LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POJMOVNIK PRAVOSLAVNOG BOGOSLUŽENJA.
 
3. POREKLO HRIŠĆANSKIH HRAMOVA
 
Savremeni bogoslužbeni Tipik propisuje da se bogosluženje obavlja uglavnom u hramu. Što se pak tiče samog naziva „hram“ (grč. ναός, lat. templum), on je ušao u upotrebu oko četvrtog veka. Neznabošci su ranije tako nazivali mesta gde su se sastajali radi molitve. Kod nas, hrišćana, hramom se naziva posebno zdanje, posvećeno Bogu, u kome se verujući sabiraju radi dobijanja blagodati Božije, kroz Svetu Tajnu Pričešća i druge Svete Tajne, i radi uznošenja zajedničkih molitava Bogu. Pošto se u hramu sabiraju verujući koji čine Crkvu Hristovu, hram se još naziva i „crkvom“. Ova reč potiče od grčkog κυριακον (kiriakon), što znači „dom Gospodnji“, domus Dei. Taj naziv pozajmljen je iz Svetog Pisma Starog Zaveta (Post. 28,17,19,22). A od grčke reči κυριακον, promenom slova „κ“ u „c“ i ,, υ u „e“, nastala je (slovenska) reč „cerkov“ (crkva), koja označava dom ili hram Gospodnji.[1]
Hrišćanski hramovi, kao naročita bogoslužbena zdanja, u značajnijem broju počeli da se pojavljuju tek nakon prestanka gonjenja od strane neznabožaca, to jest od četvrtog veka. No, i pre toga hrišćani su već počeli da podižu hramove, najkasnije u trećem veku. Članovi prve jerusalimske hrišćanske zajednice posećivali su starozavetni hram, ali su se za savršavanje Evharistije već sastajali po domovima (Dap. 2,46), odvojeno od judejaca. U epohi gonjenja hrišćanstva od strane neznabožaca glavno mesto bogoslužbenih sabranjahrišćana predstavljale su katakombe. Tako su nazivani naročiti podzemni hodnici, iskopani radi pogrebenja umrlih. Običaj sahranjivanja mrtvih u katakombama bio je prilično raširen u prehrišćanskoj starini, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Mesta za sahranjivanje, prema rimskim zakonima, smatrana su za neprikosnovena. Rimsko zakonodavstvo je takođe dopuštalo slobodno postojanje pogrebnih društava, ma kojoj veroispovesti da su pripadala: članovi tih društava imali su pravo da se sastaju na mestima pogrebenja svojih članova, pa su tamo čak mogli da imaju i oltare radi obavljanja svojih obreda. Jasno je da su prvi hrišćani široko koristili ovo pravo, usled čega su glavna mesta za njihove bogoslužbene skupove, ili prvi hramovi u starini, bile upravo katakombe. One su se, na raznim mestima, sačuvale sve do naših dana. Najinteresantnije su katakombe u okolini Rima, koje su ujedno i najbolje očuvane, takozvane „Kalistove katakombe“. To je čitava mreža međusobno isprepletanih podzemnih hodnika, između kojih se nalaze veće ili manje prostorije, poput soba, koje nose naziv „kubikule“. Bez pomoći iskusnog vodiča, čovek lako može da se izgubi u tom lavirintu, tim pre što su ovi hodnici ponekad raspoređeni u nekoliko spratova, pa se sa jednoga sprata neprimetno može preći u drugi. U zidovima hodnika bile su izdubljene niše, u koje su polagana tela umrlih, da bi potom bila zazidana. Kubikule su zapravo bile porodične grobnice, dok su još veće prostorije, „kripte“, predstavljale upravo te hramove u kojima su hrišćani za vreme gonjenja obavljali svoja bogosluženja. U njima je obično podizan grob mučenika: on je služio kao Presto na kome je savršavana Evharistija. Odatle potiče i običaj da se svete mošti polažu u Presto novoosvećenog hrama, kao i u antimins, bez koga ne može da se služi Božanstvena liturgija.
Pored ovog Prestola, ili groba, nalazila su se mesta za episkopa i prezvitere. Najveće prostorije u katakombama nazivane su „kapelama“ ili „crkvama“. U njima već nije teško razlikovati mnoge sastavne delove našeg današnjeg hrama.
Katakombe su ukrašavane živopisom. Te freske imale su uglavnom simvolički karakter, kao na primer „kotva“ – simvol hrišćanske nade, „golub“ – simvol Duha Svetoga, „feniks“ – simvol vaskrsenja“ „paun“ – simvol besmrtnosti, „petao“ – simvol duhovne bodrosti i podsećanje na Petrovo odricanje, „jagnje“ – simvol Samog Gospoda Isusa Hrista, te „krst“ koji je predstavljan u vidu monograma različitog oblika. Krst je u očima neznabožaca bio oruđe ponižavajuće kazne, zato su hrišćani, da bi izbegli podsmehe neznabožaca, skrivali taj simvol hrišćanstva, sjedinjujući sliku krsta sa inicijalima Hristovog imena. Druge freske imaju alegorijski karakter – slikama predstavljaju priče Hrista Spasitelja. Treću kategoriju čine izobraženja biblijskih događaja, kao na primer: Noje u kovčegu, Jona i kit koji ga je progutao, Danilo u čeljustima lava, Mojsije kod nesagorive kupine ili kako izvodi vodu iz kamena, poklonjenje mudraca, Blagovesti, vaskrsenje Lazarevo. Četvrta kategorija fresaka, to su predstave liturgijskog karaktera. Glavna među njima je riba, koja označava Samog Gospoda Isusa Hrista. Apostoli su bili ribari: simvol ribe često srećemo u Jevanđelju. Osim toga, grčka reč za ribu, ιχθύς („ihtis“), sadrži prva slova grčke fraze: Ιησούς Χρίστος Θεού ΥιόςΣοτιρος („Isus Hristos Teu Ios Sotiros), što znači „Isus Hristos Božiji Sin Spasitelj“.
Već u katakombama prvog i drugog veka pronalazimo ikonografske predstave Hrista Spasitelja i Majke Božije, istina u nevelikom broju. Češće su bile simvoličke predstave, iz straha od podsmeha i vređanja od strane neznabožaca.
Još i pre no što je hrišćanstvo, u vreme cara Konstantina, dobilo prava zakonite religije, hrišćani su počeli da grade hramove iznad zemlje. Ti hramovi su često bili rušeni, ali u mirnim periodima između dva gonjenja hrišćani su ih ponovo podizali.
Najstariji tip hrišćanskog hrama je „bazilika“. Po svome planu (tlocrtu) hrišćanska bazilika predstavlja pravougaonik, čija dužina iznosi dve širine. Njen unutrašnji prostor je redovima stubova po dužini bio podeljen na tri ili pet izduženih delova, koji se nazivaju „brodovima“ (tako razlikujemo trobrodne ili petobrodne bazilike). Shodno broju „brodova“, na istočnoj strani podizano je nekoliko „apsida“, polukružnih oltarskih prostora. U crkvama manjih dimenzija nije bilo podele na „brodove“ i postojao je samo jedan oltarski polukružni prostor. Hramovi su podizani sa oltarom ka istoku, dok je sa zapadne strane, to jest sa strane ulaza u hram, podizan „narteks“, ili priprata, a ispred njega još i tzv. „portik“ (spoljni narteks, trem). Srednji „brod“ obično je bio viši i širi od bočnih; između stubova srednjeg broda, na zidovima iznad krova bočnih brodova nalazili su se prozori koji su osvetljavali čitavu unutrašnjost bazilike.
Kakvo je poreklo hrišćanske bazilike?
Sam naziv pokazuje da je u pitanju „carsko zdanje“, od grčke reči “ βασιλεύς“ što znači „car“ ili „sudija“. Bazilika je u to vreme smatrana za najsavršeniji arhitektonski oblik, pa su u vidu bazilike podizane sve državne ustanove, kao i kuće bogatih ljudi. Prirodno je da su i hrišćani za svoje hramove izabrali upravo onaj stil arhitekture, koji je u to doba smatran za najlepši i najsavršeniji. Osim toga, poznato je da su prvi hrišćani, budući da još nisu imali hramove, svoja evharistijska sabranja održavali u kućama imućnijih ljudi obraćenih u hrišćanstvo, koji su za te skupove odvajali najlepše prostorije u svojim kućama. Te prostorije su imale formu pravougaonika, sa stubovima koji su ih delili na tri dela. Bazilika je po svome obliku podsećala na brod, čime je vernima saopštavana poučna ideja, da Crkva Hristova predstavlja brod kojim bezbedno može da se pređe more života i stigne u tihu luku.
Od vremena prenošenja prestonice Rimskog carstva iz Rima u Konstantinopolj i prestanka gonjenja hrišćana, pojavljuje se novi stil u hrišćanskoj crkvenoj arhitekturi – vizantijski. Hramovi tog stila građeni su u obliku krsta (σταυρωειδος) ili pravougaonika bliskog kvadratu. Za vizantijski stil karakteristični su „svod“ i „kupola“. Početkom četvrtog veka kupola je još bila niska i pokrivala je čitavu površinu zdanja, oslanjajući se direktno na zidove; ali posle ona postaje viša, za oslonac dobija naročite stubove i unutar nje pojavljuju se prozori. Čitava kupola trebalo je da podseća na prostrani nebeski svod, kao mesto nevidljivog prebivanja Gospoda.
Oblik hrama u vidu kruga, takođe karakterističan za vizantijski stil, nastao je verovatno od „baptisterijuma“ (krstionica), posebnih hramova namenjenih isključivo za krštenje, u čijoj se sredini, po uzoru na rimska javna kupatila, nalazio okrugli bazen sa vodom. Prema drugom mišljenju, okrugli hramovi potiču od grčkih spomenika, ili „rotondi“, koji su podizani na mestu pogrebenja naročito uvaženih i istaknutih državnih i javnih ličnosti.
Krstoobrazna forma hrama trebalo je da podseća na to, da u osnovi Crkve leži Krst Hristov. Okrugli oblik ukazuje na večnost Crkve, jer se kod kruga ne vidi ni početak ni kraj.
Tokom jednog od gonjenja hrišćana, samo u Rimu bilo je srušeno i do 40 hrišćanskih bazilika. Karakterističan hram u obliku bazilike predstavlja crkva Svetog Petra u Rimu, kasnije preuređena u stilu renesanse. U Rimu su bile podignute još dve čuvene bazilike, crkva Svete Marije Velike (Santa Maria Maggiore) u četvrtom veku,[2] i bazilika svetog Pavla, uništena u požaru 1823. godine i obnovljena u neautentičnom obliku. Mnoge bazilike podignute su u četvrtom i petom veku izvan Rima, posebno u Vitlejemu nad pećinom Hristovog Rođenja, u Jerusalimu na Grobu Gospodnjem, u Solunu, Siriji i kod nas u Hersonu.
Najsjajniji procvat vizantijskog stila pokazuje nam konstantinopoljski hram Svete Sofije. Mnogo hramova ovog stila ima u Atini, Solunu, na Atosu, u Jermeniji, u Srbiji, pa čak i na Zapadu, naročito u Raveni i Veneciji.
Zapad je, međutim, dobio svoj sopstveni romanski stil. Hram podignut u romanskom stilu sastojao se iz širokog i dugačkog broda, koji se nalazio između dva druga, duplo manja po visini i širini. Sa istočne, prednje strane ova tri broda presecao je poprečni brod, koji se zvao „transept“, i koji je čitavom zdanju davao oblik krsta, ali ne ravnostranog, kao u vizantijskim hramovima. Za romanski stil bilo je karakteristično to što je 1. pod u apsidi i transeptu bio viši nego u središnjem delu hrama, i što su 2. stubove različitih delova hrama počeli da povezuju polukružnim svodovima i ukrašavaju na gornjem i donjem kraju isklesanim, ili izvajanim pa umetnutim predstavama i figurama. Romanski stil bio je raširen na Zapadu od desetog do trinaestog veka, kada ga je zamenio gotički.
Gotički, „šiljati“ stil, prema planu sličan romanskom, odlikuje se oštrim, piramidalnim završecima, koji streme ka nebu i mogu se videti svuda. Za ovaj stil karakteristično je obilje visokih, zbijenih i oslikanih prozora.
Od petnaestog veka na Zapadu se raširio još i stil „renesanse“. Ovaj stil nalazio se pod uticajem antičke neznabožačke arhitekture.
Zapadni hramovi su svojim izgledom počeli da podsećaju na drevne paganske hramove. Od romanskog stila ovaj stil je sačuvao transept, a od vizantijskog kupolaste lukove. Karakteristične crte renesansnog stila su starogrčki unutrašnji i spoljašnji stubovi, ukrašeni ornamentima u vidu lišća, cveća, figura ljudi i životinja (za razliku od vizantijskog ornamenta sa hrišćanskim motivima), kao i skulpture koje predstavljaju svetitelje.
Stari ruski hramovi bili su podignuti u vizantijskom stilu. Takvi su u Kijevu Desjatinaja crkva, Sofijska crkva, Kijevo-Pečerska lavra, Mihajlovski manastir; u Novgorodu Sofijska crkva, u Pskovu crkva Svete Trojice, u Vladimiru Uspenska crkva, u Rostovu Uspenska crkva i druge. Ali kod ruskih hramova bilo je i mnogo toga što se razlikovalo od vizantijskih. Tako, usled nedostatka mermera i kamena nije bilo stubova. Uopšte, bilo je malo hramova od kamena. Podižući drvene crkve, kojih je usled obilja drvenog materijala naročito mnogo bilo na severu, ruski majstori su pokazali mnogo svoga ukusa i samostalnosti. Karakterističnu crtu po kojoj se ruske kupole razlikuju od grčkih predstavlja to što se nad kupolom ispod krsta podiže naročit završetak koji podseća na lukovicu. Prvi oblik čisto ruskog stila nosi naziv „šatorski“ ili „stubasti“. Hram podignut u ovom stilu izgleda kao da je nekoliko odvojenih crkava spojeno u jednu, pri čemu svaka od njih izgleda kao stub ili (piramidalni) šator, ovenčan kupolom sa „lukovicom“. Osim velikog broja lukovica, osobenost ovog stila predstavlja šarenilo boja. Primeri takvih hramova su crkva u selu Đakovu i crkva Vasilija Blaženog u Moskvi. Osim „šatorskog“, postojali su i drugi oblici ruskog nacionalnog stila: 1. kocka izdužena u visinu, usled čega su se često dobijale gornja i donja crkva; 2. dvodelni oblik: dole četvorougaonik, a gore osmougaonik; i 3. oblik koji nastaje slaganjem nekoliko brvnara kvadratne osnove, pri čemu je svaka malo viša od prethodne. U doba vladavine cara Nikolaja Prvog, arhitekta T. Ton je za podizanje vojnih crkava izradio jednoobrazni stil koji je dobio naziv „tonovski“. Kao primer ovog stila može da posluži Blagoveštenska crkva u Konjičkom gardijskom puku u Peterburgu.
Od zapadnoevropskih stilova crkvene arhitekture, u Rusiji je donekle korišćen samo renesansni. Karakteristike ovog stila poseduju dve glavne peterburške crkve: Kazanska i Isakijevska.
Sva zdanja hrama obično se završavaju kupolom, koja verujuće tre-ba da poseća na nebo, kuda moraju biti usmerene sve njihove želje i misli. Nad kupolama stoje „glave“ ili „lukovice“. Jedna glava simvoliše glavu Crkve, Gospoda Isusa Hrista, tri glave nas podsećaju na tri ipostasi Presvete Trojice, pet glava na Gospoda Isusa Hrista i četvoricu jevanđelista, sedam glava na sedam Vaseljedskih sabora, sedam Svetih Tajni, sedam darova Duha Svetoga, devet glava na devet anđelskih činova, trinaest glava na Gospoda Isusa Hrista i dvanaest apostola. Svaka kupola ovenčana je krstom kao pobedonosnim znamenjem Crkve.
 
Unutrašnji raspored i uređenje hrama
 
Unutrašnji raspored hramova je još od davnina određen ciljevima hrišćanskog bogosluženja i simvoličkim pogledom na njihovo značenje. Kao i svako namenski podignuto zdanje, hrišćanski hram je morao da udovolji onim ciljevima radi kojih je nastao: kao prvo, u njemu je morao da se nalazi udoban prostor za sveštenoslužitelje koji obavljaju bogosluženje, zatim prostorija gde bi stajali na molitvi stajali verni, to jest već kršteni hrišćani; i kao treće, trebalo je da postoji posebna prostorija za oglašene, to jest za one koji još nisu kršteni, nego se samo pripremaju da prime krštenje, i za pokajnike. Baš kao što su u starozavetnom hramu postojala tri odeljenja: „svetinja nad svetinjama“, „svetilište“ i „dvorište“ tako se i hrišćanski hram od starine deli na tri dela: oltar, središnji deo hrama ili „crkva“ u užem smislu reči, i priprata.
 
Oltar
 
Najvažniji deo hrišćanskog hrama je oltar. Naziv oltar potiče od latinskog alta ara – uzdignuti žrtvenik. Prema običaju drevne Crkve oltar je uvek bio smešten u polukrugu na istočnoj strani hrama. Hrišćani su Istoku pripisivali uzvišeno simvoličko značenje. Na Istoku je bio raj, na Istoku je izvedeno naše spasenje. Na Istoku izlazi materijalno sunce koje daje život svemu što živi na zemlji, na Istoku je izašlo i Sunce Pravde, koje daje večni život ljudskom rodu. Istok je oduvek smatran za simvol dobra, nasuprot Zapadu, koji je smatran za simvol zla i oblast nečistih duhova. I Sam Gospod Isus Hristos slikovito se prikazuje kao Istok: Istok Mu je ime (Zah. 6,12; Ps. 67,34), Istok sa visine (Lk. 1,78), dok Ga sveti prorok Malahija naziva: Sunce pravde (4,2). Eto zbog čega su se hrišćani radi molitve uvek okretali i okreću na Istok (vidi 90. pravilo svetog Vasilija Velikog). Običaj rimokatolika i protestanata da oltare okreću ka Zapadu nije se pojavio pre trinaestog veka. Oltar (grčki βήμ&#945, „vima“, ili #953;εαρατιον, jeration) označava uzvišeno mesto, a osim toga još i zemaljski raj u kome su živeli praroditelji, zatim ona mesta odakle je Gospod kretao na propoved, kao i Sionsku gornju odaju u kojoj je ustanovljena Sveta Tajna Pričešća. Oltar je mesto samo za sveštenoslužitelje, koji poput nebeskih bestelesnih sila služe pred Prestolom Cara Slave. Laicima [mirjanima] je ulazak u oltar zabranjen (69. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora, 44. pravilo Laodikijskog sabora). Tamo mogu da uđu samo lica koja pomažu prilikom obavljanja bogosluženja. Ženama je ulazak u oltar bezuslovno zabranjen. Jedino u ženskim manastirima ulazak u oltar dopušta se postriženoj monahinji radi spremanja i prisluživanja. Kao što pokazuje i sam njegov naziv (alta ara – visoki žrtvenik), oltar je izdignut u odnosu na druge delove hrama za stepenicu ili dve, a ponekad i više. Tako on postaje vidljiviji za one koji se mole i očigledno opravdava svoje simvoličko značenje „gornjeg sveta“. Onaj ko ulazi u oltar obavezan je da učini tri zemna poklona u obične dane i Bogorodičine praznike, a u nedeljne dane i Gospodnje praznike tri pojasna poklona.
Glavni sastavni deo oltara čini sveti Presto, grčki τράπεζα, ili „trpeza“, kako se ona ponekad naziva i na crkvenoslovenskom u našim bogoslužbenim knjigama. U prvim vekovima hrišćanstva u podzemnim, katakombnim crkava kao Presto služio je grob mučenika, koji je nužno imao oblik pravoutaoni oblik i nalazio se blizu oltarskog zida. U najstarijim crkvama koje su građene iznad zemlje počeli su da podižu Prestole gotovo u obliku kocke, na jednom ili četiri postolja: pravili su ih od drveta, u vidu običnog stola, a kasnije i od dragocenih metala, kamena i mermera. Presto označava nebeski Presto Božiji, na kome je tajanstveno prisutan Sam Gospod Svedržitelj. On se takođe naziva „žrtvenikom“ (grčki θυσιαστήριον, „tisiastirion“), jer se na njemu prinosi Beskrvna Žrtva za svet. Presto predstavlja i grob Hristov, jer se na njega polaže Telo Hristovo. Četvorougaoni oblik Prestola simvolično pokazuje da se na njemu prinosi žrtva za sve četiri strane sveta i da su svi krajevi zemlje prizvani da okuse Telo i Krv Hristovu.
U skladu sa dvojakim značenjem Prestola, on se pokriva sa dva pokrivala, donjim, belim, koje se naziva „priplotije“ ili „sračica“ (grčki κατασαρκιον, „katasarkion“) i predstavlja plaštanicu kojom je bilo obavijeno Telo Spasitelja, i gornjim, koje se zove „inditija“ (od grčkog ενδύω, „endio“, što znači „odevam“), i načinjeno je od dragocenog, sjajnog materijala, a predstavlja slavu Prestola Gospodnjeg. Prilikom osvećenja hrama donje pokrivalo, „priplotije“, obavija se vrpcom; ona simvolizuje uze kojima je bio svezan Gospod kada su Ga vodili na sud kod prvosveštenika Ane i Kajafe (Jn. 18,24). Vrpca se vezuje oko Prestola preko sve četiri strane tako da se dobije znak krsta; on simvolizuje onaj krst kojim je zloba Judejaca odvela Gospoda u grob i koji je doneo pobedu nad adom i grehom.
Najbitniji deo Prestola čini antimins (od grčkog αντί „anti“ što znači „umesto“ i latinskog mensa, što znači „sto, presto“) ili „mestoprestolje“. U današnje vreme antimins je svileno platno sa predstavom polaganja Gospoda Isusa Hrista u grob, četvorice jevanđelista i oruđa stradanja Hrista Spasitelja; u antimins se, u posebnoj kesici sa donje strane, ušiva čestica svetih moštiju. Istorija antiminsa seže u prva vremena hrišćanstva. Prvi hrišćani imali su običaj da Evharistiju savršavaju na grobovima mučenika. Kada su u četvrtom veku hrišćani dobili mogućnost da slobodno podižu hramove iznad zemlje, oni su, usled već ukorenjenog običaja, u te hramove počeli da sa raznih mesta prenose mošti svetih mučenika. No, pošto je broj hramova stalno rastao, teško je bilo dobiti čitave mošti za svaki hram. Tada su počeli da ispod Prestola polažu makar česticu svetih moštiju. Odatle vodi poreklo i naš antimins. On u suštini predstavlja prenosivi Presto. Propovednici koji su polazili u daleke zemlje kako bi objavljivali Jevanđelje, ili carevi koji su kretali u pohode, uz prenosive crkve morali su sa sobom da nose i prenosive Prestole, kakvi su bili antiminsi. Niz svedočanstava o antiminsima, upravo sa takvim nazivom, imamo već od osmog veka, dok sami antiminsi koji su nam sačuvani kao materijalni spomenici potiču iz dvanaestog veka. Drevni ruski antiminsi sačuvani do naših dana, bili su napravljeni od lanenog platna, a na sebi su imali natpis i sliku krsta. Natpisi ukazuju na to da antimins zamenjuje osvećeni Presto; takođe, tu je navedeno ime arhijereja koji je osvetio „ovaj Presto“ zatim se kaže za koje je mesto namenjen (tj. za koju crkvu), a postoji i zapis o moštima („ovde su mošti“). Od sedamnaestog veka na antiminsima se već pojavljuju složenije slike, poput polaganja Spasitelja u grob, dok laneno platno biva zamenjeno svilom. Prvobitno su u svaki Presto osvećivan od strane arhijereja polagane svete mošti (u metalnom kovčežiću koji je stavljan ispod Prestola ili u udubljenje na gornjoj ploči Prestola). Za takve Prestole nisu bili potrebni antiminsi. Hramovi pak koje nisu osvećivali episkopi, osvećivani su kroz slanje antiminsa sa svetim moštima. Usled toga, jedni hramovi su imali Prestole sa svetim moštima, ali nisu imali antiminse; drugi su imali Prestole bez svetih moštiju, ali su imali antiminse. Tako je bilo i u Ruskoj Crkvi u prvo vreme posle primanja hrišćanstva. Vremenom, najpre u Grčkoj, a potom i u Ruskoj Crkvi, antiminse su počeli da stavljaju i na Prestole osvećene od strane arhijereja, ali u početku bez svetihmoštiju. Od 1675. godine u Ruskoj Crkvi uveden je običaj da se antiminsi sa svetim moštima stavljaju u sve crkve, čak i u one koje su osvetili arhijereji. Antimins koji svešteniku daje arhijerej, postao je vidljivi znak punomoći svešteniku da savršava Božanstvenu liturgiju, uz potčinjenost arhijereju koji mu je taj antimins izdao.
Antimins leži na Prestolu složen načetvoro. Unutar njega polaže se sunđer, ili grčki μυσα („musa“), a crkvenoslovenski „guba“. On simvolizuje onaj sunđer koji su prinosili ustima Gospoda dok je visio na krstu, kako bi ga napojili octom i žuči. Ovaj sunđer služi za otiranje sa diskosa u svetu Čašu (putir) častica Tela Hristovog, kao i častica koje su izvađene u čast svetih, živih i umrlih, koje se obavlja na kraju Liturgije.
Antimins, složen načetvoro, zavija se u posebno u svilenu tkaninu koja je po razmerama nešto veća od njega i naziva se ειλετον („iliton“) od grčkog ειλεω, što znači „umotavam“. Iliton predstavlja pelene u koje je Gospod bio povijen prilikom Rođenja, a istovremeno i plaštanicu u koju je Njegovo telo bilo uvijeno prilikom pogreba.
U današnje vreme preko antiminsa na Presto se polaže Jevanđelje, obično u skupocenom, ukrašenom povezu, sa predstavom Vaskrsenja Hristovog na sredini, a četvorice Jevanđelista u uglovima. U starini Jevanđelje nije stajalo na Prestolu, nego u posebnom odeljenju za čuvanje sasuda uz oltar, i pre no što je trebalo da se čita svečano je donošeno u oltar („mali vhod“).
Pored Jevanđelja na Presto se polaže krst (grčki σταυρός, „stavros“), jer se na Prestolu prinosi Beskrvna Žrtva u spomen na onu žrtvu koju je Gospod prineo na krstu. Ovaj krst, kao i Jevanđelje, naziva se „prestolnim“. Ponekad se krst stavlja još i iza Prestola.
Nad Prestolom u drevnim hramovima pravljen je, kako ga nazivaju latinski pisci, ciborium, ili grčki κυβοριον (kivorion), ili slovenski „sen“ – neka vrsta baldahina koji se oslanjao na četiri stuba. Sen je postojala i u starim ruskim crkvama. Ona simvolizuje nebo, rašireno nad zemljom, na kojoj se prinosi žrtva za grehe sveta. Ujedno, sen označava „nematerijalnu skiniju Božiju“, to jest slavu Božiju i blagodat, kojom se pokriva On Sam, odevajući se svetlošću kao rizom i sedeći na preuzvišenom prestolu slave Svoje.
Pod kivorionom je, iznad sredine Prestola, visio περιστεριον (peristerion), posuda u vidu goluba u kojoj su čuvani Sveti Darovi za slučaj pričešća bolesnih i za Pređeosvećene Liturgije. U današnje vreme ova predstava goluba je ponegde i sačuvana, ali je izgubila svoj prvobitni praktični značaj: taj golub sada više ne služi kao posuda za čuvanje Svetih Tajni, nego samo kao simvol Duha Svetoga.
Za čuvanje Svetih Tajni danas na samom Prestolu stoji kovčeg, ili kivot, koji se naziva još i darohranilnica. On se pravi u vidu groba Gospodnjeg ili u vidu crkve. Tamo se obično čuva i sveto miro.
Na Presto se postavljaju još i sveće, radi predstavljanja Svetlosti Hristove koja prosvećuje svet. Novorukopoloženom jereju se propisuje sledeće: „na Trpezu ne polaži ništa osim Jevanđelja i Svetih Tajni i drugih sveštenih (predmeta)“
Na Prestolu je ponekad stajao svećnjak sa sedam sveća, koji je podsećao na takav starozavetni svećnjak koji se nalazio u svetinji.
Iza Prestola, do samog zida u oltarskoj apsidi, postavlja se „gornje mesto“, sedište za episkopa, a sa obe njegove strane sedišta za sveštenike. Episkopsko sedište postavlja se na uzvišenje, zbog čega se između ostalog i naziva gornjim mestom. Tu za vreme čitanja Apostola dolazi episkop koji služi i predstavlja Gospoda Slave. Do njega sede prezviteri koji predstavljaju apostole. Njihova sedišta na grčkom se zovu συνθρονος, „saprestolje“.
U severnom delu oltara, a u starini u posebnom odeljenju pored oltara, nalazi se „predloženje“ (grčki προθεσις „protesis“). To je sto, prekriven kao i Presto dragocenom tkaninom, gde se na početku Liturgije pripremaju Sveti Darovi. „Predloženjem“ se naziva zato što su u starini verni tu donosili i „predlagali“ hleb i vino i sve što je neophodno za savršavanje Božanstvene liturgije. Sveštenik je za savršavanje Svete Tajne birao najbolje od donetog, dok je ostalo upotrebljavano na takozvanim „agapama“ (αγάπη) ili „večerama ljubavi“, koje su u starini bile povezane sa savršavanjem Evharistije. Predloženje se takođe naziva „žrtvenikom“, jer se na njemu pripremaju hleb i vino za savršavanje Beskrvne Žrtve. Tokom pripremanja Svetih Darova spominju se i rođenje i stradanje Spasitelja: jer Žrtvenik simvolizuje i Vitlejem, ili jasle u koje je Gospod bio položen po rođenju, i Golgotu, na kojoj je ispio čašu stradanja.
Na Žrtveniku se nalaze posude koje su neophodne za savršavanje Evharistije i drugi neophodni svešteni predmeti kao što su: diskos, putir (ili Čaša), zvezdica, koplje, kašičica, sunđer, pokrivači, dva tanjirića i posudica za „toplotu“ [„teplotu“].[3]
Diskos (grčki δίσκος), to je okrugli metalni tanjir, obično od zlata ili srebra, na postolju u vidu nožice, na koji se polaže „Agnec“, to jest onaj deo prosfore koji se na Liturgiji pretvara u Telo Hristovo, a takođe i druge častice koje se vade iz prosfora na početku Liturgije. Diskos simvolizuje jasle na koje je bio položen novorođeni Bogomladenac, a ujedno i grob Hristov.
Putir ili čaša, od grčkog ποτηριον (potirion), to je ona posuda iz koje se verni pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom, i koja podseća na onu čašu iz koje je Gospod prvi put pričestio Svoje učenike na Tajnoj Večeri. Na početku Liturgije u ovu čašu uliva se vino uz dodatak male količine vode (tako da vino ne izgubi ukus koji mu je svojstven), koje se na Liturgiji pretvara u istinsku Krv Hristovu. Ova čaša takođe podseća na „čašu stradanja“ Spasiteljevih. Zvezdica (grčki αστήρ „astir, asteriskos“) sastoji se od dva krstoobrazno povezana luka. Podseća na zvezdu koja je mudrace dovela u Vitlejem. Zvezdica se na diskos stavlja zato da pokrivač ne bi doticao častice koje su na njemu raspoređene i pomešao ih.
Koplje (grčki λόγχη „lonhi“). To je nož u obliku koplja koji služi za vađenje Agneca i drugih častica iz prosfora. Ono podseća na koplje kojim su bila probodena prečista rebra Spasiteljeva na krstu (Jn. 19,34).
Kašičica (ruski „ložica“, grčki λαβηδα „lavida“) od vremena svetog Jovana Zlatousta upotrebljava se za pričešće mirjana [laika] Telom i Krvlju Hristovom. Ona označava klješta kojima je Serafim uzeo ugalj sa nebeskog oltara i njime dotakao usta proroka Isaije očistivši ih. Isto tako ugalj Tela i Krvi Hristove očišćuje telo i dušu verujućih.
Sunđer (crkvenoslovenski „guba“, grčki μυσα „musa“), različit od onoga koji se stavlja u antimins, upotrebljava se za otiranje svete Čaše („sakupljanje sve vlage“) nakon što jerej upotrebi Svete Darove. Zato se i naziva sunđerom za otiranje i uvek se drži u svetoj Čaši.
Pokrivači (ruski „pokrovci“) upotrebljavaju se za pokrivanje Svetih Darova. Postoje tri: jednim se pokriva diskos, drugim putir, a trećim, koji se zove „vozduh“ (grčki αηρ „air“), pokrivaju se i diskos i putir zajedno. „Vozduhom“, koji je po dimenzijama najveći, jerej leluja nad Svetim Darovima u vreme pevanja Simvola vere. Vazduh koji se usled toga pomera i uskovitlava predstavlja zemljotres koji se dogodio prilikom vaskrsenja Hristovog. Pokrivači na početku Liturgije simvolizuju pelene u koje je Gospod Isus bio povijen kao dete, a nakon Velikog vhoda, koji označava izlazak Gospoda na Golgotu, i postavljanja Darova na sveti Presto, čime se označava skidanje Gospoda sa krsta i pogrebenje, pokrivač nad diskosom simvolizuje ubrus koji je pokrivao glavu Spasitelja u grobu, pokrivač nad putirom plaštanicu, ili sindon, kojom je bilo obavijeno Telo Gospoda, a vozduh kamen navaljen na ulaz u grob.
Osim diskosa, prilikom obavljanja proskomidije upotrebljavaju se još dva tanjirića i posudica za „toplotu“ [„teplotu“]. Na jednom tanjiriću izobražen je krst: on se upotrebljava za vađenje Agneca iz prve prosfore. Na drugi tanjirić, na kome je predstavljena Majka Božija, vadi se častica iz druge prosfore u čast Majke Božije. Pomoću posudice za „toplotu“ [„teplotu“] vino pomešano sa vodom uliva se u svetu Čašu, a uoči pričešća sveštenoslužitelja u oltaru iz te posudice se naliva „teplota“ (vruća voda) u svetu Čašu.
Slično predloženju sa severne, odnosno leve strane oltara, u starini je postojalo posebno odeljenje i sa južne, ili desne strane oltara. U tom odeljenju čuvane su posude, razne crkvene stvari, knjige i odežde. Tim odeljenjem rukovodio je đakon, zbog čega je i nazivano „đakonik“, ili grčki ponekad još i σκευοφηλακιον „skevofilakion“.
Gore pomenute sveštene sasude, izuzev „teplote“, niko nema pravo da dotakne osim sveštenoslužitelja. Pored tih sasuda na bogosluženju se upotrebljavaju još i sledeći crkveni predmeti:
Kadionica – posuda koja se sastoji od dve polukružne čašice koje koje su otvorima okrenute jedna prema drugoj, okačene na tri lanca, a upotrebljava se za kađenje tamjanom ili izmirnom (smirnom) u određenim trenucima bogosluženja.
Kropilo (ili „bosiljkača“) – pravi se od tankih grančica biljke isop (u Srbiji od bosiljka, odakle i naziv), a upotrebljava za kropljenje svetom vodom.
Krstionica (ruski „kupelj“) – velika posuda koja obično ima oblik putira, a upotrebljava se za pogruženje male dece prilikom obavljanja Svete Tajne krštenja. U starini, kada su veoma često krštavani odrasli ljudi, radi njihovog pogruženja u priprati je pravljen naročit bazen sa stepenicama, koji je imao oblik krsta i nazivao se „baptisterijum“ (odnosno krstionica).
Pribor za krštenje (ruski „mirnica“) – četvorougaoni sandučić u koji se smeštaju posudica sa svetim mirom i sve što je neophodno za Svetu Tajnu krštenja: posuda sa osvećenim uljem, sunđer za brisanje pomazanih delova tela i makazice za postriženje kose.
Ripide (od grčkog ριπιδιον „ripis idos“, „mahalica“) su u starini korišćene za odagnavanje insekata od Svetih Darova, a pravljene su od tanke kože, paunovog perja ili platna. Danas ripida predstavlja metalni krug sa predstavom šestokrilog serafima, pričvršćen na dugačku dršku. Ponekad međutim imaju oblik kvadrata ili zvezde. U današnje vreme imaju samo simvolički značaj: ripide simvolički predstavljaju učešće nebeskih sila u tajni spasenja ljudi koje je izvršio Gospod Iskupitelj. One se nose obično iz-nad Svetih Darova i Jevanđelja na arhijerejskom bogosluženju, a takođe i iznad krsta prilikom njegovog iznošenja na svenoćnom bdenju na Vozdviženje Časnog Krsta, u nedelju Krstopoklonu i 1. avgusta (na Iznošenje Časnog Krsta), kao i nad Svetom Plaštanicom. U nekim manastirima dozvoljena je njihova upotreba i prilikom arhimandritske službe, dok se na istoku upotrebljavaju i na običnom svešteničkom bogosluženju, na malom i velikom vhodu. Prilikom rukopolaganja đakona njemu se, prema drevnom običaju, daje u ruke ripida, kako bi štitio Svete Darove od insekata, što je spadalo u krut njegovih obaveza prilikom savršavanja Božanstvene liturgije.
Dikirije i trikirije – to su dvosvećnjak i trosvećnjak koje arhijerej na Božanstvenoj liturgiji i nekim drugim službama upotrebljava za osenjivanje onih koji se mole. Dikirija označava dve prirode Gospoda Isusa Hrista, Božansku i ljudsku, a trikirija tri Lica Presvete Trojice. Pravo da osenjuju dikirijom i trikirijom daje se i nekim arhimandritima.
Venci (odnosno krune), polažu se na glavu ženiku i nevesti prilikom savršavanja Svete Tajne braka. Prave se od metala, sa krstićima na vrhu, i sa predstavom Spasitelja na jednom, a Majke Božije na drugom. U starini, a ponegde i danas, pravljeni su od svežeg bilja i cveća.
Svetiljke – razni svećnjaci, koji stoje na podu za jednu sveću (takozvani „svećnjak za iznošenje“), ili za više sveća, koji stoje pred ikonama, svetim moštima i drugim svetinjama, kandila, lusteri koji se nazivaju polijelejima, fenjeri koji se upotrebljavaju na litijama – sve ovo spada među neophodne crkvene predmete za osvetljenje hrama, koje ima ne samo čisto praktični značaj, nego i simvolički: označava duhovnu svetlost koja razgoni duhovnu tamu, svetlost Hristovu koja prosvećuje sve. Tipikom je propisano da se u određenim najsvečanijim trenucima bogosluženja pali naročito mnogo svetiljki, u znak duhove radosti i likovanja. Elektrika koja se danas uvodi po crkvama, kao mrtva, neživa svetlost, ni u kom slučaju ne može i ne treba u potpunosti da zameni svetlost ovih „živih“ svetiljki. Kod nas su sveće po pravilu uvek pravljene od čistog voska, dok je za kandila korišćeno maslinovo ulje, rasprostranjeno na Istoku.
Pribor za blagosiljanje hlebova, pšenice, vina i ulja na svenoćnom bdenju postavlja se na poseban stočić.
 
Ikonostas
 
Kako u drevnim hrišćanskim hramovima, tako i u današnjim, oltar je od ostatka hrama uvek bio odvojen naročitom pregradom. U starini to je bila samo ograda, ili niz stubića sa prečagom koja ih povezuje, i sa jednim redom ikona iznad. Vremenom se od ove niske pregrade razvio visok zid, u potpunosti prekriven ikonama, raspoređenim u nekoliko spratova. Dobio je naziv – ikonostas. Sveti Simeon Solunski, koji je u četrnaestom veku napisao posebno delo ? hramu, još ništa ne spominje ? savremenom visokom ikonostasu. Iz toga izvode zaključak da se današnji visoki ikonostas nije pojavio pre petnaestog ili šesnaestog veka. Ipak, postoji predanje da je već prilično visoke ikonostase uveo sveti Vasilije Veliki zato da ne bi odvlačio molitvenu pažnju sveštenoslužitelja. Na ikonostasu, kao i na samoj oltarskoj ogradi, prave se troja vrata, od kojih se srednja, šira, nazivaju „svetim“ ili „carskim“ (zato što kroz njih, u Svetim Darovima, ulazi Car Slave Hristos) i nešto uža severna i južna, koja se nazivaju đakonskim, zato što kroz njih za vreme bogosluženja stalno ulaze i izlaze đakoni. Kroz carske dveri, ili „vrata“, obavljaju se samo najsvečaniji izlasci. Sam ikonostas u današnje vreme sastoji se obično od 5 nizova ikona.
U prvom, nižem redu, desno od carskih dveri, stoji ikona Hrista Spasitelja, a sa leve strane, ikona Majke Božije. Desno od Spasitelja postavlja se ikona praznika ili svetoga kome je dati hram posvećen (hramovna ikona). Na carske dveri postavlja se ikona Blagovesti Presvetoj Bogorodici i predstave četvorice jevanđelista – Mateja, Marka, Luke i Jovana, po dvojica na svako krilo dveri. Na severne i južne dveri postavljaju se predstave arhanđela Mihaila i Gavrila, ili arhiđakona Stefana i Filipa.
U drugom redu, odmah iznad carskih dveri, postavlja se ikona Tajne večere. Ta ikona kao da uči da oni što žele da uđu u Carstvo Nebesko, koje simvolizuje oltar, treba da se udostoje da jedu od trpeze Gospodnje koja se priprema na Prestolu u oltaru i daje vernima pred carskim dverima. Pored Tajne večere u drugom redu sa obe strane nalaze se ikone svih dvanaest Gospodnjih i Bogorodičinih praznika.
U trećem redu iznad Tajne večere stoji ikona koja se naziva „Deizis“, što znači moljenje. Deizis predstavlja Gospoda Isusa Hrista, pored Koga stoje Majka Božija u sveti Jovan Preteča, okrenuti prema Njemu u molitvenom položaju tela. Sa obe strane „deizisa“ postaljene su ikone dvanaestorice apostola.
U četvrtom redu ikona, u sredini je predstavljena Bogomajka sa Predvečnim Mladencem, a sa obe strane starozavetni proroci koji su predskazali vaploćenje Sina Božijeg. Oni se slikaju sa znacima kojima su najavljivali tajnu vaploćenja: Aron sa olistalom palicom, David sa zlatnim kovčegom, Jezekilj sa zatvorenim dverima itd.
I na kraju, u najvišem petom redu u sredini se slika Bog Savaot sa Božanskim Sinom u krilu, a sa strane starozavetni Praoci. Vrh ikonostasa uvek se ukrašava svetim Krstom – znamenjem kojim je ljudima darovano večno spasenje i otvorena vrata Carstva Nebeskog.
Preko carskih dveri, unutar oltara, kači se zavesa, grčki καταπετασμα [katapetazma], koja se u bogoslužbenim knjigama, u odnosu na carske dveri kao spoljašnje, ponekad naziva „unutrašnjom zavesom“, odnosno „gornjim dverima“, ili „unutrašnjim dverima“. Sklanjanje zavese označava otkrivanje svetu tajne spasenja, kao što otvaranje samih carskih dveri označava otvaranje ljudima ulaza u Carstvo Nebesko.
Ikonostas, koji odvaja oltar od središnjeg dela hrama, podiže se na uzdignutom mestu na kome stoji oltar. To uzdignuto mesto ne završava se ikonostasom, nego je istureno napred u središnji deo hrama i naziva se „soleja“ (grčki σωλεα „uzvišenje“). Na taj način soleja kao da predstavlja spoljašnji produžetak oltara. Naspram carskih dveri soleja se obično pravi u vidu polukružnog ispusta i naziva se αμβων „amvon“, što na grčkom znači ushođenje. Sa amvona se čita Jevanđelje, proiznose se đakonska moljenja i govore se propovedi. Stoga amvon simvolizuje goru, brod i uopšte ona uzvišena mesa na koja se penjao Gospod radi propovedi, kako bi Ga narod lakše čuo. Amvon takođe označava onaj kamen sa koga je anđeo blagovestio mironosicama ? vaskrsenju Hristovom. U starini amvon je podizan na sredini hrama i podsećao je na naše savremene analoje; bio je načinjen od kamena ili metala. Pokraj soleje uređuju se mesta za čtečeve i pojce, koja se nazivaju „pevnice“ („klirosi“). Čtečevi i pojci, koji su nekada birani žrebom i činili „udeo Božiji“, izdvojeni među ostalim vernima za posebno služenje Bogu, nazivaju se „kliricima“ (od κλήρος – „kliros“, što znači „udeo“, „žrebom dodeljeni deo“). Desna i leva pevnica u bogoslužbenim knjigama nazivaju se još i „zborovima“ (horovima), jer pojci u njima predstavljaju Anđele, koji poju hvalu Bogu.
Pored svake pevnice obično stoji barjak („horutva“). To je ikona koja visi na dugačkom koplju u vidu vojničkog stega, i kao da predstavlja znamenje pod kojim se sabiraju vojnici Hristovi, koji vojuju protiv neprijatelja našeg spasenja. Oni se obično nose na čelu litija za vreme crkvenih praznika. Ispred pevnice postavlja se pregrada[4] radi odvajanja onih koji obavljaju bogosluženje od onih koji stoje u hramu. Tu se obično stavlja i svećnjak koji se sa upaljenom svećom nosi ispred litija.
 
Središnji deo hrama
 
Središnji deo hrama, koji se obično naziva brodom crkve, služio je kao mesto za verni narod. U starini tu je poseban deo bio odvojen za muškarce, a poseban za žene. Ova podela polova imala je svoj istorijski osnov: na Istoku su žene, kako u društvenom životu uopšte, tako i posebno na bogoslužbenim sabranjima bile odvojene od muškaraca. U jevrejskim sinagogama žene su bili smeštene gore na balkonima, a muškarci dole. Ovaj običaj bio je prenet i u hrišćanstvo. Već u Zlatoustovo vreme žene su u bazilikama odvajane od muškaraca posebnom ogradom. U hramovima vizantijskog tipa sav donji prostor hrama bio je namenjen muškarcima, a žene su smeštane na horovima ili u posebnim visokim galerijama koje su nazivane „ginikonite“. U ruskim (i srpskim) crkvama muškarci su stajali u južnoj, desnoj polovini hrama, a žene u severnoj, levoj.
Za vreme arhijerejske službe na sredini hrama postavlja se posebno uzdignuto mesto za arhijereja, ili amvon, koji se za razliku od amvona na soleji naziva „arhijerejski amvon“, ili „mesto za oblačenje“ ili „runduk“ zato što se tu arhijerej oblači pre no što počne da služi Liturgiju. On se uglavnom sastoji od dva nivoa. Za posvećenje novog episkopa taj amvon se pravi širi i viši. Na arhijerejski amvon postavlja se sedište za arhijereja koje se naziva „katedra“. U starini nazivano je „stolom“ ili „prestolom“. U određenim periodima bogosluženja, kao na primer prilikom čitanja časova, arhijerej sedi na katedri.
 
Priprata
 
Na zapadnoj strani hrama nalaze se dveri, ili vrata koja vode u pripratu. Ova vrata se u Tipiku nazivaju „krasnim“, jer se ponekad posebno raskošno ukrašavaju. Ona služe za svečane izlaske iz hrama i ulaske u njega, kao na primer za vreme litija. Grci su ih nazivali „carskim“. Nazivaju se još i „crkvenim“, jer vode u samu crkvu, kao i „velikim crkvenim vratima“, jer osim njih postoje i druga ulazna vrata u crkvu, „severna“ i „južna“. Tipik propisuje da na dan Vaskrsa litija izlazi iz crkve na severne dveri, a da se zaustavlja i da pashalno jutrenje počinje pred „velikim vratima crkve“.
Ako je u starini smatrano za neophodno da se žene odvoje od muškaraca, onda je tim pre bilo neophodno da se oglašeni i pokajnici odvoje od vernih. I zaista, shodno svome duhovnom stanju ova lica su smeštana u poseban, treći deo hrama, koji je dobio naziv ναρθηξ „narteks“, ili priprata. U starini narteks je imao nekoliko odeljenja: unutrašnji narteks, koji je ulazio u sastav samog hramovnog korpusa, spoljni narteks, koji se sastojao od trema pred ulazom u unutrašnji narteks, i još naročitog atrijuma, ili dvorišta. Tu su bili raspoređeni oglašeni i pokajnici prema stepenima. Kada je institucija oglašenih i pokajnika prestala da postoji, priprata nije prestala da postoji, samo je dobila nešto drugačiji oblik i naročitu namenu. Iz unutrašnjeg narteksa u vizantijskom periodu počele su da kreću litije, tu su polagali pokojnike pre sahrane. Sa takvom namenom narteks je prešao i kod nas u Rusiju. Unutrašnji narteks počeli su da nazivaju pripratom, dok se spoljašnji pretvorio u trem ili široko stepenište kojim se ulazi u crkvu.
Prema Tipiku u priprati se obavljaju neka bogosluženja, kao na primer oglašavanje onih koji se pripremaju za krštenje, čin odricanja od zabluda onih koji se prisajedinjuju svetom Pravoslavlju, litija na velikom večernju, časovi, povečerje, polunoćnica; takođe, propisano je da se u priprati obavlja i čin opela.
 
O crkvenim zvonima
 
Važno obeležje pravoslavnih hramova danas predstavljaju zvona, koja se postavljaju ili na krov hrama, u tornjevima kupola, ili kod ulaza u crkvu, u posebnim zvonicima, ili u blizini hrama, u naročitom zdanju podignutom za njih koji se naziva zvonara.
U periodu gonjenja drevni hrišćani se, naravno, nisu sabirali zvonjavom zvona kao danas, nego ili po prethodnom dogovoru, ili pomoću ličnog obaveštavanja, za šta su služili posebni glasnici. Od četvrtog veka, kada su hrišćani dobili pravo da javno obavljaju bogosluženje, kod njih su počeli da se pojavljuju i javni načini za sazivanje vernih na molitvu. U egipatskim i nekim palestinskim manastirima za to su upotrebljavali trube, u drugim palestinskim manastirima čekić kojim su udarali u vrata kelije svakog monaha.
Zvona su se prvo pojavila na Zapadu. Tako su između sedmog i osmog veka bila već široko rasprostranjena u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i Španiji. To se ne može reći za Istok. Tamo vidimo samo pojedinačne slučajeve upotrebe zvona: tako, na primer, u sporazumu Omara sa Jerusalimskim patrijarhom Sofronijem, posle opsade Jerusalima 628. godine, postavljen je uslov da se ne upotrebljavaju zvona. U devetom veku venecijanski vojvoda Ursus Patrikije, na molbu vizantijskog cara Vasilija Makedonca, poslao je u Konstantinopolj dvanaest velikih bronzanih zvona za jednu ponovo podignutu crkvu. Grčki pak pisci, kada govore ? načinima za sazivanje vernih na molitvu, ukazuju samo na „klepala“. Postojale su tri vrste klepala: veliko i malo drveno klepalo, i „agiosidiron“ (σιδηρον), gvozdeno klepalo koje je pravljeno u vidu savijene, poput duge, gvozdene ili bronzane šipke. Zvona su se na Istoku raširila verovatno tek sa dolaskom krstaša, i dobila su naziv „kampane“ (satrapa), verovatno zato što su prvo počeli da ih proizvode u italijanskoj oblasti Kampaniji u sedmom veku. Nakon što su Konstantinopolj zauzeli Turci, koji su mrzeli zvuk zvona, ona ponovo izlaze iz upotrebe na Istoku, ali se zato široko rasprostranjuju kod nas u Rusiji. Može se reći da upotreba zvona nigde nije doživeli tako širok razvitak i primenu u bogoslužbenoj praksi kao u Rusiji. Ruski narod, koji se po prirodi odlikuje velikom muzikalnošću, uložio je u zvonjavu zvona svu silu svog religioznog osećanja, stvorivši neobično bogatstvo raznih vrsta i nijansi zvonjave, koja duboko dira dušu izazivajući u njoj različita molitvena osećanja i doživljaje.
Danas zvona u našoj Crkvi ne služe samo da bi „najavila“ to jest dala znak da u hramu predstoji bogosluženje, nego i zato da objave pobedu Crkve, da one koji nisu u hramu obaveste ? tome da je nastupio određeni trenutak bogosluženja podstičući ih na taj način da svoje molitve sjedine sa onima koji se mole u hramu.
U crkvenom Tipiku i bogoslužbenim knjigama, zvona se označavaju sledećim rečima i izrazima: „bilo“ „klepalo“, „kampan“ „teška“ i „zvona“. Nije teško videti da su prvi među tim nazivima sačuvani još iz vremena kada zvona nije bilo, nego su verni na bogosluženje sazivani pomoću daske ili šipke u koju se udaralo čekićem ili palicom. Postojalo je i kameno klepalo. Međutim, i nakon uvođenja zvona ponegde su sačuvana i klepala, koja se koriste u određenim slučajevima, posebno u postu i na Strasnu sedmicu. Crkve obično imaju nekoliko zvona, različite veličine i jačine zvuka. U velikim hramovima razlikuju se sledeća zvona: 1) praznično, 2) nedeljno, 3) polijelejno, 4) svakodnevno, 5) malo zvono. Pri tome postoji još nekoliko manjih zvona različite veličine.
Sam zvuk zvona u različitim periodima bogoslužbene godine nije jednak. Zvona zvone na jedan način za prazničnu službu, na drugi za svakodnevnu, na treći za velikoposnu, a na četvrti za zaupokojenu službu.
Pre svega razlikuju se dva načina zvonjave: prvi se naziva „blagovest“, a drugi zvonjava u užem smislu reči. „Blagovešću“ se naziva zvonjava kada se udara u jedno zvono, ili u nekoliko zvona, ali ne zajedno, nego redom u svako od njih. U ovom poslednjem slučaju „blagovest“ se naziva još i „prebiranjem“. Zvonjavom u užem smislu reči naziva se ona zvonjava pri kojoj se udara u dva ili više zvona istovremeno. Kada se zvoni u nekoliko zvona na tri zamaha, onda se to naziva „trizvonom“. Uoči manje svečanih službi zvoni se samo blagovest, a uoči svečanijih službi nakon blagovesti sledi i trizvon. Za obeležavanje naročitog slavlja u Crkvi trizvon se zvoni i posle bogosluženja: tako biva u sve dane Vaskrsa (Pashe) i u sve nedeljne dane posle Božanstvene liturgije. Zvoni se i na litijama. Za vreme Liturgije zvoni se u jedno zvono prilikom njenog najvažnijeg dela, takozvanog kanona Evharistije, to jest od pevanja „Dostojno i pravedno jest, poklanjatisja Ocu i Sinu i Svjatom Duhu“ do pevanja „Dostojno jest jako voistinu“, zbog čega se ovo zvono obično naziva zvonom na „Dostojno“.
„Prebiranje“ biva 1) prilikom čitanja vaskršnjeg Jevanđelja na Liturgiji u prvi dan Vaskrsa, a po okončanju čitanja završava se „trizvonom“; 2) na jutrenju Vozdviženja, Krstopoklone nedelje i 1. avgusta, na kraju Velikog slavoslovlja, kada se iznosi krst; 3) na Veliki Petak prilikom iznošenja Plaštanice i Veliku Subotu prilikom nošenja Plaštanice oko hrama; 4) prilikom iznošenja upokojenih, opela i sahrane. Nešto drugačiji karakter ima „prebiranje“ uoči osvećenja vode u dane hramovnih praznika, a takođe i prilikom posvećenja za episkopa.
Zvonjava za službe razlikuje se i po svome tonu: ponekad ona zvuči veselije, ponekad tužnije. Zvonjava tokom Velikog posta biva „lagana“, to jest spora i otegnuta. Nasuprot tome radosna zvonjava se u Tipiku naziva „zvonjavom u svetle (dane)“.
Dužina zvonjave se za zvonara određuje time što prema propisu Tipika treba u sebi da pročita ili „neporočne“ (17. katizmu), ili 50. psalam. Propisano je da se tokom Velikog posta uoči časova udara u zvono: pre trećeg časa tri puta, pre šestog časa šest puta, pre devetog časa devet puta, pre povečerja dvanaest puta.
Osim navede namene crkvena zvona su kod nas upotrebljavana i za upozorenje ? požaru, što je nazivano „zvonjavom na uzbunu“, kao i za vreme snežnih mećava kako bi se pomoglo putnicima da se orijentišu na putu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tako smatra arhiepiskop Venijamin, autor „Nove Tablice“ (vidi str. 10).
  2. Gradnja crkve dovršena je 431. godine prema planu iz polovine četvrtog veka.
  3. Posudica za „toplotu“ [„teplotu“]: na ruskom „kovšik“ – kutlačica, vedarce, kofica; na srpskom je uobičajeno da se i za samu posudu i za njen sadržaj upotrebljava naziv „toplota“ [„teplota“].
  4. Ruska praksa

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *