NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Ljudi i demoni (kako pali duhovi kušaju savremenog čoveka)

Ljudi i demoni (kako pali duhovi kušaju savremenog čoveka)

Mistični koreni zločinaštva

O tragičnom uticaju bezbožništva, materijalizma i okultizma na savremeno društvo očigledno svedoči nagli porast zločina i samoubistava. Naučnici, psiholozi i sociolozi koji zastupaju materijalističke stavove nisu u stanju da objasne prirodu ovog fenomena. Uglavnom materijalno obezbeđeni ljudi, iz spolja srećnih porodica, potpuno neočekivano za okolinu vrše strašan, krvav zločin. U čemu je uzrok? Gde su koreni? – nagađaju naučnici koji odriču postojanje duše i nevidljivog sveta. A uzrok se nalazi upravo u čovekovoj duši i u određenim uticaji-ma koji potiču iz nevidljivog sveta.
„Sveto mesto prazno ne biva“ i nijedan izvor ne daje slanu i slatku vodu – svedoči apostol Jakov (Jk. 3,12), te čovek ne može zauzimati neutralnu poziciju u duhovnom svetu. Usled svog bitijnog ustrojstva on mora da pristane ili uz dobro ili uz zlo, ili uz Boga, ili uz đavola.
Čovek koji ne zna Boga i Njegove zapovesti, po pravilu, živi u svetu po zakonu svojih strasti. On teži da čini ono što hoće, ono što mu pruža zadovoljstvo. A to je uglavnom zadovoljenje svojih telesno-duševnih potreba. To znači: da dobro pojede i popije, da ima što više različitih ljubavnih veza, da ima mnogo novca, da ima prestižan postao, da uživa poštovanje, slavu i slično. Sve te želje koje nisu obuzdane verom i težnjom prema Bogu, koje nisu potčinjene opštem glavnom cilju duhovnog savršenstva, hiperbolizuju se, postaju cilj sam za sebe i pretvaraju se u strasti. Vidokrug interesovanja čovekovog života praktično se sužava na zadovoljenje glavne strasti ili više strasti: pića, bluda, gomilanja novca i stvari, vladanja drugima itd.
Demoni na sve moguće načine teže da pojačaju čovekove strasti, jer kroz njih, kao kroz kanal svojstven njihovoj prirodi, oni dobijaju pristup grešnikovoj duši. Kako svedoče Sveti Oci, posebno Grigorije Sinait, svaki demon ima svoju „specijalizaciju“, voli da prebiva u određenoj sredini, hraneći se i jačajući na račun energije strasti. Jedna vrsta demona raspaljuje pohotu, druga navodi na pijanstvo, treća izaziva gnev i tako dalje.
Prema svetootačkom predanju, demoni prianjaju kako za čovekovu misaonu sferu (ubacujući mu razne misli i predstave), tako i za čulnu, posredstvom izazivanja u čoveku osećanja pohote, razdražljivosti, gneva, tuge, očajanja i tako dalje. Zato je svaki hrišćanin koji želi da vodi duhovni život dužan da bude trezvenouman, to jest, da se pažljivo odnosi prema svim mislima i osećanjima i željama koje mu naviru. Nedopustivo je slepo pokoravanje svim svojim osećanjima i željama. Probni kamen kojim se ispituje svojstvo i uzrok navirućih misli i osećanja, osim prirodnog glasa savesti, jeste Sveto Pismo, Hristove zapovesti, iskustvo Svetih Otaca i njihove pouke o ovakvim pitanjima.
Kod ljudi nevernika, kod nehrišćana, moralnoj orijentaciji u ži-votu preostaje samo glas savesti i dobro je ako on nije izvitoperen i nije onemogućen nepravilnim vaspitanjem i grehovnim životom.
Etimološki reč savest se dešifruje kao zajednička vest (savest, sa-znanje), znanje koje je dato u zajednici, koje se deli s nekim. Ta savest je u početku data čitavom ljudskom rodu, i svaka novorođena individua njome je obdarena. Drugim rečima – to je glas Božiji u duši čoveka, duhovno-moralna srž koja ga štiti od raspada i propasti. Ako čovek, ne obazirući se na ukore svoje savesti, produžava da čini zlo, glas savesti pod dejstvom greha slabi, a zatim i sasvim iščezava, a ličnost gubi svaku duhovno-etičku orijentaciju.
Čovek koji ne vodi hrišćanski način života, nalazi se bespomoćan pred delovanjem nečistih duhova koji kroz pomenute kanale prodiru u dušu i ovladavaju njom. Rezultat toga je da čovek postaje opsednut, to jest, pokorno ispunjava volju demona, često na način koji on ne primećuje. Stepen čovekove opsednutosti, drugim rečima, mera njegove pokornosti tuđoj zloj volji, direktno je proporcionalna stepenu njegove strasnosti koja na svom vrhuncu prelazi u besomučnost, stanje kada čovek uopšte više ne vlada svojim telom, rečima i postupcima. Veza između duše i tela se narušava, tu probija tuđa zla volja i telom počinje da komanduje nečisti duh. Mnogobrojne primere ovakvih slučajeva nalazimo u Jevanđelju (Mt. 8,16; 15,28; Lk. 6,18; 13,11).
Drugi uzrok opsednutosti skriva se u bavljenju okultizmom u svim njegovim njegovim oblicima. Zanošenje i bavljenje astrologijom, magijom, ekstrasenzorikom, interesovanje i kontakt s poltergajstom, NLO i vanzemaljcima, otvara čoveka za mistični kontakt i uticaj duhova zlobe, što na kraju dovodi do opsednutosti „kontaktera“ i njihove duhovne propasti. Postoje pouzdani podaci o porastu, i to pravoj geometrijskoj progresiji, broja kontaktera NLO. Oni se okupljaju u brojne asocijacije, izdaju svoje časopise, održavaju konferencije. Tako je, prema podacima V. Davidova, samo na konferenciji u Kemerevu nastupilo oko 300 „kontaktera“, koji su svi bili predstavnici samo Kuzbaškog regiona.
Prema svedočanstvu svetog Jovana Zlatousta, demon ne napušta čoveka koji mu se predao, sve dok ga ili ne učini sličnim sebi, ili ne dovede do samoubistva.
Ovu tezu dobro potvrđuje naš savremeni život. U sudskoj psihijatriji se koristi termin fiks-ideja, koji se drugačije tumači i kao „prisilna radnja“. Evo šta čitamo tim povodom u udžbeniku Sudska psihijatrija4: „U poremećaje volje mogu se ubrojati impulsivna stanja koja se karakterišu nastankom nesavladivih i teško savladivih podsticaja za činjenje ovih ili onih postupaka bez prethodne odluke. Obično se izdvaja nekoliko impulsivnih stanja: katatoni impulsivni postupci češće imaju karakter besmislenih, nemotivisanih, agresivnih i rušilačkih činova. Često bolesnik to doživljava kao potčinjavanje tuđoj volji (sindrom Kandinskog)“.
Ali ako se zločin vrši uprkos svojoj volji, pod nesavladivim uticajem nečeg što joj je očigledno tuđe, to jest, tuđe volje, postavlja se pitanje čija je to užasna volja? Nije li to volja duha koga nazivamo zlim?
U poslednje vreme u našoj zemlji je primetan veliki broj nemotivisanih ubistava. Reklo bi se, odjednom i bez ikakvog vidljivog razloga čovek ubija drugog čoveka. U članku „Ko će me ubiti sutra“ autor V. Kalita opisuje tri strašna zločina. Prvi slučaj: dvadesetogodišnji Skorobogatov pretukao je majku, teško je ranio nožem očuha, a nakon pet dana ubio mladića koji je pokušavao da odbrani svog oca nad kojim se ubica iživljavao. Traktorista Rodopupov u pijanom stanju je zverski zaklao svoje poznanike Anu i Aleksandra bez ikakvih razloga. Zavarujev je povezao maloletnu decu u šumu i tu mu je pala na um ideja da ubije dete da bi se osvetio njegovim starijim sestrama koje su odbile da se udaju za njega. Zverski je ubio oboje dece.
Autor članka, ispitujući Zavarujevljevu ličnost, piše: „On je živeo i rastao kao mnoga seoska deca. Učio je školu, služio vojsku, zatim je radio kao nekvalifikovani radnik u kolhozu ‘Otadžbina’. Nigde i nijedan dan nije proveo ni s ubicama ni s nasilnicima. Nijedan čas nije presedeo u zatvoru, kazneno popravnom domu ili logoru… I najednom takav preokret sudbine: ubica i nasilnik. Za mene je, osim ostalog užasa, najstrašnija ta običnost ličnosti zločinca, to jest, on je onakav kao i mnoštvo drugih ljudi. Strašno je što to mnoštvo živi pored nas: hoda, gleda i govori… I najednom, bez ikakva razloga, zbog ‘neraščišćenih odnosa’ uzima nož i seče grlo nekima od nas ili naše dece“.
Zatim, komentarišući navedene činjenice V. Kalita piše da „društvo gori u vatri rasplamsalog zločinaštva“, a naročito je strašno što je to „takva stihija koja je poprimila razmere pravog građanskog rata (sin protiv oca i majke; brat na brata ili prijatelja), kada svaki ratuje protiv svakog“. Autor navodi strašne činjenice i od njih pravi tačna uopštavanja: o nemotivisanosti ubistava, o pojavi nove strašne vrste zločinaca „koji su samo pre čas vremena bili obični ljudi – i najednom ubice“.
Ali V. Kalita ne može da objasni uzroke tog fenomena. I to je razumljivo. Jer, ovakva socijalna pojava se može objasniti samo s jednog gledišta – s mističnog.
Kako već rekosmo, čovek koji nije ‘pokriven1 hrišćanskom verom, Svetim Tajnama i molitvom, postaje nezaštićen i pred mrežama iskušenja koje su pred njega postavljene. On upada u ovu ili onu mističnu klopku i, živeći u ovom svetu po zakonu svojih strasti, vešto biva upravljan od nečistog demona.
Tako se u članku „Manijak ide u lov“ opisuje niz najsurovijih ubistava, počinjenih bez ikakvog ozbiljnog motiva. Prema podacima rukovodioca Unutrašnjeg naučno-istraživačkog instituta Ministarstva unutrašnjih poslova SSSR Jurija Samojlova, među manijacima „ima najviše ljudi s veoma visokim intelektom: kvalifikovanih radnika, službenika, lekara, sportista, studenata… Oni su, po pravilu, divni porodični ljudi, imaju dvoje ili više dece, nikada nije bila primećena u njima nikakva kriminalna sklonost“.
Kao primer razmotrićemo ličnost jednog od zločinaca.
„U Stavropoljskom kraju u turističkom klubu radio je Anatolij Slivko. Uzoran porodični čovek. Žena, deca. Odličan pedagog. Njegovu naučno-vaspitnu metodiku svuda su propagirali. I tada je počeo da poziva kod sebe dečake iz svog kluba. Davao im je 25 rubalja i naređivao im da oblače pionirsku uniformu. Objašnjavao je da će sada da počne eksperiment preživljavanja u vanrednim uslovima. Posle toga ih je davio, vešao za noge, na sve moguće načine se iživljavao, istovremeno snimajući sve to kamerom. Sedmorica dečaka su umrla, a oko trideset ih je uspelo da preživi“.
Prema mišljenju Samojlova, uzrok zločina je to što se „u dubinama podsvesti nekih od njih događaju neke promene. Ostajući spolja onakvima kakvi su i pre bili, oni potajno počinju da vrše krvave zločine“. Kakve su to onda iznenadne promene u podsvesti koje pretvaraju spolja pristojnog čoveka u užasnu zver? Stručnjak Ministarstva unutrašnjih poslova ne može na to da odgovori, samo se vajka kako je eto, sada teško pronaći zločinca, jer nije poznato u kom profilu stanovništva ga treba tražiti.
Ma koliko strašno zvučale te reči, većina ljudi našeg društva su zombiji. To znači da su to ljudi koji pokorno izvršavaju volju nečistog duha koji se uselio u njih i koji ih često dovodi do strašnih zločina i samoubistva. Pri tome je mera opsednutosti direktno proporcionalna čovekovoj strasnosti i bezverju. Uzmite primere ubistava koje je naveo V. Kalita – izgubivši kontrolu nad razumom, ljudi su se iznenada odlučivali da počine strašne i bezumne zločine. U mozak raspaljen alkoholom dospevalo je naređenje koje izdaje neki glas koji je taj čovek već davno počeo da smatra svojim sopstvenim glasom, privikao se na njega i izjednačio ga sa svojom sopstvenom svešću, čije se hirove već odavno navikao da ispunjava bez ikakve kontrole i odgovornosti. I kao rezultat toga, događa se ono što postaje nepopravljivo.
Jasnu potvrdu navedene teze naći ćemo u članku „Poklonjenje đavolu“. Evo ukratko njegovog sadržaja. Četiri petnaestogodišnja dečaka iz grada Čimkenta krenula su u šetnju sa svojom školskom drugaricom na reku. Tamo su je zaklali kuhinjskim nožem, ocedili krv, i svi su tu krv okusili. Telo su zakopali i zatim su još mesec dana išli mirno u školu, sve dok ubistvo nije otkriveno. Svi su bili iz srećnih porodica. Među roditeljima nema ni alkoholičara ni zločinaca. Koji su motivi zločina?
Ispostavlja se da su se sva četvorica bavila spiritizmom. No jednome od njih se javio „muškarac u crnom“ i naredio mu da ubije drugaricu koja je išla u crkvu i na nedeljnu veronauku, što su maloletnički zombiji bez pogovora organizovali i izvršili.
Kao što vidimo, mlade duše, nezaštićene verom i hrišćanskom svešću, usled bavljenja okultizmom postale su besomučne i poslušno su ispunile strašno naređenje. I to nije izuzetan slučaj. Kako često možemo videti besmislenu, hladnu surovost, divlju zlobu, slepu ravnodušnost prema tuđim patnjama. Avaj, sve je to postalo glavno obeležje našeg bezreligioznog društva?
A kako stoji stvar u kapitalističkim zemljama? Možda su u njihovom materijalno bogatom društvu moralne vrednosti neizmerno iznad naših? Možda je kod njih sve drugačije? Ne treba li da se, osim materijalnog, poučavamo još i duhovno-moralnom životu njihovog društva?
Evo šta čitamo u nemačkom časopisu Štern: „Ubistva roditelja su naročit oblik ubistva – ističe sudija Miler – pošto se zločinac i žrtve nalaze u vrlo bliskim odnosima… takva ubistva kod nas imaju staru tradiciju“. I zaista, u Nemačkoj takvi slučajevi nisu retki. U članku „Zašto deca ubijaju roditelje“ opisuje se pet ovakvih zločina.
U prvoj priči ubica je Ingo Gerket, sin arhitekte iz srećne i imućne porodice. Roditelji su od detinjstva ispunjavali sve njegove hirove. Jednom je zatražio od majke krupnu svotu novca da bi kupio diskoteku. Majka se usudila da se posavetuje s mužem. Sutradan je došao kući i zapodenuo razgovor s ocem. Razgovor nije doveo do željenog rezultata. Tada je Ingo uzeo gvozdenu šipku, ubio oca, sišao u podrum i ubio majku… Pre nego što je otputovao u inostranstvo, telefonirao je prijatelju i rekao mu: „Diskoteku sam na 51% ja kupio“. Kroz tri dana došao je i pre-dao se policiji. O motivima zločina, prema izjavi tužioca, govorio je nejasno i zagonetno.
U Hamburgu je sin radnika na klanici iznajmio 1979. godine svog prijatelja u svojstvu ubice za 4000 maraka i mirno posmatrao kako mu ovaj ubija roditelje. „Hteo sam slobodu – rekao je osamnaestogodišnji sin – i zato su oni morali da se sklone s mog puta“. Roditelji su ga terali da im pomaže u kućnim poslovima.
Da bi dobio nasledstvo i kupio prestižna kola, devetnaestogodišnji učenik iz Bad-Dirkhajma ubio je roditelje iz puške, a sestri je naneo mnoštvo rana nožem. Na saslušanju je upitao bez zbunjenosti: „A šta će biti s mojim nasledstvom?“
Druga dva slučaja su slična pomenutim. Kao što vidimo, motivi za vršenje ovih strašnih zločina bili su neznatni, prilično beznačajni povodi. „Smetali su mojoj slobodi… terajući me da radim u kući. Nisu mi dali novac za diskoteku, za kola“. Život roditelja pokazao se bezvrednijim čak i od ovakvih sitnica. Glas savesti kod tih ljudi je potpuno gluv. Hrišćanske vere, koja bi mogla da zaustavi zlodelo, nema. Nema čak ni najmanje unutarnje borbe protiv bezumne pomisli. Postoji samo potpuna pokornost zločinačkoj volji koja ga podstiče na strašan zločin.
Sve to govori o stanju potpune opsednutosti ovih ljudi. To i nije čudno. Amerika i Evropa se guše od bezduhovnosti. Istinski pravoslavnih hrišćana tamo je izuzetno malo. Služenje idolu strasti postalo je temelj celog života. Okultizam, magija, kult istočnjačkih religija postali su neobično i široko rasprostranjeni i popularni.
Zbog toga je ovakva besomučnost za mnoge građane Zapada postala norma. Tako da se na duhovnom planu od njih nemamo čemu učiti.
Poznato je da je čovek sazdan po obrazu i podobiju Božijem, pozvan je velikom cilju ljubavi i beskrajnog savršenstva. Ali kada se on zatva
ra u začaranom krugu zadovoljavanja svojih strasti, kada postaje egocentričan – njegova duhovna i fizička propast postaju neizbežni, jer on, odstupajući od Boga, bira nebitije.
„Čak i jedan koji ispunjava volju Božiju bolji je od hiljadu bezakonika“ – svedoči Jovan Zlatoust. „Sveti su so zemlje, oni su smisao njenog bivstvovanja; oni su onaj plod radi kojeg se ona hrani. A kada zemlja prestane da rađa svete, tada joj se oduzima sila koja zadržava svet od katastrofe“, tvrdi prepodobni Siluan. To jest, kada mera zla prevaziđe granice dopuštenog, društvo i narod u kojem se tako nešto dogodilo neizbežno propadaju. Primer za to je propast prvog čovečanstva u potopu. Takođe se setimo Sodoma i Gomore, i njihove propasti zbog neobuzdanog razvrata. Setimo se Avrama koji je molio Svetu Trojicu da poštedi grad barem radi deset pravednika i dobio je obećanje da ako se tamo nađe deset pravednika radi njih će grad biti pomilovan (Post. 18,32). Ali se nije našlo ni deset. Bio je izveden samo pravedni Lot s porodicom, a grad s razvratnim stanovnicima je propao.
Ne stojimo li svi na pragu iste takve propasti? Ne bliži li se kraju ona mera bezakonja koja će prepuniti čašu trpljenja Božijeg i izazvati neumoljivi gnev Stvoritelja sveta? Hoće li se naći među nama deset pravednika koji mogu da zadrže odmazdu koja treba da se izlije na našu zemlju zbog ljudskih bezakonja?
Pogledajte oko sebe. Mržnja, nered, prag gladi, ekološka katastrofa, međunacionalna trvenja i ostalo – nije li to plod naše bezduhovnosti, bezbožnog života, nisu li to signali Božiji koji treba da nas nateraju da se zaustavimo, da se zamislimo i promenimo? A ako je to tako, neće nam pomoći ekonomske reforme bez duhovnog preporoda. Neće nam pomoći mudri vladar, niti okultisti s vanzemaljcima, već naša vera u Hrista Spasitelja, naše pokajanje i promena života – eto šta može da izvede Rusiju iz duhovne i materijalne krize, da da svetlost života našoj budućnosti.

3 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *