NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Ljudi i demoni (kako pali duhovi kušaju savremenog čoveka)

Ljudi i demoni (kako pali duhovi kušaju savremenog čoveka)

Ekstrasensi u Crkvi

Neke vernike zanima: ako su ekstrasensi povezani s demonskim silama, zašto oni sami idu u hram i šalju nekrštene ljude da se krste, a ponekad čak i da se pričešćuju u Pravoslavnoj Crkvi? Da, to je istina. Ekstrasensi sami idu u crkvu i druge šalju tamo – radi napajanja, kako oni vole da se izražavaju, „svetlim energijama“. Mnogi vernici su imali priliku da posmatraju kako ekstrasensi dugo stoje kraj ikona, raširivši ruke i iskolačivši oči, trudeći se da se napune energijom koja izlazi iz ikona. Po izrazu Pavla Florenskog, „ikona je prozor u drugi svet“. Dozvoliću sebi da dodam da je ikona pred kojom se čovek moli – široko otvoren prozor u drugi svet. Jer, prišavši ikoni, naročito čudotvornoj, mi realno osećamo prisustvo onog ko je na njoj naslikan. Gledajući lik, u mislima, tačnije rečeno, celom dušom mi se uzdižemo ka praliku i naša molitva se uzdiže prestolu Svedržitelja putem koji su probile molitve hiljada drugih. Mi dobijamo odgovor – naša moli-tva je uslišena i ispunjava se.
Oni stoje pred ikonom i nastoje da upiju molitvenu energiju koja je skoncentrisana oko ikone usled neprestane molitve pred njom hiljada hrišćana. Nikom od toga neće biti gore i molitvi vernika pored svete ikone to neće naškoditi. Ali pomislite samo koliko treba biti bezuman pa, budući pozvan na „bračnu gozbu“ (simvol Svete Tajne Evharistije, molitvenog opštenja s Bogom) puzati ispod stola, skupljajući mrve koje su ispustili gosti i ne biti u stanju podići glavu i uživati u velikom slavlju praznika.
Izvestan, znatno manji deo ekstrasensa, ide u Crkvu da se pričešćuje i šalje druge. To su obično ekstrasensi početnici – oni koji još nisu dostigli satanske dubine i koji se nalaze u stadijumu samozavaravanja svojom tobožnjom bogoizabranošću. Oni se pričešćuju radi neposrednog napajanja pozitivnom energijom. Taj čin ih uverava u to da imaju vezu s Bogom i da idu pravilnim putem. Po pravilu, oni se nikada istinski ne ispovedaju, biraju one crkve gde se vrše opšte ispovesti, to jest, gde je dovoljno ne rekavši ništa, prikloniti glavu pod epitrahilj i zatim sa osećanjem izvršene dužnosti ići prema Svetoj čaši.
Kako su oni daleko od Hrista, Njegovog krsnog puta, smirenja, trpljenja i krotkosti! Tu primanje pričešća još uvek nije jemstvo spasenja. Sve zavisi od dubine pokajanja i osećanja s kojim prilazite Svetoj čaši.
Kod apostola Pavla je rečeno: Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe, tako koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj… Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega (1. Kor. 11.26,27,29). Iz duhovne prakse je poznato da se mnogi prelašćeni ljudi koji su upali u umišljenost i gordost često pričešćuju, ali ih to neće spasti.
Još jednom podvucimo da spasonosna Tajna Pričešća, sila blagodati koja se dobija u toj tajni, zavisi od čovekovog stanja srca, od toga s kakvim pokajničkim osećanjem uviđanja vlastite nedostojnosti, želje za večnim životom i ljubavi prema Hristu on prilazi čaši.
Ekstrasensi takvih osećanja nemaju. Njima nije potreban Spasitelj Hristos, njima nije potrebno da Njegov život postane deo njihovog života, njima je potrebna energija. Ekstrasense često sam demon pobuđuje da idu u crkvu radi izrugivanja svetinjama, izrugivanja koje njemu pričinjava najveće zadovoljstvo. Budući da sam nije u stanju da pristupa Svetim Tajnama ni ikonama, on šalje u crkvu ljude koji su mu se predali i za njihova bogohulna dela (koja čine makar i na nesvestan način) nagrađuje ih novom porcijom demonske energije, kao jačanjem ekstrasenzornih sposobnosti.
Ponekad ljudi pitaju: „Zašto ekstrasensi šalju ljude da se krste, a u nekim slučajevima odbijaju čak i da rade s nekrštenima?!“
To se uopšte ne događa zbog toga što se ekstrasensi brinu o spasenju ljudi i žele im večni život, uopšte ne. Njima je, kao oni kažu, jednostavnije da rade s krštenima. Energija ekstrasensa je ličnosna, i pri radu s bolesnikom dolazi do uzajamnog uticaja: duša pak nekrštenog je široko otvorena za nečiste duhove i postoji velika verovatnoća da se sudari s tim silama. Ekstrasensi početnici za to nisu spremni, ne umeju s njima „da se dogovaraju“. A pri tajni krštenja dolazi do izgnanja nečistih duhova.
Ipak samo ekstrasensi početnici šalju ljude da se krste. Takvi među njima, kao što je Kašpirovski, sami nisu kršteni i nikog ne pitaju za krštenje. Naprotiv, za vreme svojih seansi oni zahtevaju od ljudi da s tela, naročito s grudi, skinu sve metalne predmete, to jest, uglavnom krst.
Osim toga, pri radu s krštenim ljudima ekstrasensi se iz njih napajaju svetlim energijama visokog kvaliteta, jer u tajni krštenja čovek dobija oproštaj grehova, sjedinjuje se s Hristom, potaje član Crkve, dobija darove Svetoga Duha, na njega se izliva blagodat, i energija, koju ekstrasensi mogu da dobiju od takvog čoveka, još više ih podstiče.
U našoj zemlji su široku popularnost stekle takozvane sekcije samokontrole gde, po rečima njihovih rukovodilaca, čovek može da nauči da vlada sobom, da dovede u red svoju psihu, da popravi zdravlje. I mnogi idu u te sekcije, želeći da postignu to što im je obećano. Ali šta se zapravo tamo događa?
Razmotrimo kao primer lenjingradske skupine samokontrole pod opštim rukovodstvom Antonova. Iz saopštenja bivših njegovih učenika i ljudi koji su rukovodili ovakvim skupinama, ali su se kasnije pokajali i odrekli se tog učenja, otkriveno je da ta metodika samoregulacije uključuje niz etapa. U prvoj etapi ljudi se uče da vladaju svojim telom i emocijama, radi čega se bave specijalnim fizičkim i psihičkim vežbamanaosnovujoge.
U drugoj etapi se bave istančavanjem svojih čula i emocija, preuređuju svoju psihu u pravcu vantelesne, nevidive, po njihovim rečima, astralne oblasti bivstvovanja.
U trećoj etapi uz pomoć učitelja stupaju u kontakt s nekim „kosmičkim silama“ i uz njihovu pomoć dobijaju „natčulne darove“ o kojima smo već govorili. Posle toga učenik se odvaja od učitelja i organizuje vlastitu skupinu, dobijajući pomoć i rukovodstvo od onostranih sila.
Iz ovoga se vidi da, pripremivši telo u prvoj etapi, učenici istančavaju psihu i čula, te čine sebe sposobnim za kontakt s demonima u drugoj etapi, a u trećoj etapi uz pomoć učitelja stupaju u neposredni kontakt s palim duhovima, odakle dobijaju sposobnosti i moći da čine takozvana „čudesa“.
U četvrtoj i poslednjoj etapi ti nesrećnici se trude da steknu naviku postojanja u onostranom svetu, da se stope s demonskim svetom da bi se posle smrti osećali dobro, boraveći u njima poznatoj sredini. Jalov posao. Niko ne može izbeći Sud Božiji. Jer, kako je rečeno u Jevanđelju, poslaće Sin Čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i one koji čine bezakonje, i baciće ihu peć ognjenu. Onde će biti plač i škrgut zuba (Mt. 13,41-42). Što se pak tiče njihovog uzdanja u pomoć đavola, za to imamo najtačnije reči iz Apokalipse: i đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporno, 1de je i zver i lažni prorok, i biće mučeni dan i noć doveka (Otk. 20,10).
Vraćajući se razgovoru o sekcijama samoregulacije, vidimo da se tu iza sjajnog mamca zdravlja i ovladavanja moćima svog organizma skriva zlokobna začkoljica – kontakt i opštenje s demonskim silama. Pri tome se u prvim dvema etapama učeniku ništa ne govori o krajnjem cilju rada (da se ovaj ne bi uplašio). Tek u meri preorijentacije učenika u potrebnom pravcu, njemu se otkrivaju stalno novi i novi ciljevi.
Preorijentacija se vrši na sledeći način: prilikom obuke učitelj se trudi da ulije u učenikovu dušu delić svog „ja“, da usmeri njegov razvoj po unapred pripremljenom planu. Čovek se podešava na određenu telesnu disciplinu, organizuje se određeni cilj života u čijem su centru vežbe i meditacija; pa čak i u slučajevima preobraćenja na Pravoslavlje i odlaženja u crkvu veoma je teško preorijentisati svoj život prema Hristovom učenju. Treba odbacivati sve, udarati novi hrišćanski temelj, jer je „pozitivan transfer“ tu nemoguć – duhovna usmerenost u tom slučaju je dijametralno suprotna. Čovek koji radi u takvoj sekciji može da ide u crkvu, ali tamo neće tražiti Hrista, već svetle energije, posmatrajući ikone neće videti Boga, već izvor napajanja energijom. Na taj način, na njima se zbivaju reči Hristove: Zaslepio je oči njihove i okamenio je srca njihova, da ne vide očima ni srcem da ne razumeju, i ne obrate seda ih iscelim (Jn. 12,40).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *