LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POSEBNA BOGOSLUŽENJA.
 
8. POSTRIŽENJE U MONAŠTVO
 
Činovi postriženja u monaštvo nalaze se samo u Velikom Trebniku i u posebno izdatoj knjizi.
Kao što one koji žele da žive u braku sveta Crkva blagosilja za porodični život naročitim molitvoslovljima i sveštenim radnjama, tako i one koji žele da se zauvek posvete podvigu devstvenog života, radi potpunog služenja Bogu i delu spasenja svoje duše, ona za to priprema naročitim molitvoslovljima i blagoslovima. Razlikuju tri stepena monaštva, pa tako postoje i tri različita čina postriženca u monaštvo:
1. Čin odevanja rase i kamilavke,
2. Čin male shime ili mandije i
3. Čin velikog i anđelskog obraza (Velika shima).
Onaj ko stupi u manastir najpre dobija naziv poslušnika i nastojatelj ga, bez posebnih molitava, oblači u podrasnik. Njemu se pri tome obično daju pojas, skufija i brojanice. Posle nekog vremena i uobičajenog ispitivanja nastojatelj (iguman) nad njim savršava prvi čin – „Odevanja rase i kamilavke“. On se sastoji od čitanja početnih molitava, pokajnih tropara „Pomiluj nas, Gospode“ i dve molitve za postrizavanog, nakon čega se krstoobrazno postrizava uz reči:
„U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha“. Pri tome on ne daje nikakve zavete. Na kraju se postriženom bez izgovaranja ikakvih reči oblači rasa (što na grčkom označava „staru, iznošenu odeću“ – odeću smirenja, koja nije opasana niti stegnuta) i stavlja kamilavka („kapa koja obuzdava žar, žegu“ ili „kapa od kamilje dlake“), koja označava umrtvljenje tela. Nastojatelj postriženoga predaje na rukovođenje „starcu“ – monahu opitnom u duhovnom životu, kome on treba u svemu da se povinuje i da mu poverava svoje najskrivenije misli, često se ispovedajući kod njega. Ponekad se prilikom tog postriženja „u rasu“ menja ime i u tom slučaju postriženi se naziva „rasoforni monah“. A ponekad ime ostaje isto i on tada nosi naziv „rasoforni poslušnik“. Jedno ili drugo zavisi od unutrašnjeg Ustava manastira.
Drugi stepen monaštva – to je „mala shima“, ili „mandija“. Po tipiku, postriženje u malu shimu obavlja se na Liturgiji posle malog vhoda sa Jevanđeljem, ali u današnje vreme, uglavnom biva uveče, na kraju večernja, ili na kraju svenoćnog bdenija, posle Velikog slavoslovlja. Sama reč „shima“ (σχήμα) na grčkom znači „obraz“, „držanje“, „čin“. Eklisijarh najpre dovodi onoga ko se postrizava pred „svete dveri“, gde čini veliki poklon, klanjajući se pevnicama i igumanu. Izašavši zatim u pripratu on odlaže svoju običnu odeću, označavajući time „potpuno odlaganje poročnih dela“ i stoji kod ulaza u hram „bez pojasa, neobuven, gologlav“. Obično oblači belu košulju dugačku do peta (hiton, vlasenica). Na kraju pevanja tropara na „Slava, I ninje“ (posle malog vhoda), peva se, posebno umilnim, otegnutim napevom, sjedalen Nedelje bludnog sina „Objatija otča otversti mi potštisja“ („Pohitaj da mi otvoriš očinsko naručje“). Sva bratija, na čelu sa starcem, sa upaljenim svećama uvodi onoga ko se postrizava u hram, pokrivajući ga svojim mantijama.[1] Na putu do Carskih dveri, na kojima njegov dolazak očekuje nastojatelj, postrizavani čini tri zemna poklona. Pred Carskim dverima postavlja se nalonj na koji se polažu krst i Jevanđelje. Učinivši treći zemni poklon pred amvonom na kome stoji nastojatelj, postrizavani ostaje da leži ničice, dok ga ne podignu za ruku. Da bi svima bila jasna želja srca onoga ko traži monaštvo, iguman mu postavlja pitanje: „Zašto si došao, brate, padajući ničice pred ovim svetim Žrtvenikom i svetom družinom ovom?“ Na to ovaj odgovara: „Želim život isposnički, časni oče“.
Zatim sledi čitav niz pitanja na koja odgovara dajući tri osnovna monaška zaveta: devstvenosti, nesticanja (dobrovoljnog siromaštva radi Hrista) i poslušnosti (potpunog odricanja od svoje volje i potčinjavanja volji opitnih rukovodilaca u duhovnom životu). Ova tri zaveta usmerena su protiv tri osnovne strasti nabrojane u Prvoj sabornoj poslanici svetog apostola Jovana Bogoslova: pohota telesna, pohota očiju i nadmenost življenja (1. Jn. 2, 16). U opširnoj besedi nastojatelj manastira pokazuje potrizavanom u čemu se sastoji najsavršeniji život kojim treba da živi, a nakon što to izloži, pita ga: „Obećavaš li da ćeš, blagodaću Hristovom, u ovim zavetima istrajati sve do kraja svoga života?“ Kada dobije odgovor: „Da, uz pomoć Božiju, časni oče“, iguman se moli za njega, da ga Bog prihvati, zaštiti i udostoji časti prepodobnih podvižnika koji su u monaštvu ugodili Hristu. Zatim, „preklonivši mu glavu“, on „polaže na glavu njegovu knjigu“ i čita drugu molitvu, u kojoj od Gospoda traži da ga ogradi silom Duha Svetoga i pouči, udaljivši od njega svaku telesnu pohotu. Potom nastojatelj pruža ruku ka Jevanđelju i govori: „Gle, Hristos je ovde nevidljivo prisutan: pazi, niko te ne primorava da primiš ovaj lik; pazi, ti po svojoj slobodnoj volji hoćeš zalog velikog, anđelskog lika!“ Kada postrizavani odgovori: „Da, časni oče, po svojoj slobodnoj volji“, nastojatelj ispituje čvrstinu i nepokolebljivost zaveta poslušanja, tako što tri puta govori: „Uzmi makaze (nožice) ove i podaj mi ih“. On tri puta daje nastojatelju makaze koje leže na svetom Jevanđelju[2] i tek kod trećeg uzimanja makaza nastojatelj ga poslednji put upozorava na važnost velikog koraka na koji se dobrovolьno odlučuje: „Evo, iz ruke Hristove ih primaš, pazi kome pristupaš, kome se zavetuješ, i koga se odričeš“. Uzevši makaze (sa svetog Jevanđelja) kao iz ruke Samog Hrista, nastojatelj mu postrizava „unakrst teme glave“ i govori: „Brat naš (ime, i to novo, monaško, koje se tom prilikom daje) postrizava vlasi glave svoje u znak odricanja od sveta i svega što je u svetu, u znak odsecanja svoje volje i svih telesnih pohota, u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Recimo svi za njega: Gospode, pomiluj“, na šta bratija odgovara tri puta „Gospode, pomiluj“.
Kao što onaj ko stupa u vojničku službu oblači naročitu vodičku uniformu, tako se i novopostriženi monah – vojnik Hristov, oblači u naročitu odeždu, kao u sveoružije Božije, po rečima Apostola (Ef. 6, 11). Nastojatelj odmah oblači novopostriženom jedan za drugim delove te nove odežde, pri čemu svaki put glasno objašnjava kakvo simvoličko značenje ima ovaj ili onaj deo, i poziva bratiju na molitvu za brata koji se oblači, na šta bratija tri puta peva: „Gospode, pomiluj“. Pre svega nastojatelj dotiče hiton koji je monah već obukao, objašnjavajući da je to „riza dobrovoljnog siromaštva i nesticanja“. Zatim mu stavlja paraman – četvorougaono platno sa predstavom krsta i oruđa stradanja Hristovih, koji se nosi na leđima „kao svagdašnji podsetnik na uzimanje blagog jarama Hristovog na sebe i lakog nošenja njegovog, i kao obuzdavanje i okivanje svih želja tela svog“. Zajedno sa paramanom na prsa se stavlja i krst, koji je uzama povezan sa njim, kao znak sledovanja za Hristom u nošenju krsta, to jest u trpljenju svih nevolja i stradanja. Zatim se oblači rasa (tačnije podrasnik), kao odeća duhovnog veselja i radosti. Posle toga stavlja se (kožni) pojas u znak „umrtvljenja tela i obnovljenja duha“. Sledi oblačenje u mandiju, koja se naziva „odećom nepropadljivosti i čistote“, „rizom spasenja i oklopom pravde“. Oblačenje u nju predstavlja „obručenje velikog i anđelskog obraza“, kako se naziva taj drugi stepen monaštva. Mandija označava, s jedne strane, zaštitničku i pokroviteljsku silu Božiju, a sa druge strogo i nepokolebljivo ispunjavanje svih monaških pravila od strane novopostriženog inoka. Budući da nema rukave, mandija pokazuje da monah ne treba da ima ruke ni za kakvo zlo delo. Svojim slobodnim širenjem mandija izobražava krilatost anđela i tako podseća monaha na neophodnost da svojim životom bude nalik anđelima i da se lako pokreće na svako dobro delo. Zatim se postriženome stavljaju kamilavka i pana (ako su spojene onda: „panakamilavka“). Kamilavka se naziva „šlemom spasenja“ a „pana“ „pokrivalom smirenja i neprekidnog poslušanja“ i označava da monah treba da „odvrati oči svoje, da ne gledaju taštinu“. Posle toga novopostriženi se obuva „u sandale“ (tj. odgovarajuću obuću) „kako bi bio brz i vredan na svako poslušanje i na svako dobro delo“. Na kraju mu se daje brojanica radi obavljanja molitvenog pravila i stalnog sećanja na neophodnost da neprestano u umu i srcu tvori molitvu Isusovu. Takođe, daje mu se i ručni krst, radi podsećanja na reči Hristove: Koji hoće za Mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za Mnom ide. Poslednja mu se uručuje „upaljena sveća“ radi podsećanja na reči Hristove: „Tako neka se svetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašega koji je na nebesima“. Nakon oblačenja novopostriženoga, nastojatelj se moli za njega, da ga Gospod uvede u Svoj duhovni dvor i podari mu neprestano sećanje na dobra pripremljena onima koji Ga ljube i raspinju sebe u ovom životu radi Carstva Božijeg. Zatim se, ako postriženje nije obavljeno na Liturgiji, proiznosi jektenija „Za višnji mir i spasenje duša naših“, sa posebnim prozbama za novopostriženog, a posle vozglasa „Jer si svet Bože naš“, peva se „Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste, aliluja“ proiznosi se prokimen „Gospod je prosvećenje moje i Spasitelj moj, koga ću se bojati“, čita se Apostol Efescima gl. 6, zač. 233 (st. 10-17) o duhovnoj borbi i neophodnosti da se čovek za nju pripremi oblačenjem u sveoružije Božije. Nakon „Aliluje“ čita se Jevanđelje po Mateju (10, 37-38 i i, 28-30), o tome da ljubav prema Bogu treba da bude iznad ljubavi prema ocu i majci, i da onaj ko ne ide za Gospodom nije Njega dostojan, za čim sledi poziv Gospoda da se dođe k Njemu i da se na sebe uzme Njegov blagi jaram i Njegovo lako breme. Određeno je da se posle Jevanđelja proiznosi kratka suguba jektenija sa moljenjem za novopostriženog, a nakon vozglasa peva se stihira pozajmljena iz službe za Nedelju bludnog sina: „Poznajem, bratije, tajni silu…“ („Poznajmo, braćo, silu tajne“). Prilikom pevanja ove stihire obavlja se celivanje novopostriženog. Onaj ko mu prilazi pita ga: „Koje ti je ime, brate?“, a ovaj govori svoje novo ime. Brat mu pak govori: „Spasavaj se u anđelskom činu“. Zatim sledi otpust. Novopostriženi monah „dužan je da u crkvi provede pet dana, uzdržavajući se od svakog dela osim čitanja, prebivajući u duhovnim razmišljanjima i umnoj molitvi“. Ako je postriženje bilo na Liturgiji, onda se Apostol i Jevanđelje čitaju posle dnevnih Apostola i Jevanđelja, a novopostriženi se pričešćuje.
Treći i najviši stepen monaštva – „veliki anđelski obraz“, ili „velika shima“ – predstavlja potpuno udaljavanje od sveta. Čin velikog anđelskog obraza sličaй je činu male shime, ali je obimniji i svečaniji, a osim toga odlikuje se većom strogošću i uzvišenošću zaveta koji se daju. Prsthodno veče, odeća budućeg shimnika unosi se u oltar i polaže u podnožju svete Trpeze (Prestola), kako bi se osveštala i bila primljena od Samog Boga. Na jutrenju na dan postriženja peva se poseban kanon koji se sastoji od moljenja za onoga onoga ko prima anđelski obraz i stihira u sastavu kanona. Postriženje se po Tipiku obavlja takođe na Liturgiji, posle malog vhoda, ali se pre uobičajene pesme „Objatija otča“ pevaju još tri umilna antifona duboko pokajnog sadržaja. Iguman postavlja ista pitanja, sa dodatkom reči „dvostruko“ i govori o „udvostručenju“, pri čemu onaj ko se postrizava govori da želi „najsavršeniji isposnički život“. Nastojatelj mu u pouci govori da je od današnjeg dana dužan da se oseća „raspetim i umrtvljenim za svet, radi učinjenog dvostrukog odricanja“ i da ne treba da misli ni o čemu zemnom, nego isključivo o duhovnom, o duhovnim podvizima, o uzdržanju tela, o očišćenje duše, o skromnosti duhovnoj i telesnoj, o plaču, o svemu tužnom i teškom što donosi „radostotvorni život po Bogu“. Ovo postriženje naziva se „drugim krštenjem“; postrizavani se očišćuje od svih grehova i postaje „sin svetlosti“. Prilikom samog postriženja vlasi, kaže se da shimnik „drugi put postrizava vlasi svoje glave, u znak konačnog odricanja od sveta, i svega što je u svetu, i konačnog odbacivanja svoje volje, i svih telesnih pohota, kako bi pazio na sebe u bezmolviju i delatnoj usamljenosti“. Odeća koju oblači velikoshimnik, i slična je, i razlikuje se od odeće male shime. Tako, shimnik oblači posebnu „shimničku rasu“. Zatim, njemu se stavlja naročiti „veliki paraman“[3], kožni kaiš, a na glavu „kukuljica (kapuljača) sa analavom (shimom)[4]“. Kukuljica odgovara klobuku maloshimnika i naziva se „kukuljem nezlobivosti, šlemom spasonosne nade i ćutljivog prebivanja u duhovnom razmišljanju, i opreznog nadgledanja sebe“. Analav (shima[5]), koji visi spreda, treba da podseća shimnika na dobrovoljna stradanja Hrista Spasitelja“. Shimniku se oblači i naročita shimnička mantija „bez nabora“. Daju mu se sandale (obuća), brojanica, ručni krst i zapaljena sveća uz karakterističnu pouku. Posle pevanja dva tropara čita se i naročita molitva.
U činu velikog i anđelskog obraza postoji molitva „za skidanje kukulja“. Kao što su novoprosvećeni posle krštenja bili dužni da sedam dana u beloj odeći posećuju sva crkvena bogosluženja, tako su i novopostriženi monasi dužni da borave u crkvi isti broj dana u kompletnoj odeždi koju su na postriženju dobili. Osmoga dana javno i uz posebnu molitvu sa njih se skida kukuljica, kao najkarakterističnije obeležje monaštva, kako bi mogli ponovo da se vrate svakodnevnim poslušanjima. Posle toga oni već imaju pravo da sami stavljaju i skidaju kukuljicu, ne tražeći svaki put blagoslov nastojatelja.
Kada se u monaštvo postrizava sveštenik, njemu se, osim krsta i sveće u ruke daje još i Jevanđelje. Pravilo Nomokanona uz Veliki Trebnik (gl. 90) glasi: „Monah-sveštenik, ako i promeni obraz, to jest u veliku shimu stupi, neka služi Liturgiju; postriženje mu nije nikakva prepreka. A Arhijerej ako promeni obraz, to jest ako postane shimnik, neka ne dejstvuje (ne služi) ništa svetiteljsko (arhijerejsko), niti svešteničko“.[6]
 


 
NAPOMENE:

  1. U Grčkoj postoji praksa da postrizavanog privodi samo njegov starac, zakriljujući ga skutom svoje mantije.
  2. Postoji i praksa da nastojatelj tri puta baca makaze na pod hrama, a postrizavani ih sa smirenjem podiže i vraća mu ih.
  3. Uza (deblja nit) od koje je ispleteno mnoštvo krstova (zato se u Grčkoj zove „polistavrion“ – mnogokrsnik), i koja se krstoobrazno postavlja na telo. U Grčkoj se stavlja preko shime.
  4. Kod Rusa, kukuljica je spojena sa shimom, dok kod Grka shima predstavlja zasebandeo odežde.
  5. Shima je dugačko crno platno (kod Grka sa prorezom za glavu, koje se stavlja oko vrata, a kod Rusa, kao što smo rekli, spojeno sa kukuljicom), na kome su predstavljeni krst, oruđa stradanja Hristovih i odgovarajući natpisi (i to kod Rusa izvezeni obično belim koncem, a kod Grka obično crvenim).
  6. Uopšte uzev, shvatanje shime je u Rusiji značajno drugačije nego u Grčkoj, gde se prati drevna svetogorska monaška tradicija, i nije uobičajen čin monašenja u malu shimu, niti postoje ovakva ograničenja za arhijereje (veliko)shimnike.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *