Љубав према непријатељима

Епископ ВАСИЛИЈЕ (Родзјанко)

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У данашњем Светом Јеванђељу Христос Спаситељ нас позива да волимо и своје непријатеље, чак и оне који нас мрзе, чак и оне који нас прогоне, чак и оне који нас кажњавају – све. Да се према свима односимо с љубављу, свепраштањем и љубазношћу.

Многи се питају: Да ли је то могуће? Могу ли заиста ово да урадим? Није ли ово нека врста лицемерја? Зато што понекад кажем да свима опраштам, али да ли заиста опраштам свим срцем? На крају крајева, ми свакодневно понављамо речи: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Опрости свима који су нам сагрешили и опрости нама, јер ми опраштамо њима. Како да постигнемо да то заиста буде од свег срца?

Има људи који због тога напуштају Цркву Христову, који одступају од Јеванђеља Христовог, управо зато што не могу да раде како Христос каже. Понекад људи чак кажу да је овакав хришћански морал нека врста слабости. Међутим, ако погледамо, заиста погледамо у своју душу и своје срце, онда ћемо видети да уопште није тако. У ствари, ако човек почне да воли, истински воли; да прашта, истински прашта; и да се моли, истински моли за своје непријатеље, касније можемо видети како тај човек постаје пример за нас. Видећемо то касније, посебно када се његов живот заврши, и када Црква буде говорила о њему и великим делима које је учинио. Тада ћемо заиста видети да то није била слабост, већ напротив, снага. И то каква снага! Зашто? Јер, да би срце могло истински да прашта и истински да воли, срце се мора променити. А променити сопствено срце није лако. То је снага. То је подвиг.

Сваки хришћанин од тренутка свог крштења или свесног доласка на крштење у животу (ако смо крштени у детињству), од тог тренутка постаје подвижник, и мора бити подвижник, и не може бити друго него подвижник. Шта ово значи? То не значи да сви треба да постану монаси. То не значи да свако треба да промени свој начин живота споља или чак у извесном смислу изнутра. То значи само једно – да се свако од нас мора борити са самим собом, са својим егоизмом, са својом себичношћу, са свиме што нам стоји на путу у односима са другим људима. А ако успемо да сломимо сопствену гордост, сопствену себичност, сопствени егоизам и омекшамо своја срца, онда постајемо, како је рекао Свети Серафим Саровски, „светлост за друге“. „Стекни душевни мир“, рекао је, „задобиј Духа Светог, и тада ће се хиљаде око тебе спасити!“ И такав човек постаје просветљен, дајући нешто ново у људском животу; и све се мења у људским односима, све постаје потпуно посебно. На то нас данас позива Христос Спаситељ. За ово је потребно, пре свега, стећи непоколебљиву, жарку веру у истинитост речи Христа Спаситеља, у истинитост Његовог пута. И тада ће Дух Свети сићи ​​у наша срца, како каже Свети Серафим, и како каже Свети апостол Павле пре њега, „и Он Сам ће се молити у нама“ (уп. Рим 8, 26) и дати нам снагу, истинску снагу, нељудску снагу да волимо и праштамо, благосиљамо и молимо се за све, без изузетка. Амин.

 

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christianity

 

Comments are closed.