LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POSEBNA BOGOSLUŽENJA.
 
3. MIROPOMAZANJE
 
Miropomazanje je Sveta Tajna u kojoj verujući, uz pomazivanje delova tela svetim mirom u ime Duha Svetoga, dobija darove Duha Svetoga, koji ga podižu i daju mu snagu u duhovnom životu, kako bi bio jak, čvrst i nepokolebljiv u pravoslavno; veri, ljubavi i nadi, kako bi smelo i bez straha pred svima ispovedao ime Hrista Boga, i napredovao u svim vrlinama (Pravoslavii Katihizis i jektenija u činu miropomazanja jeretika).
U deseti dan po Svome Vaznesenju, dan praznika Pedesetnice, Gospod Isus Hristos je apostolima, kao što je i obećao, nisposlao Duha Svetoga. Dobivši taj Dar, sveti apostoli su istoga dana počeli da ga predaju verujućima koji su se obratili zbog propovedi apostola Petra, kako se o tome saopštava Knjiga Dela apostolskih (2, 38). Prvobitno su apostoli nizvodili Duha Svetoga na verujuće kroz molitvu i polaganje ruku, da bi potom ovo sami izmenili, jer nisu mogli da stignu svuda i posete sve verujuće kako bi položili ruke na njih. Oni su ustanovili da se ova Sveta Tajna u Crkvi savršava kroz miropomazana. Reč „miro“[1] na grčkom jeziku označava „blagodatni jelej“. Svetu Tajnu miropomazanja mogu da savršavaju samo episkopi i sveštenici, ali pravo osvećivanja svetog mira pripada samo episkopima.
Sveto miro treba da se čuva u oltaru, uz poštovanje i opreznost, kako dolikuje svetinji, na Prestolu, u srebrnoj ili kristalnoj posudi. Za obavljanje svetih tajni krštenja i miropomazanja pravi se posebna kutijica, koja se obično naziva „mirnica“: u nju se stavlja posudica sa svetim mirom, posudica sa osvećenim jelejem, dva sučca[2] za pomazivanje, sunđer i makazice za postriženje kose.
Na zapadu, katolici i drugi ovu tajnu obavljaju kroz polaganje ruku i ona se kod njih naziva confirmatio. Vrši je samo episkop, odvojeno od krštenja, ne pre no što dete dođe do uzrasta između 7 i 12 godina od rođenja.
Prilikom savršavanja Svete Tajne krštenja, Pravoslavna Crkva s njom uvek sjedinjuje i Svetu Tajnu miropomazanja. No, postoje dva slučaja kada se Sveta Tajna miropomazanja savršava odvojeno od krštenja. To se događa: 1) kada se Pravoslavnoj Crkvi prisajedinjuju inoverni koji su već dobili pravilno krštenje, ali nisu pomazani svetim mirom, i 2) prilikom krunisanja, kada se pomazuju carevi (odnosno kraljevi). Miropomazanje, sjedinjeno sa krštenjem, obavlja se na sledeći način. Nakon oblačenja krštenoga u belu odeždu, sveštenik čita posebnu molitvu (tzv. Molitva Svetog Mira) u kojoj moli Boga da krštenome daruje „pečat dara Svetoga Duha“, da ga sačuva u osveštanju koje mu je dato, i učvrsti ga u pravoslavno; veri. Zatim mu krstoobrazno pomazuje čelo, oči, nozdrve, usne, oba uha, prsa, ruke i noge, i prilikom svakog pomazivanja govori: „Pečat dara Duha Svetoga, amin“. I dok se vidljivim mirom pomazuje telo, Svetim i Životvornim Duhom osvećuje se duša. Posle pomazivanja svetim mirom „sveštenik sa novokrštenim i kumom ide u krug“, to jest tri puta obilaze oko krstionice, pri čemu se tri puta peva: „Jelici vo Hrista krestistesja, vo Hrista oblekostesja, aliluja“ („Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste, aliluja“). Krug je simvol večnosti: zato obilaženje tri puta u krut oko krstionice, sa svećama u rukama, označava stupanje novoprosvećenog u večni savez sa Hristom Koji je Svetlost sveta. Obilazak počinje sa desne strane, to jest od zapadne strane ka južnoj…Nakon što tri puta obiđu oko krstionice, proiznosi se prokimen: „Gospod je prosvetljenje moje i Spasitelj moj, koga ću se bojati“, i čita se Apostol zač. 91 (Rim. 6, 3-11), gde se objašnjava značenje krštenja, kao i Jevanđelje po Mateju, zač. 116 (28, 16-20), u kome je reč o zapovesti Gospoda datoj apostolima, da idu i krste sve narode u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Posle čitanja Jevanđelja, proiznosi se jektenija: „Pomiluj nas, Bože…“ u kojoj postoje posebne prozbe za kuma i novoprosvećenog. Zatim se prema Tipiku vrši (bogojavljenski) otpust. Ali u današnje vreme čin krštenja se time ne završava. U starini novokršteni je tokom sedam dana nosio na sebi belu odeću, klonio se svake zabave, a vreme provodio u postu i molitvi, strahujući da zbog lakomislenosti i rasejanosti ne izbriše sa sebe žive tragove sedmostrukog dara Duha Svetoga (Is. 11, 2). Novokršteni čak nije mogao da opere sa sebe vidljive znake tajanstvenog pečaćenja darova Duha Svetoga. Osmoga dana je skidao sa sebe belu odeću, a sveštenik je, posle molitve Bogu za to da On Svojom blagodaću sačuva u celosti duhovni pečat na novokrštenome, prao te delove tela koji su bili pomazani svetim mirom. U današnje vreme se ovo pranje obavlja odmah posle čitanja Jevanđelja i jektenija, bez otpusta. U Trebniku se pak ono, prema drevnom činu, nalazi pod posebnim naslovom: „Omivanje u osmi dan“, gde se na početku kaže: „I u osmi dan dovode krštenoga opet u crkvu radi omivanja“. Najpre sveštenik čita dve molitve, potom „razvezuje“ pojas i odeću novokrštenoga i spojivši njihove krajeve (sada je prihvaćeno krajevima odeće koju će kršteni obući) okvasi ih u čistoj vodi i kropi krštenoga govoreći: „Opravdao si se, prosvetio si se…“ Zatim uzevši novi sunđer sa vodom otire mu lice, glavu, prsa i ostale delove tela pomazane svetim mirom govoreći: „Krstio si se, prosvetio si se…“ Posle omivanja čitaju se dve molitve na postriženje kose i obavlja se samo postriženie uz reči: „Postrizava se sluga Božiji (ime) u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. Postriženje označava da novopostriženi predaje sebe u poslušanje Bogu – postaje sluga Božiji, jer je postriženje kose oduvek služilo kao znak ropstva, potčinjenosti. Postriženje koje se obavlja unakrsno, onim redom kojim se blagosilja glava. Prilikom svakog postriženja sveštenik predaje vlasi kumu, a ovaj ih stavlja u komadić voska i spušta u krstionicu. (Vodu iz krstionice treba izliti na mesto koje se ne gazi nogama, obično pod drvo). Zatim sledi jektenija i otpust, na kome se spominje ime svetoga dato novokrštenome. Postoji običaj da se posle otpusta govori mnogoljetstvije novoprosvećenome, njegovim kumovima i roditeljima. Posle toga se obično daje krst na celivanje.
 
Kratki čin Krštenja kada se strahuje da može nastupiti smrt
 
Ako se dete rodi veoma slabo i bolesno i može da umre, nad njim se obavlja sasvim skraćeni čin krštenja koji se sastoji samo od čitana uvodnih molitava, jedne svešteničke molitve za osvećenje vode, stavljanja jeleja u vodu, samog krštenja uz uobičajene reči, oblačenja, pomazivanja svetim mirom i obilaska oko krstionice uz pevanje „Jelici vo Hrista krestistesja…“
 
O činovima prisajedinjenja Pravoslavlju
 
Ovih činova nema u običnom Trebniku, nego se štampaju u posebnoj knjižici: „Kako primiti one koji pristupaju pravoslavnoj veri“. Obično se razlikuju tri čina prisajedinjenja Pravoslavlju
Prvim činom prisajedinjuju se naznabošci, muslimani i Jevreji, to jest oni koji ne veruju u Hrista i nisu kršteni. Oni se prisajedinjuju kroz odricanje od svojih zabluda, krštenje i miropomazanje, nakon čega bivaju udostojeni pričešća Svetim Tajnama.
Drugim činom se prisajedinjuju svi protestanti i sektaši koji su pravilno kršteni u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, ali nisu pomazani svetim mirom. Oni se prisajedinjuju kroz odricanje od svojih zabluda, čemu prsthodi ispovest bez razrešne molitve (ova poslednja čita se na kraju čina prisajedinjenja, posle odricanja), i miropomazanje, nakon čega se pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama. Po ovom činu se prisajedinjuju i oni rimokatolici i jermenski monofiziti koji koji kod sebe nisu primili tajnu miropomazanja.
Trećim činom se prisajedinjuju rimokatolici i Jermeni. Ovaj čin se sastoji samo od ispovesti i odricanja od zabluda svog ranijeg ispovedanja, nakon čega se nad njima čita razrešna molitva i dopušta im se da se pričeste svetim Hristovim Tajnama.[3] Svi ovi činovi se obično obavljaju pre Božanstvene liturgije, kako bi novoprisajedinjeni mogli odmah po prisajedinjenju da se pričeste.
Opšta shema svih ovih činova sastoji se u sledećem. Inoverni pre svega ispoveda pred sveštenikom sve svoje grehe, za čitav protekli život, ali posle toga se ne čita razrešna molitva. Zatim onaj ko se prisajedinjuje u priprati hrama proiznosi odricanje od zabluda svoga ranijeg ispovedanja, nabrajajući ih, a dalje ispoveda dogmate svete Pravoslavne Crkve i čita Simvol vere. Sveštenik mu pruža kraj epitrahilja i uvodi ga u crkvu, postavlja ga pred nalonj sa Jevanđeljem i krstom, čita nad njim molitvu i traži od njega da se zakune da će „pravoslavnu veru celu i nepovredivu do poslednjeg daha, tvrdo, uz pomoć Božiju, držati i ispovedati i dužnosti koje ona nalaže ispunjavati“, a kao potvrdu svojih reči celiva Jevanđelje i krst. Potom se čita naročita razrešna molitva. Zatim se nad onim ko nije miropomazan savršava miropomazanje po posebnom činu, i na Liturgiji se pričešćuje Svetim Hristovim Tajnama. Radi obavljanja miropomazanja u takvim slučajevima se na sredinu hrama postavlja sto pokriven tkaninom na koji se polažu sveto Jevanđelje i krst, dve upaljene sveće, posuda sa svetim mirom, sunđer i sučac (četkica ili štapić za pomazivanje), nevelika posuda sa toplom vodom u kojom se kvasi sunđer radi otiranja mesta pomazanih svetim mirom, i daje se onome ko se prisajedinjuje i njegovom kumu po upaljena sveća. Čin takvog miropomazanja, potpuno odvojenog od krštenja, počinje liturgijskim vozglasom: „Blagosloveno Carstvo…“, zatim se peva: „Carju nebesnij“, proiznosi se velika jektenija uz naročita moljenja, čita se molitva i odmah nakon nje obavlja se samo pomazivanje, kao i obično, nakon čega se na miropomazanog polaže krst. Nakon toga se čita druga molitva i sunđerom umočenim u toplu vodu obavlja se otiranje onih delova tela koji su pomazani svetim mirom, proiznosi se suguba jektenija i daje se otpust sa krstom, koji se pruža na celivanje novoprisajedinjenom i njegovom kumu.
Ako neko od inovernih poželi da pre svoje smrti primi pravoslavno ispovedanje, takvoga, prema odluci Svetog Sinoda, treba prisajediniti našoj Crkvi, uzimajući u obzir kratkoću vremena i slabost bolesnika, samo sa polaganjem svešteničke ruke i ispovest, a ko nije pomazan svetim mirom, onda pomazavši ga po čelu njime i potom udostojivši pričešća Svetim Tajnama, po upokojenju sahraniti u potpunosti prema pravilima naše Crkve. Pri tome se čitaju samo dve molitve, uvodna prozbena i završna razrešna.
Od svih koji se prisajedinjuju svetoj Pravoslavnoj Crkvi obično se zahteva da potpišu kako sveto Pravoslavlje primaju potpuno dobrovoljno i obećavaju da će mu ostati verni do smrti.
 
O miropomazivanju careva prilikom krunisanja
 
Prema pravilima svete Pravoslavne Crkve, Sveta Tajna miropomazana se po posebnom činu obavlja nad pravoslavnim carevima (i kraljevima) prilikom njihovog krunisanja („venčanja na carstvo“). Zato se carevi i nazivaju „pomazanicima Božijim“. Miropomazanje koje se obavlja nad carevima, nije nekakva posebna Sveta Tajna, a ne treba ga posmatrati ni kao ponavljanje Svete Tajne miropomazanja, jer se ona, kao ni krštenje, ne može ponoviti. Ovo svešteno pomazivanje cara svetim mirom na dan njegovog krunisanja nije ništa drugo nego viši stepen predavanja darova Duha Svetoga, koji su neophodni kako bi car [kralj] mogao uspešno da obavlja svoje uzvišeno carsko služenje. Car naglas pred svima čita Simvol vere, a zatim sledi sam čin, koji po svome poretku podseća na molebno pjenije. Dirljiva je molitva koju u tom činu izgovara sam car, obraćajući se Bogu: „A Ti, Vladiko i Gospode moj, pouči me u delu na koje si me poslao, urazumi me i uputi u ovom velikom služenju. Neka sa mnom bude Premudrost saprestolna Tebi…“ Na početku Liturgije car skida sa glave krunu, da bi nakon pričešća sveštenoslužitelja u oltaru i otvaranja Carskih dveri bilo obavljeno miropomazivanje cara i carice, pri čemu se caru svetim mirom pomazuju čelo, oči, nozdrve, usta, uši, prsa i ruke s obe strane, a carici samo čelo. Zatim mitropolit uvodi cara [kralja] na Carske dveri u oltar, vrata se zatvaraju, i car se pred Prestolom pričešćuje Svetim Hristovim Tajnama, „po činu carskom“, kao pomazanik Božiji i vrhovni pokrovitelj Crkve – onako kako se pričešćuju sveštenoslužitelji: posebno Telom Hristovim, a posebno Svetom Krvlju. Posle toga na uobičajeni način pred Carskim dverima pričešćuje se carica. Oni zatim odlaze na svoje prestole, a njihov duhovnik čita im blagodarstvene molitve.
 


 
NAPOMENE:

  1. Μυρον – mirisno ulje; χρίσμα = pomazanje.
  2. Kod Rusa četkice, a kod Grka i Srba štapići sa pamučnim vrhom.
  3. To je krajnja ikonomija. Svetogorska akrivija nalaže krštavanje ovih inoslavnih, pre svega rimokatolika (nap. prir. )

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *