Sveti Arhijerejski Sabor konstatuje da je u pomenutim eparhijama uspostavljeno kanonsko stanje i vraćen mir u našoj Crkvi.
Sveti Arhijerejski Sabor pozdravlja sveštenstvo i verne u Narodnoj republici Makedoniji i izjavljuje da će i u buduće pokloniti pažnju željama sveštenstva i naroda u Narodnoj Republici Makedoniji u okviru kanona i Ustava Srpske pravoslavne crkve.
Umoljava se Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Vikentije da kao administrator Eparhije na teritoriji Narodne republike Makedonije ovu odluku Svetog Arhijerejskog Sabora, kao i odluku ASBr. 14/zap. 61 od 1 jula 1955 godine, preko eparhiskih vlasti objavi sveštenstvu i narodu radi znanja i izvršenja.
Izvršavajući gornju odluku Svetog Arhijerejskog Sabora istovremeno saopštavamo Crkvenom Sudu odluku Svetog Arhijerejskog Sabora ASBr. 14/zap. 61 od 1 juna 1955 godine koja glasi ovako:
Posle svršetka Drugog svetskog rata izvršene su duboke promene u političkom, društvenom i državnom uređenju naše zemlje. teritorije Eparhija Skopske (osim dela teritorije u NR Srbiji), Ohridsko-bitoljske i Zletovsko-strumičke ušle su u sklop NR Makedonije. Izražena je želja da se crkvene prilike u NR Makedoniji urede na drugačijoj osnovi.
Da bi se udovoljilo ovoj težnji i želji i sredile crkvene prilike u NR Makedoniji, a kada se bude sprovela organizacija crkvene uprave u NR Makedoniji, u smislu odluke Svetog Arhijerejskog Sabora ASBr. 47/zap. 53 iz 1952 godine i ASBr. 38/zap. 53 iz 1953 godine, čl. 4 i pretposlednje alineje čl. 11 Ustava Srpske pravoslavne Crkve, Sveti Arhijerejski Sinod može dozvoliti:
1. da se može upotrebljavati makedonski jezik u administraciji i propovedima na teritoriji NR Makedonije, s tim da bogoslužbeni jezik ima ostati crkvenoslovenski;
2. da se na teritoriji NR Makedonije mogu upotrebljavati pečati sa crkvenim grbom u sredini i natpisom unaokolo na makedonskom jeziku ćirilicom: N.R.Makedonija; Pravoslavna Eparhija N sa sedištem u N; Pravoslavni manastir N. u N. itd.
Ostala sporna pitanja Sveti Arhijerejski Sabor će uzeti u rasmatranje kada bude primio izveštaj da je organizacija crkvene uprave u NR Makedoniji u smislu napred navedenih odluka Sabora izvršena.
Ovlastiti Njegovu Svetost Patrijarha Srpskog Gospodina Vikentija kao administratora svih triju eparhija u NR Makedoniji da sa Svetim Arhijerejskim Sinodom i dalje radi u tom duhu vodeći računa o kanonskim i ustavnim propisima Srpske pravoslavne Crkve kao i želji naroda i sveštenstva u NR Makedoniji.
Saopštavajući obe odluke Svetog Arhijerejskog Sabora određujemo: da se obe odluke raspisom saopšte sveštenstvu i da se objave narodu u svetom hramu jednog nedeljnog dana na svetoj Liturgiji.
Mi se toplo molimo Bogu da pošalje svoj blagoslov na postignuti sporazum. Uspostavljeno je toliko željeno i očekivano jedinstvo naše Svete Crkve i povraćen je mir u Crkvi.
Izvršena je reorganizacija crkvene uprave u eparhijama koje se nalaže na teritoriji NR Makedonije i time je jedinstvo na zakonit način uspostavljeno.
Ali ovim niti je sve učinjeno niti je sve postignuto. Ima još mnogo da se učini. Potrebno je da ujedinimo srca i duše naše. Tek ujedinjenjem srdaca i duša naših ćemo uspostaviti potpuno jedinstvo u Crkvi našoj, ono jedinstvo za koje se svaki dan molimo Bogu, jedinstvo uveri, ljubavi i nadi hrišćanskoj i jedinstvo u Gospodu Isusu Hristu. Treba mnogo truda i napora da se to postigne, ali ljubavlju i požrtvovanjem sve možemo ostvariti.
Tako ujedinjeni mi ćemo ostvariti ideale naše vere. Naše istinsko jedinstvo će podignuti i ugled naše Otadžbine. Od našeg sporazuma i jedinstva imaće koristi ne samo narod u NR Makedoniji nego i cela naša Otadžbina Federativna Narodna republika Jugoslavija.
Moleći Gospoda da to sve tako bude, Mi Vas u Gospodu grlimo i pozdravljamo i ostajemo Vaš molitvenik u Gospodu
AEM Patrijarh Srpski Vikentije, Administrator Eparhija Skopljanske, Ohridsko-bitoljske i Zletovsko-strumičke.„[67]
Makedonska vlast, verovatno Ministarstvo unutrašnjih poslova, došla je do pisma upućenog 30. septembra 1957. jednom svešteniku u kome je bilo zanimljivih vesti o problemu u Makedoniji, i prosledilo jedan prepis Saveznoj komisiji za verska pitanja, uz svoj komentar:
Dragi moj oče Lazare,
Obaveštavam te radi znanja o sledećem:
1) Njegova svetost Aleksij, Patrijarh Moskovski i cele Rusije, zajedno sa jednim mitropolitom, jednim arhiepiskopom i jednim episkopom, jednim profesorom-bogoslov i jednim sekretarom, bio je u goste u Bugarskoj od 10-23 septembra. Na njegovu molbu bio sam oslobođen iz bugarske crkve i privremeno prešao pod jurisdikciju Ruske crkve dobivši i novo postavljenje: pretstavnik (pretstojatel) ruskog patrijaršiskog podvorja u Sofiji – Hrama sv. Nikolaja Čudotvorca. Za mene i moje prijatelje ovo pretstavlja veliku radost. Platu ću primati iz Moskve.
2) Sa njegovom svetošću patrijarhom Aleksijem imao sam razgovor o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Podneo sam mu opširan izveštaj (doklad) – istorijsko objašnjenje o Makedonskoj crkvi. Njegova svetost patrijarh Aleksij stići će u goste njegovoj svetosti patrijarhu Vikentiju u Beogradu 11 oktobra. Ako želite da njegova svetost pred njegovom svetošću patrijarhom Vikentijem pokrene pitanje o zahtevu Makedonske crkve da ima svoje episkope – domorodce treba jedna delegacija sveštenika i mirjana Makedonaca da se javi kod njega i da ga zamoli da se zauzme kod patrijarha Vikentija i Srpskog sinoda. On je gotov da učini to, trebalo bi samo da mu se pruži povod, a povod će rnu dati delegacija, ako takvu pošaljete. U Bugarskoj ima tri arhimandrita – Makedonca sa višim bogoslovskim obrazovanjem: arhim. Metodije, arhim. Serafim (iz Gorno Brodi, okolina Sera, rođen 1912 godine, sada je načelnik prosvetnog odelenja pri sv. Sinodu) i arhim. Antonije (rođen 1915 godine u Sofiji) sada pretstavnik bugarskog podvorja u Moskvi).
Smatram da će biti najcelishodnije da se zamoli (od delegacije i od njegove svetosti Aleksija) njegova, svetost Vikentije da uzme, kao administrator makedonskih eparhija, jednoga od gorespomenutih tri arhimandrita za vikarnog episkopa i da bude rukopoložen u Beogradu, ili još bolje u Ohridu. Kao prvi korak i prva pobeda Makedonske crkve ovo je sasvim dovoljno! Kasnije će kada umru biv. makedonski episkopi Srbi, doći i ostalo! Razume se ako ste u mogućnosti da još sada izdejstvujete da dobijete direktno tri episkopa Makedonca (mitropolita) bilo bi najbolje, ali čini mi se to je veoma teško.
Predaj srdačne pozdrave svim sveštenicima iz odbora (misli na Inicijativni odbor pr. prev.), popadiji, deci i svim prijateljima, Neka je bog svama i neka vam sv. Kliment bude u pomoći!
Sa bratskom ljubavlju
Arhim. Metodije
 
Nas trojica arhimandrita Makedonci: Metodije, Serafim i Antonije mnogo se volimo – kao braća.„[68]
Propratno pismo glasilo je:
Pismo je ubačeno 10 oktobra na pošti s. Izvor, srez Titov Veles, po svemu izgleda od nekog Makedonca koji je boravio u Bugarskoj ili nekog bugarskog državljanina koji je boravio u privatnu posetu.
Prevod je izvršen sa bugarskog, a pisano je pisaćom mašinom. Jedino je potpis i napomena posle potpisa napisana rukom.
Primaoc pisma, sa arhimandritom Metodijom upoznao se marta o. godine kada je boravio u Bugarskoj u privatnu posetu. Tom prilikom, pored ostalih i arhimandrit Metodije interesovao se za crkveno pitanje u Makedoniji i nudio se da dođe u NR Makedoniju da bi bio izabran za episkopa.„[69]
U arhivi nema drugih dokumenata o ovome.
Makedonska Komisija za verske poslove odgovorila je 13. decembra 1957. Saveznoj komisiji za verska pitanja o najnovijim zbivanjima:
Kao što je poznato na teritoriji ove Republike postoje i rade: pravoslavna i islamska verska zajednica, zatim katolička crkva adventisti i dr. Protestanske sekte i jevrejska opština.
1. Pravoslavna verska zaednica
Od 1945 odnosno 1946 godine do prošle 1956 godine crkvom i crkvenim životom u Republici je rukovodio Inicijativni odbor, preko Plenuma i Izvršnog odbora. Do početka 1955 godine crkvenim životom na terenu su rukovodili sreski duhovni odbori. Na insistiranje Arhierejskog sabora i Patrijaršije, a u cilju bržeg rešenja ovog pitanja u aprilu – maju 1955 godine, sprovedena je crkvena reorganizacija po eparhijama saglasno ustava SPC. Do sporazuma između pretstavnika Inicijativnog odbora i Svetog sinoda Srpskoj pravoslavnoj crkvi životom u eparhijama preko arhijerejskog zamenika rukovodio je i nadalje Inicijativni odbor.
Pomenutim sporazumom i ozvaničavanjem, putem dekreta, arhierejskih zamenika i eparhiskih tela, kao i arhierejskih namesnika, rukovođenje crkvenim životom u eparhijama preneto je na administratora, Patrijarha SPC.
Kao što je poznato najvažiji problem u vezi sa ovim verskom zajednicom bilo je i ostaje rešavanje crkvenog pitanja. U vezi ovog smatramo da je Savezna komisija dovoljno upoznata, te ne nalazimo za potrebno da se detaljnije u ovom izveštaju upuštamo. Hteli bi napomenuti samo to, da smo za sve ovo vreme kod nosioca crkvenih života u NR Makedoniji, Inicijativnog odbora i njemu podređenih organa nailazili na puno razumevanja i saradnje. Drugim rečima ako izdvojima pojedine individualne istupe pojedinih sveštenika, ceo tok razvoja crkvenog pitanja odvijao se sa znanjem, punom i redovnom saradnjom crkvenog sa državnim rukovodstvom. Blagodareći tom razumevanju mogli smo doći i do predloga, na bazi kojeg je došlo i do sporazuma 1956 godine. Ovom prilikom hteli bi napomenuti da i pored postignutog sporazuma nije došlo do raspuštanja inicijativnog odbora. Naime, on je prestao rukovoditi crkvenim životom ali zato zadržan je kao kvalifikovan i sa ovlašćenjem svešteničke skupštine da i nadalje radi na dookončanju crkvenog pitanja predviđenog sporazumom. Kod verskih prestavnika sa nestrpljenjem i opravdanom nadom se očekuje prestojeći arhierejski sabor na kome bi trebalo, kako je u sporazumu bilo rečeno, da se izvrši izbor episkopa domorodaca. Valja napomenuti da je u ovom isčekivanju prilično neverice koju podranjuju pojedini velikodostojnici SPC. U svakom slučaju ovo je pitanje u tolikoj meri sazrelo da bi svako odlaganje moglo za sobom povući nepredviđene i nepoželjne reperkusije. Smatramo se dužnim ukazati da bi svako otstupanje od pomenutog sporazuma značilo raskid sporazuma ujedno i potrebu od neminovnog iznalaženja novog načina za do okončanja crkvenog pitanja.
Crkveni pretstavnici u saradnju sa ovom Komisijom momentalno rade na proširenju liste kandidata za izbor episkopa koja će blagovremeno biti dostavljena Patrijaršiji i Naslovu.
Pitanje podmlađivanja svešteničkim kadrovima za sad rešava se školovanjem učenika u Prizrenskoj i Rakovičkoj bogosloviji. Međutim, ne samo što je ovo prilično sporo, nego i uticaj koji se na ove bogoslove vrši u priličnoj meri je negativan. Kao što je poznato bilo je reči oko ispitivanje mogućnosti za eventualno, u doglednom vremenu, otvaranje bogoslovije u Makedoniji. Međutim, za sad na ovom pitanju nije ništa naročito učinjeno, budući da i problem kadrova ove još nije u najaktivnijem stanju.
Pored iznetog valja napomenuti da su nesređeno crkveno stanje u našoj Republici nastojavali i nastoje iskoristiti u političke svrhe kako međunarodna reakcija, tako i druge pravoslavne crkve susednih zemalja: Ruska, Bugarska, Rumunska, pa donekle i grčka. Iako, može se slobodno reči, blagodareći pravilnim stavovima crkvenog rukovodstva i merama koje je ova komisija preduzimala, dosad nije bilo nekih ozbiljnijih problema, ipak valja ukazati da u slučaju odlaganja konačnog rešenja državnog pitanja mogu uslediti i neke nepoželjne posledice.
 
Ostali problemi u vezi sa ovom v. zajednicom
 
Inicijativni odbor a sada i arherejski zamenici uvek su vodili računa da crkveni život u Makedoniji ne ometa socijalističku izgradnju, kao i to da se izbegavaju nepotrebni i nepoželjni sukovi sa državnim organima. U ovom smislu oni su preduzimali i preduzimaju niz korisnih mera. S naše strane isto tako učinjeno je prilično na stvaranju dobrih odnosa i saradnje sa verskim prestavnicima na terenu. Drugim rečima nemamo razloga (ako isključimo pojedine istupe, a i pojave neprijateljske aktivnosti pojedinih sveštenika) da ne budemo zadovoljni odnosima sa ovom verskom zajednicom.
Ranijih je godina bilo prilično nerešenih imovinsko-pravnih pitanja. Intervencijom Izvršnog veća kod sreskih narodnih odbora u velikoj meri su ispravljene nezakonitosti kod lokalnih organa vlasti, te u svakom konkretnom slučaju nastojimo da se putem sporazumnih rešenja okončavaju sporna pitanja. Ovim ne želimo reći da je rešeno sve. I nadalje ima a verovatno i biće pojedinih spornih pitanja oko čijeg rešavanja trebaće se preduzimati odgovarajuće mere, u toliko više što po ovim pitanjima i uopšte u odnosu na versku politiku ne nailazi se uvek na razumevanje kod lokalnih organa vlasti.
Po pitanju oporezivanja, i pored toga, što je poslednjih godina u priličnoj meri poboljšano, ipak je dopuštano grešaka. U svakom slučaju intervnisalo se uvek kad je zato bilo razloga.
Regulacijom i brzom izgradnjom Skoplja ispostavilo se da će trebati još narednih godina u planu da se ruše tri pravoslavne crkve, pored katoliče. S naše strane ovo je blagovremeno uočeno Izvršnom veću, te je stvar rasmatrana i u sreskom odboru. U koliko ne može doći do izmena u regulacionom planu, prestavnici verske zajednice predlažu da im se blagovremeno odredi lokacija, te da naporedo sa rušenjem pomenutih crkava otpočne izgradnja nove crkve, s time što bi u mesto postojeće tri sagradili jednu. Smatramo da će ovo biti pozitivno rešeno.
Pored iznetog postoje izvesni problemi u vezi kulturno-istoriskih objekata sopstvenost ove zajednice. Verovatno da će i to biti na neki način regulirano. Nije rešen status zgrada biv. Bitoljske bogoslovije gde je smeštena sreska bolnica. naime, već godinama niko ne plaća nikakvu kiriju, a radi se o krupnijoj imovini (više velikih zgrada).
Sa strane pretstavnika ove zajednice već poduže vremena pokreće se pitanje oslobođenja izvesnog dela stanbenog fonda gde je sopstvenik crkva. Naime, skoro sve crkvene zgrade u Skoplju još u periodu odmah posle oslobođenja nastanjene su stanarima dok stanbeni uslovi izvesnog broja sveštenika su prilično rđavi. S naše strane činjene su urgencije međutim ne sa mnogo uspeha.
Za sada još je otvoreno pitanje oko zgrade buduće mitropolije u Štipu. Ovo iz razloga što je zgrada u kojoj je pre rata bila smeštena mitropolija privatna sopstvenost, te posle oslobođenja prodata. Momentalno radimo na tome da na neki način povratimo pomenutu zgradu kao uzvrat za jednu nepravilno nacionaliziranu crkvenu zgradu u Štipu. Verovatno iskrsnuće problem mitropolije u Skoplju budući da po regulacionom planu treba biti sadašnja rušena. No i ovo će biti pozitivno i blagovremeno rešeno.„[70]
U jednom elaboratu „Informacija o Srpskoj pravoslavnoj crkvi“ sastavljenom za potrebe Savezne komisije za verska pitanja krajem 1957. ili početkom 1958. godine, pisalo je, osim ostalog, i sledeće o crkvenom problemu u Makedoniji:
„… Sve napred izlozeno cini da se moze reci da su odnosi SPC prema drzavi uglavnom normalizovani, a u nekim stvarima dobijaju cak izgled dobronamerne saradnje i razumevanja, ali Makedonsko crkveno pitanje (prilog posebna informacija) koje je proslogodisnjom odlukom Sabora dobrim delom reseno-treba na ovom zasedanju Arhijerejskog sabora da dobije izborom episkopa domorodaca Makedonaca konacno resenje). Odlukom Arhijerejskog sabora 1957 godine makedonsko svestenstvo moze u crkvenoj administraciji i u crkvenim besedama upotrebljavati makedonski jezik. U NR Makedoniji je iz svih natpisa, pecata i stambilja brisanosrpska, te se je dalo izvesno nacionalno obelezje pravoslavnoj crkvi u Makedoniji. Od makedonskih zahteva ostaje jos da se izaberu trojica episkopa domorodaca za tamosnje tri eparhije). Postoje izvesni izgledi i obecanja da ce se to pitanje konacno resiti, ma da tu odluku treba sa puno skepse ocekivati.„[71]
Posle Sabora održanog juna 1958. godine, Savezna komisija za verska pitanja naručila je od svojih saradnika elaborat o mogućim daljim koracima. Elaborat je naslovljen sa „Crkveno pitanje u Makedoniji posle odluke Sabora SPC od juna 1958 godine„:
I pored toga sto su se dugi niz godina preduzimale mere za resenje crkvenog pitanja u NR Makedoniji, ipak sve do 1957 godine nisu postignuti skoro nikakvi znacajniji rezultati. Zahvaljujuci nastojanjima u prvom redu drzave i svestenstva u NR Makedoniji s jedne strane i Patrijarha licno s druge strane u aprilu mesecu 1957 godine postignut je sporazum izmedju Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u NR Makedoniji i Sinoda SPC.
Sporazum glasi:
1. Priznaje se Patrijarh SPC za administratora eparhija u NR Makedoniji pod sledecim uslovima: administratura Patrijarhova da ne traje duze od intervala dva zasedanja Arhijerejskog sabora;
2. Arhijerejskom saboru da bude predlozena prosirena lista kandidata /5/, od kojih da se odjednom izvrsi izbor episkopa za sve tri eparhije. Kandidatsku listu, odnosno kandidate treba da predlozi makedonsko svestenstvo;
3. Za vreme Patrijarhovog administriranja upravne i finansijske poslove sa svestenstvom i crkvom u Makedoniji da vrsi preko svojih arhijerejskih zamenika i namesnika;
4. Do kompletnog izbora episkopa Patrijarh nece slati srpske arhijereje /bilo vikara, bilo na drugi nacin ili u drugoj formi/ u eparhije NR Makedonije;
5. Za vreme administratiranja Patrijarh ce rukopolagati predlozene kandidate za svestenike iz redova svrsenih makedonskih bogoslova, a Patrijarh licno moze i da poseduje eparhije u NR Makedoniji.
Ovim sporazumom SPC je ostvarila kanonsko jedinstvo crkve, koje do tada nije postojalo, sto je za nju vrlo znacajno. Odmah po sporazumu uspostavljen je redovan i normalan zivot crkve u NR Makedoniji u duhu Ustava SPC, a Patrijarh je preuzeo administraciju sve tri eparhije u NR Makedoniji. Makedonsko svestenstvo je otstupilo od prvobitnih zahteva za samostalnom crkvom i usvajajuci odluku Sabora SPC od 1.VI.1955 godine i sporazum od aprila 1957 god. napravilo je maksimalne ustupke. Makedonsko svestenstvo je pocelo od 1946 godine iz godine u godinu da pravi ustupke po ovom pitanju da bi na kraju svelo svoje zahteve samo da se u NR Makedoniji izaberu za episkope domorodci. Zbog toga je na proslogodisnjem saborskom zasedanju i pozdravljen sa radoscu sporazum i sto je izvrsena organizacija crkvene uprave, pa je tako vracen crkvi mir i uspostavljeno kanonsko jedinstvo, kako se u samoj saborskoj odluci konstatuje. Medjutim, u toj odluci Sabora ne pominje se uopste napred citirani sporazum, niti pitanje kandidata domorodaca, niti se putem ove odluke stavljaju Sinodu ili Patrijarhu odredjene obaveze koje proizilaze iz sporazuma.
U toku 1958 godine Makedonci su dostavili imena petorice kandidata, trazeci da se od njih izaberu trojica episkopa za NR Makedoniju. Predlozeni kandidati sem jednoga (Stojkovic) nisu imali formalne uslove, odnosno ozenjeni su i nemaju fakultetsku spremu. U toku ove godine, odnosno u vremenu izmedju dva zadnja Sabora odrzano je vise razgovora sa Patrijarhom, clanovima Sinoda, pa i sa celim Saborom. O Makedonskom crkvenom pitanju je razgovarano cak i prilikom prijema clanova Sabora kod Pretsednika Republike, prilikom prijema Patrijarha i nekih episkopa kod pretsednika Sobranja NR Makedonije druga Kolisevskog; na prijemu u Saveznom izvrsnom vecu, koji je dao 5.VI.t.g. drug Radosavljevic u cast zasedanja Arhijerejskog sabora; U vise mahova o ovom pitanju je razgovarano sa Patrijarhom i clanovima Sinoda u Saveznoj komisiji za verska pitanja. Sve ovo, kao i izjave Patrijarha i nekih episkopa ucinilo je da je se imao utisak da su sazreli svi uslovi za resenje ovog pitanja, pa je sa prilicno nade ocekivano resenje Sabora po tom pitanju.
Medjutim, kao sto je poznato, Arhijerejski sabor je doneo krajnje negativnu odluku koja glasi:
1. Sveti Arhijerejski sabor nacelno nema nista protiv izbora episkopa za eparhije na teritoriji NR Makedonije iz kruga domorodaca.
2. S obzirom na to, da od predlozenih kandidata i to: a/ protojerej Toma Dimovski, b/ protojerej Nestor Popovski, v/ svestenik Spiro Popovski i g/ Vladimir Zafirov Popovski, nastavnik u Ohridu, ne mogu biti birani za episkope, jer, kao ozenjeni, nemaju kanonske uslove za izbor za episkopa, Sveti arhijerejski sabor odlaze popunjavanje upraznjenih eparhija u NR Makedoniji i stavlja u duznost Svetom arhijerejskom sinodu da ovo pitanje i dalje proucava.
3. Umoliti Njegovu Svetost Patrijarha g. Vikentija kao administratora spomenutih eparhija, da izvoli potraziti i Svetom arhijerejskom saboru predloziti druge nove licnosti, koje bi mogle doci u obzir kao kandidati za eparhijski cin za eparhije koje se nalaze na teritoriji NR Makedonije.
4. Istovremeno, umoliti Njegovu Svetost Patrijarha kao administratora spomenutih eparhija, da u slucaju potrebe saopsti svestenstvu i vernima ovu odluku Svetog arhijerejskog sabora sa potrebnim objasnjenjem.
Ovakvom odlukom Arhijerejski sabor SPC nije ispunio obaveze koje je po sporazumu primio Patrijarh i Sinod, a koje je bio Sabor duzan da izvrsi, te je sporazum kao takav postao nevazeci, odnosno iz istoga ne mogu proisteci obaveze ni za Makedonce – svestenike i vernike.
Sto je rukovodilo Arhijerejski sabor da donese ovakvu odluku.
1. Ocigledno u resavanju ovog pitanja Sabor nije vodio racuna o interesu drzave, pa i crkve, vec su politicki momenti igrali odlucujucu ulogu. Naime, jednoj grupi episkopa ne odgovara poboljsanje odnosa SPC prema drzavi. Pri donosenju odluke ovi episkopi polazili su i od toga, da se nasa zemlja sada nalazi u teskoj situaciji (kampanja sa istoka, olabavljene veze sa zapadom) i da drzava nece ici na zaostravanje odnosa sa SPC, vec da je prinudjena da se pomiri sa ovakvom odlukom. Smatraju da drzava forsira resenje ovog pitanja i zbog toga, da bi tim putem resila i izvesne unutrasnje politicke poteskoce, koje, kako oni misle, postoje. I dalje, smatraju da se drzavi ne isplati zaostravati ove odnose i zbog drugih verskih zajednica – u prvom redu RKC. Neki najreakcionarniji episkopi su hteli da idu u saborskim odlukama cak i dalje u tome, pa su predlagali da se ArazjuriA svestenicko udruzenje; da se eparhije u NR Makedoniji popune episkopima Srbima, odnosno da se popune eparhije od sada postojecih episkopa SPC (premestajem) a da se uopste ne biraju novi episkopi za NR Makedoniju.
2. Sadasnje stanje pravoslavne crkve u NR Makedoniji odgovara SPC, odnosno reakcionarnom delu episkopata SPC, jer im vise odgovara ovakvo stanje, nego da biraju domorodce za episkope. Prema tome razlozi za odbijanje predlozenih kandidata (iako postoje neki formalni razlozi) nisu bili bitni u donosenju ovakve odluke, jer se preko njih moglo i preci, ali su ipak posluzili najekstremnijim episkopima kao argumenti kod ostalih episkopa koji su se kolebali ili bili voljni da idu na neko resenje, odnosno da idu dalje u zapocetom resavanju ovog pitanja. Zahvaljuci takvom stavu najreakcionarnijih episkopa, na Saboru je bila stvorena takva atmosvera, da se niko nije usudjivao da pominje predlozene kandidate, a kamo li da ih forsira.
 
II
U novonastaloj situaciji posle ovogodisnje saborske odluke za resenje Makedonskog crkvenog pitanja moguce su uglavnom tri varijante za resenje ovog pitanja. Primena jedne od ovih mogucih varijanti uslovljena je sirom politickom ocenom. Te glavne tri varijante su sledece: a/ resavanje i dalje pitanja na bazi jedinstvene SPC u zemlji, b/ resavanje pitanja putem pritiska na SPC, da se ostvari samostalna – autonomna makedonska crkva i c/ potpuno otcepljenje od SPC i stvaranje makedonske autokefalne pravoslavne crkve.
 
A. JEDINSTVENA PRAVOSLAVNA CRKVA
1. Nastaviti pregovore sa SPC u cilju trazenja resenja na bazi ranijeg postignutog sporazuma i to da se sazove vanredan sabor SPC u sto kracem roku na kome bi se izabrali za episkope Stojkovic i jos dva domorodca – nova kandidata, od kojih bi jedan mogao biti i Trajkovski, ukoliko se prihvati kandidature. Ovde je moguce ici i na alternativu da se insistira na izboru Stojkovica, Trajkovskog i jednog od predlozenih kandidata, koji najvise odgovara episkopatu. Ukoliko bi episkopat pristao na ovo resenje, morale bi se pre izbora kod kandidata otkloniti formalne smetnje (da se zamonase cime bi i brak bio prekinut). Ukoliko bi se postavilo pitanje mitropolita u Skoplju, moglo bi se ici na izbor Dositeja. Ovakvo eventualno resenje skinulo bi ovo pitanje s dnevnog reda bez ikakvih potresa. Ovaj predlog i pored toga sto nema nekih izgleda na uspeh ima prednost u tome sto se sa nase strane moze iskoristiti u punoj meri kao jos jedan argumenat za prebacivanje odgovornosti za nastalu situaciju na episkopat.
2. Episkopat je odbio dosadasnje predlozene kandidate navodno samo zato sto su ozenjeni. Medjutim, postoji mogucnost po crkvenim propisima da se za relativno krace vreme ova smetnja otkloni tj. da kandidati stupe u monaski cin, ali uz uslov da se episkopat SPC prethodno na nesumnjiv nacin obaveze da ce zamonasene kandidate izabrati na vanrednom zasedanju Sabora za episkope.
3. Crkveno narodni sabor makedonske crkve sto pre da se sazove i da isti izabere episkope za sve tri eparhije u NR Makedoniji. O izboru da se obavesti Patrijarsija u Beogradu preko izabrane delegacije, a i pismeno i da se trazi da se odluke makedonskog crkvenog sabora usvoje, a u protivnom bi se islo na raskid odnosno, stvaranje autokefalne makedonske pravoslavne crkve.
Jedna napomena: kandidati koji bi dosli u obzir za izbor od strane makedonskog crkvenog sabora morali bi prethodno stupiti u monaski cin, sto bi bilo izvodljivo u sporazumu sa Patrijarhom kao administratorom, a primenom propisa § 82 i 83 bracnih pravila SPC.
 
B. OBNAVLJANJE OHRIDSKE ARHIEPISKOPIJE
Ohridska arhiepiskopija je bila jedna od najstarijih dijeceza na nasoj drzavnoj teritoriji, koja je postojala oko 800 godine. Pod njenom jurisdikcijom bili su mnogi nasi krajevi. Tu su bile prve slovenske skole ucenika Cirila i Metodija, narocito Klimenta i Nauma. Ohridska arhiepiskopija je ukinuta 1767 godine – znaci posle ukidanja Pecke patrijarsije pored koje je postojala i za vreme cara Dusana, a i kasnije. Ukinuta je od strane Carigradske patrijarsije i pripojena Carigradu, kakvo stanje je ostalo sve do 1920 godine, kada je Sinod Carigradske patrijarsije dao kanonski otpust eparhija iz Makedonije, te ih je SPC ukljucila u svoj sastav.
Obzirom na ovakvu istorijsku proslost Ohridske arhiepiskopije, zelje svestenstva i pravoslavnih vernika u NR Makedoniji – bilo bi opravdano ici na obnavljanje Ohridske arhiepiskopije, sto bi u krajnjoj liniji odgovaralo i nasem drustvenom uredjenju.
Put za obnavljanje Ohridske arhiepiskopije je Makedonski crkveno-narodni sabor. Na tom Saboru mogla bi se doneti takva odluka i resenja kao na primer: a/ da ce se obnoviti Ohridska arhiepiskopija vezana sa SPC preko licnosti Patrijarha (personalna unija), b/ obnovice se Ohridska arhiepiskopija bez ikakve veze i naslona na SPC.
 
C. STVARANJE AUTOKEFALNE MAKEDONSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
Odluku o uspostavljanju autokefalne makedonske pravoslavne crkve takodje bi doneo crkveno-narodni makedonski sabor, koji bi doneo Ustav crkve i izvrsio izbor rukovodstva, kao i odredi karakter crkve.
Ukoliko navedene mogucnosti ne dolaze u obzir bilo sa nase strane, bilo da ih ne prihvati episkopat SPC – moze se ici na preduzimanje drugih mera.
Pre svega, potrebno je sto pre sazvati crkveno-narodni sabor (od svestenika, vernika, prestavnika crkvenih tela) na kome bi se konstatovala novonastala situacija, izneli razlozi koji su do tog doveli i donele sledece odluke:
1. Sporazum sklopljen izmedju Sinoda SPC i Inicijativnog odbora u aprilu 1957 godine nije ispunjen od strane Arhijerejskog sabora SPC, pa makedonski crkveno-narodni sabor vise ne smatra sporazum vazecim, a makedonsko crkveno pitanje je vraceno u fazu u kakvoj je bilo pre sporazuma.
2. Da makedonski crkveno-narodni sabor izabere odbor od prestavnika svestenstva i vernika svih eparhija u NR Makedoniji, ciji zadatak ce biti:
a/ da rukovodi crkvenim zivotom preko eparhijskih tela,
b/ da sto pre pripremi predlog za konacno resenje crkvenog pitanja u NR Makedoniji, ukljucujuci i izbor novih arhijereja – domorodaca za sve tri eparhije u Makedoniji.
3/ Crkveno-narodni odbor ce sa svim ovim odlukama upoznati Sinod SPC.
4. Novoizabrani crkveno-narodni odbor je duzan da u roku od 3-6 meseci pripremi sve potrebne predloge i sazove ponovo crkveno-narodni sabor, koji ce razmotriti ove predloge i doneti konacne odluke.
Na kraju, nuzno je napomenuti: za samostalnu i autokefalnu crkvu postavlja se pitanje hirotonije /posvecenja/ izabranih episkopa, kao i priznanje od drugih autokefalnih crkava eventualne autokefalne makedonske pravoslavne crkve. Dolazi u obzir vise mogucnosti:
a/ Da neka autokefalna crkva, odnosno Patrijarh ili Sinod ili dva episkopa autokefalne crkve obave hirotoniju. U sadasnjim uslovima otpadaju Ruska, Bugarska i Rumunska crkva, a dolaze u obzir Carigradska, Antiohijska, (Sirija) i Aleksandrijska (Egipat).
b/ da se negde na strani bilo kako hirotonise jedan novoizabrani episkop, a da se episkop Dositej Stojkovic privoli da ga makedonski crkveno-narodni sabor bira za jednu eparhiju. Episkop Dositej i posveceni episkop na strani bi hirotonisali trecega.
c/ kao krajnja mogucnost je takozvano doticanje mosti svetaca. U svakom slucaju za hirotoniju treba odmah preduzeti neke mere, jer ce to biti jedno od najtezih pitanja.„[72]
 
B. Pripremanje episkopa za Makedonsku pravoslavnu crkvu
 
Jedan od problema u realizaciji komunističke tvorevine nazvane Makedonska pravoslavna crkva bili su kandidati za arhijereje. Teško je utvrditi ko je i kada to prvi pomenuo. Sigurno je da je pominjan često u razgovorima patrijarha Vikentija i drugih arhijereja, u Državnoj, odnosno Saveznoj komisiji za verska pitanja itd.
Usled nedostupnosti arhivske građe, teško je rekonstruisati kako je tekao proces od ideje do izbora vikarnog episkopa topličkog Dositeja Stojkovića za poglavara te pseudocrkve.
Ovo što sledi predstavlja najvažniji i najbitniji deo onoga što je dostupno.
Kandidati za arhijereje prvi put su pomenuti na sastanku predstavnika Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva i Glavnog odbora makedonskog Udruženja pravoslavnog sveštenstva 30. oktobra 1950. u Skoplju. Makedonci su pomenuli da spremaju sveštenika Tomu Dimovskog i predložili da se o njemu razgovara s patrijarhom Vikentijem. Naglasili su da o kombinaciji s Dimovskim zna i makedonska Vlada.[73]
Generalni sekretar makedonske Vlade obavestio je početkom 1951. godine Državnu komisiju za verska pitanja o svojim kandidatima. Na to mu je 28. jula odgovorio Mirko Ćuković:
Po pitanju kandidata Toma Dimovskog i Dimitra Avramovskog za buduće episkope u Makedoniji interesovali smo se kod Patrijarha. Patrijarh bi bio voljan da učini sve, ali po njegovom mišljenju postoji sumnja da bi na Saboru bio prihvaćen Tomo Dimovski, dok za Avramovskog smatra da će sigurno biti prihvaćen. Patrijarh bi bio voljan da se izvrše sve pripreme za sledeći sabor. Predlaže da se kandidati Dimovski i Avramovski upute u Beograd kako bi Patrijarh dobio priliku da se sa istima upozna i porazgovara, kao i da im da uputstva koja su potrebna radi pripremanja za episkopski čin. Na kraju napominjemo da bi bilo potrebno da stojimo u stalnom kontaktu po ovom pitanju i da nas obavestite nekoliko dana pre polaska Dimovskog i Avramovskog za Beograd, kao i to da kandidati prvo svrate kod nas pa onda i kod Patrijarha.„[74]
Patrijarh Vikentije primio je 6. novembra 1951. jednu delegaciju Inicijativnog odbora. Oni su potom razgovarali i s ostalim članovima Sinoda tj. s episkopima Venijaminom, Makarijem, Vasilijem i Nikanorom. Makedonci su naglasili da dolaze kao predstavnici naroda i sveštenstva. Tražili su da se čuje njihovo gledište o rešenju crkvenog problema i predložili da se postave dva arhijereja. Pomenuli su vikarnog episkopa Dositeja naglasivši da su njegovi preci došli iz Makedonije i da su mu baba i majka Srpkinje. Za drugu eparhiju predložili su sveštenika Tomu Dimovskog iz Bitolja. Za mitropolita Josifa su kazali da ga treba premestiti u drugu eparhiju.
Arhijereji su delegaciji odgovorili da su u Makedoniji mnoge stvari urađene mimo kanona i da je tako nastao problem. Kazali su da je Sabor imao u vidu želje Makedonaca i da je zato izabrao arhimandrita Dositeja za vikara. U tom trenutku nameravao je da ga pošalje tamo sa zadatkom da ispita stanje i o tome obavesti Sinod kako bi on mogao raditi dalje. Prilikom odgovaranja na pitanje o drugom kandidatu delegacija je naglasila da će Saboru mnogo lakše biti kada kandidata bude više. Makedonci su odgovorili da nemaju više kandidata. Nisu se složili da episkop Dositej dođe pre Sabora zbog moguće optužbe iz inostranstva da su se prodali Srbima.[75]
Inicijativni odbor sastao se u plenumu 13. novembra 1951. Tom prilikom prihvatio je tekst pisma za patrijarha Vikentija sa svojim zahtevima:
1. Pravoslavna crkva u NR Makedoniji priznaje jurisdikciju Srpske pravoslavne Crkve, ukoliko ista poštuje nacionalni suverenitet makedonskog naroda. Administrativni jezik u Pravoslavnoj crkvi u NR Makedoniji da bude makedonski a bogoslužbeni crkveno-slovenski. Eparhijske i druge crkvene institucije u NR Makedoniji (namesništva, eparhije i dr.) da nose makedonski naziv.
2. Za prve arhijereje u Pravoslavnoj crkvi u NR Makedoniji predlažu: Njegovo Preosveštenstvo episkopa Dositeja i protu Tomu Dimovskog iz Bitolja, oženjenog sveštenika. Pored njih predloženi su kao mogući kandidati: Stevan pop Ivanov Milov, završio pravoslavnu bogosloviju u Carigradu, nije u svešteničkom činu; Dmitar Avramovski, završio bogosloviu u Prizrenu, sada profesor gimnazije u Đevđeliji, i Nikola Trajkovski, završio gimnaziju i Pravni fakultet u Beogradu;
3. Predlažu Patrijarhu da preko članova Svetog arhijerejskog sinoda postavi pitanje premeštaja mitropolita Josifa iz Skopske mitropolije pred članove Svetog arhijerejskog sabora. Pristaju da njihov kandidat episkop Dositej poseti na nekoliko dana Inicijativni odbor, kako bi se upoznao s našim sveštenstvom i sa problemima u NR Makedoniji.„[76]
Patrijarh je pismo dostavio Sinodu i predložio da se o njemu raspravlja na Saboru.
Krajem 1951. godine nastali su novi problemi. Naime, Predsedništvo savezne Vlade zahtevalo je od Državne komisije za verska pitanja da konačno reše problem mitropolita Josifa. U ovaj posao uključen je i Aleksandar Ranković, koji je o tome razgovarao sa patrijarhom.[77]
Kako su se neki episkopi protivili kandidaturi Dimovskog, iz Skoplja je predložen Dmitar Avramovski. Patrijarh je zatražio od episkopa njihovo mišljenje o kandidatima, skrećući im pažnju da predloženi nemaju kvalifikacije, ali da se ranije dešavalo da to pravilo nije uvek poštovano. Odgovorilo je 18 episkopa, od toga deset pozitivno, pet je bilo protiv (mitropolit Arsenije, episkopi Simeon, Emilijan, Vasilije i Jovan).[78]
Krajem marta 1952, Nestor Popovski, predsednik i Kliment Maleski, sekretar Izvršnog odbora Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji, pisali su patrijarhu Vikentiju:
U vezi sa rešenjem crkvenog pitanja u NR Makedoniji ovaj Inicijativni odbor uputio je preko Vaše Svetosti akt br. 1679/51 u kome je izneo svoje predloge za rešenje ovog pitanja i predložio kandidate za arhijereje u makedonskim eparhijama, a među kojima su bili za prvom mestu: Preosvećeni episkop toplički G. Dositej i prota Toma Dimovski iz Bitolja, a zatim ostala trojica kandidata.
Međutim, u poslednje vreme nastali su novi momenti u odnosu na gornje pitanje. Prota Toma Dimovski u svome pismu od 5.V.t.g., upućenom ovom Inicijativnom odboru, iz svojih ličnih razloga odustao je od kandidature za episkopa. Vama je poznato da su ostali naši kandidati još od ranije odbijali da se prime za episkopa, dok Nikola Trajkovski iz Bitolja, koliko smo obavešteni, ima nameru da se ženi. Svog svega ovoga našli smo se u situaciji da imamo samo jednog kandidata i to Preosveštenog episkopa G. Dositeja.
Pretstojeće zasedanje Sv. Arhijerejskog sabora će se održati za nekoliko dana. Mi u ovom momentu nemamo mogućnosti da Vam predložimo druge kandidate, a rečeno je da pored Preosvećenog G. Dositeja u NR Makedoniju zajedno sa njim dođu i naši kandidati. Mišljenja smo da bi se dolazak samog Preosvećenog G. Dositeja u NR Makedoniju loše odrazilo politički u našoj republici.
U vezi sa gornjom situacijom, Izvršni odbor Inicijativnog odbora na svom sastanku od 8 o.m. rešio je da povuče celu kandidatsku listu ranije predloženu i zato Vas molimo da se pitanje izbora episkopa za crkvu u Makedoniji ne stavlja na dnevni red na ovom zasedanju Sv. Arhijerejskom Saboru.
Nadamo se Vaša Svetosti, da ćete nas pravilno shvatiti, pa Vas molimo da ovaj akt ne shvatite kao prekid odnosa između nas i Srpske pravoslavne crkve. Ovo pitanje da se ne shvati kao likvidiranje, nego da se odloži dok uz Preosvećenog Dositeja ne pripremimo i druge kandidate dostojne za taj položaj.„[79]
Kopiju tog pisma poslali su Državnoj komisiji za verska pitanja koja ga je primila 9. maja.
U arhivi nema drugih dokumenata o ovom problemu. Vredna je pomena beleška ispod pečata delovodnog protokola: a/a.
Dilparić je nagovorio patrijarha da pošalje svog vikara episkopa Dositeja u Skoplje pod izgovorom da upozna kandidate. Episkop je otišao u Makedoniju početkom decembra 1952. Tamo je 5. decembra služio liturgiju na makedonskom jeziku. Istoga dana posetio je Bitolj, a narednih dana i Ohrid.[80]
Mitropolit Josif protestovao je u Sinodu zbog ovog čina i zahtevao od patrijarha da se problem u Makedoniji stornira. Jedna od posledica ovog protesta bila je ta da je patrijarh odbio da primi vikarnog episkopa po njegovom povratku.
Na zasedanju Sabora 1953. godine zaključeno je da se traži od Savezne komisije za verska pitanja dozvola za odlazak nadležnih arhijereja u svoje eparhije u Makedoniji. Makedonska Vlada bila je protiv njihovog dolaska.[81]
U razgovorima patrijarha Vikentija i predstavnika Savezne komisije za verska pitanja i Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva, polovinom marta 1954, patrijarh je izrazio spremnost da se problem raspravlja na prvom Saboru, ali je napomenuo da bi bilo poželjno da se prihvati njegov vikar dok se drugi ne izaberu.[82]
Savezni i makedonski državni organi pripremili su svoje kandidate za zasedanje Sabora u 1954. godini: bili su to Nestor Popovski i Toma Dimovski. O ovim sveštenicima sastavljeno je u Saveznoj komisiji za verska pitanja nekoliko službenih beležaka s biografskim podacima i mnoštvom drugih zanimljivih činjenica.
Po ovim beleškama, za Nestora Popovskog se znalo sledeće:
Rodjen je 1916 godine u s. Lazaropolju-debarski srez, od oca Koste i majke Mase, pravoslavni svestenik, po narodnosti Makedonac, drzavljanin FNRJ, zavrsio IV razreda gimnazije, VI razred bogoslovije i filozofski fakultet (nije diplomirao), zenjen sa Milkom Tomasevom, ima troje dece (dva muskarca i jedno zensko), govori srpski, bugarski i prilicno ruski. Zivi u Skoplju na ul. Rade Koncar br 10.
Potice iz seoske pecalbarsko-cinovnicke porodice, braca su mu radila kao pecalbari u Sarajevu, a otac mu je bio ucitelj. Osnovnu skolu je zavrsio u rodnom mestu, a gimnaziju (IV razred) u Sarajevu, posle cega je hteo da ide u vojnu akademiju ili da produzi gimnaziju, no po zelji roditelja i brace ide u bogosloviju. Kao bogoslov bio je vrlo dobar i odlican ucenik, iako nije imao volju za ovaj poziv, buduci po prirodi vrlo ziv, veseljak i nemiran. U Sarajevu se je druzio sa naprednim omladincima, prisustvovao je na konferencije po skolama i ucestvovao u velikom strajku bogoslova protiv profesora i vaspitaca u 1933 godini. Posle zavrsavanja bogoslovije hteo je da ide na fakultet, no posto se nisu slozili njegovi roditelji, 1938 godine posle sluzenja vojnog roka postaje svestenik i dobija parohiju u Vratnici-tetovski srez, gde ostaje sve do 1944 g. Njegova porodica pre rata je bila vecinom velikosrpski raspolozena, zbog cega je i Nestor gajio izvesne simpatije prema toj vlasti. Iz njegove porodice jedan je bio cak i arhimandrit, mislim u Sv. Gori. Kao bogoslov nije ucestvovao u nekim politickim organizacijama. Bio je mnogo druzeljubiv, zeljan veselog drustva gde se pije i peva, a u selu je ucestvovao u organizovanju raznih sportskih drustava.
Za vreme okupacije nalazio se za celo vreme u Vratnici, koje je veliko-srpski raspolozeno. Za ovaj period ima jedna dostava protiv njega u kojoj se navodi da je Nestor imao lose drzanje i da je pomagao okupatorsku vlast zajedno sa svojim bratom koji je bio cinovnik opstine u istom selu, to da je propagirao protiv NOP-a. Ovi navodi nisu potvrdjeni i sam Nestor ih odbija kao klevete i delo mrznje. Nestor iznosi da je od jednog kmeta bio tuzen kao velikosrbin zbog cega su hteli da ga interniraju u Bugarsku. U vezi toga zvali su ga na saslusanje 1943 godine u Skoplje. Po svemu izgleda da je on gajio izvesne simpatije prema Bugarima, jer svestenik Nikola iznosi da je 1944 godine Nestor sa grupom seljaka iz Vratnice posetio Rilski manastir i grob cara Borisa. Ipak za vreme okupacije se nije mnogo kompromitovao jer kod veceg broja seljaka uziva autoritet. Krajem 1944 godine dolazi u Skoplje bezeci ispred Albanaca-balista, gde dobija parohiju. Tu se povezao sa NOP-om i zajedno sa ostalim svestenicima radio na skupljanju materijala za nasu vojsku.
Posle oslobodjenja postaje clan Sreskog duhovnog odbora u Skoplju, a 1946 godine vecinom glasova je izabran za pretsednika Inicijativnog odbora na kojoj duznosti ostaje do danas. Kasnije kada je u toku 1948 godine formirano svestenicko udruzenje, izabran je za sekretara republickog udruzenja i za clana Saveznog udruzenja u Beogradu. Januara 1953 godi. smenjen je sa sekretarske duznosti Udruzenja i izabran za potpredsednika, ali ne zbog neaktivnosti i loseg drzanja, nego zbog odvajanja ovih dveju funkcija koje su bile skoncentrisane u njegovoj licnosti i pretstavljali teret za njega. Po pitanju resenja crkvenog pitanja u Makedoniji 1945 godine prihvatio je aftokefalisticki stav, koga se 1946 odrekao i prihvatio stav naseg drzavnog rukovodstva. Od tada po ovom i drugim pitanjima on sprovodi apsolutno nas stav i liniju, moze se reci bolje od drugih naprednih svestenika. Preko njega su sprovodjene razne mere za sprecavanje crkvenih manifestacija i slabljenje verskog zivota. Po liniji udruzenja isto tako je dosta doprineo. Kao ucesnik na raznim konferencijama drzao je dobre i pozitivne govore, radio je na jacanju Udruzenja u Makedoniji i aktivizaciji svestenstva na liniji saradnje sa vlastima i dr.,
Poslednjih nekoliko meseci, posle odstranjenja od sekretarske duznosti Udruzenja, zapazila se izvesna izmena u njegovom drzanju, jer je to shvatio kao meru ostranjenja sa svih rukovodecih polozaja u crkvi. Iz bojazni da ne izgubi i mesto predsednika, poceo je da trazi oslonac kod reakcionarnih popova koji bi ga eventualno zastitili. Izvestan negativan odnos je bio zapazen i u sprovodjenju nase linije, a u momentu i izvesno istupanje po pitanju odnosa izmedju srpske crkve i crkve u Makedoniji, na sovinistickoj liniji. No sve je to bilo kao posledica te bojazni, te se uskoro popravilo. Posmatrajuci njegovu saradnju sa nama, kao covek ambiciozan i zeljan polozaja i vlasti, zbog cega gleda na svaki nacin da ugodi nasim vlastima, zbog cega je uvek bio gotov da sprovede sve sto od njega zatrazi narodna vlast, makar to islo i na stetu crkve, samo da bi ubedio vlast da je jako privrzen uz nju i da bi se zadrzao na polozaju. Pri tome, tj. pri sprovodjenju direktiva, cesto ne vodi dovoljno racuna da se ne bi vlast kompromitovala, te cesto pred svestenicima izjavljuje da je on po tim pitanjima razgovarao sa rukovodecim organima vlasti i da tako treba da se sprovede. I pored ovih negativnih osobina koje mogu da se otstrane i koje se otstranjuju, on je vise privezan uz danasnju vlast, nego uz crkvu, jer taj poziv mnogo voli. Iz gore iznesenih osobina da se zakljuciti da bi on uvek radio onako kako bi vlast zahtevala.
Posle oslobodjenja upisao se na filozofski fakultet koji treba samo da diplomira. Kao student je bio jedan od najboljih. Po prirodi je bistar i vrlo pametan, intelegentan, dosta nacitan, sa dobrim poznavanjem danasnjice, dobar govornik i dosta ambiciozan. Iz tih razloga najcesce je dolazio u sukob sa Borisom Stankovskim, smatrajuci da ovaj zeli da mu otme polozaj, no sada su im odnosi mnogo dobri, pomazu se i savetuju po raznim pitanjima. Poslednjih 2-3 godine poceo je prilicno da pije sto se odrazilo na njegovo zdravlje i ponasanje – postao je nervozan. Pored toga odao se i na ljubavne avanture zbog cega se, neznajuci da to sakriva kao drugi popovi, prilicno kompromitovao. Prosle godine cak je hteo da se razvede sa zenom. No unatrag nekoliko meseci, pa mozda i godinu dana, u mnogome se popravio-ne pije i otrgao se od avantura sto je doprinelo da mu se znatno poboljsa autoritet medu svestenstvom i vernicima.
Sada, kada se ponovo pokrenulo pitanje oformljenja crkve u Makedoniji, Nestor je izjavio da ostaje pri ranijem obecanju da pristaje da bude biran za episkopa, obecavajuci da ce kao takav raditi apsolutno po instrukcijama koje mu budu davale narodne vlasti. Cak, to on postavlja kao uslov svog pristanka – da ga narodna vlast ne prepusta samom sebi, nego uvek da mu daje instrukcije za rad i drzanje. Njegova zena, koja je ranije davala otpor da se razdvoje, uz obecanje da ce se njoj i deci obezbediti izdrzavanje, sada pristaje da se razdvoje. Po nasem planu Nestor treba da dodje za episkopa u Skopsku eparhiju.„[83]
Vredi pomenuti da je u drugoj i trećoj biografiji nestalo jednih kvalifikacija, a dopisane su sasvim druge, na primer ova: „Kao ispravan svestenik i rodoljub nije bio postedjen u toku okupacije od okupatora i njegovih pomagaca, te je proganjan i mucen„.[84]
I za sveštenika Tomu Dimovskog, napisane su tri verzije biografije. Tako je u prvoj napisano:
Rodjen je u Bitolju 1908 godine od oca Riste, ozenjen, otac dvoje dece (kci mu je student I godine a sin u visim razredima gimnazije), Makedonac, drzavljanin FNRJ, vere istocno pravoslavne zavrsio je pravoslavnu bogosloviju u Bitolju, radi kao parohijski svestenik u Bitolju i zivi na ul. General Apostolski br. 63.
Potice iz dosta siromasne porodice iz Bitolja, koja nije bila projavljena u politickom zivotu. Posle svrsavanja bogoslovije postavljen je za paroha u kicevskom srezu i drzao je u svojoj parohiji nekoliko sela. Na ovom terenu ostao je sve do 1935-36 g. kada je premesten na paroha u Bitolju, gde ostaje sve do danasnjih dana. Bivse jugoslovenske drzavne i crkvene vlasti nisu na njega gledale sa nekim simpatijama i smatrale su ga za bugarofila posto se isticao kao Makedonac. Kao paroh u kicevskom srezu, prema podacima MNO i drugih naprednih drugova, Toma je imao dobro drzanje, sa narodom se obhodio mnogo dobro, nije bio neki materijalista, kakvi znaju biti svestenici i pomagao je seljacima u svemu, tako da se kod njih zadrzao u dobroj uspomeni. Jos tada je dosta citao i projavljivao interes i za stvari iz oblasti marksisticke nauke. Jos tada je vazio kao dosta nacitan i kulturan covek, religiozan, no ne verski fanatik, sa demokratskim pogledima na zivot i svet. Za vreme okupacije ostaje za celo vreme na parohiji u Bitolju. Pored druga dva svestenika iz Bitolja, kao ugledniji svestenik bio je i on naimenovan od vladike za eparhijskog savetnika, na kojoj duznosti ostaje za celo vreme. Kao takav Toma je bio dosta postovan i uvazavan od bugarskih crkvenih vlasti. U prvo vreme okupacije izgleda da je gajio izvesne simpatije prema Bugarima, koje kasnije znatno slabe. Pred kraj okupacije pocinje da simpatise NOP i da ga pomaze. Za vreme okupacije moze se reci da se i pored iznesenog nije narocito kompromitovao sa bugarskim okupatorskim vlastima, kakvo misljenje imaju i drugovi iz Partije i vlasti.
Od oslobodjenja do danas i dalje se nalazi na parohiji u Bitolju. Drzanje prema danasnjoj vlasti od oslobodjenja do danas mu je dobro. Kao dobar svestenik biran je u rukovodecim telima svestenickog udruzenja i u sreskom duhovnom odboru u Bitolju. Kao clan istih stao je na pravilnu liniju resenja crkvenog pitanja u Makedoniji i pokazao se kao vrlo aktivan na liniji udruzenja, moze se reci da je najvecu aktivnost od svih svestenika projavio i u pomaganju akcije SSRNJ. Ovo njegovo pozitivno drzanje provejava kroz njegov e propovedi koje drzi u crkvi i kroz kontakt sa vernicima. Pored toga 1948 godine kao dobar patriota saradjuje i sa nama, te se u dosadasnjem radu pokazao kao mnogo dobar i iskren covek. On je jako privrzen uz danasnju vlast, zbog cega je prihvatio ponudu da bude jedan od kandidata za episkope u Makedoniji, zrtvujuci i svoj bracni zivot. Iako se pri tome rukovodio zeljom za bolje obezbedjenje prihoda i zivota, ipak je vaznu ulogu momenat sto je jako privezan uz nas i uvek gotov da radi onako kako vlast zahteva i interesi naroda. Medju dobrim delom svestenika uziva prilican autoritet, osim kod jedne grupe malog broja svestenika koji ga mrze, a narocito kod grupe oko svestenika Ilije Todorovskog i Bogatina Atanasovskog u Bitolju. Ova grupa svestenika, koja odrzava veze sa mitropolitom Josifom, pa do nekle i Vasilijem Kosticem, prosle godine protivu njega je digla veliku galamu, prestavljajuci ga u Beogradu za nemoralnog coveka i bugarski raspolozenog. U patrijarsiju i pojedinim episkopima bilo je upuceno vise pisama u kojima se napadao Toma Dimovski. U jednom pismu Ilija Todorovski kaze da bi primanje Tome za episkopa bilo isto sto i uvodjenje trojanskog konja u srpsku crkvu, te da bi on kao bugarofil radio na njenom cepanju. Pod uticajem ovoga cak je i episkop Vasilije Kostic govorio protiv Tome medju episkopima kao protiv bugarasa. Da ne bi doslo do takvih klevetnickih pisama protiv Tome, bice preduzete neke blagovremene mere na terenu, pa smo uvereni da do toga vise nece doci, posto svestenici (njegovi neprijatelji) svesni su toga da nemaju druge kandidate. Tacno je da je Toma kao i svi svestenici, ima slabosti po zenskoj liniji, te je cak nekoliko godina ziveo i sa nekom daljom rodbinom za koju znaju samo nekoliko naprednijih svestenika. Od kako se pocelo racunati na njega za kandidata za episkopa, Toma se je u svakom pogledu popravio i pazi mnogo vise na svoje drzanje. Svestenici koji ga napadaju moze se reci da nisu nista bolji od njega u svakom pogledu. Patrijarh i neki episkopi nemaju tako lose misljenje o Tomi, te ima izgleda da bi pre njega prihvatili za kandidata nego nekog civila jer veruju da ce kao stari protojerej vise raditi za interese crkve nego drugi.
Toma i njegova zena su i do sada kada se ponovo pokrenulo pitanje crkve u NR Makedoniji dali ponovo pristanak da se razvedu kako bi on mogao biti biran za episkopa, s tom primedbom da se njoj obezbedi zivot, a njihovoj deci skolovanje. Toma obecava da ce se po svim pitanjima u sprovodjenju crkvene politike apsolutno saradjivati sa narodnim vlastima i sprovoditi u zivot ono sto mu se postavi, za sto nam je garancija dosadasnji njegov rad. Toma cak govori da se ne bi prihvatio ove duznosti, kada bi znao da ce narodna vlast posle njegovog izbora dici ruke od njega i prepustiti ga da sam resava sve poslove i vodi politiku. Zato prima ovaj polozaj s tim da mu narodna vlast uvek daje direktive za rad i drzanje. Kao episkop bi bio dobar posto je dosta nacitan i kulturan i zna da se dobro postavi, a autoritet koji mu kod nekih nedostaje stvorice mu se izborom za episkopa, jer je takva psihologija popova-kadice mu i oni koji ga mrze. Po nasem planu, treba da bude biran za episkopa na bitoljskoj eparhiji.„[85]
I u ovom slučaju, vredi pomenuti da je u drugoj i trećoj biografiji nestalo jednih kvalifikacija i da su dopisane sasvim druge, na primer ova: „Za vreme okupacije, kao ugledan i sposoban svestenik, bio je imenovan od bugarske crkve za eparhijskog savetnika, no i pored toga prota Dimovski radi iskljucivo na dobro naroda i crkve, te se nije kompromitovao saradnjom sa okupatorom. Naprotiv, kao pobornik jugoslovenstva zalaze se za jedinstvo nasih naroda, kao i za jedinstvo pravoslavne crkve u nasoj zemlji.„[86]
Državne vlasti doznale su od svojih ljudi iz vrha Srpske pravoslavne Crkve na razne načine posle završetka Sabora 1954. godine šta se sve dešavalo pri izboru kandidata za vladike za eparhije u Makedoniji od svojih ljudi iz vrha Srpske pravoslavne crkve. Tako im je profesor Dušan Glumac dostavio u pisanoj formi svoja saznanja:
Prilikom resavanja o kandidatima za Makedoniju energicno su ustali protiv sadasnjih kandidata svi stari: Damaskin, Jovan, Emilijan zajecarski, Simeun sabacki i Nektarije, dok su ostali cutali. Vasilije je samo procitao odredbe kanona Trulskog i dopune Sabora bez komentara, dok je Patrijarh energicno dokazivao da se upravo prema tim odredbama moze izvrsiti izbor. Longin je vec i ranije jedini predlagao da se produze sednice, brak Nestora razvede i on izabere u opstem interesu.
Damaskin i Jovan su predlozili da se uopste skine sa dnevnog reda izbor i popunjavanje makedonskih eparhija. Nektarije, opet, da se obecalo Marsalu da ce se resiti, zbog toga da se resi, samo da Vlada uzme druge kandidate.
Jovan je bio sastavio predlog resenja sa obrazlozenjem s kojim se u stvari kida svaki odnos sa Drzavom, dok je Patrijarh bio dao drugi i molio da se ne kida svaka saradnja. On je naglasio da treba da se pazi sta se radi, jer je moguce da nastane sizma u nasoj crkvi posto ove kandidate mogu sa strane rukopoloziti, pa sta ce se onda uciniti. Na to su graknuli: kakva sizma, nema ni govora o tome. Mi da biramo Cicu pa neka ide tamo, a za druge da odlozimo dok se nadje drugi kandidati.
Na kraju je, ipak, primljen predlog resenjem Patrijarha sa njihovim dodacima: da se nacelno nema nista protiv izbora episkopa za Narodnu republiku Makedoniju. S obzirom na bracno stanje predlozenih lica i nedostatka strucne bogoslovske spreme kandidati: Nestor Popovski i t.d. nikako ne mogu da se biraju. (To je uneto na veliko insistiranje grupe protiv volje Patrijarha). Sveti Arhijerejski Sabor odlaze popunjavanje upraznjenih eparhija u NR Makedoniji i stavlja u duznost Svetom Arhijerejskom Sinodu da ovo pitanje i dalje prouci.
Umoliti Njegovu Svetost da potrazi druge, nove (to su trazili da se podvuce) licnosti koje bi mogle doci u obzir za episkopski cin u NR Makedoniji.
Njegova Svetost da upozna svestenstvo i narod pomenutih eparhija o tome.
Za vreme sednice Trajkovski je bio trazio telefonom Jovana, Emilijana zajecarskog i Vasilija da razgovara s njima, no oni nisu izisli. (Rekli da ga ne poznaju).
Patrijarh je primetio da ni Trajkovski nema strucnu spremu pa kako hoce njega da biraju, nasto su rekli da je to drugo, da je religiozan covek i t.d. i da hoce da ga biraju.„[87]
Patrijarh Vikentije pisao je 29. oktobra 1954. Dobrivoju Radosavljeviću, predsedniku Savezne komisije za verska pitanja:
Prilikom rešavanja crkvenog pitanja u NR Makedoniji dosada se uvek polazilo od izbora episkopa za eparhije u Makedoniji. Smatralo se da bi izborom episkopa bilo uspostavljeno jedinstvo Pravoslavne crkve u FNR Jugoslaviji. Od strane sveštenstva i ostalih nadležnih faktora izjavljena je želja da za episkope mogu biti izabrani samo oni koji u su poreklom iz Makedonije. Sveti Arhijerejski Sabor nije imao ništa protiv toga, ali je nevolja bila u tome što Makedonci nisu imali pogodne kandidate. Bila je nezgoda i u tome, što se pitanje Crkve u NR Makedoniji uvek postavljalo u kratkom roku pred sastanak Svetog Arhijerejskog Sabora, tako da nije bilo dovoljno vremena da se predlozi i želje dobro prouče i prodiskutuju.
Sveti Arhijerejski Sabor u sednici svojoj od 3/16 jula 1954 godine pod ASBr. 38/zap. 53 doneo je ovu odluku:
1). Sveti Arhijerejski sabor sa zadovoljstvom uzima na znanje molbu pravoslavnog sveštenstva u N.R. Makedoniji u pogledu sređivanja tamošnjih crkvenih prilika.
2). Isto tako Sveti Arhijerejski Sabor načelno nema ništa protiv želja izraženih u pretstavci pravoslavnog sveštenstva u N/R. Makedoniji, da se tamošnje crkvene prilike srede u granicama propisa Ustava Srpske pravoslavne Crkve.
3). Stoga umoliti Njegovu Svetost Patrijarha Srpskog Gospodina Vikentija da sa Svetim Arhijerejskim Sinodom i dalje dejstvuje u pravcu sređivanja crkvenih prilika u Narodnoj republici Makedoniji.
Izvršujući odluku Svetog Arhijerejskog Sabora, čast nam je predložiti da se u rešavanju crkvenog pitanja u NR Makedoniji pođe drugim putem.
Sveti Arhijerejski Sabor u sednici svojoj od 27/14 maja 1952 godine pod ASBr. 3, 47/zap. 53 doneo je ovu odluku:
Preporučiti Svetom Arhijerejskom Sinodu da u eparhijama u N.R. Makedoniji pokuša preko nadležnog G.G. Arhijereja uspostaviti redovno crkveno stanje, t.j. da se uspostave redovni eparhiski crkveni sudovi, kao i druga crkvena tela i organi a naročito kanonsko spominjanje nadležnih Arhijereja. U vezi s tim umoliti nadležne G.G. Arhijereje tih eparhija da Svetom Arhijerejskom sinodu u svoje vreme podnese izveštaje o izvršenju ove odluke.
Mišljenja smo da bi se na osnovu ove odluke moglo uspostaviti redovno stanje u eparhijama NR Makedonije i time ujedno i uspostaviti jedinstvo Pravoslavne Crkve. Sva lica u crkvenoj upravi bili bi Makedonci vezani mojom ličnošću kao Patrijarha i kao administratora eparhija u NR Makedoniji. Ovo bi se moglo učiniti i pre sastanka Svetog Arhijerejskog Sabora, kome bi se samo podneo izveštaj o izvršenoj odluci. Pitanje izbora episkopa bi se moglo proučavati do sastanka Svetog Arhijerejskog Sabora a eparhiski organi i vlasti mogli funkcionisati i do dolaska episkopa. Sasvim je prirodno da bi se pri organizaciji crkvene uprave uzele u obzir i primenile odredbe Ustava Srpske pravoslavne Crkve po pitanju službenog jezika, pečata i naziva parohija, crkvenih opština i manastira.
U želji da se crkveno pitanje u NR Makedoniji reši čast Nam je dostaviti ovu pretstavku s molbom da je izvolite proučiti i eventualno posredovati kao što ste to već učinili u toku ove godine pred sastanak Svetog Arhijerejskog Sabora. U koliko bi zatražili kakva objašnjenja stajaćemo Vam rado na raspoloženju.„[88]
Radosavljević je patrijarhovo pismo prosledio Elisiju Popovskom, u makedonsku Komisiju za verska pitanja:
Po nalogu druga Dobrivoja Radosavljevica, Pretsednika Savezne Komisije za verska pitanja, dostavlja Vam se pretstavka Patrijarha Srpske pravoslavne crkve P.br. 115/54 od 29. oktobra 1954 godine.„[89]
U arhivi nema drugih dokumenata o ovom problemu.
Makedonska Komisija za verske poslove pisala je 9. januara 1958. godine Saveznoj komisiji za verska pitanja o kandidatima za episkope u Makedoniji:
U vezi sporazuma između Svetog Sinoda Srpske pravoslavne crkve i pretstavnika Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji, dostavljamo Vam proširenu listu kandidata za izbor episkopa domorodaca za upražnjene eparhije u NR Makedoniji. Predložena lista kandidata je usvojena sa strane Inicijativnog odbora, sa kojim se je ova Komisija u potpunosti saglasila. Naime, od postojećih svešteničkih kadrova ovo je, po našem ubeđenju, najbolji izbor. Predloženi kandidati, pored crkveno-verskih kvalifikacija ocenjeni su pozitivno i sa moralno-političkog aspekta. Mišljenja smo da bi njihovim izborom obezbedili pravilno rukovođenje crkvenim životom u eparhijama, podršku pozitivnim snagama u episkopatu, kao i lojalnu saradnju sa organima vlasti.
Prema nezvaničnim informacijama sa kojim raspolažemo, episkop Dositej nezvanično je izjavio da odustaje od kandidature. Ako je ovo tačno mi nemamo razloga da insistiramo na njegovu kandidaturu, budući da izbor bilo kojeg od ostalih kandidata bio bi poželjniji. Ipak mišljenja smo da bi najviše odgovarao predloženi redosled na listi kandidata.
Na kraju napominjemo da smo, u zajednici sa pretstavnicima Inicijativnog odbora, pokušali da privolimo za kandidata i Nikolu Trajkovskog, pravnika iz Bitolja (poznatog po svojoj religioznosti i poznavanju crkvenih problema), međutim naišli smo na kolebljivost, te u krajnoj liniji i odbijanje (posle koje ni mi ne nameravamo insistirati).
Prednje Vam dostavljamo radi znanja, eventualno i korišćenja u kontaktima sa veledostojnicima Srpske pravoslavne crkve. Napominjemo da će Inicijativni odbor na odgovarajući način dostaviti istu listu kandidata i Patrijaršiji.
 
Prilog: 4 biografske podatke i izjave
 
Protojerej Nestor Popovski, kandidat za episkopa za jednu od eparhija u NR Makedoniji
 
Rođen je 20-V-1916 god. u s. Lazaropolju, srez Tetovski, po narodnosti Makedonac, državljanin FNRJ, završio je gimnaziju i VI razreda bogoslovije u Sarajevu i apsolvirao na Filozofskom fakultetu, ženjen-otac troje odrasle dece, sada na dužnosti Arhijerejskog zamenika Skopske eparhije sa sedištem u Skoplju, do sada nije osuđivan i kažnjavan.
Potiče iz religiozne pečalbarske-činovničke seoske porodice-otac mu je bio učitelj a braća pečalbari u Sarajevu. Njegov deda, a pri njega i drugi iz porodice, su mu bili sveštenici, a jedan je čak bio i arhimandrit u manastiru Hilandaru u Sv. Gori. Kao gimnazista i bogoslov je bio solidan učenik, te je hteo da ide na teološki fakultet, no je mesto toga posle odsluženja kadrovskog roka, 1938 godine od Skopskog Mitropolita Josifa rukopoložen za sveštenika i postavljen na parohiju u Vratnici kod Tetova. Na ovoj parohiji ostaje sve do 1944 godine, kada progonjen od balista beži u Skoplje gde ostaje do današnjih dana. Za vreme okupacije je imao dobro držanje, nije bio povezan sa okupatorom nego je simpatizirao NOP, a posle dolaska u Skoplje ga i pomagao.
Posle oslobođenja isto tako ima dobro držanje prema N.Vlastima. Od 1946 god pa do pre dve godine, kada je zavedena crkvena uprava po eparhijama, zauzimao je položaj predsednika In. Odbora i kao takav za celo vreme vodio pravilnu politiku u pogledu rešenja crkvenog pitanja u Makedoniji, sprovodeći u potpunosti politiku N. Vlasti. Skoro sav teret oko razrešenja ovog pitanja može se reći da je za čitavo vreme vukao on na svojim leđima. Sa uspostavljanjem crkvene uprave po eparhijama, on je izabran za Arhijerejskog zamenika u Skopskoj eparhiji, na kojoj je dužnosti isto tako dao dobre rezultate. Pored toga on je do skora bio i u najvišim forumima staleškog udruženja kako u Beogradu tako i u Makedoniji, pokazujući i na ovom poslu vidne rezultate. Preko učešća na raznim konferencijama u zemlji, on je istupao kao veliki pobornik bratstva i jedinstva među našim narodima.
Željan nauke, Nestor se posle oslobođenja upisao na Filozofski fakultet, na kome je apsolvirao i ostaje mu da položi još dva ispita. Kao student je bio jedan od najboljih između sveštenika koji su studirali. Po prirodi je bistar i vrlo pametan, intelegentan i dosta načitan, sa dobrim poznavanjima našeg društvenog uređenja, dobar govornik i dosta ambiciozan. Voli da vlast ima najbolje mišljenje o njemu, zbog čega je a i zbog drugih pojava netrpelivosti u In. Odboru dolazio u sukob i sa nekim lojalnim sveštenicima iz ovog odbora i po nekad se oslanjao na neke nepoželjne elemente.
Kao čovek je imao i izvesne svoje slabosti, koje nije znao da sakriva pred sveštenicima, a koje su izvesni njegovi neprijatelji – naročito od kada je istaknut za kandidata za episkopa – koristili kao materijal kod srpskih episkopa da spreče njegov izbor, pored ostalog prikazujući ga kao grobara crkve. Najčešća slabost mu je bila po liniji žena, pa se u zadnje vreme i u tom pravcu koregirao. Može se reći da je i pored toga sveštenstvo u velikom broju raspoloženo za njegov izbor za episkopa, jer je svojim dosadašnjim rukovođenjem sa crkvom i pravilnom politikom stekao dosta velike simpatije.
Preko češćih kontakta sa episkopima SPC u zadnje vreme, i preko učešća u dočeku raznih crkvenih delegacija susednih zemalja kao i u delegaciji koja je iz naše zemlje išla u posetu drugim crkvama, u episkopatu SPC je neobično promenjeno mišljenje za Nestora u pozitivnom smislu, te se računa da će on na Saboru proći bez naročitih teškoća. Na episkope pored ostalog pozitivno su delovali njegovi istupi na liniji bratstva i jedinstva naših naroda i očuvanja jedinstva SPC. Mišljenje episkopata o Nestoru najbolje pokazuje slučaj što je decembra 1957 g na predlog nekih episkopa dobio od Patrijarha protojerejski čin.
Dosadašnje držanje i pozitivan rad Nestora su dobra garancija da će on i kao episkop stajati apsolutno na liniji saradnje sa N. Vlastima, a što je on više navrata isticao u svojim izjavama, kako ranije tako i sada prilikom poslednjih razgovora decembra meseca sa kandidatima za episkope u Komisiji za verska pitanja.
 
Protojerej Toma Ristov Dimovski, kandidat za episkopa za jednu od eparhija u NR Makedoniji
 
Rođen je 28-VI-1908 god u Bitolju, po narodnosti Makedonac, držav-ljanin FNRJ, završio je bogosloviju u Bitolju, ženjen-otac dvoje odrasle dece, sada na dužnosti arhijerejskog zamenika ohridsko-bitoljske eparhije sa sedištem u Bitolju, do sada nije osuđivan i kažnjavan.
Potiče iz dosta religiozne i siromašne porodice iz Bitolja, koja nije bila projavljena u političkom životu. Po završetku gimnazije, stupio je u bitoljsku bogosloviju koji je završio 1930 godine sa solidnim uspehom, te je u toku 1931 godine od tadašnjeg bitoljskog episkopa Josifa rukopoložen za sveštenika i postavljen na beličkoj parohiji kod Kičeva. Zbog dobrog ophođenja, narod ovog kraja ga je zadržao u neobično lepoj uspomeni. 1934 godine premešten je na parohiju u selo Srpci kod Bitolja, gde ostaje do 1939 god, a tada je od episkopa Platona postavljen za veroučitelja i arhijerejskog namesnika u Bitolju, na kojoj dužnosti ostaje do 1941 god. U ovom periodu je dobio protojerejski čin. Za vreme služenja na parohijama u Bitoljskom i Kičevskom srezu, družio sa naprednim ljudima, čitao naprednu literaturu i sarađivao sa istima. Još tada je važio kao vrlo načitan, kulturan i pedantan čovek u službi.
Za vreme okupacije ostaje za celo vreme na parohiji u Bitolju i kao ugledan sveštenik od bugarskog vladike je naimenovan za eparhiskog savetnika. Međutim, za svo vreme okupacije on je ostao dobar Makedonac, nije sarađivao sa okupatorom nego je simpatizirao NOP a pri kraju i aktivno pomagao.
Od oslobođenja do danas i dalje se nalazi na parohiji u Bitolju, a pored toga učestvuje u raznim crkvenim organima kao i odborima staleškog udruženja doprinoseći mnogo svojim pozitivnim i konstruktivnim radom. Od oslobođenja do danas, ima vrlo pozitivno i lojalno držanje prema našim Narodnim vlastima, što je pored ostalog došlo do izražaja i u njegovim patriotskim propovedima kao i u pozitivnom vaspitavanju njegove dece. Zbog svojih dobrih osobina kod većine sveštenika uživa dosta veliki autoritet, zbog čega je pre dve godine, prilikom uspostavljanja crkvene uprave po eparhijama, izabran za arhijerejskog zamenika ohridsko-bitoljske eparhije sa sedištem u Bitolju.
I ako je ranijih godina kao čovek imao izvesne slabosti, najviše po liniji žena, on je zadnjih godina vrlo povučen i nema nikakvih argumenata da bi mu se po ovom pitanju bilo šta prebacilo. Međutim pojedini neprijateljski elementi iz Bitolja (kao sveštenik Ilija Todorovski i dr.) ovu raniju slabost, a još više njegovu saradnju sa N.vlastima, nastoje iskoristiti na taj način, da ga putem različitih veza sa pojedinim episkopima SPC, kompromituju između ostalog i kaobugaraša, i ako možemo sasvim sigurno tvrditi da nema ničeg velikobugarskog kod njega. Zahvaljujući ovakvim klevetama, kod pojedinih episkopa stvorena je sasvim pogrešna prestava o Tomi, međutim, kontakti koje on u zadnje vreme imao sa pojedinim episkopima SPC, kako smo obavešteni, doprineli su da je u mnogome izmenjeno mišljenje kod episkopa jer su uvideli da mu nemaju čime zameriti kad je u pitanju jedinstvo srpske pravoslavne crkve, kao i jedinstvo i opšti interes naše zajednice.
Na kraju ističemo da su njegov dosadašnji rad, držanje i saradnja uopšte, kao i izjave koje i ovom prilikom pred nama dao, dovoljna garancija da će i kao episkop produžiti u svakom smislu saradnju sa N.vlastima, a crkveni život voditi u obostranom interesu crkve i države.
 
Vladimir Zafirov Popovski, kandidat za episkopa za jednu od eparhija u NR Makedoniji
 
Rođen je 12-II-1917 god u s. Godivju, Ohridski srez, po narodnosti Makedonac, državljanin FNRJ, završio je V razreda bogoslovije u Bitolju i Prizrenu i VI u Sofiji, ima overeno VI semestara sa položenim ispitima na Teološkom fakultetu u Sofiji, ženjen-otac 4 dece, sada po zanimanju nastavnik osmoletke u Ohridu, vojnu obavezu je ispunio, do sada nije kažnjavan i osuđivan.
Potiče iz srednje imućne seoske svešteničke porodice. Njegov otac /pokojni/ je bio sveštenik u rodnom mestu, a pored njega, u porodici je bilo i drugih sveštenika. Njegova porodica od uvek se držala dobro, a za vreme okupacije neobično pomagala NOP. Posle oslobođenja, Vladimir i njegova braća produžili su sa dobrim držanjem prema našoj N. Vlasti i većina od njih su na državnim službama, a neki i članovi SKJ.
Vladimir je završio IV razreda bogoslovije u Bitolju, V razred u Prizrenu, a VI sa maturom u Sofiji, budući da ga je okupacija zatekla sa nezavršenom bogoslovijom. Za vreme okupacije u Sofiji je studirao na Teološkom fakultetu, na kome je zaverio VI semestara i položio sve ispite. Za ovo vreme nije se istakao kao sinpatizer bugarske okupatorske vlasti, nego se držao kao dobar Makedonac i Jugosloven, dolazio zbog toga u sukob sa bugarskim studentima i gajio simpatije prema NOP-u.
Posle oslobođenja, sve do 1949 god iako je bio nastavnik u osmoletki, a izvesno vreme i direktor fiskulturne škole u Skoplju, Vladimir je ostao prilično religiozen i privezan uz crkvu, kakvim se isticao i za vreme školovanja u bogosloviji. U toku 1949 god, po njegovoj želji primljen je u redove SKJ, a na bazi izjave da je rasčistio sa religioznim shvatanjima. Međutim, on je i dalje ostao prilično religiozan i čak se nosio mišlju da postane sveštenik, a naročito posle smrti svoga oca pre 3-4 godine. Pred 2-3 godine isključen je iz redova SKJ i ostranjen sa direktorskog položaja zbog izvesnih nedostataka i propusta u materijalnom finansovom poslovanju u školi. Od tada je prešao za nastavnika jedne osmoletke u Ohridu, gde se i sada nalazi. Međutim, sveštenstvo i verujući nisu upoznati sa tim da je Vladimir bio član SKJ, tako da ga svi znaju kao religioznog, poštenog i nacionalno ispravnog čoveka. Među sveštenstvom u Makedoniji zbog gornjih osobina i zbog toga što nije sa nikim došao u sukob, pošto do slada nije bio na svešteničkoj službi, uživa veliki autoritet i bio bi dobro primljen ako bi ga Sabor izabrao za episkopa. Kao poštenog i religoznog čoveka ga poznaju i neki episkopi, kao: Vasilije Kosti?, koji mu je bio vaspitač i profesor u Bitolju, a naročito Dositej Stojkovi?, sa kojim je u bogosloviji u Bitolju bio vrlo blizak.
Kao episkop, Vladimir bi u potpunosti stajao na liniji saradnje sa našom Vlašću i preko njega bi mogla da se sprovodi naša politika u episkopatu. Pored ostalog to se pokazalo i pri razgovorima koji su njima koncem 1957 god. vođeni u komisiji za verska pitanja i Inicijativnom odboru. Dajući saglasnost da bude stavljen na listi kandidata za episkope domorodce, Vladimir je istakao da je svestan važnosti pitanja koje se pred njim postavilo, i da je gotov-žrtvujući dosadašnji način života kao i odričući se porodičnog stanja-da i ovim putem posluži interesima naše zajednice, ujedno i sređivanju crkvenog pitanja u Makedoniji, odnosno u Jugoslaviji. Ovom prilikom on je izjavio da će, u koliko bude izabran za episkopa, računati na punu saradnju prestavnika organa Vlasti, a sa svoje strane da će sve važnije stvari preduzimati sa znanjem i saglasnošču N. Vlasti.
 
Sveštenik Spiro Dimkov Popovski, kandidat za episkopa za jednu od eparhija u NR Makedoniji
 
Rođen je 8-VII-1899 god u s. Krivogaštanima kod Prilepa, srez Bitoljski, po narodnosti Makedonac, državljanin FNRJ, završio gimnaziju sa pola maturom u Kruševu i bogosloviju u Bitolju, ženjen, otac 3 odrasle dece, sada je na parohiji u jednom mestu, do sada nije osuđivan i kažnjavan.
Spiro potiče iz sredno imućne seoske porodice, u kojoj je bilo i pre njega sveštenika. Njegov deda Kosta, kao sveštenik je ubijen od bugarskog okupatora 1915 god. Bogosloviju je pohađao u Bitolju kao ženjen čovek i to u prvoj generaciji. Maja meseca 1924 god. rukopoložen je za đakona, a marta 1925 god. za sveštenika u crkvi Sv. Dimitrija u Bitolju od tadašnjeg bitoljskog episkopa Josifa Cvijovića. Do 1930 god nalazio se na parohiji u s. Bučinu u okolini Bitolja, a od tada je prešao u svoje rodno mesto Krivogaštane, gde se zadržao sve do danas.
Pre rata, Spiro je smatran za Srbina, pošto je u njegovom selu, koje je bilo podeljeno na dve partije – srpska i bugarska, pripadao srpskoj. Za vreme okupacije, iz straha pred bugarskim okupatorom, za izvesno vreme se skloni u Bitolju, no uskoro se vraća ponovo u svoje selo i nastavlja sa parohiskom službom. Prema Bugarima nije gajio nikakve simpatie nego je pred kraj okupacije pomagao i simpatizirao NOP.
Posle oslobođenja, Spiro se drži za celo vreme mnogo dobro prema našim N.Vlastima i uključuje u rad masovnih organizacija na terenu. Zbog ovakve aktivnosti izvesno vreme je bio na položaju predsednika sreskog NOF-a. Pored toga, biran je i u rukovodeće organe crkve u Makedoniji i staleškog udruženja. Njegovo pozitivno i lojalno držanje prema našim vlastima, doprinelo je i pravilnom vaspitanju njegove dece, od kojih su neki članovi SKJ.
Kao sveštenik i čovek, uživa dosta veliki autoritet i simpatiju među sveštenstvom u Makedoniji, i među vernicima svoga kraja, tako da bi eventualan njegov izbor za episkopa bio dobro dočekan od sveštenika. Važi kao dobar i pošten građanin i sveštenik, ispravan u nacionalnom pogledu i kao dobar simpatizer našeg društvenog uređenja. Ove njegove osobine, kao i pozitivno i lojalno držanje od slobođenja do danas su garancija da bi kao episkop bio apsolutno po liniji saradnje sa Narodnim Vlastima. To je i sam isticao u ranijim kontaktima sa njim, kao i na zvaničnim razgovorima koji su koncem decembra obavljeni u komisiji za verska pitanja u In.Odboru. Rekao je da je svestan značaja žrtvi koja se od njega traži u interesu zajednice i crkve i da će ako bude izabran za episkopa produžiti da radi u interesu svoje zajednice, naroda i crkve, tražeći uvek pomoć Narodnih vlasti.„[90]
 


 
NAPOMENE:

  1. Istorijski arhiv Komunističke partije Jugoslavije, III, Beograd, 1950, str. 240.
  2. Isto, II, str. 421.
  3. Sima Marković, Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma, Beograd, 1923, str. 123.
  4. Istorijski arhiv Komunističke partije Jugoslavije, II, str. 63.
  5. Isto, str. 399.
  6. Zbornik dokumenata i podataka o narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, VI/1, str. 15.
  7. Isto, VII/3, str. 91.
  8. „Velikosrpskiot hegemonizam na visokiot kler na SPC bil sostaven del na hegemonizmot ušte vo istoriskoto minato.“ pisao je Slavko Dimevski – Slavko Dimevski, Istorija na Makedonskata pravoslavna crkva, Skopje, 1989, str. 1031 (u daljem tekstu: S. Dimevski, n. d,); Vitomir Unkovic, Vjerske zajednice u uvjetima nastanka i razvoja nove Jugoslavije 1941-1971, doktorska dizertacija, Pravni fakultet u Beogradu, 1986, str. 79.
  9. Te podatke videti u – S. Dimevski, n. d, str. 989.
  10. Nestor Popovski, „Veljo Mančevski, protojerej“, Udruženje pravoslavnog sveštenstva Jugoslavije 1889-1969, Beograd, 1969, str. 195-198 (U daljem tekstu: N. Popovski, n. d,); S. Dimevski, n. d, str. 1010.
  11. U raspisu koji je potpisao verski referent Mančevski, pored ostalog pisalo je i: „Makedonskoto pravoslavano sveštenstvo treba da se odfrli upravata na okupatorskite predstavnici od drugite crkvi da se samoupravuva, otkako svojata opštestvena i crkovna dejnost ja usmeri kon populariziranjeto na NOB vo Makedonija“. N. Popovski, n. d, str. 196. Po raspisu je jasno da su skoro svi sveštenici u tim krajevima, do aprila 1941. pripadnici jerarhije Srpske pravoslavne crkve, priznavali Bugarsku pravoslavnu crkvu i služili u njoj.
  12. Antim Popovski bio je u stvari Antonije Popović, sveštenik Srpske pravoslavne crkve u parohiji slatinskoj, u Protoprezviteratu ohridskom, Eparhije ohridsko-bitoljske. I ostali sveštenici imali su do tada drugačija prezimena, na „-ić“.
    Parohije su dobili Antim Popovski, Tomo Popovski, Kiril Stojanovski, Zafir Jovanovski, Risto Ristovski, Risto Tasevski, Lambe Popovski, Matej (nepoznatog prezimena) i Siljan Ristevski – S. Dimevski, n. d, str. 1011-1013.
  13. Đoko Slijepčević, Makedonsko crkveno pitanje, Minhen, 1960, str. 45 (u daljem tekstu: Đ.Slijepčević, Makedonsko…,).
  14. Nestor Popovski, „Udruženje pravoslavnog sveštenstva Makedonije“, Udruženje pravoslavnog sveštenstva Jugoslavije 1889-1969, Beograd, 1969, str. 118; O tim zaključcima nema pomena u zvaničnoj istoriji – S. Dimevski, n. d, str. 1011-1013.
  15. S. Dimevski, n. d, str. 999-1003.
  16. Na prvom zasedanju Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Makedonije bili su partizani-sveštenici Veljo Mančevski i Kiril Stojanovski – S. Dimevski, n. d, str. 1026-1027. Za člana ove skupštine kooptiran je đakon Metodi Gogov. Đakon Metodije Gogović, do rata 1941. radio radio kao veroučitelj u Užicu. Od aprila 1941. godine živeo u Skoplju – Đoko Slijepčević, Istorija Srpske pravoslavne crkve, III, Beograd, 1991, str. 169 (u daljem tekstu: Đ. Slijepčević, Istorija…,).
  17. Posle proterivanja administratora arhimandrita Stefana iz Skoplja, vlasti iz Sofije javile su posredstvom Radio Sofije da su za njegove zamenike postavljeni Metodi Gogov i Kiril Stojanov – Radmila Radic, Verom protiv vere, Beograd, 1996, str. 237 (u daljem tekstu: R. Radić, n. d,).
  18. S. Dimevski, n. d, str. 1027. Vredno je pomena da Dimevski nije znao pravo ime i prezime sveštenika – Šaće!
  19. S. Dimevski, n. d, str. 1027.
  20. O tome su Sinod obavestili telegramom – ASin, Makedonska pravoslavna crkva 1945-1960, neregistrovano.
  21. S. Dimevski, n. d, str. 1030.
  22. Glasnik Srpske Pravoslavne Crkve, 10/1946, str. 92.
  23. ASin, MPC 1945-1960, neregistrovano. Đ. Slijepčević tvrdi da su ova trojica pre rata imala drugačija prezimena – Đ. Slijepčević, Istorija…, III, str. 169.
  24. Glasnik Srpske Pravoslavne Crkve, 10/1946, str. 92.
  25. Isto, 10-12/ 1944, str. 77-80.
  26. R. Radić, n. d, str. 238.
  27. ASin, MPC 1945-1960, neregistrovano. Pismo je čitano na sednicama Sinoda – ASin, Zapisnici, 1945, Sin. br. 59/45.
  28. Glasnik Srpske Pravoslavne Crkve, 10/1945, str. 92-93.
  29. ASin, Zapisnici, br. 401/zap. 137 od 19. marta 1945. Dozvole za putovanje odbilo je Ministarstvo unutrašnjih poslova, potpisao ministar Vladimir Zečević. Rešenje br. 173/a od 17. marta 1945. – ASin, „MPC 1943-1950“, neregistrovano.
  30. Đ. Slijepčević, Maledonsko…, str. 33.
  31. Pismo Inicijativnog odbora Josipu Brozu – AJ, 50, 128-63.
  32. A Sin, Sin. br. 1060/zap. 237 od 14. marta 1947.
  33. S. Dimevski, n. d, 1033-1034.
  34. Živan Stefanović, Srpska crkva pod komunizmom, Čikago, 1988, str. 10 (u daljem tekstu: Ž. Stefanović, n. d,).
  35. R. Radić, n. d, str. 203.
  36. Isto.
  37. Službena beleška o poseti Miloja Dilparića patrijarhu Gavrilu 2. marta 1950. godine – AJ, 144, 3-61.
  38. R. Radić, n. d, str. 244.
  39. Pismo Inicijativnog odbora, Pov. br. 19 od 7. avgusta 1950, Savezu udruženja pravoslavnog sveštenstva – AJ, 144, 3-63.
  40. Pismo Inicijativnog odbora, br. 35 od 12. aprila 1951, Državnoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 4-84.
  41. Beleška sa sastanka u Državnoj komisiji za verska pitanja održanog početkom 1952. godine – AJ, 144, 5-91.
  42. Beleška Miloja Dilparića, od 10. septembra 1953. godine – AJ, 144, 8-132.
  43. Pismo makedonske Komisije za verske poslove Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 8-131.
  44. Elaborat „Problemi crkve u NR Makedoniji“- AJ, 144, 10-179.
  45. Pismo Inicijativnog odbora, br. 2143 od 22. decembra 1954, patrijarhu Vikentiju – AJ, 144, 9-162.
  46. Beleška Miloja Dilparića o razgovoru s patrijarhom Vikentijem, od 11. januara 1955. godine – AJ, 144, 14-212.
  47. Beleška o razgovorima od 11. januara 1955. godine – AJ, 144, 14-215.
  48. Beleška Miloja Dilparića o telefonskom razgovoru s patrijarhom Vikentijem, od 13. januara 1955. godine – AJ, 144, 14-195 ; Isto – AJ, 144, 14-203.
  49. Zapisnik sa sednice Savezne komisije za verska pitanja održane 11. marta 1955. godine – AJ, 144, 14-202.
  50. Pismo patrijarha Vikentija, br. 117 od 17. maja 1955, Sinodu – AJ, 144, 14-215.
  51. Pismo patrijarha Vikentija, P.Br. 146/55 od 22. septembra 1955, Dobrivoju Radosavljeviću – AJ, 144, 9-162; Prepis: AJ, 144, 14-213
  52. Pismo makedonske Komisije za verske poslove, br. 4201 od 21. novembra 1955, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 13-201; Isto – 144, 14-215.
  53. Informacija uz pismo makedonske Komisije za verske poslove, br. 4201 od 21. novembra 1955, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 13-201; Isto, 144, 14-215.
  54. Zapisnik sa sednice Savezne komisije za verska pitanja od 6. oktobra 1955. godine – AJ, 144, 12-199.
  55. Pismo makedonske Komisije za verske poslove, Pov. br. 190 od 8. novembra 1955, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 12-199.
  56. Ovo nije tačno. Vladika Nikolaj je bio u Eparhiji žičkoj, a u Zletovsko-strumičkoj Vikentije, u to vreme (1955), patrijarh srpski!
  57. „Informacija o poseti Verskoj komisiji NRM od službenika američke ambasade Palmera“ uz pismo makedonske Komisije za verske poslove, Pov. br. 190 od 8. novembra 1955, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 12-199; Na kraju beleške napisano je: „Za Palmera se imaju sledeći podatci: rođen je 1923 god. u SAD, završio je pravni fakultet i došao je u našu zemlju za drugog sekretara ambasade pre godinu dana. Pre toga jednu godinu je učio srpski jezik kojeg dosta dobro vlada. U svom radu najviše se bavi pitanjem NR Makedonije, a pored toga Pirinskom i Egejskom Makedonijom.“
  58. „Zabeleska o razgovoru sa Patrijarhom Vikentijem na dan 20. III. 1956 g. od 17-18.30 casova u Patrijarhovoj vili“ – AJ, 144, 19-236.
  59. Elaborat „Informacija o pravoslavnoj crkvi u Makedoniji“ – AJ, 144, 19-234.
  60. Elaborat „O makedonskoj crkvi“ – AJ, 144, 23-269.
  61. Tekst Miloja Dilparića „Neka pitanja koja treba resiti u vezi dolaska grcke crkvene delegacije u nasu zemlju“ – AJ, 144, 19-246.
  62. Izveštaj „Prestoj grčke crkvene delegacije i srpskog Patrijarha Vikentija sa pratnjom u Skoplju“, od 2. oktobra 1956. godine – AJ, 144, 19-246.
  63. Službena beleška „Informacija o pravoslavnoj crkvi“ – AJ, 144, 19-246.
  64. Elaborat „Razvoj crkvenog pitanja pravoslavne crkve u NRM od oslobodjenja do danas (sa prilozima)“ od 14. marta 1957. godine – AJ, 144, 23-264.
  65. Pismo Inicijativnog odbora za organizovanje pravoslavne crkve u Makedoniji, br. 476 od 8. aprila 1957, patrijarhu Vikentiju – AJ, 144, 23-269.
  66. Koncept Vaskršnje poslanice, pisan latinicom, pisaćom mašinom, s ispravkama i dopunama – AJ, 144, 23-269.
  67. Poslanica patrijarha Vikentija – AJ, 144, 23-270.
  68. Pismo arhimandrita Metodija, sveštenoslužitelja Bugarske pravoslavne crkve iz Sofije, od 30. septembra 1957, ocu Lazaru – AJ, 144, 23-269.
  69. Propratni tekst uz pismo arhimandrita Metodija, sveštenoslužitelja Bugarske pravoslavne crkve iz Sofije, od 30. septembra 1957, ocu Lazaru – AJ, 144, 23-269.
  70. Pismo makedonske Komisije za verske poslove, Pov. br. 63 od 13. decembra 1957. godine, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 20-256.
  71. „Informacija o Srpskoj pravoslavnoj crkvi“ – AJ, 144, 14-213.
  72. Elaborat „Crkveno pitanje u Makedoniji posle odluke Sabora SPC od juna 1958 godine“ – AJ, 144, 23-277.
  73. Izveštaj uprave Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva o poseti Skoplju – AJ, 144, 3-59.
  74. Pismo predsednika Državne komisije za verska pitanja, Pov. br. 26 od 28. jula 1951, Generalnom sekretaru makedonske Vlade – AJ, 144, 3-82.
  75. Beleška o razgovorima u Patrijaršiji – AJ, 144, 5-88; Videti i: Predrag Puzović, Raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Makedonski crkveno pitanje, Beograd, 1997, str. 35-36 (u nastavku: P. Puzović, n. d,).
  76. P. Puzović, n. d, str. 36-37.
  77. Beleška o poseti – AJ, 144, 5-90.
  78. R. Radić, n. d, str. 247.
  79. Kopija tog pisma – AJ, 144, 5-103.
  80. Izveštaj o putovanju episkopa Dositeja – AJ, 144, 5-90.
  81. Službena beleška o Saboru 1953. godine – AJ, 144, 10-179.
  82. Službena beleška o Saboru 1953. godine – AJ, 144, 10-179.
  83. Prva biografija Nestora Popovskog napisana je 28. aprila 1954. u Skoplju i dostavljena Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 3-66.
  84. Druga biografija Nestora Popovskog napisana je nešto kasnije u Beogradu i dostavljena Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 3-66.
  85. Biografija Tome Dimovskog napisana je 28. aprila 1954. u Skoplju i dostavljena Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 3-66.
  86. Druga biografija Tome Dimovskog napisana je nešto kasnije u Beogradu i dostavljena Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 3-66.
  87. Pismo profesora Dušana Glumca Saveznoj komisiji za verska pitanja o Saboru 1954. godine – AJ, 144, 3-66.
  88. Pismo patrijarha Vikentija, P.Br. 115/54 od 29. oktobra 1954, Dobrivoju Radosavljeviću – AJ, 144, 9-162.
  89. Pismo Savezne komisije za verska pitanja, Pov. br. 375 od 30. oktobra 1954, makedonskoj Komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 9-162.
  90. Pismo makedonske Komisije za verske poslove, Str. pov. br. 0209-2 od 9. januara 1958. godine, Saveznoj komisiji za verska pitanja – AJ, 144, 23-277.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *