LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POJMOVNIK PRAVOSLAVNOG BOGOSLUŽENJA.
 
4. LICA KOJA OBAVLJAJU BOGOSLUŽENJE
 
Pravoslavno bogosluženje obavljaju određena lica, koja su za to postavljena kroz zakonito rukopoloženje od Samog Gospoda i čine crkvenu jerarhiju ili sveštenstvo. Još u Starom Zavetu, po zapovesti Božijoj, sveti prorok Mojsije je za obavljanje bogosluženja izabrao i posvetio naročita lica – prvosveštenika, sveštenike i levite. Prvi prvosveštenik bio je Mojsijev brat Aron, a prvi sveštenici Aronovi sinovi. Lica koja su se drznula da obavljaju bogosluženje bez zakonitog postavljenja bila su kažnjena (oni koji su izazvali pobunu sa Korejem, Datanom i Avironom). Prvosvešteniku i sveštenicima pomagali su leviti. Tako se starozavetna jerarhija sastojala od tri stepena.
U Novom Zavetu Gospod Isus Hristos je, savršivši Svoje Božansko služenje na zemlji, naučio ljude da se klanjaju Bogu u duhu i istini, prepustivši potom kako dalje uređenje Crkve, tako i vidljivo obavljanje bogosluženja Svojim apostolima. On im je dao blagodatnu silu i vlast da sveštenodejstvuju, da narod uče veri i pobožnosti, i da upravljaju Crkvom. Kao što je Otac poslao Mene, i Ja šaljem vas. I ovo rekavši, dunu i reče im: Primite Duha Svetoga! Kojima oprostite grehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su (Jn. 20,21-23; 17,18; Mt. 16,19; 18,18).
Od mnoštva Svojih učenika i sledbenika Gospod Isus Hristos je izabrao samo dvanaestoricu apostola, kojima je dao vlast da poučavaju, savršavaju bogosluženje i duhovno rukovode verujuće ka spasenju (Mt. 28,19). Vlast dobijenu od Gospoda apostoli su postepeno kroz polaganje ruku predali svojim naslednicima. Pre svega, kao što se vidi iz šeste glave knjige Dela apostolskih, oni su kao ispomoć sebi ustanovili niži stepen crkvene jerarhije – đakonski. Služenje prvih đakona sastojalo se iz staranja ? siromasima i pomoći apostolima prilikom savršavanja Svetih Tajni. Kada je broj verujućih počeo da raste, apostoli su izabrali nove pomoćnike, kojima su dali punomoć da propovedaju, obavljaju bogosluženje i upravljaju crkvenim opštinama. One koji su kroz polaganje apostolskih ruku posvećeni za to služenje počeli su da nazivaju „prezviterima“ ili „starešinama“. Na kraju, usled sve većeg porasta broja hrišćana, apostoli, koji više nisu mogli lično svuda da postavljaju đakone i prezvitere, ustanovili su novi, viši čin u Crkvi – „episkope“ kojima su predali punotu svoje vlasti – vlast ne samo da poučavaju, sveštenodejstvuju i upravljaju, nego da i sami posvećuju prezvitere i đakone i nadziru njihovo držanje. Reč „episkop“ na grčkom znači „čuvar“ ili „nadzornik“ (od glagola επισκοπεω – „nadgledati“, „gledati na koga“, „paziti“).
U početku i sveti apostoli, a zatim i njihovi naslednici, muževi apostolski, „prejemstveno su predavali svoju vlast i punomoći – kako ukazuje arhimandrit Gavrilo – drugim muževima poznavaocima Božanskog Pisma, zahtevajući od verujućih da im se pokoravaju kao nadzornicima u svojoj oblasti… Sveti Ignatije Bogonosac (+ 107), apostolski muž, strogo je razobličavao one koji nisu slušali episkope, prezvitere i đakone… Sveti Irinej (+ 202), episkop Lionski, jasno razlikuje prvenstvo prava episkopa i obilje blagodati u njemu, kada kaže da prezviteri dobijaju darove blagodati od episkopa. Prejemstvo episkopa i njihovo poreklo on izvodi neposredno od samih apostola. Po rečima svetog Kiprijana Kartaginskog, postavljenje episkopa zasnovano je na Božanskom zakonu i predato nam je preko svetih apostola koji su prvi primili episkopstvo od Gospoda našeg Isusa Hrista. Postavivši nakon duhovnog ispitivanja episkope, apostoli su im pri tome dali i naslednike, kako bi, kada oni počinu, drugi iskusni muževi prihvatili služenje na sebe, da bi kroz takav poredak i sukcesivnost u crkvenoj jerarhiji bilo prenošeno i čuvalo se apostolsko predanje i propoved istine, te da bi svi episkopi kroz neprekinuto rukopoloženje postali prejemnici apostola“.[1]
 
Sveštenoslužitelji
 
Tako su se i u novozavetnoj hrišćanskoj Crkvi pojavila tri stepena sveštenstva: viši – episkop, srednji – prezviter (od grčke reči πρεσβυτης – starešina), i niži – đakon. Sva ova lica nose zajednički naziv sveštenoslužitelji.
Svaki od ovih stepena sveštenstva ima još i svoje varijante, u zavisnosti od zasluga datog sveštenoslužitelja i službenog položaja koji zauzima. Tako se episkopi značajnijih oblasti i gradova nazivaju arhiepiskopi (od grčke reči αρχαίος – stariji, zaslužni episkop); episkop metropole ili prestonice nosi naziv mitropolit (naziv potiče od grčkog μητηρ – majka, i πολις – grad), ili egzarh (εξαρχω, što znači načelnik). Za episkope drevnih prestonica Rima, Konstantinopolja, Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima, a kasnije i za poglavare nekih Pomesnih Crkava usvojena je titula patrijaraha (od πατήρ – otac, i άρχω – upravljam, vladam). Episkopi koji upravljaju mnogoljudnim eparhijama imaju pomoćnike koji se nazivaju vikarnim episkopima (od νΐοε – umesto), prosto vikarima, to jest „namesnicima“. Sveštenici, ili jereji, koji stoje na čelu velikih parohijskih opština i sabornih hramova nose naziv protojereji (od grčkog πρώτος – prvi, i ιερεύς – sveštenik, dakle „prvi sveštenik“) i prvenstvuju u odnosu na ostale sveštenike prilikom bogosluženja sveštenici dvorskih, patrijaršijskih i sinodskih crkava nose počasno zvanje prezviter, a prvi među njima protoprezviter. Monasi koji imajujerejski čin nazivaju se jeromonasima; oni koji stoje na čelu manastira nazivaju se igumanima (od ηγούμενος – rukovodilac, načalstvujući), a oni koji rukovode najvećim i najslavnijim manastirima nazivaju se arhimandritima. U današnje vreme ova zvanja se ne daju samo prema položaju koji se zauzima, nego i za dugogodišnju službu, i za naročite zasluge, kao nagrada ili odlikovanje za revnosne sveštenoslužitelje. Isto tako i stariji đakoni pri sabornim hramovima nazivaju se protođakoni. Đakoni monasi nazivaju se jerođakonima, a stariji među njima arhiđakonima.
Uvek treba imati na umu da po blagodati nema nikakve razlike između patrijarha, mitropolita, egzarha, arhiepiskopa i episkopa: po svojim blagodatnim pravima oni su međusobno potpuno ravnopravni. Razlika među njima postoji samo u prvenstvu časti i administrativnoj vlasti. Svakog episkopa, nezavisno od titule koju nosi, nazivamo „arhijerejem“, „jerarhom“, „svetiteljem“, „arhipastirom“, „vladikom“. Upravo tako i svi jereji, nezavisno od počasne titule ili zvanja koje nose, po blagodati su međusobno potpuno ravnopravni. Tako je i sa đakonima. Postoje dakle samo tri stepena sveštenstva.
 
Crkvenoslužitelji
 
Od sveštenoslužitelja treba razlikovati crkvenoslužitelje, koji su prisutni na bogosluženju i pomažu episkopima, prezviterima i đakonima. To su ipođakoni, čtečevi (koji se još nazivaju i čitačima psalama) i crkvenjaci. Razlika između sveštenoslužitelja i crkvenoslužitelja je u tome što sveštenoslužitelje hirotoniše ili rukopolaže episkop u oltaru tokom Božanstvene liturgije, i oni kroz to rukopoloženje dobijaju naročitu blagodat sveštenstva, dok se crkvenoslužitelji na svoje služenje ne postavljaju kroz hirotoniju-rukopoloženje, nego kroz hirotesiju – polaganje ruke episkopa, koje ima značaj samo prostog blagoslova, izvan oltara, na sredini hrama, pre Božanstvene liturgije, za vreme čitanja časova.
Ipođakon – to je pomoćnik đakona na arhijerejskoj službi. On pomaže arhijereju da se obuče, donosi mu posudu za pranje ruku, dikirije i trikirije, i uopšte prislužuje arhijereju tokom bogosluženja.
Crkvenjak (rus. „ponomar“ – iskrivljeni oblik grčkog παραμονή, paramonar) – to je crkveni služitelj postavljen pri oltaru, koji dodaje kadionicu, pali kandila, pali i nosi sveće, zvoni u zvona. U crkvenom Tipiku naziva se takođe „paraeklisijarh“ i „palilac kandila“.
Čtec (ili „psalomšik“ – čitač psalama) čita i peva u pevnici. U činu hirotesije čteca ovaj stepen naziva se „prvim stepenom klira“. Kada u pevnici peva više pojaca, stariji, koji rukovodi pojanjem, naziva se protopsalt (rus. „golovšik“). U starini kada je broj bogoslužbenih knjiga, usled njihovog ručnog prepisivanja, bio veoma ograničen, jedan pojac je gromko čitao reči pesme, a svi ostali pojci su ponavljali za njim. Takav pojac ili čtec nazivan je kanonarhom. U manastirskim i pojedinim hramovima u svetu dužnost kanonarha postoji do danas, čime se bogosluženje veoma ulepšava, a tekstovi pesama postaju razumljiviji za one koji se mole.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Rukovodstvo po Liturgike“, arhim. Gavrila. Tverь, 1886, str. 259.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *