Питање:
Драги оче, помаже Бог! Да Вам пишем, понукало ме је једно писмо које је недавно послао један брат на листу. И ја сам у сличној ситуацији, имам 38 година, живим с родитељима. Рат је такође много утицао на мој живот, јер сам студирала у другом граду, и с почетком рата вратила сам се кући, родитељима. Упоредо су били почели и неки други духовни и психички проблеми, ја до своје 20-е године нисам знала ништа о Православљу, нити се сјећам да сам икада била у цркви, иако се у кући славила слава, Божић, Васркс, али некако више обичајно. Али без невоље – нема богомоље, каже народ, и тако сам се ја, Богу хвала, у својој 25-ој години крстила, и почела да живим црквено, односно, трудим се да живим по заповијестима, и да чиним само оно што је Богу угодно. Није лако, али за мене и једино могуће, јер једино у томе видим неку сигурност и ослонац. Сви проблеми који су били, прелазак из града у град на студирање, упоредо посао итд. оставили су некако трага на мојој психи, а и нека друга дешавања.. тако да се код мен е развила нека тјескоба, страх од отвореног простора, несигурност, неуроза.. Превазилазим то некако уз Божију помоћ. Ја сам увијек била некако превише везана за родитеље, нарочито оца, према коме сам од малих ногу осјећала неко страхопоштовање (да не кажем страх) , што и данас осјећам. Он је доста строг човјек, али праведан, бар ја мислим. Ја сам данас материјално обезбијеђена, што се тиче посла, али сам заказала што се тиче оснивања своје породице, иако ми је то одувијек био сан, о томе сам увијек маштала. Ја сам увијек била преокупирана студирањем, бригама, послом, а момци мојих година или мало старији некако ми нису били интересантни, или можда ће гордо звучати, интелектуално дорасли…Вјероватно је та моја представа о животном партнеру сасвим погрешна, тако да ја 10ак година и више нисам имала оно што се зове везом, нарочито кад сам схватила велику важност брака по Хришћанству. Али, некако живот као да има неке своје законе, тако да сам недавно упознала једног мушкарц а, девет година је старији од мене, има брак иза себе и дијете од пет година. Он још увијек живи под истим кровом са бившом женом, јер су се растали убрзо након рођења дјетета на које су чекали 3, 5 године и тако им је било лакше да виђају дијете. Кад смо се упознали (преко једног сајта) , ја ништа то нисам знала, он се представио као слободан и мојих година, али кад смо изашли, родиле су се одмах симпатије, свиђање, ми смо се заљубили. Одмах смо почели причати о браку, јер смо обоје жељни да имамо породицу (иако он на неки начин већ има) , јер је он одрастао без родитеља и нема овдје никог свога. Међутим, након што сам сазнала за ту његову ситуацију, одмах сам рекла да то неће функционисати, прво зато што моји родитељи то никада не би прихватили (ту су још неке друге разлике међу нама, и у образовању, што мени пуно не значи) , а затим што мислим да је то погрешно и пред Богом (он је и Црквено вјенчан са женом) , и да се ја оваква каква јесам, преосјетљива, никада не бих снашла у таквој ситуацији. Све је то укупно трајало мјесец-два. Растанак је био мучан за обоје, али останак још тежи, јер сам ја цијело вријеме осјећала ужасан страх и узнемиреност и ужасно кривом и грешном. И Божићни пост је прошао а ево сад смо и у Васкршњем посту, а ја се нисам исповједила свештенику, нисам имала снаге да приђем и изнесем овај проблем, можда зато што сам се бојала одговора и што сам у својим очима била као највећа грешница… Ми се и данас чујемо порукама и понекад се чујемо телефоном, он каже да ме није преболио, ја још увијек размишљам о њему, а вријеме пролази. Да се виђам с њим спречава ме велики страх, који не знам да ли долази од Бога, мог строгог васпитања, великих очекивања од мене, страха од осуде околине, или помисли како бих се ја снашла у тој цијелој ситуацији, како бих се поставила према његовом дјетету… Драги оче, не знам како да превазиђем овај проблем и да побиједим ово искушење.. и исто тако питање, у чему сам то погријешила, и у чему гријешим? Хвала Вам на Вашем труду на овој Листи и опростите на опширности! ЗБогом!
Н.Н
Одговор:
Бог помогао драга сестро, И сама си већ одговорила (по мени) на ове твоје недоумице али сигурно би хтела да ти неко то и потврди. Љубав преко “жице” и није неко најповољније решење. Питање је колико човек може искрено говорити а негледати особу у очи. Очи су одраз човека, преко њих много штошта дознајемо. Код тебе се показало да та веза и није била искрена? Зашто проверавати то у практичном животу а нарочито у Светињи брака. Мислим да си ти довољно свесна и способна да можеш да нађеш себи супарника за цео живот. Није то што већ он има брак иза себе већ зато што ти треба да си сигурна (а ти ниси) да можеш са њим поделити и добро и зло у заједничком црквом благословеном браку? Требаш што пре да се исповедиш код свог свештеника не тражећи оправдање већ отворивши своје срце да би и Св. Тајна исповести била целисходна. Неплаши се срамоте пред свештеником већ помисли каква ће нам бити срамота пред Свевидећим Господом. Настави ти, сестро драга, да посећујеш Света богослужења и да редовно учествујеш (причешћујеш и исповедаш) у њима а мерити будућег супружника (по мени) важнија је доброта и искрена вера него звање, знање или нешта што баш и небогати духовно човека. Од срца ти желим да што пре нађеш онога ко ће поделити и добро и зло у браку црквом благословеном. Поздравља те о.Милан
