LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POSEBNA BOGOSLUŽENJA.
 
5. SVETA TAJNA SVEŠTENSTVA
 
Ovu Svetu Tajnu ima pravo da savršava samo arhijerej, pa se zato celokupan njen poredak ne nalazi u Trebniku, nego u Arhijerejskom Služebniku (tj. . Činovniku arhijerejskog sveštenosluženja“), dok se čin arhijerejskog narečenja i hirotonije nalazi u posebnoj knjizi.
Sveštenstvo je Sveta Tajna u kojoj se kroz arhijerejsko rukopoloženie („hirotonija“, od grčkog χειρ – ruka, i τιθιμη „tithimi“ – polažem) na pravilno izabranoga spušta Duh Sveti, postavljajući ga da savršava Svete Tajne i napasa stado Hristovo.
„Bogoustanovljenost Svete Tajne Sveštenstva uslovljena je bogoustanovljenošću i značajem same jerarhije novozavetne Crkve. Jerarhija je u Crkvi ustanovljena da bi bila oruđe delovanja Duha Svetoga u Svetim Tajnama, u učenju i upravljanju Crkvom, te da bi se kroz nju – po prejemstvu od apostola, koji su Duha Svetoga primili od Isusa Hrista – tok blagodati neprekidno razlivao od Hrista kao izvora i na vremenski i prostorno udaljene narode. Očigledno, postavljanje lica koja su prizvana da budu oruđa delovanja Duha Božijeg može da izvede samo Duh Sveti, a ne ljudi; shodno tome, način postavljanja treba da bude naročit, Božanski, svetotajinski i pri tome vidljiv“.[1]
Sveta Tajna sveštenstva savršava se samo nad licima koja su zakonito izabrana na dužnost đakona, prezvitera ili episkopa, i naziva se „hirotonijom“ ili „rukopoloženjem“, jer se, po uzoru na apostole, obavlja kroz molitvu i polaganje ruke episkopa na glavu onoga ko se rukopolaže. Sveta Tajna sveštenstva obavlja se uvek u oltaru i to za vreme Božanstvene liturgije. Pošto novoposvećeni episkop i sveštenik na dan svog posvećenja učestvuje u osveštanju Svetih Darova, hirotonija nad njim obavlja se samo na Liturgijama svetog Jovana Zlatoustog ili Vasilija Velikog. A na liturgiji Pređeosvećenih Darova može se obaviti samo rukopoloženje za đakona i posvećenje za niže stepene crkvenoslužitelja – ipođakona, čteca, pojca i svećenosca. Na jednoj Liturgiji može biti rukopoložen samo jedan episkop, jedan sveštenik i jedan đakon.
Posvećenje u niže crkvene stepene naziva se „hirotesija“ (χειροθεσια), što znači polaganje ruke. Hirotesija se ne obavlja u oltaru, nego na sredini hrama. Ona može biti izvršena i izvan Liturgije.
Niko ne može biti posvećen u više stepene crkvenog klira, ako prsthodno nije prošao niže. Prvi stepen klira je stepen čteca ili pojca.
 
Posvećenje za čteca ili pojca
 
Posvećenje za čteca ili pojca obavlja se na sredini crkve, obično pre početka Liturgije (moguće je odjednom posvetiti i nekoliko lica). Nakon oblačenja arhijereja, za vreme čitanja šestog časa, ipođakoni dovode izabranog za posvećenje pred Carske dveri i čine tri poklona prema oltaru, a zatim, okrećući se nazad, tri puta se klanjaju arhijereju. Onaj koga posvećuju prilazi zatim arhijereju i priklanja glavu. Arhijerej ga osenjuje krsnim znamenjem i položivši ruku na njega, čita molitvu. Zatim mu unakreno postrizava kosu, nakon čega mu se oblači kratak felon, koji sveti Simeon Solunski naziva „početkom sveštenih odeždi“. Posle toga arhijerej tri puta blagosilja njegovu glavu i čita drugu molitvu. Prva molitva se čita za posvećenje u svećenosce, a druga za posvećenje u čtečeve i pojce. Po okončanju ove molitve čtecu se zapoveda da pročita deo iz Apostola, u znak toga da je njegova glavna obaveza – čitanje ove knjige na bogosluženju. Zatim se sa posvećenog skida felon i on oblači stihar. Posle toga arhijerej mu iz „Činovnika“ čita naročitu pouku i daje svećnjak sa kojim ovaj stoji kod ikone Majke Božije za vreme Liturgije.
Čtečevi se obično nazivaju još i kliricima, i crkvenjacima, a takođe i „ponomarima“ („ponomar“, ili pravilnije „paramonar“, od grčkog „paramoni“ – παραμονή, to jest onaj ko boravi u oltaru, ili ko je postavljen za služitelja u oltaru). Služebnik kaže da u oltar ne može da uđe niko osim crkvenjaka („ponomara“). Njihova je obaveza da pripremaju prosfore, vino, vodu, tamjan i žar u oltaru, da pale i gase sveće u hramu, da pripremaju i dodaju jereju kadionicu i teplotu, da spremaju oltar i održavaju ga čistim. Onaj ko ispunjava sve te obaveze u Tipiku se naziva još i „paraeklisijarh“, ili „palitelj kandila“. On je obavezan i da zvoni za bogosluženje.
Naziv „klirici“ (grčki κληρικός), potiče od „kliros“, što znači „udeo, žreb“; klirici predstavljaju udeo Gospodnji, jer se posvećuju služenju Njemu.
 
Posvećenje za ipođakona
 
Obavlja se takođe na sredini crkve, pre Liturgije, nakon oblačenja arhijereja. Ponekad se ovo posvećenje obavlja odmah posle posvećenja za čteca. Nakon oblačenja čteca u stihar, ipođakoni prinose arhijereju stiharni pojas, to jest orar. Arhijerej ga blagosilja, a onaj koga posvećuju celiva pojas i ruku arhijereja, i onda ga ipođakoni opasuju tim pojasom. Ipođakon svojim služenjem predstavlja služenje anđela: zato se orarom i opasuje krstoliko, čime se izobražavaju krila kopima se pokrivaju Heruvimi dok stoje pred Prestolom Božijim. Zatim arhijerej tri puta blagosilja rukom po glavi onoga koga posvećuju i, položivši ruku na njegovu glavu, čita molitvu. Odmah potom novoposvećenom pružaju lavor i ubrus, te on sipajući vodu daje arhijereju da umije ruke. Pošto celiva ruku arhijereju, odvode ga na određeno mesto (u pevnicu), gde stoji, držeći lavor i bokal sa ubrusom do Heruvimske pesme, i čita u sebi Trisvetu pesmu, „Oče naš“, „Gospodi, pomiluj“, Simvol vere, „Oslabi, ostavi“ i druge molitve koje hoće. Prilikom pevanja Heruvimske pesme dovode ga do Carskih dveri, gde daje arhijereju da umije ruke, nakon čega ulazi u oltar. (Prema uputstvu iz Činovnika, na Velikom vhodu on treba da ide iza svih služitele, a kada arhijerej prihvati diskos i putir, i svi uđu u oltar, on treba da odnese vodu u pevnice i narodu, kako bi se njome pomazali – ovo se sada ne radi).
Obaveza ipođakona je da čisti i otire Presto i Žrtvenik od prašine i da se stara o njihovoj čistoći. Ipođakoni služe uglavnom uz arhijereja, oblače ga i u određenim trenucima mu dodaju upaljene trikirije i dikirije radi osenjivanja naroda.
 
Rukopoloženje đakona
 
Za đakona može da bude rukopoložen samo onaj ko je već posvećen za čteca i ipođakona. Zato se danas često događa da onaj koga rukopolažu za đakona istoga dana bude najpre posvećen za čteca i ipođakona (ako do tada nije bio posvećen u ove stepene).
Rukopoloženje za đakona može da se obavi samo na Liturgiji, bilo potpunoj, bilo Pređeosvećenih Darova.
Đakon ne savršava Svetu Tajnu Evharistije, nego samo služi prilikom njenog savršavanja. Stoga se njegovo rukopoloženie na potpunoj Liturgiji obavlja tek posle osvećenja Svetih Darova, tačnije posle reči arhijereja: „I da budut milosti…“ dok se na liturgiji Pređeosvećenih Darova rukopoloženje za đakona obavlja posle Velikog vhoda, pre jektenije: „Ispolnim večernjuju molitvu našu Gospodevi“.
Ipođakoni donose arhijereju katedru i postavljaju je kod levog ugla Prestola. Arhijerej seda na nju tako da ne bude leđima okrenut Svetim Darovima. Dva ipođakona privode onoga ko se rukopolaže od sredine crkve do pred Carske dveri, držeći svoje ruke na njegovom vratu, dok ga drugom rukom drže za ruke, i saginju ga dole „koliko je moguće“. Stariji ipođakon govori: „Zapovedi“. Konačno, dovode ga do samih Carskih dveri, gde ga prihvataju protođakon i đakon, jedan za desnu, drugi za levu ruku, pri čemu protođakon govori: „Zapovedi, preosvećeni vladiko“. Dovođenje ipođakona koji se rukopolaže u oltar kao i vozglasi izražavaju priziv Božiji, kome su svedoci narod, klir i episkop. Ušavši u oltar ipođakon se klanja arhijereju koji sedi na katedri levo od Prestola. Arhijerej ga blagosilja izobražavajući rukom znak krsta. Zatim budućeg đakona tri puta vode u krug oko Prestola, što simvolizuje njegov zavet da će se zauvek posvetiti služenju kod Prestola Božijeg. Obilazeći oko Prestola on ga celiva na svakome od četiri kraja, kako bi dokazao da pobožno poštuje svetost Prestola. Posle svakog ophoda celiva ruku arhijereja i „epigonation“, to jest palicu, ukazujući time poštovanje onome preko koga se na njega spušta blagodat Božija. Prilikom ovog trikratnog ophoda oko Prestola, pevaju se tri crkvene pesme, i to najpre od strane sveštenoslužitelja u oltaru, a zatim ih ponavljaju pojci: U prvoj pesmi: „Svjati mučenici, iže dobrje stradavše i vjenčavšesja, molitesja ko Gospodu, spastisja dušam našim“ („Sveti Mučenici, koji ste slavno stradali i vence dobili, molite se Gospodu, da spase duše naše“) onome ko se rukopolaže ukazuje se na svete mučenike kao na primer čvrstine u veri i predanosti svetoj Crkvi čak do smrti. Druga pesma: „Slava Tebje, Hriste Bože, apostolov pohvalo, mučenikov radovanije, ih že propovjed Trojica Jedinosuštnaja“ („Slava Tebi, Hriste Bože, pohvalo apostola, radosti mučenika, čija je propoved Trojica Jednosuštna“) ukazuje da, po uzoru na svete apostole i mučenike, Jedinosuštna Trojica treba da bude predmet i njegove propovedi. Trepa pesma: „Isaije likuj, Djeva imje vo črevje i rodi Sina Emanuila, Boga že i čelovjeka, Vostok imja Jemu, jegože veličajušče, Djevu ublažajem“ („Isaijo likuj, Djeva u utrobi zače, i rodi sina Emanuila, Boga i čoveka, Istok je ime Njemu, Njega veličajući, Djevu proslavljamo“) pokazuje da osnov sveštenstva predstavlja očovečenje Sina Božijeg i da učenje o tome predstavlja glavni dogmat i temelj Crkve. Posle trećeg ophoda rukopolagani se tri puta klanja Prestolu govoreći: „Bože, smiluj se meni grešnom“, a zatim kod desnog ugla Prestola klekne na desno koleno (ne na oba, što čini onaj koga rukopolažu za prezvitera); to označava da se đakonu ne poverava potpuno sveštenosluženje, već samo jedan njegov deo, odnosno da mu se poverava služenje pri Svetim Tajnama, ali ne i njihovo savršavanje. Potom onaj koga rukopolažu naslanja ukrštene ruke na Presto, dotičući i čelom svetu Trpezu između ruku, što označava da sve sile duše i tela posvećuje služenju kod Prestola Božijeg. Arhijerej ustaje sa katedre i polaže kraj svog omofora na njegovu glavu, u znak blagodati Božije koja ga osenjuje; posle trikratnog blagoslova polaže ruku na njegovu glavu i nakon vozglasa protođakona: „Pazimo“, proiznosi naglas molitvu kojom se savršava Sveta Tajna: „Božanska blagodat, koja svagda leči nemoći i dopunjava ono što nedostače, postavlja (ime), najpobožnijeg ipođakona, u đakona: pomolimo se za njega, da dođe na njega blagodat Svesvetog Duha“. Kao odgovor sveštenoslužitelji u oltaru tri puta poju: „Gospodi, pomiluj“, a zatim pojci polako i otegnuto pevaju na grčkom: „Kirie eleison“, u znak našeg jedinstva sa grčkom Crkvom, od koje je naša Crkva prvobitno dobila blagodat sveštenstva. Dok se ovo peva, arhijerej tri puta blagosilja rukom glavu rukopolaganog i čita nad njim tajne molitve u kojima traži blagodatne darove neophodne za njegovo služenje. Protođakon pak tihim glasom proiznosi jekteniju u kojoj pominje kako onoga koji rukopolaže, tako i onoga koji se rukopolaže. Nakon čitanja molitava arhijerej uz blagoslov polaže na novoposvećenoga sveštene odežde koje odgovaraju njegovom činu. Đakonu se skida orar, koji je kao ipođakon nosio opasan u vidu krsta, i arhijerej mu ga polaže na levo rame, potom mu navlače narukvice, a na kraju mu u ruke daju ripidu.[2] Pri tome arhijerej svaki put vozglašava: „Aksios“ („Dostojan“), što ponavljaju svi sveštenoslužitelji i pojci. Ovo je svečana objava da je rukopoloženi postao dostojan da se obuče u znake svoga čina i obavlja službu koja mu je poverena. Novorukopoloženi đakon staje sa ripidom u rukama pokraj Prestola „da pazi svetinje“, to jest da čuva Svete Darove. Obično đakon stane sa leve strane Prestola i leluja ripidom iznad diskosa i Čaše sve do vozglasa „Svetinje svetima“, kada odlaže ripidu kako 6i zajedno sa svima pristupio svetom Pričešću. Kao znak toga da se u novorukopoloženom dogodila obnova Božanskom blagodaću, on se prvi među đakonima pričešćuje Svetim Tajnama. Na kraju Liturgije novorukopoloženi proiznosi blagodarnu jekteniju: „Mi koji smo primili…“
 
Rukopoloženje sveštenika
 
Ovo rukopoloženje se može obaviti samo na potpunoj Liturgiji i pri tome odmah posle Velikog vhoda, kako bi novorukopoloženi jerej mogao da učestvuje u osveštanju Svetih Darova.
Rukopoloženje sveštenika je po svemu slično rukopoloženju za đakona, uz izvesne razlike i osobenosti: za vreme Velikog vhoda onaj koga posvećuju za jereja nosi na glavi „aer“, to jest vozduh; njega od sredine crkve ne vode ipođakoni, nego protođakon i đakon, a kod Carskih dveri ga prima i vodi oko Prestola ne protođakon, nego najstariji od sveštenika koji saslužuju arhijereju, arhimandrit ili protojerej, koji takođe vozglašava: „Pazimo“; zatim, on pred Prestolom preklanja oba kolena, u znak toga da prima na sebe više služenje, pa stoga i veće breme od đakona. Jekteniju „u miru Gospodu se pomolimo“ takođe ne proiznosi protođakon, nego najstariji od jereja. Rukopoloženom se, uz objavljivanje: „Aksios“, oblači sveštenička odežda: epitrahilj, koji mu stavljaju nakon skidanja orara, pojas, felon i u ruke mu se daje Služebnik. Novorukopoloženi staje prvi među jerejima, posle najstarijeg arhimandrita, a prvi se i pričešćuje. Posle osvećenja Svetih Darova, arhijerej uručuje novorukopoloženom deo Svetih Darova sa natpisom „Hristos“, uz reči: „Primi ovaj zalog i sačuvaj ga celim i nepovređenim do poslednjeg daha tvog, jer ćeš za njega biti ispitivan o drugom i strašnom dolasku velikog Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista“. Novorukopoloženi prima ovu časticu Svetih Darova na sunđeru iz antiminsa koji je položen na poseban diskos, odlazi da stane iza Trpeze, položi ruke na nju i čita u sebi 50. psalam. Uoči vozglasa „Svetinje svetima“ on vraća ovu časticu arhijereju. Rukopoloženi na kraju Liturgije čita Zaamvonu molitvu.
 
Episkopska hirotonija
 
Hirotonija za episkopa vrši se na posebno svečan način. Dan uoči hirotonije obavlja se narečenje izabranoga. Svi arhijereji koji učestvuju u hirotoniji (jer novog episkopa može da rukopoloži samo sabor episkopa, a nikako manje od trojice ili, u izuzetnom slučaju, dvojice arhijereja, prema 1. pravilu svetih Apostola) sabiraju se u mantijama na sredini hrama, dok prvi među njima stavlja na sebe epitrahilj, omofor i narukvice. Dvojica arhimandrita u mantijama izvode novoizabranoga iz oltara, ključar donosi pladanj sa svetim krstom, a ipođakon čašu sa svetom vodom. Sekrstar Sinoda objavljuje ukaz o izboru, na šta izabrani odgovara saglasnošću: „Pošto je sveti Sabor prosudio da sam dostojan takve službe, blagodarim i prihvatam i nimalo ne protivrečim“. Zatim arhijereji, bez učešća pojaca, savršavaju kratko molebno pjenije. Prvenstvujući mitropolit vozglašava: „Blagosloven Bog naš…“ a ostali arhijereji govore: „Carju nebesnij“, Trisveto i „Oče naš“. Posle vozglasa: „Jako Tvoje jest Carstvo…“ pevaju tropar Pedesetnice: „Blagosloven jesi Hriste Bože naš…“ Slava, I ninje, kondak „Jegda snišed jaziki slija…“ nakon čega mitropolit proiznosi kratku sugubu jekteniju na kojoj vrši pominjanje: „za svečasnog arhimandrita, novoizabranog u episkopa bogospasavanog grada tog i tog“. Moleban se završava otpustom dana Pedesetnice. Posle toga novoizabrani po tradiciji izgovara besedu koja predstavlja kao nekakvu ispovest njegovog života i raspoložena, i ujedno izlaganje njegovih misli i osećanja u vezi sa uzvišenim služenjem koje mu predstoji. Po završetku besede vozglašava se uobičajeno mnogoljetstvije svima, uključujući i narečenoga. Zatim ga mitropolit blagosilja krstom i svetom vodom.
Na dan hirotonije pre Liturgije narečeni svečano pred čitavim saborom episkopa, klira i naroda ispoveda svetu pravoslavnu veru i zaklinje se da će je nepokolebljivo držati, čuvajući pravila svetih Apostola, svetih Vaseljenskih sabora i Svetih Otaca. Ovu zakletvu on daje stojeći na izobraženju orla, koje označava da episkop verom i vrlinom treba da se uzdiže iznad svih, ushodeći duhom ka nebesima. Arhijerejsku zakletvu, potpisanu na naročitoj gramati, narečeni predaje mitropolitu. Posle mnogoljetstvija narečenoga vode u oltar i počinje Božanstvena liturgija po uobičajenom poretku.
Samo hirotonisanje za episkopa obavlja se odmah posle pevanja Trisvete pesme, a pre čitanja apostola. Najstariji jerej i protođakon privode narečenoga do Carskih dveri, gde ga prihvataju arhijereji i uvode u oltar. Učinivši tri poklona pred Prestolom i celivavši ga, on klekne na oba kolena, pa položi krstoobrazno složene ruke i glavu na Presto. Arhijereji na njegovu glavu stavljaju otvoreno Jevanđelje, sa slovima na dole, kao ruku Samog Gospoda, Koji uzdiže onoga ko se hirotoniše, ali ga ujedno potčinjava zakonu Jevanđelja. Prvenstvujući vozglašava tajnosavršavajuću molitvu, a sveštenoslužitelji pevaju: „Gospodi, pomiluj“ tri puta kao i obično. Mitropolit tri puta blagosilja hirotonisanog po glavi i čita dve tajne molitve, dok svi ostali arhijereji, zajedno sa prvenstvujućim, polažu na glavu hirotonisanog svoje desnice. Za to vreme drugi po starešinstvu arhijerej proiznosi jekteniju „U miru Gospodu se pomolimo…“ u kojoj pominje rukopolaganoga i onoga koji rukopolaže. Pojci za to vreme na grčkom otegnuto pevaju „Kirie, eleison“ (Κύριε ελεησον), kao i prilikom rukopoloženja za đakona i prezvitera. Nakon čitanja molitve, sa hirotonisanog skidaju krst i felon, a ipođakon donosi arhijerejsku odeždu: sakos, omofor, krst, panagiju i mitru. Primajući svaki od ovih delova odežde hirotonisani traži za njega blagoslov od svakog arhijereja, celiva ih u ruke i oblači se. Prilikom oblačenja svakog dela odežde vozglašava se: „Aksios!“ („Αξιος!“) – „Dostojan!“ Nakon oblačenja svi arhijereji celivaju novohirotonisanog, te on zauzima prvo mesto među episkopima koji su ga hirotonisali, odmah posle mitropolita. Njemu se kao takvom prepušta istaknuto mesto u daljem toku Božanstvene liturgije – on govori „Mir svima“ pre čitanja Apostola, on osenjuje narod dikirijom i trikirijom posle čitanja Jevanđelja i posle Heruvimske pesme, on proiznosi vozglas posle sugube jektenije: „Jer si milostiv i čovekoljubiv Bog…“ on na Velikom vhodu prima od najstarijeg prezvitera svetu Čašu i proiznosi odgovarajuće pominjanje, on daje Svetu Krv Hristovu sveštenicima za vreme njihovog pričešćivanja i osenjujući dikirijom i trikirijom proiznosi vozglas: „Spasi Bože narod Svoj…“ Po završetku Liturgije, dok se svi arhijereji presvlače u oltaru, novoposvećenoga privode mitropolitu, koji uz blagoslov polaže na njega arhijerejsku rasu, panagiju, mantiju sa istočnicima, klobuk i daje mu brojanicu. Svi arhijereji izlaze na amvon, gde mitropolit, proiznoseći odgovarajuću pouku, uručuje novohirotonisanom arhijereju žezal, nakon čega ovaj poslednji, držeći žezal u ruci, blagosilja narod obema rukama na sve četiri strane – na istok, zapad, jug i sever. Obično posle toga arhijereji odlaze, a novohirotonisani deli vernima naforu.
U starini nisu svi arhijereji imali pravo da nose sakose. Njih su nosili samo patrijarsi i mitropoliti, a ostali su nosili felone sa krstovima („polistavrion“). Tako je bilo i u Rusiji, da bi tek od vremena imperatora Petra Velikog svi episkopi počeli da oblače sakose.
 
Uzvođenje u razne druge crkvene činove
 
U „Činovniku arhijerejskog sveštenosluženja“ nalaze se poretci uzvođenja u dostojanstvo 1. arhiđakona ili protođakona, 2. protoprezvitera ili protojereja, 3. igumana i 4. arhimandrita. Uzvođenje u sva ova dostojanstva obavlja se tokom Liturgije, na sredini hrama, za vreme malog vhoda sa Jevanđeljem. Onoga koji se uzvodi u neki od pomenutih činova protođakon privodi od sredine hrama do Prestola, gde čini tri zemna poklona, a zatim ga privodi do arhijereja koji sedi u hramu na katedri. On staje pred arhijereja i čini tri pojasna poklona, a arhijerej ga tri puta blagosilja po glavi i čita nad njim molitve koje odgovaraju datom dostojanstvu, nakon čega polaže ruku na njegovu glavu i objavljuje: „άξιος“, što ponavljaju tri puta i pojci. Arhiđakonu ili protođakonu se tom prilikom daje naročit dvostruki orar, protojereju nabedrenik i zlatni krst, ako ranije nije bio njime nagrađen, isto tako i igumanu, a arhimandritu – palica, poseban arhimandritski krst sa ukrasima, a u Ruskoj Crkvi, po običaju koji je uveden za vreme cara Petra Velikog, još i mitra. Na kraju Liturgije igumanu i arhimandritu oblače mantiju, i to arhimandritu sa „skrižaljima“ („tablicama“) tamno crvene ili zelene boje, a ako su postavljeni za nastojatelje manastira, onda dobijaju i žezal, uz odgovarajuću pouku
Isto tako, ali bez čitanja bilo kakvih molitava, samo uz vozglas: „aksios“, sveštenicima se uručuju odličja kojima ih za usrdnu službu nagrađuje eparhijska vlast ili Arhierejski Sinod. Eparhijski arhijerej ima pravo da sveštenika nagradi sledećim nagradama: nabedrenikom, skufijom i kamilavkom ljubičaste boje, a Sinod – zlatnim naprsnim krstom, činom protojereja ili igumana, palicom, zlatnim naprsnim krstom sa ukrasima i činom arhimandrita. Od vremena Moskovskog sabora 1917-1918. godine mitrom su počeli da nagrađuju i najzaslužnije protojereje, čega ranije uopšte nije bilo, nego je tek od vremena cara Petra Velikog u vidu izuzetka dopuštano sasvim malobrojnima na najvišim položajima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prot. N. Malinovskiй, „Očerk Prav. Dogmatičeskogo Bogosloviя“, Vыp. 2-й, str. 219, Sergiev Posad, 1912
  2. Davanje ripide u ruke novorukopoloženom đakonu danas predstavlja praksu koja se može sresti u Rusiji.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *