LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POJMOVNIK PRAVOSLAVNOG BOGOSLUŽENJA.
 
6. SVEŠTENE RADNJE I OBREDI
 
Za bogosluženje se upotrebljavaju različite sveštene radnje i obredi, koji se nazivaju simvoličkim, jer iza vidljivog, spoljašnjeg načina njihovog savršavanja leži i skriva se određena sveštena ideja. Blagodareći molitvenom osvećenju, savršavanjem određenih molitvenih dejstava obični materijalni zemaljski predmeti dobijaju naročit, nov religiozri značaj i smisao.
U takva simvolička dejstva spadaju: 1) osenjivanje krsnim znamenjem, 2) mali i veliki pokloni, 3) blagosiljanje, 4) paljenje sveća, 4) kađenje i 5) kropljenje svetom vodom.
Običaj osenjivanja krsnim znamenjem za vreme molitve potiče još iz apostolskih vremena. Za izobražavanje krsta na sebi pravoslavni hrišćani spajaju prva tri prsta desne ruke u čast Svete, Jednosuštne i Nerazdeljive Trojice, dok preostala dva savijaju na dlan, u znak sjedinjenja dve prirode u Isusu Hristu – Božanske i ljudske. Tako složeni prsti polažu se na čelo u znak osvećenja našeg uma, potom na grudi u znak osvećenja srca, zatim na desno rame i posle toga na levo, u znak osvećenja svih naših sila i dela. Sjedinjujući krsno znamenje sa molitvom, mi samim tim umoljavamo Boga da primi naše molbe radi krsnih zasluga Njegovog Božanskog Sina. Krsno znamenje treba savršavati pravilno, bez žurbe i dostojanstveno.
Pokloni mali i veliki. Pokloni koje činimo prilikom ulaska u hram Božiji i za vreme molitve u njemu služe kao izraz naših pobožnih osećanja prema Bogu, naše ljubavi, smirenja pred Njim i pokajanja, Tipik strogo razlikuje male i velike poklone.
Mali pokloni, drugačije se nazivaju lakim (odnosno pojasnim), ili metanijama. Prati ih molitva: „Bože, očisti me grešnog i pomiluj me“. Mali pokloni se čine u onim slučajevima kada u Tipiku piše prosto „poklon“. Savršavaju se tri puta prilikom ulaska u hram, prilikom čitanja i pevanja Trisvete pesme, na „Pridite poklonimsja“ u „Aliluja, aliluja, aliluja, slava Tebi Bože“, kao i u drugim slučajevima kada je to ukazano u Tipiku, a takođe i umesto velikih poklona onda kada je propisano da njih ne treba činiti. Tipik ovako opisuje mali poklon: „Poklonom se naziva kada se čovek pokloni koliko može kada stoji pravo, ne padajući kolenima, niti glavom dodirujući zemlju; mera lakog poklona je kada se rukom dosegne zemlja“. Velikim ili zemnim poklonom naziva se padanje do zemlje sa preklanjanjem kolena, pri čemu onaj ko čini takav poklon čelom dotiče zemlju. Prema crkvenim pravilima,[1] u nedeljne dane i u periodu Pedesetnice zemni pokloni se potpuno ukidaju i zamenjuju malim, to jest pojasnim poklonima. Klečanje na kolenima nije pravoslavni običaj i kod nas se raširio tek nedavno, pozajmljen sa Zapada. Poklon je izraz naših osećanja prema Bogu, naše ljubavi i smirenja pred Njim. Zemni poklon je izraz dubokog pokajnog osećanja – eto zbog čega su zemni pokloni posebno česti tokom Velikog posta,[2] kada su praćeni molitvom prepodobnog Jefrema Sirijskog.
Blagoslov sveštenoslužitelja označava davanje Božijeg blagoslova ljudima. To je Božiji blagoslov zato što 1) sveštenoslužitelj za vreme bogosluženja predstavlja sliku Samog Spasitelja, 2) on osenjuje one koji se mole znamenjem Krsta, koji je oruđe našeg spasenja, 3) u samom rasporedu prstiju ruke koja blagosilja predstavljena su početna slova Spasiteljevog imena: IS HS. Blagosiljanje naroda od strane sveštenika utemeljeno je, kao prvo, na pravu koje su oduvek imali stariji da blagosiljaju mlađe. Tako su starozavetni praoci blagosiljali svoju decu. Melhisedek, sveštenik Višnjeg Boga, blagoslovio je Avraama; a kao drugo, u zapovesti Božijoj datoj Mojsiju starozavetnim sveštenicima rečeno je: Neka prizivaju ime Moje na sinove Izrailjeve, i ja Gospod blagosloviću ih (Bro. 6,27).
Paljenje sveća. Sveće i svetiljke su na bogosluženju upotrebljavane još u Starom Zavetu; u Novom Zavetu pojavile su se od samog nastanka Crkve Hristove. Nužda koja je prve hrišćane primoravala da se na bogosluženja sastaju uveče ili noću, bila je prvi povod za upotrebu svetiljki. No, nesumnjivo je da su svetiljke veoma rano počeli da upotrebljavaju ne samo iz nužde, nego i zbog svečanijeg izgleda bogosluženja, kao i zbog njihovog simvoličkog značenja (Dap. 20,7-8). Pravila Crkve propisuju upotrebu svetiljki prilikom savršavanja Svete Tajne Evharistije, prilikom krštenja i pogreba, čak i kada se savršavaju uz sunčevu svetlost. Svetiljke se upotrebljavaju: 1) znak toga da nas Gospod, Koji živi u nepristupnoj svetlosti, prosvetljuje poznanjem slave Božije u licu Isusa Hrista (2.Kor. 4,6). I sveti ugodnici Božiji su svetiljke koje gore i svetle, kako je Gospod rekao za Jovana Krstitelja (Jn. 5,35). Svetiljke na bogosluženju označavaju takođe 2) da srca verujućih gore plamenom ljubavi prema Bogu i Njegovim svetima (1.Sol. 5,19) i, na kraju, 3) radi predstavljanja duhovne radosti i slave Crkve (Is.60,1).
Određeno je da se za svetiljke upotrebljavaju ulje i vosak koje kao žrtvu u hram donose verujući. Ulje i vosak, kao najčistije gorivne materije označavaju čistotu i iskrenost prinošenja koje se čini radi proslavljanja imena Božijeg (3. Apostolsko pravilo). Jelej označava usrdnost ljudi, poput usrdnosti mudrih devojaka koje su uzele ulje sa svetiljkama svojim kako bi izašle u sretanje ženiku (Mt. 25,3-4), to jest označava želju hrišćana da ugode Bogu svojim dobrim delima. Upotrebljava se biljno ulje. Vosak, koji se sabira sa miomirisnih cvetova, označava duhovni miomiris prinošenja, veru i ljubav onih koji prinose. Elektrika, kao mrtvi oganj, ni u kom slučaju ne može da zameni živi oganj svetiljki koje je novozavetna Crkva prihvatila još od starozavetne. I Sam Gospod je u Starom Zavetu zapovedio Mojsiju da u skiniji treba da stoji zlatna svetiljka u kojoj će uvek da gori čisto ulje (Izl. 27,20), zbog čega su sinovi Izrailjevi bili dužni da prinose čisto ceđeno maslinovo ulje. Gorivna materija, kao i svaki drugi dar Bogu, treba da bude najboljeg kvaliteta.
Neke svetiljke u hramu su nepokretne, dok se druge prenose sa mesta no^mesto. Na Prestolu i Žrtveniku uvek se pale sveće, koje se stavljaju na svećnjake. Pred ikonama se pali ulje u posudama koje se zovu kandila, kao i sveće na svećnjacima. Kandila koja imaju od sedam do dvanaest čaša (svetiljki) nazivaju se polikandilima.[3] Sedam čaša označava sedam darova Duha Svetoga; dvanaest čaša označava zbor apostola. Kandila koja imaju više od dvanaest čaša nazivaju se panikandilima.
Paljenje svetiljki u hramu usklađuje se sa pesmama i sveštenim radnjama bogosluženja. Što je svečanije bogosluženje, to se više svetiljki pali. U Tipiku je propisano kada i koliko svetiljki na kojoj službi treba paliti. Tako, na primer, za vreme čitanja Šestopsalmija gase se gotovo sva svetla u hramu, dok se za vreme pevanja Polijeleja sva svetla pale. Propisano je da se na Liturgiji, kao na najsvečanijem bogosluženju, pale pre svega sveće. Sveće u hramu i oltaru, osim na Prestolu i Žrtveniku, pali crkvenjak. Za sveće na Prestolu i Žrtveniku određeno je da ih pali i gasi samo jerej ili đakon. Prilikom osvećenja hrama sveću u oltaru prvi put pali sam arhijerej. Verujući koji dolaze u crkvu sami pale sveće pred onim ikonama koje izaberu. To je izraz vere i plamene ljubavi prema svetitelju pred čiju ikonu stavljamo sveću.
Kađenje pred svetim ikonama izražava naše poštovanje prema svetima koji su na njima predstavljeni, dok kađenje verujućih izražava želju da se oni ispune Duhom Svetim i da svojim dobrim delima mirišu pred Gospodom poput tamjana. Dim iz kadionice obavija one koji se mole, simvolišući blagodat Božiju koja nas okružuje. Kađenje uopšte izražava želju onih koji se mole da se njihove molitve uznesu ka prestolu Božijem kao što se dim tamjana podiže ka nebu, i da budu prijatne Bogu kao što mu je prijatan miomiris tamjana. Kađenje se uvek sjedinjuje sa molitvom; nju proiznosi arhijerej ili jerej, koji blagosilja kadionicu uoči kađenja. U toj molitvi sadržana je prozba Bogu da primi to kađenje kao duhovni miomiris, to jest da ljudi koji su prisutni i mole se budu duhovno ugodni miomiris Hristu (2.Kor. 2,15), kako bi Gospod, primajući kađenje u svoj nadnebeski Žrtvenik, nisposlao blagodat Presvetog Duha Svoga. Za kađenje se upotrebljava kadionica na malim lancima, ručna kadionica, kao i posude za tamjan koje se postavljaju na određenim mestima u hramu da bi ga ispunile miomirisom, kako Tipik ukazuje da treba činiti na Vaskršnjem jutrenju. Tamjan predstavlja mirišljavu drvnu smolu koju proizvode neke vrste drveta; ponekad se dobija i veštačkim putem od raznih mirišljavih materija. Kađenje obavljaju u različitim momentima bogosluženja ponekad jedan jerej, ponekad jerej sa đakonom, a ponekad sam đakon. Na arhijerejskoj službi kađenje ponekad obavlja i sam arhijerej. Onaj ko kadi po pravilu dužan je da pri svakom zamahu kadionicom čini znak krsta, pri čemu se klanja onom licu ili ikoni koju kadi. Kada kade jerej ili arhijerej đakon ide ispred njih sa svećom u rukama. Ispred arhijereja koji kadi, osim đakona sa svećom, idu i ipođakoni sa dikirijom i trikirijom. Postoje razne vrste kađenja: ponekad se kadi samo određeni deo hrama ili određeni predmet, na primer analoj[4] sa ikonom, ili krstom, ili Jevanđeljem.
Čin kađenja detaljno je opisan u 22. glavi Tipika. Potpuno kađenje čitavog hrama počev od oltara obavlja se ovako: najpre sa sve četiri strane kade Presto, potom Gornje mesto i Žrtvenik (ako su na Žrtveniku pripremljeni Sveti Darovi, onda najpre Žrtvenik) i čitav oltar. Zatim onaj ko kadi izlazi kroz severne dveri na amvon, kadi carske dveri, zatim ikone na južnoj strani ikonostasa, počev od ikone Spasitelja, pa ikone na severnoj strani ikonostasa, počev od ikone Majke Božije, zatim desni i levi zbor, odnosno pevnice, i sve koji stoje u hramu. Dalje, prolazeći hramom sa južne strane kadi ikone po čitavom hramu, zatim ulazi u pripratu, kadi ulazna vrata, a izlazeći iz priprate kreće se prema oltaru severnom stranom, kadeći sve ikone na toj strani hrama, vraća se do carskih dveri, kadi njih, ikonu Spasitelja, Majke Božije i ulazi u oltar na južne dveri, posle čega staje ispred Prestola i kadi ga spreda. Ako su carske dveri otvorene izlazi na amvon i vraća se u oltar kroz njih. Prilikom nepotpunog kađenja, sa amvona se kadi ikonostas, pevnice i narod, a onda se onaj ko kadi okreće, ponovo kadi carske dveri, ikone Spasitelja i Majke Božije i ulazi u oltar. Ponekad kađenje počinje od sredine hrama, od analoja na kome stoji ikona praznika. Tada najpre sa sve četiri strane kade ovu ikonu koja leži na analoju, zatim ulaze u oltar na carske dveri, kade oltar, izlaze iz njega na carske dveri i dalje se kađenje čitavog hrama odvija uobičajenim redosledom, nakon čega se od carskih dveri ne vraćaju u oltar, nego opet do analoja sa ikonom na sredini hrama. Ponekad kađenje obavljaju dvojica đakona odjednom: u tom slučaju oni se razilaze, pa jedan kadi južni deo hrama, a drugi severni, da bi se potom opet sastali i kadili zajedno u isto vreme.
Kađenje čitavog hrama, koje počinje od oltara, obavlja se tokom večernja na početku svenoćnog bdenija, kada se peva „Gospodi vozvah“, zatim na početku jutrenja, prilikom pevanja „neporočnih“, prilikom pevanja polijeleja, a takođe i na 8. i 9. pesmi kanona, na Liturgiji prilikom okončanja proskomidije i čitanja časova. Kađenje čitavog hrama koje počinje na sredini hrama, obavlja se na prazničnom jutrenju posle pevanja veličanija,[5] na jutrenju Velikog Petka, kada se na sredini hrama čita 12 Jevanđelja, na Carskim časovima na Veliki Petak, uoči Božića i Bogojavljenja kada se čitaju Jevanđelja i na jutrenju Velike Subote prilikom pevanja nadgrobnih pohvala. Kađenje samo oltara i ikonostasa obavlja se na Liturgiji za vreme čitanja Apostola (a prema Tipiku za vreme pevanja „Aliluja“ posle Apostola), za vreme pevanja Heruvimske pesme, a na arhijerejskoj Liturgiji sam arhijerej kadi još i odmah posle malog vhoda. Treba znati da na Liturgiji posle kađenja čitavog oltara ne kade odmah sveštenoslužitelje i crkvenoslužitelje koji se nalaze u njemu, nego najpre izlaze na carske dveri, kade ikonostas, nakon čega se vraćaju u oltar, kade one koji se nalaze u njemu, opet izlaze kroz carske dveri na amvon, i tek onda kade narod koji stoji u hramu, počev od pevnica. Po povratku u oltar, nakon kađenja Prestola uvek na kraju kade arhijereja ili predstojatelja. Arhijereja prvi put kade tri puta, to jest čine ne jedan, nego tri krsta kandilom. Kađenje samo Prestola ili Žrtvenika na Liturgiji obavlja se po okončanju proskomidije, uoči Velikog vhoda, nakon Velikog vhoda, uz reči „Izrjadno ? Presvjatjej…“ („Naročito za Presvetu…“) i posle vozglasa: „Spasi Bože ljudi Tvoja…“ („Spasi Bože narod Tvoj…“).
 


 
NAPOMENE:

  1. 20. pravilo Prvog Vaseljenskog sabora, 90. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora i 15. pravilo svetog Petra Aleksandrijskog.
  2. Kao i u neke dane drugih postova.
  3. Ruska praksa, stoje u oltaru iza časne trpeze (prim. prev).
  4. „Analoj“, grč. „analogij“, na srpskom često i „nalonj“ (tj. „naloj“) – visoki i uski lako prenosivi sto nagnute površine, koji služi za čitanje sveštenih knjiga, za propovedi u hramu i za polaganje svetog Jevanđelja i ikona u vreme Bogosluženja (prim. M. S.)
  5. Ruska praksa.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *