LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POSEBNA BOGOSLUŽENJA.
 
7. JELEOSVEĆENJE ILI SABOROVANJE
 
Jeleoosvećenje je Sveta Tajna u kojoj se na bolesnika, uz pomazivanja njegovog tela jelejem, priziva blagodat Božija koja isceljuje duševne i telesne nemoći.
Sveta Tajna Jeleosvećenja u Crkvi je ustanovljena na osnovu reči svetog apostola Takova, koji kaže: Boluje li ko među vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere će spasiti bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grehe učinio, oprostiće mu se (Jak. 5, 1415). Crkva je ovu Svetu Tajnu ustanovila polazeći i od reči Gospodnjih, upućenih Njegovim učenicima kada ih je poslao na propoved: Bolesne isceljujte, gubave čistite…(Mt. 10, 8). Kao potvrda za ovo služe takođe reči svetog Jevanđeliste Marka, koji priča kako su sveti apostoli, kada ih je Gospod poslao na propoved, isceljivali bolesne: I otišavši propovedahu da se pokaju. I demone mnoge izgonjahu; i pomazivahu uljem mnoge bolesnike, i isceljivahu (Mk.6,12-13). Sve ovo svedoči o bogoustanovljenosti Svete Tajne Jeleosvećenja. Na osnovu crkvenih istorijskih spomenika dolazimo do zaključka da je Sveta Tajna Jeleosvećenja nad bolesnicima obavljana još u prvim i narednim vekovima Crkve Hristove.
Sveta Tajna Jeleosvećenja se savršava samo nad bolesnima (Zakonopravilo, 163), a zabranjeno je savršavati je nad zdravima i nad umrlima. Za ovu Svetu Tajnu bolesnik mora da se pripremi pokajanjem i ispovešću svojih pregrešenja, a posle ili pre Jeleosvećenja pričešćuje se Svetim Hristovim Tajnama. Jeleosvećenje se može ponavljati. Ovu Svetu Tajnu vrše sedmorica sveštenika, u crkvi, ako bolesnik može da ustane iz postelje, ili u domu, među sabranim ljudima. U skladu sa tim i sam čin se sastoji od sedam čitanja iz Apostola, sedam čitanja iz Jevanđelja, sedam molitava i isto toliko pomazivanja. Broj sedam izabran je u znak sedam darova Duha Svetoga, po primeru sedam molitava proroka Ilije kojima je zaključao nebo, i sedam pogruženja Nemana Sirijanca u Jordanu, nakon što se očistio od gube. U slučaju nužde Jeleosvećenje može da obavi i manji broj sveštenika, pa čak i jedan, no Sveta Tajna se i u tom slučaju savršava u ime punog sabora sedam prezvitera, te stoga treba da bude pročitano svih sedam molitava i da se obavi svih sedam pomazivanja.
Radi savršavanja Svete Tajne Jeleosvećenja postavlja se stočić i na njemu sud sa pšenicom, čija su zrna simvol začetka novog života, ozdravljenja od bolesti i sveopšteg vaskrsenja. Odozgo se stavlja „kandilo prazno“, to jest posuda u koju se uliva jelej, kao vidljivi znak blagodati isceljenja, i vino, kao znamen Krvi Hristove koja je izlivena za naše spasenje. Jelej i vino se sjedinjuju radi podražavanja leka koji je upotrebio milosrdni Samarjanin (Lk. 10, 30). Naokolo u pšenicu stavlja se sedam stručaca spremljenih za pomazivanje (obavijenih vatom); na stočić se takođe polažu Jevanđelje i krst. Sveštenici obučeni u felone staju oko stočića sa upaljenim svećama u rukama. Sveće se daju i svima prisutnima, počev od samog bolesnika. Prvi od sveštenika, okadivši stočić i sve ljude okreće se ka istoku i započinje savršavanje Svete Tajne vozglasom: „Blagosloven Bog naš…“ Ceo čin može se podeliti na tri sastavna dela:
1. Molebno pjenije,
2. Osvećenje jeleja i
3. Pomazivanje bolesnika jelejem.
Prvi deo je molebno pjenije koje podseća na jutrenje u dane posta. Nakon uvodnih molitava, kao nekakva zamena za Šestopsalmije, čita se njegov poslednji psalam 142: „Gospode usliši molitvu moju“, proiznosi se mala jektenija: „Opet i opet“ sa vozglasom velike: „Jer Tebi priliči“, peva se „Aliluja“ i pokajni tropari: „Pomiluj nas, Gospode, pomiluj nas“ zatim 50. psalam i Kanon. Potom eksapostilar, stihire, Trisveto, Oče naš i tropar: „Ti Koji si jedini brz na pomoć“.
Dalje sledi drugi deo – osvećenje jeleja, koji se sastoji od velike jektenije sa naročitim prozbama za osvećenje jeleja i za bolesnika, čitanja naročite molitve nad kandilom sa jelejem i pevanja niza tropara Gospodu, svetima koji su se proslavili isceljenjima, i Majci Božijoj. Treći deo čini sedam čitanja iz Apostola kojima prethode prokimeni, zatim sedam Jevanđelskih čitanja u kojima se govori o isceljenju duševnih i telesnih bolesti, te sedam molitava i sedam pomazivanja jelejem, pri čemu se svaki put proiznosi tajnosavršavajuća molitva: „Oče sveti, lekaru duša i tela“. Pomazuju se čelo, nozdrve, obrazi, usne, prsa i ruke sa obe strane. Potom svaki od sedam sveštenika čita Jevanđelje i molitve, i ujedno pomazuje bolesnika jelejem. Posle sedmog pomazivanja nastojatelj uzme sveto Jevanđelje i, otvorivši ga, stavlja slova na bolesnikovu glavu. Svi ostali sveštenici pridržavaju sveto Jevanđelje, dok najstariji sveštenik ne stavlja ruke, nego (gromko) čita razrešnu molitvu: „Care sveti, žalostivi i mnogomilostivi Gospode…“ Posle kratke jektenije i stihira Jeleosvećenje se završava otpustom na kome se spominje ustanovitelj Svete Tajne sveti Jakov, brat Gospodnji, prvi episkop Jerusalimski (vidi: Jak. 5, 14-15). Po završetku bolesnik traži oproštaj od svih.
Preostali jelej se u slučaju ozdravljenja bolesnika spaljuje u kandilu, a u slučaju smrti bolesnika njime se krstoobrazno poliva telo pokojnika. Za svakog bolesnika ovaj jelej se uvek ponovo osvećuje.
U slučaju da se očekuje skora smrt bolesnika, Jeleosvećenje se može izvršiti i u skraćenom vidu, tako da se izostavi čitav prvi deo i da se počne direktno od Velike jektenije. Jeleosvećenje se smatra obavljenim ako sveštenik uspe da obavi makar prvo pomazivanje.
Jedanput godišnje, tačnije na Veliki Četvrtak, arhijerej tvori Jeleosvećenje nad zdravima. U Uspenskoj crkvi u Moskvi ono je obavljano pre Liturgije, pri čemu, iako je čin savršavan u potpunosti, pomazivanje svetim jelejem obavljano je samo jednom, na kraju čina. U današnje vreme ovaj običaj savršavanja Jeleosvećenja nad zdravima se raširio, a obavljaju ga u Velikom postu.
 
Čin pričešća bolesnika
 
Crkva dopušta da se težak bolesnik pričesti Svetim Hristovim Tajnama kod kuće ili u bolnici. Tome su namenjeni Sveti Darovi koji se stalno čuvaju u darohranilnici na Prestolu, a sveštenik ih bolesniku nosi u daronosici. Teški bolesnici se mogu pričestiti i nakon uzimanja hrane, kako neko neko ne bi umro bez pričešća, i to nekoliko dana za redom, bez vremenskog ograničenja Umno poremećeni i demonizovani mogu se pričestiti samo u slučaju smrtne opasnosti. Uopšte, u slučaju smrtne opasnosti dopušta se pričešće onih kojima bi to inače bilo zabranjeno, kao na primer žena u stanju prirodne nečistote, lica pod epitimijom i tome slično.
„Zapasni“ (rezervni, pohranjeni) Sveti Darovi pripremaju se obično na Veliki Četvrtak, kada je Gospod ustanovio Svetu Tajnu Pričešća, ali u slučaju potrebe, i u svaki drugi dan kada se služi Liturgija. Radi toga se na Liturgiji osveštava poseban Agnec, po istom činu kao za liturgiju Pređeosvećenih Darova, i napaja se Svetom Krvlju. Po okončanju Liturgije ovaj sveti Agnec se suši razdrobljen svetim kopljem na sitne častice na diskosu, zbog čega se opet širi antimins. Ove častice se suše nad diskosu ispod koga je posuda sa užarenim ugljem, ili danas se može koristiti električni rešo koji se stavlja na Presto desno od antiminsa, na čist pljosnati kamen ili ciglu. Častice se na diskosu okreću svetim kopljem kako ne bi pregorele. Uopšte, pri tome je potrebna velika opreznost i pažnja. Osušene častice polažu se u naročiti kivot unutar darohranilnice koja uvek stoji na Prestolu. Ako je kivot od zlata, ili od srebra pa pozlaćen, onda se Sveti Darovi u njega stavljaju bez podmetanja papira. Ako je pak kivot od srebra bez pozlate, ili od drugog metala, onda se ispod postavlja čist papir. Zabranjeno je držanje Svetih Darova kod kuće. Posle pripremanja Svetih Darova na način koji je gore izložen, u prvo vreme njih treba proveravati, da se ne bi pojavila buđ ili plesan. I uopšte, ove Svete Darove treba s vremena na vreme pregledati.
Za donošenje Svetih Darova u kuću bolesnika služi daronosica, koja se koja se umotava u pokrivač i polaže u vrećicu da prišivenom trakom koju sveštenik nosi oko vrata. Sveštenik u epitrahilju i sa narukvicama nosi na sebi Svete Tajne u daronosici, i pri tome ni u kakve poslove ili razgovore usput ni sa kim ne treba da se upušta, niti daronosicu sme bilo gde da ostavlja. Kada dođe kod bolesnika, sveštenik treba da razjasni: može li bolesnik da guta i da li će moći da primi Svete Tajne? Ako bolesnik može da guta, onda sveštenik na stolu koji je pokriven čistim stolnjakom širi pokrivač, polaže na njega daronosicu, vadi iz nje maleni putir, uzima časticu Svetih Tajni, stavlja u putir, i naliva malo vina (da bi bolesnik mogao lako primiti Sveto Pričešće). Nakon uvodnih molitava, „Večeri Tvojeja tajnija“ i „Carju nebesnij“ sa bogorodičnim, on čita tri naročite molitve, a zatim ispoveda bolesnika „udaljujući malo prisutne“ (tj. srodnike koji se tu nalaze). Posle ispovesti sveštenik čita posebnu razrešnu molitvu a zatim, nakon što pročita uobičajenu molitvu „Verujem, Gospode, i ispovedam“ pričešćuje bolesnika u prisustvu srodnika i ukućana. Nakon pričešća čita se „Ninje otpuščaješi“, Trisveto, „Oče naš“, tropar dana, bogorodičan i „otpust toga dana“.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *