LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POSEBNA BOGOSLUŽENJA.
 
2. KRŠTENJE
 
Svetu Tajnu Krštenja je ustanovio Gospod Isus Hristos. Jevanđelje priča o tome kako se Gospod posle vaskrsenja javljao Svojim učenicima-apostolima. Za vreme jednog takvog javljanja rekao im je: Dade Mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio (Mt. 28, 18-20). Postoji još jedno mesto, iz razgovora Gospoda sa Nikodimom, gde On veli: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije (Jn. 3, 5). Istorija drevne Crkve svedoči o tome da su svetu Tajnu Krštenja savršavali i apostoli i kasnije svi njihovi naslednici.
Krštenje je Sveta Tajna u kojoj se krštavani, uz trikratno pogružavanje u vodu i izgovaranje reči: „Krštava se sluga Božiji (ime) u ime Oca, amin; i Sina, amin; i Svetoga Duha, amin“, očišćuje od prvorodnog greha i od svih svojih grehova (ako se krštava kao odrastao čovek), umire za grehovni život, i rađa se za novi, duhovni i blagodatni. Na taj način krštenje je duhovno rođenje, a pošto čovek može da se rodi samo jednom, i krštenje se ne ponavlja, ukoliko je obavljeno pravilno, to jest kroz trikratno pogružavanje u vodu, uz proiznošenje gore pomenutih reči, u smislu učenja svete Pravoslavne Crkve o Svetoj Trojici. Ako postoji sumnja da li je dete bilo kršteno (ukoliko je, na primer, napušteno), neophodno je da se krsti, kako ne bi bilo lišeno tako velike i za spasenje neophodne Svete Tajne, pri čemu se praktikuje uslovna formula: „ašče ne kreščen jest“ („ako nije kršten“). Prema pravilima Crkve, krštenje treba da se obavlja u hramu, a samo u slučaju nužde dozvoljava se da bude obavljeno u kući. Krštenje ne treba da se savršava ni u kakvoj drugoj tečnosti, osim u vodi. Voda treba da bude čista i da nije pomešana ni sa kakvom drugom materijom. U jednoj istoj vodi može se krstiti nekoliko dece (jedno za drugim) ne odlivajući od nje i ne dolivajući ponovo. Voda za Svetu Tajnu Krštenja treba svaki put ponovo da se osvećuje: ne treba krštavati u vodi koja nije osvećena (izuzev slučajeva kada nema sveštenika koji bi mogao da osveti vodu kako treba), kojoj je samo dodata osvećena voda, Bogojavljenska ili druga. Posle krštenja vodu treba izliti na čisto mesto. Za vreme krštenja pored vode se pale tri sveće. Krštenju uvek prsthodi čin oglašenja. Odraslom čoveku, odnosno onome ko je stariji od sedam godina, Crkva ne dopušta da pristupi krštenju ako prsthodno nije bio oglašen, to jest ako nije bio poučen istinama pravoslavno-hrišćanske vere. On treba da ostavi svoje pređašnje zablude – neznabožačke, jevrejske, muslimanske ili jeretičke, te da javno ispovedi želju da se odrekne svoje ranije vere i da postane pravoslavni hrišćanin.
Oglašenje se vrši jednako nad svakim detetom, bez obzira na to da li ono ima pravoslavne ili inoverne roditelje. Nad odraslima se oglašenje vrši različito, u zavisnosti od toga kojoj veroispovesti pripada onaj ko želi da se krsti. Prilikom krštenja odraslog čoveka, njemu se najpre daje hrišćansko ime (Danas nema posebnog čina davanja imena odraslom čoveku. Neki čitaju molitvu iz čina „kojim se znamenuje dete…“ u osmi dan. U Trebniku Petra Mogile postoji Čin kako u prvi dan oglasiti odrasle i dati im hrišćanska imena“. Tamo se kaže da kod onoga ko želi da primi krštenje najpre ispituju čvrstinu njegove namere, a potom ga poučavaju u pravoslavnoj veri“. Zatim se čitaju dve kratke molitve: „Blagosloven si Gospode bože, Oče Gospoda našeg Isusa Hrista…“ i „Ti si Vladiko, Bože Oče, poslao spasenje svetu…“. I sledi otpust. Neki smatraju da se prilikom krštenja odraslih oni najpre oglašuju i da im se na oglašenju daju pravoslavna imena sa kojima se krste, pa stoga nema potrebe da se obavlja poseban čin davanja imena). Zatim se nad onim ko želi da se krsti vrše tri oglašenja. Propisano je da se ona obavljaju kod crkvenih dveri, to jest u priprati. U prvom oglašenju onaj ko želi da se krsti detaljno nabraja zablude svoje ranije vere, odriče ih se i izjavljuje da želi da se sjedini sa Hristom. U drugom oglašenju on jasno ispoveda dogmate Pravoslavne Crkve i čita ispovedanje o odricanju od svojih ranijih zabluda sa zakletvom, kao i o vernosti Pravoslavnoj Veri koju dobrovoljno prima. Treće oglašenje se vrši i nad odraslima i nad decom. U njemu se oglašeni odriče satane i sjedinjuje se sa Hristom. Onaj ko pristupa svetom krštenju ako je odrastao dolazi u hram[1] samo u donjoj odeći,[2] bez pojasa i obuće, kao lišen prvobitne pravednosti, sa spuštenim rukama, koje kao da su svezane uzama greha, i sa pogledom usmerenim ka istoku, gde se nalazio davno izgubljeni raj. U početku on staje u priprati hrama, kao onaj ko je još nedostojan da bude unutar doma Božijeg, a sveštenik mu tri puta (krstoliko) duva u lice, tri puta ga osenjuje krsnim znamenjem na čelu i prsima, polaže ruku na njegovu glavu i čita predoglašavajuću molitvu.
Duvanjem sveštenika izobražava se obnavljanje lika Božijeg u čoveku koji se krštava; kroz krsno znamenje novoobraćeni se odvaja od društva neverujućih; polaganje ruke na njegovu glavu označava predavanje blagodati. Nakon predoglašavajuće molitve slede četiri zaklinjuće molitve koje se u Trebniku nazivaju „zaklinjanjima“. U prve dve sveštenik imenom Božijim zaklinje đavola da odstupi od novoizabranog vojnika Hristovog, zajedno sa svim svojim zlim anđelima. U poslednje dve on moli Boga da istera iz oglašenog svakog zlog i nečistog duha, skrivenog i ugnežđenog u srcu njegovom. Prilikom ovog poslednjeg zaklinjanja sveštenik opet duva u usta, čelo i prsa krštavanoga, da bi konačno od njega odagnao đavola, kome je od trenutka Adamovog pada u greh dobio otvoren pristup čoveku i izvesnu vlast nad njim, kao nad svojim zarobljenikom u slugom. Veoma je važno pročitati uvek u celini i sa pažnjom sve četiri ove zaklinjuće molitve. Poznati su slučajevi kada je izostavljanje nekih od ovih molitava, iz lenjosti ili nepažnje, imalo pogubne posledice za krštene: oni su i posle krštenja pokazivali znake besomučnosti ili u svakom slučaju izvesne posednutosti. Dalje sledi odricanje samog oglašenog od satane. Sveštenik okreće oglašenog licem ka zapadu, kao ka onoj strani gde zalazi sunce i odakle se pojavljuje tama, jer đavo, koga treba da se odrekne, jeste tama, i njegova vladavina je u tami; zatim zapoveda oglašenom da podigne ruke, kao pred satanom koji se nalazi blizu njega, pa mu tri puta postavlja pitanje: „Odričeš li se satane, i svih dela njegovih, i svih anđela njegovih, i svakog služenja njemu, i sve gordosti njegove?“ Na ovo oglašeni takođe tri puta odgovara: „Odričem se“. Onda ga tri puta pita: „Jesi li se odrekao satane?“, a ovaj odgovara: „Odrekao sam se“. Ovo trikratno odricanje oglašeni završava time što na traženje sveštenika: „I duni i pljuni na njega“ duva i pljuje na satanu, pokazujući time nemoć đavola, svedočeći o svome preziru prema njemu i svome odlučnom raskidu sa njim.
Posle odricanja od satane oglašeni se sjedinjuje sa Hristom. On se radi toga okreće ka istoku, odakle nam je zasijala svetlost istinita, što prosvećuje i osvećuje svakog čoveka koji dolazi u svet, spušta ruke pokazujući time svoje smirenje i pokornost Bogu, i na tri puta ponovljeno pitanje sveštenika: „Sjedinjuješ li se sa Hristom?“ i „Jesi li se sjedinio sa Hristom?“ odgovara: „Sjedinjujem se“ i „Sjedinio sam se“. Ovo sjedinjenje sa Hristom nije ništa drugo nego obećavanje vernosti Njemu: kao što vojnik prilikom stupanja u službu polaže zakletvu vernosti svome caru, tako i oglašeni, stupajući u blagodatni savez sa Hristom, u vidu zakletve tri puta izgovara Simvol vere. Potom ga sveštenik poziva da se pokloni Hristu, što on čini uz reči: „Poklanjam se Ocu i Sinu i Svetome Duhu, Trojici Jednosuštnoj i Nerazdeljivoj“. Ovo poklonjenje, prema svetom Vasiliju Velikom, treba da bude sa preklanjanjem kolena. Kada se krštenje savršava nad detetom, onda sve ovo za njega govore kum ili kuma, koji su pred čitavom Crkvom jemci vere krštavanoga i samim tim preuzimaju na sebe odgovornost da krštavani, kada dođe vreme, njihovim staranjem bude vaspitan i poučen u pravoslavno-hrišćanskoj veri. Zato je jasno samo po sebi da inoverni i inoslavni ne mogu da budu kumovi. Prilikom krštenja deteta muškog pola potreban je jedan kum, a prilikom krštenja deteta ženskog pola jedna kuma. I odrasli na krštenju imaju kumove. U tom slučaju oni predstavljaju svedoke vere i zaveta krštavanog, i na taj način otklanjaju mogućnost bilo kakve obmane, prstvaranja, dvoličnosti i tome sličnog. Kumovi mogu da budu oni koji su dostigli petnaestogodišnji uzrast, a kume trinaestogodišnji. Kumovi stupaju u duhovno srodstvo sa krštenima i njihovim srodnicima, koje predstavlja prepreku za brak prema 53. pravilu Šestog Vaseljenskog sabora. Monah ne može da bude kum. Sveštenik ne može da bude kum onome koga krštava. U slučaju krajnje nužde krštenje može biti obavljeno i bez kuma.
Samo krštenje počinje odmah posle oglašenja (obično pre Liturgije na kojoj novokršteni treba da se pričesti). Sveštenik oblači belu odeždu: epitrahilj, felon i narukvice (oglašenje se vrši samo u epitrahilju), dalje se pale sve sveće u hramu i sveštenik kadi krstionicu. Bela odežda sveštenika i paljenje sveća izražavaju duhovnu radost Crkve, koja se veseli zbog preporađanja svojih novih čeda. Obično se tri sveće postavljaju na samu krstionicu, a i kum dobija sveću u ruke. Prvi deo čina sastoji se iz osvećenja vode. Sveštenik počinje čin krštenja liturgijskim vozglasom: „Blagosloveno carstvo…“ Đakon proiznosi Veliku jekteniju sa naročitim prozbama za osvećenje vode i za onoga ko se krštava. Za to vreme sveštenik počinje tajno da čita molitvu, koju po završetku jektenije nastavlja glasno, tri puta vozglašavajući: „Veliki si, Gospode, i čudesna su dela Tvoja, i nikakva reč nije u stanju da opeva čudesa Tvoja“. Ova molitva je u svom prvom delu istovetna sa molitvom za osvećenje vode koja se čita na praznik Bogojavljenja, što nekim sveštenicima daje povod da je u činu krštenja izostave i da umesto osvećenja vode naliju u krstionicu malo Bogojavljenske vode. No, to je sasvim nedopustivo, pogotovo ako se uzme u obzir da druga polovina ove molitve sadrži moljenje za onoga ko se krštava: „…javi se, Gospode, na vodi ovoj, i daj da se krštavani u njoj preobrazi…“ Nakon osvećenja vode, osvećuje se i jelej (ulje) kojim se pomazuje krštavani (jelej se obično osvećuje odjednom za nekoliko krštenja unapred i čuva se u naročitoj posudici, pa se u tom slučaju molitva za osvećenje jeleja ne čita). Osvećenim jelejem se na đakonov vozglas: „Pazimo!“ pomazuje voda u krstionici, pri čemu sveštenik i narod tri puta pevaju: „Aliluja“, u spomen na to kako je onima koji su se nalazili u Nojevoj barci Gospod poslao golubicu sa maslinovom grančicom, kao znamenjem pomirenja i spasenja od potopa: na vodi se tri puta jelejem pravi znak krsta, što pokazuje da vode krštenja služe za pomirenje sa Bogom i da je kroz njih ljudima-grešnicima pokazana milost Božija, koja ih spasava od večne pogibelji. Nakon toga krštavani se pomazuje jelejem, kao podvižnik Hristov koji treba da stupi u borbu da svetom koji u zlu leži. Pomazuju mu se čelo – u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, prsa – na isceljenje duše i tela, uši – na slušanje vere, ruke – za sveta dela, i noge – da bi hodio putem zapovesti Gospodnjih.
(„Kada se pomaže celo telo“) sveštenik polaže ruku na pomazanog, „(uspravnog i) okrenutog istoku“ i tri puta ga pogružava u vodu, govoreći prilikom prvog pogruženja: „Krštava se sluga Božiji (ime) u ime Oca, amin“, prilikom drugog pogruženja: „i Sina, amin“, prilikom trećeg pogruženja: „i Svetoga Duha, amin“. „Amin“ tri puta ponavlja i kum. Grčki naziv za krštenje je „to vaptisma“ (od βαπτίζω) što na ruskom (i srpskom) znači „pogruženje“. Zato krštenje treba da se obavlja kroz pogruženje, a ne kroz oblivanje, kako je to prihvaćeno na zapadu, a kod nas je, pod uticajem katolika, postalo uobičajeno na jugozapadu Rusije. Kroz pogruženje se upečatljivo izražava suština Svete Tajne – smrt za grehovni, telesni život i vaskrsenje ili ponovno rađanje za sveti, duhovni život. Pogruženje je pogrebenje zajedno sa Hristom, a pojavljivanje iz vode ustajanje zajedno sa Njim. Pogruženje se obavlja trikratno kao prvo, u čast tri lica Presvete Trojice, koja presazdava čoveka kroz blagodatno krštenje, a kao drugo, da bi bilo predstavljeno tridnevno vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista.
Određeno je da se nakon što je krštenje obavljeno tri puta peva 32. psalam, koji ukazuje na unapred donetu odluku Božiju o ostavljenju grehova: „Blago onome, kome je oproštena krivica…“ Za to vreme sveštenik oblači onoga ko je izašao iz krstionice u odeću pravde, bele boje. Ovo označava da se kršteni obukao u Hrista (Gal. 3, 27), ili u novoga čoveka, sazdanoga po Bogu u pravednosti (Ef. 4, 24), da je postao čist od svakog greha. Pri tome se na krštenoga polaže krst, radi stalnog podsećanja na zapovest Hristovu: Ako ko hoće za Mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16, 24).
Svetu Tajnu Krštenja mogu da savršavaju samo episkopi i sveštenici. Ali u slučaju nužde, ako nema sveštenika, a nekrštenome prsti opasnost da će umreti, krštenje može da obavi i mirjanin [laik], muškarac ili žena, samo je potrebno da to lice bude pravoslavno i da shvata značenje i važnost krštenja. Ovakvo krštenje smatra se za delotvorno ako je obavljeno kroz trikratno pogružavanje u vodu sa izgovaranjem ustanovljene formule: „Krštava se sluga Božiji…“ Takvo krštenje, ako kršteni ostane živ, prezviter potom treba da dovrši drugim obredima ove Svete Tajne, ali bez ponovnog krštavanja.
Prema pravilima svete Pravoslavne Crkve, nad krštenim se odmah posle Krštenja savršava i druga Sveta Tajna – Miropomazanje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Malo dete donose kum ili kuma.
  2. Odrasli obično samo u dugačkoj košulji.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *