LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
PRAZNICI I SVETKOVINE CRKVE HRISTOVE.
 
4. BOGOSLUŽENJE POSNOG TRIODA. LITURGIJA PREĐEOSVEĆENIH DAROVA
 
Liturgijom Pređeosvećenih Darova, kako sam njen naziv pokazuje, naziva se takva Liturgija, na kojoj se verujućima za pričešće daju Sveti Darovi koji su prethodno osveštani. Zato se liturgija Pređeosvećenih Darova razlikuje od Liturgija svetog Jovana Zlatousta i svetog Vasilija Velikog po tome što na njoj nema prinošenja (proskomidije) i osveštanja Svetih Darova.
U „Dodatku“ za peti deo „Drevnih Liturgija (izdanje S. Peterburg, 1878) rečeno je: „Među drevnim liturgijama… liturgija Pređeosvećenih Darova (η των προηγιασμενον λειτουργία, tj. δώρων, Missa praesanctificatorum, tj. munerum), koja se služi tokom svete Četrdesetnice u istočnoj pravoslavnoj Crkvi, prvenstveno sredom i petkom tokom prvih šest nedelja, u četvrtak pete nedelje, u ponedeljak, utorak i sredu Strasne sedmice… a u zapadnoj crkvi samo jednom godišnje – na Veliki Petak u Strasnoj sedmici. Poreklo i poredak ove Liturgije različiti istraživači crkvenih starini pripisivali su i do danas pripisuju čas istoku, čas zapadu; neki od istočnih pisaca prihvataju da je ona prvobitno nastala na zapadu, pripisujući je rimskom papi Grigoriju Velikom ili Dvojeslovu, dok je zapadni pisci utlavnom pripisuju istoku, dopuštajući da je ona odatle prešla na zapad u vreme kada su istočne i zapadne crkve još imale međusobno opštenje. Sami činovi liturgije Pređeosvećenih Darova na istoku i na zapadu, koji se razlikuju u nekim detaljima, u svom opštem toku i sastavu molitava pokazuju tako veliku sličnost, koja predstavlja jasan dokaz jedinstvenog porekla ove Liturije u obe polovine hrišćanskog sveta i zajedničkog izvora svih njenih oblika. Taj izvor je prvobitno hrišćanstvo. Naročite okolnosti u kojima je hrišćanska Crkva živela u prva tri veka i koje su se jednako ticale Svete Tajne Evharistije kako na istoku tako i na zapadu, položile su temelje iz kojih se, malo po malo, razvilo naročito evharistijsko bogosluženje pod nazivom liturgija Pređeosvećenih Darova…“ (vidi: str. 141-142).
Dakle, kao što je gore pokazano, liturgija Pređeosvećenih Darova vodi poreklo iz prvih vremena hrišćanstva, ali može se pretpostaviti da je njenu konačnu redakciju u pismenom vidu dao sveti Grigorije Veliki, papa Rimski, zvani Dvojeslov, koji je živeo u šestom veku (papa od 590. do 604. godine).
Liturgija Pređeosvećenih Darova služi se samo u dane Velikog posta. Cilj njenog ustanovljenja sastoji se u tome da se verni ne liše mogućnosti pričešća Telom i Krvlju Hristovom u obične dane Velikog posta, kada se po Tipiku potpuna Liturgija ne služi. Prisustvujući savršavanju Svete Tajne Evharistije drevni hrišćani su se oduševljavali tako uzvišenom radošću u Hristu Spasitelju, da su Liturgiju nazivali Pashom. Zato je smatrano da su tako uzvišena osećanja radosti nespojiva sa danima pokajanja i skrušenosti zbog grehova, čemu je namenjen Veliki post, pa je savršavanje potpune Liturgije u dane Velikog posta doživljavano kao neumesno. No, pošto je za drevne hrišćane bilo nezamislivo da čitavu sedmicu ostanu bez pričešća Svetim Hristovim Tajnama, uvedena je liturgija Pređeosvećenih Darova, iz koje je uklonjeno svako slavlje i na kojoj nema najvažnijeg i najsvečanijeg dela Liturgije – pretvaranja Svetih Darova.
Liturgija Pređeosvećenih Darova služi se, kao što je gore rečeno, tokom čitavog Uskršnjeg posta, u svaku sredu i petak prvih šest sedmica posta, u četvrtak pete sedmice, na Veliki Ponedeljak, Utorak i Sredu tokom Strasne sedmice, a može se služiti i u ponedeljak, utorak i četvrtak druge, treće, četvrte, pete i šeste nedelje Posta, ako u te dane padne hramovni praznik ili svetitelj koji u Tipiku ima znak + (Prvo i Drugo Obretenje glave svetog Jovana Krstitelja 24. februara i Četrdeset mučenika Sevastijskih 9. marta). Ona se nikada ne služi u subotnje dane Velikog posta (kada se služi Liturgija svetog Jovana Zlatoustog), niti u nedeljne dane (kada se služi Liturgija sv. Vasilisa Velikog, osim Cvetne nedelje kada se takođe služi Zlatoustova Liturgija), a ne služi se ni u ponedeljak, utorak i četvrtak prve sedmice Posta, kao ni na Blagovesti, Veliki Četvrtak i Veliki Petak.
Sveti Darovi koji se daju verujućima na liturgiji Pređeosvećenih Darova, osvećuju se ranije, na prethodnoj potpunoj Liturgiji svetog Jovana Zlatoustog ili Vasilija Velikog. Zato se, pored jednog uobičajenog Agneca, na proskomidiji pripremaju još dva ili više Agneca (u zavisnosti od toga koliko liturgija Pređeosvećenih Darova treba odslužiti), nad kojima se izvršavaju sve uobičajene radnje i proiznose iste molitvene reči kao i nad onim Agnecom koji se priprema za Liturgiju toga dana. Za vreme osvećenja Svetih Darova sveštenik proiznosi obične reči nad svakim Agnecom, ne menjajući jedninu u množinu, jer je Jedan Hristos u svakom Agnecu. Kada sveštenik uznosi Svete Darove, on istovremeno uznosi i one svete Agnece koji su namenjeni za liturgiju Pređeosvećenih Darova. Kada nastupi vreme pričešćivanja sveštenoslužitelja, predstojatelj, pre nego što počne da pričešćuje, nakon ulivanja teplote u sveti putir, stavlja na dlan svoje leve ruke (obično na sunđer) jedan pripremljeni Agnec namenjen za liturgiju Pređeosvećenih Darova, okrenuvši njegovu mekanu stranu gore. Onda kašičicom natapa svetom Krvlju Agnec unakrst, sa strane u koju je urezan krst na proskomidiji. Sveto Telo Hristovo, koje je na taj način sjedinjeno sa prečistom Krvlju Njegovom, polaže se u naročito za to određeni kivot („hlebonosac“), koji obično stoji na Prestolu i tu se čuva do dana kada treba da se služi liturgija Pređeosvećenih Darova.
Budući da se u Velikom postu običnim danima (to jest osim subote i nedelje) hrana po Tipiku može uzimati samo jednom dnevno, uveče, liturgija Pređeosvećenih Darova se služi posle Devetog časa i večernja. Pre nje se uvek služe velikoposni časovi treći, šesti i deveti sa Izobraziteljnom, zatim se daje otpust, a sama Liturgija počinje običnim liturgijskim vozglasom: „Blagosloveno Carstvo“ i večernjem.
 
O Pređeosvećenoj Liturgiji svetog apostola Jakova
 
„Ova Liturgija predstavlja drevni čin Jerusalimske crkve, a služena je u Palestini i na Sinaju, kao lokalna forma Pređeosvećene liturgije, ali ju je od petnaestog veka postepeno istisnula Konstantinopoljska forma Liturgije svetog Grigorija Dvojeslova. Poredak Pređeosvećene liturgije apostola Jakova ima isti odnos prema potpunoj Liturgiji apostola Jakova, kao što Pređeosvećena Liturgija svetog Grigorija Dvojeslova ima prema potpunim Liturgijama svetog Jovana Zlatousta i svetog Vasilija Velikog.
Spomenuta u ustavu Hrama Groba Gospodnjeg, ova Liturgija se prvi put pojavila u štampi izgleda tek u devetnaestom veku, kada je objavljen njen tekst iz služebnika Sinajskog manastira. Ona se navodi kod Dmitrijevskog.[1]
 
Molitve pred početak Liturgije i oblačenje sveštenoslužitelja
 
Molitve pred ulazak sveštenoslužitelja u oltar (tzv. vhodne molitve) čitaju se obično na kraju Devetog časa, posle molitve prepodobnog Jefrema Sirijskog: „Gospode i Vladiko života moga“, a oblačenje sveštenoslužitelja obavlja se posle toga, za vreme pevanja i čitanja Izobraziteljne, tako da do otpusta Izobraziteljne sveštenoslužitelji već budu spremni za početak Liturgije.
Vhodne molitve su iste kao i na potpunoj Liturgiji, to jest počinku od čitanja „Prečistomu Tvojemu obrazu…“, ali izostavlja se molitve: „Gospodi, nispošlji ruku Tvoju…“, jer je sveštenodejstvo nad Svetim Darovima već obavljeno. Ulazeći zatim u oltar sveštenik kao i obično celiva Presto, krst na njemu, Jevanđelje i oblači se u potpuno svešteničko odjejanje, kao na potpunoj Liturgiji, ali pri tome on samo osenjuje krenim znakom svaki pojedini deo odjejanja, celiva ga i ništa ne govori, osim: „Gospodu pomolimsja“.
 
Poredak Liturgije Pređeosvećenih Darova
 
Pred početak Liturgije ne čitaju se uobičajene molitve, nego se sveštenoslužitelji triput poklone pred svetim Prestolom sa rečima: „Bože, očisti me grešnog“, zatim celivaju: sveštenik sveto Jevanđelje, a đakon sveti Presto. Đakon ćutke uzima blagoslov od sveštenika i izlazi pred Carske dveri na svoje obično mesto (amvon) i gromko govori: „Blagoslovi, vladiko“.
Sveštenik proiznosi početni vozglas Liturgije: „Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova“ pri čemu, kao i uvek, Jevanđeljem čini znak krsta nad Prestolom. Pojci odgovaraju: „Amin“ i dalje počinje večernje čitanjem prednačinateljnog psalma 103: „Blagosiljaj dušo moja Gospoda…“ Sveštenik za to vreme otkrivene glave čita pred Carskim dverima molitve večernja, zvane svetilnične, počev od četvrte, jer se prve tri čitaju posle toga, prilikom vozglašavanja malih jektenija između antifona katizme.
Posle prednačinateljnog psalma proiznosi se Velika jektenija sa uobičajenim zaюьučnim vozglasom sveštenika: „Jer Tebi priliči svaka slava…“, a zatim se stihoslovi 18. katizma: „Ko Gospodu vnjegda skorbeti mi…“ („Ka Gospodu, kad me snađe nevolja“). Čtec završava svaku Slavu čitajući tri puta „Aliluja“. Posle svakog antifona, ili svake Slave, đakon proiznosi malu jekteniju. Za vreme jektenije sveštenik tajno čita molitve, prve tri od svetilničnih, a potom vozglašava: posle prve male jektenije – „Jer je Tvoja moć, i Tvoje je carstvo i sila i slava…“ posle druge – „Jer si blag i čovekoljubiv Bog…“ i posle treće – „Jer si ti Bog naš, koji miluje i spasava“.
Za vreme čitanja katizme obavlja se prenošenje Pređeosvećenog Agneca sa Prestola, gde se on sada obično nalazi u kivotu, na Žrtvenik. U prošlosti ovaj kivot se nalazio na Žrtveniku u takozvanom „Predloženju“. Zato Tipik propisuje: „Kad počnu čitati katizme sveštenik odlazi u predloženie i uzevši iz kivota Pređeosvećeni Hleb (Agnec) sa velikom pobožnošću polaže ga na sveti diskos, potom uliva u svetu Čašu vino i vodu, zatim kadi nad kadionicom zvezdicu i pokrivače, i pokriva diskos i Čašu, ne izgovarajući nikakve molitve proskomidije, nego govori samo: „Molitvama svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas“, jer su Darovi već osveštani“. U današnje vreme kivot se obično ne nalazi na Žrtveniku, nego na Prestolu, pa se stoga prethodno obavlja prenošenje Pređeosvećenog Agneca sa Prestola na Žrtvenik. Na početku prvog antifona, sveštenik podigne sveto Jevanđelje i stavi ga iza antiminsa. Zatim razvije antimins, ode i uzme sveti diskos sa Predložena, stavi ga na razvijeni antimins i potom položi na diskos Pređeosvećeni Agnec iz kivota. Za vreme drugog antifona sveštenik sa đakonom, koji u ruci drži sveću, kadi Presto sa Agnecom koji leži na diskosu, obilazeći ga tri puta u krug. Za vreme trećeg antifona sveštenik učini zemni poklon pred Svetim Darovima, pa stavi sveti diskos sa svetim Agnecom sebi na glavu i, obilazeći Presto sa desne strane, prenosi ga na Žrtvenik, uliva u Putir vino i vodu, pokriva diskos i putir pokrivačima, i kadi Svete Darove. Zatim se vraća svetom Prestolu, savija antimins i polaže na njega sveto Jevanđelje.
Po završetku katizme i treće male jektenije sledi pevanje „Gospodi vozvah“ i stihira kojih na liturgiji Pređeosvećenih Darova uvek ima deset. Na „Slava, I ninje“ otvaraju se Carske dveri i obavlja se večernji Vhod sa kadionicom. No, u onim slučajevima kada se na liturgiji Pređeosvećenih Darova čita Jevanđelje, kao što to biva u dane praznika i u prva tri dana Strasne sedmice, vhod se uvek vrši sa Jevanđeljem.
Nakon vhoda i uobičajenog pevanja „Svjete tihij“ proiznosi se prokimen iz Trioda čitaju se dve parimije. Tokom svete Četrdesetnice prva parimija je uvek iz knjige Postanja. Ona pokazuje čovekov pad u greh i njegove pogubne posledice, dok druga – iz knjige Priča – govori o Božanskoj premudrosti koju pokajani grešnici treba da traže ako zaista žele da isprave svoj grehovni život i da ugađaju Bogu. Za vreme čitanja parimija Carske dveri se zatvaraju.
Po okončanju prve parimije Carske dveri se otvaraju i čtec govori a pojci pevaju drugi prokimen, takođe iz Trioda. Posle pevanja prokimena đakon se obraća svešteniku (a na arhijerejskog službi protođakon arhijereju) govoreći: „Zapovedite!“ Sveštenik (ili arhijerej), uzevši obema rukama kadionicu i sveću na svećnjaku (arhijerej trikiriju), stoji pred svetom Trpezom, gledajući na istok, i čini svećnjakom znak krsta, govoreći: „Premudrost, smerno stojmo!“, čime one koji se mole podstiče na posebnu pažnju i pobožnost.
Zatim se okrene na zapad ka narodu i gromko govori: „Svetlost Hristova prosvećuje sve i sva“, čime kao da pokazuje da su praoci i proroci, čija su dela upravo čitana i još će se čitati, bili prosvećeni istom svetlošću Božijom koja i danas sve prosvećuje, kroz Iskupitelja Koji se javio u svetu, a koga su oni najavili. Ovo se obično obavlьa uz otvorene Carske dveri, pri čemu svi koji se mole padaju ničice klanjajući se do zemlje. Istorijski, ova sveštena radnja se objašnjava time što su u starini u dane svete Četrdesetnice oglašeni koji su se pripremali za krštenje pre izlaska iz hrama osenjivani upaljenom svećom, kao znamenjem blagodatne svetlosti Hristove, koju treba da dobiju u svetom Krštenju na kraju Velikog posta (obično na Veliku Subotu). Odmah zatim sledi čitanje druge parimije iz knjige Priča.
Ponekad se na liturgiji Pređeosvećenih Darova, osim dve parimoe Trioda čitaju još i parimije praznika. Tako biva na Pređeosvećenoj liturgiji za praznike velikih Svetih, ako ti praznici padnu u utorak, sredu, četvrtak, petak i subotu, druge, treće, četvrte i pete sedmice Velikog posta – Obretenje glave svetog Jovana Krstitelja 24. februara i Četrdeset mučenika 9. marta, a takođe u dane hramovnih praznika. Parimije praznika se čitaju još i u navečerje praznika Blagovesti Presvetoj Bogorodici 24. marta, ako to navečerje padne u sredu ili petak kada se služi Pređeosvećena liturgija. Uopšte, treba znati da se večernje, sjedinjeno sa liturgijom Pređeosvećenih Darova, koje se savršava u navečerje praznika, odnosi već na sam dan praznika, usled čega se pevaju stihire praznika i čitaju njegove parimoe. U takvim slučajevima Svenoćno bdenije za praznik ne počinje večernjem, nego velikim povečerjem.
Po završetku čitanja parimija sveštenik govori čtecu: „Mir ti“, a đakon: „Premudrost“.
Odmah zatim sledi pevanje umilnih stihova 140. psalma sa pripevom za svaki stih: „Da ispravitsja molitva moja…“ („Neka uziđe molitva moja…“).
Prema Tipiku čtec ili sveštenik, stojeći pred Carskim dverima, peva ove stihove, a pojci posle svakog stiha pevaju pripev. U današnje vreme je gotovo posvuda običaj da ove stihove na sredini crkve pevaju tri pojca[2], a pevnice pevaju pripev uz svaki stih. Poredak ovog pevanja je sledeći:
Čtec peva prvi stih: „Da ispravitsja molitva moja, jako kadilo pred Toboju, vozdjejanije ruku mojeju, žertva večernjaja“ („Neka uziđe molitva moja kao kad preda Te, uzdizanje ruku mojih kao prinos večernji“).
Pojci (iz desne pevnice) pevaju isti stih koji služi i kao pripev.
Čtec ustaje i govori drugi stih: „Gospodi, vozvah k Tebje, usliši mja, vonmi glasu moljenija mojego, vnjegda vozvati mi k Tebje“ („Gospode, k Tebi vapim, počuj me; usliši glas moljenja moga kad zavapim k Tebi“).
Pojci (iz leve pevnice) pevaju isti pripev: „Da ispravitsja molitva moja“.
Čtec ustaje i govori treći stih: „Položi, Gospodi, hranjenije ustom mojim, i dver ograždenija o ustnah mojih“ („Postavi, Gospode, stražu oko jezika moga, i čuvaj vrata usta mojih“).
Pojci (desna pevnica) pripev: „Da ispravitsja molitva moja“.
Čtec ustaje i govori četvrti stih: „Ne ukloni serdce moje v slovesa lukavstvija, nepševati vini o gresjeh“ („Ne daj srcu mome da zastrani u zle pomisli, da ne izmišlja izgovore za grehe“).
Pojci (leva pevnica) pripev: „Da ispravitsja molitva moja“.
Posle toga čtec (odnosno pojac) peva prvu polovinu prvog stiha: „Da ispravitsja molitva moja, jako kadilo pred Toboju“, a pojci (odnosno hor) dovršavaju drugu polovinu: „Vozdjejanije ruku mojeju, žertva večernjaja“.[3]
Na taj način, ovo pevanje nalik je pevanju velikog prokimena. Zato je ono u pojačkim zbornicima i nazivano „Velikim prokimenom“. Dok se ovo peva sveštenik uzima kadionicu sa tamjanom i stojeći u oltaru pred svetom Trpezom kadi. Prilikom pevanja poslednjeg stiha: „Ne ukloni serdce moje…“ sveštenik odlazi ka Žrtveniku, a đakon ustavši sa kolena kreće za n>im. Sveštenik kadi pred Žrtvenikom tri puta i daje đakonu, koji, stojeći pred Žrtvenikom, kadi do kraja pevanja „Da ispravitsja…“ A sveštenik se vraća pred sveti Presto, prekloni pred njim kolena i ostane tako do kraja pevanja „Da ispravitsja“.
Tipik propisuje narodu i pojcima (u pevnicama) da čas kleče, a čas ustaju. Oni koji pevaju, za vreme pevanja stoje, ne preklanjajući kolena. A svaki put kada završe svoje pevanje, oni preklanjaju kolena. Na taj način na samom početku pevanja svi osim čteca koji peva „Da ispravitsja…“ i sveštenika koji kadi u oltaru, kleče na kolenima. Zatim čtec klekne na kolena a pojci iz desne pevnice i narod na desnoj strani hrama ustaje i peva pripev: „Da ispravitsja…“. Prilikom poslednjeg pevanja „Da ispravitsja…“ svi, uključujući i čteca i sveštenika kleče na kolenima. Tipik propisuje da pripev pevaju desna i leva pevnica naizmenično, a zajedno sa pojcima iz pevnice i sav narod koji se nalazi na toj strani hrama, pri čemu se kaže da stoje, ne preklanjajući kolena, ne samo pojci iz pevnice koja peva, nego i narod na toj strani. Važno je primetiti uputstvo iz poglavlja „O poklonima“, gde Tipik propisuje da na bogosluženju, osim pojaca, mnogo šta peva i narod. U mnogim bogoslužbenim knjigama ovo je jasno označeno rečima: „narod govori“.
Kada se otpeva „Da ispravitsja“, propisano je da se čine tri velika poklona, pri čemu se govori molitva: „Gospode i Vladiko života moga“.
Posle velikih poklona u dane spomena velikih svetih i hramovnih praznika proiznosi se prokimen i čitaju se Apostol i Jevanđelje. Tokom Strasne sedmice čita se samo Jevanđelje. Propisano je da se pri tome otvaraju Carske dveri. Shodno tome, one prema Tipiku tokom pevanja „Da ispravitsja“ ne bi trebalo da budu otvorene, ali u praksi je uglavnom uobičajeno da se otvaraju.
Posle čitanja Jevanđelja, ili posle velikih poklona ako Jevanđelje nije čitano, sledi uobičajeni poredak Liturgije: suguba jektenija, jektenija za oglašene i dve male jektenije vernih. Za vreme sugube jektenije proiznosi se ista tajna molitva kao i na potpunoj Liturgiji i rasprostire se antimins baš kao na potpunoj Liturgiji. Mnogi smatraju da je proiznošenje zaupokojene jektenije na liturgiji Pređeosvećenih Darova neumesno, jer ova Liturgija ne može da se smatra umilostivljujućom žrtvom za upokojene, no neki smatraju da je to pominjanje dopustivo, baš kao i svako drugo moljenje. U vreme jektenije za oglašene, kao i obično, rasprostire se čitav antimins i predstojatelj tokom završnog vozglasa krstoliko osenjuje antimins sunđerom, koji potom celiva i polaže na desnu stranu iznad antiminsa. Pošto je u starini među oglašenima bilo onih koji su se pripremali da krštenje prime na Veliku Subotu, od krstopoklone srede „za braću koja se spremaju za sveto Prosvećenje“ proiznosi se naročita jektenija sa tajnom molitvom za oglašene i završnim vozglasom sveštenika „Jer si Ti prosvećenje naše…“ Uz sledeće dve male jektenije čitaju se posebne tajne molitve, a druga jektenija završava se naročitim vozglasom sveštenika: „Po daru Hrista Tvoga, sa Kojim su blagosloven, sa Presvetim i Blagim i Životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova.“
Zatim se, umesto Heruvimske, peva posebna pesma: „Ninje sili nebesnija s nami nevidimo služat: se bo vhodit Car slavi, se žertva tajnaja soveršena dorinositsja, vjeroju i ljuboviju pristupim, da pričastnici žizni večnija budem: Aliluja, Aliluja, Aliluja“ („Sada Nebeske Sile s nama nevidljivo služe: jer evo ulazi Car slave; evo već prinesena tajanstvena Žrtva dolazi, svečano praćena. Sa verom i ljubavlju pristupimo, da pričasnici večnoga života postanemo. Aliluja, Aliluja, Aliluja“).
Na početku ove pesme otvaraju se Carske dveri. Đakon kadI svetu Trpezu naokolo tri puta, sveto Predloženie i sveštenika. U praksi kadi se čitav oltar, ali onaj ko kadi ne izlazi na amvon, niti kadi ikonostas, pevnice i narod. Molitva heruvimske pesme se ne čita, nego sveštenoslužitel. dok kadi može u sebi da čita 50. psalam. Zatim kao i na potpunoj Liturgiji sveštenik i đakon se tri puta poklone, čitajući svaki put: „Ninje sili nebesnija…“ Posle toga celivaju Presto i odlaze ka Žrtveniku kako bi započeli Veliki vhod.
Osobenosti ovog Velikog vhoda su sledeće:
Pred Žrtvenikom sveštenik se samo klanja tri puta, govoreći tiho: „Bože, očisti me grešnog“; zatim kadi tri puta, uzima vozduh i ćutke ga polaže na pleća đakonu. Sam pak uzme u desnu ruku sveti diskos i stavi ga sebi na glavu, u levu ruku uzme sveti putir, držeći ga uz prsa. Ako u Liturgiji učestvuje nekoliko jereja, onda stariji nosi diskos, a drugi Čašu, Đakon ide napred i kadi. Krećući se od Žrtvenika kroz severne dveri, pa na Carske dveri do Prestola, oni ništa ne govore, jer je pominjanje već obavljeno na onoj Liturgiji na kojoj su ovi Darovi osvećeni. Za vreme prenošenja Božanskih Svetih Tajni sav narod u hramu i pojci padaju ničice klanjajući se kako dolikuje Hristu Bogu, prisutnome u Svetim Tajnama, koje su prethodno u potpunosti osveštane. Nakon unošenja Svetih Darova u oltar svi ustaju i pojci dovršavaju drugu polovinu pesme: „Ninje sili nebesnija“, počev od reči „Vjeroju i ljuboviju pristupim…“
Nakon postavljanja Svetih Darova na Presto sveštenik skida pokrivače sa njih, uzima vozduh sa đakonovih pleća, kadi ga i njime sa miomirisom pokriva Svete Darove, ništa ne govoreći. Tipik propiske da se nakon unošenja Svetih Darova čine „tri poklona“. Obično se čine tri velika poklona uz čitanje molitve „Gospode i Vladiko života moga“, iako Tipik to ne kaže izričito.
Posle Velikog vhoda navlači se zavesa, ali samo do polovine. Ovo poluzatvaranje zavese odgovara njenom zatvaranju i otvaranju na potpunoj Liturgiji, jer tamo je ona potpuno zatvorena do „Vjeruju“, a zatim ostaje otvorena do vozglasa „Svetinje svetima“.
Pošto na liturgiji Pređeosvećenih Darova nema samog osveštanja Darova, nego nakon Velikog vhoda odmah sledi priprema verujućih za pričešće, đakon proiznosi istu prozbenu jekteniju koja se proiznosi i na potpunoj Liturgiji pre „Oče naš“, ali ona počinje rečima: „Dopunimo večernju molitvu svoju Gospodu“, na kojoj se moli „Za predložene i pređeosvećene prečasne Darove“. Sveštenik za to vreme čita naročitu tajnu molitvu u kojoj se moli za dostojno pričešćivanje Svetim Tajnama i zaključuje jekteniju vozglasom koji je uobičajen i za potpunu Liturgiju: „I udostoj nas, Vladiko…“. Na taj vozglas pojci odgovaraju molitvom Gospodnjom: „Oče naš“. Dalje sledi sve po redu kao i na potpunoj Liturgiji. Jedino što sveštenik sa velikim strahom i pobožnošću pruža ruku ispod vozduha kojim su pokriveni Sveti Darovi, dotakne se rukom životvornog Hleba, ne podižući ga, i govori glasno: „Pređeosvećene Svetinje svetima“ (Za to vreme sav narod u hramu pada ničice klanjajući se, i ustajući peva: „Jedan je svet…“). Dakle, ne vrši se uznošenje Agneca, jer je to već učinjeno na potpunoj Liturgiji. Pri tome se navlači i druga polovina zavese. Sveštenik skida vozduh sa diskosa i putira, i razlama sveti Agnec na četiri dela, uz iste reči kao i na potpunoj Liturgiji, i polaže časticu IS u putir, ništa ne govoreći, a đakon naliva teplotu, takođe ništa ne govoreći.
Potom sledi pričešćivanje sveštenoslužitelja koje ima sledeće osobenosti: pošto je telo Hristovo natopljeno Njegovom krvlju, đakon, prilazeći da bi dobio Svete Darove, govori: „Daj mi, vladiko, prečasno i presveto Telo i Krv Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista“. A sveštenik, dajući mu časticu, govori: „Tebi, đakonu (ime), daje se prečasno i presveto i prečisto Telo i Krv Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, na otpuštenje grehova tvojih i na život večni“. Slično govori i kada se sam pričešćuje. Ako sveštenik služi sam, bez đakona, on ne pije iz Čaše pre no što upotrebi Svete Darove na kraju Liturgije. Jer, mada je vino osvećeno stavljanjem častica Svetih Tajni, ono nije pretvoreno u Božansku Krv. A ako sveštenik služi sa đakonom, onda đakon ne pije iz Čaše, jer posle treba da upotrebi Svete Darove. A sveštenik pije iz svete Čaše i pri tome ništa ne govori.
Za vreme pričešćivanja sveštenoslužitelja peva se pričastan: „Vkusite i vidite, jako blag Gospod: Aliluja, Aliluja, Aliluja“. Sveštenik čita blagodarnu molitvu, a đakon polaže sve častice koje su preostale na diskosu u sveti Putir i pokriva ga.
Otvaraju se Carske dveri i đakon, primivši sveti Putir iz ruku jereja, pokazuje ga sa dveri narodu uz uobičajeni vozglas: „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite“, a pojci, umesto „Blagosloven grjadij“ („Blagosloven koji dolazi“), pevaju: „Blagoslovlju Gospoda na vsjakoje vremja, hvala Jego vo ustjeh mojih“ („Blagosiljaću Gospoda u svako vreme, Njegovo proslavljanje jeuustim mojim“). Ako ima mirjana koji se pričešćuju, oni se pričešćuju kao obično, a sasvim malu decu, koja ne mogu da progutaju časticu tela Hristovog, na Pređeosvećenoj liturgiji ne pričešćuju. Za vreme pričešća pojci kao i obično pevaju: „Tjelo Hristovo primite“. Posle toga sledi blagoslov sveštenika sa rečima: „Spasi, Bože, ljudi Tvoja…“, pojci pevaju: „Hleb nebesnij i čašu žiznji vkusite i vidite, jako blag Gospod, Aliluja, Aliluja, Aliluja“. Prilikom kađenja Svetih Darova sveštenik ništa ne govori, nego uzevši sveti Putir i okrenuvši se ka dverima, gleda prema narodu i tajno govori: „Blagosloven Bog naš“ sa vozglasom: „Svagda, sada i uvek, i u vekove vekova“. Pojci kao i obično pevaju: „Da ispolnjatsja usta naša…“ Đakon proiznosi uobičajenu blagodarnu jekteniju posle pričešća: „Prosti primše…“ („Mi koji smo primili…“). Čita se posebna zaamvona molitva koja počinje rečima: „Gospode Svedržitelju“. U njoj sveštenik moli Boga da nas On udostoji da se „dobrim podvigom podvizavamo, da tok Posta završimo… glave nevidljivih zmija razmrskamo… i da neosuđeno dostigaemo pokloniti se svetom Vaskrsenju“. Pojci pevaju: „Amin“ i „Budi imja Gospodnje“ tri puta. Dalje čtec čita rečitativom ili pojci pevaju 33. psalam: „Blagoslovlju Gospoda…“ („Blagosiljam Gospoda…“). Dalje sledi „Slava Tebje Hriste Bože…“ i uobičajeni otpust Liturgije. Na Veliku Sredu posle „Budi imja Gospodnje“ čita se molitva prepodobnog Jefrema Sirijskog „Gospodi i Vladiko“ sa tri zemna poklona. Deli se nafora. Pri tome ne treba smetnuti s uma da se ova Liturgija, budući da se služi posle večernja, već odnosi na sledeći dan, te se stoga pominju sveti sledećeg dana. Samo na liturgiji Pređeosvećenih Darova koja se služi u dane praznika, pominje se najpre sveti koji se praznuje, a potom sveti čiji je spomen narednog dana.
 


 
NAPOMENE:

  1. U Grčkoj savremena izdanja objavljena su 1955. u Atini i 1979. u Solunu (drugo, ispravleno izdanje, sa ustavnim uputstvima iz Tipika Hrama Groba Gospodnjeg). Služebnik Jerusalimske crkve iz 1995. godine, ili Jerusalimski Liturgikon (Λειτουργικον Ιερουσαλημων), po blagoslovu patrijarha Diodora, sadrži čitav tekst ove službe. U Srbiji služebnik Pređeosvećene liturgije apostola Jakova izdao je 1996. godine episkop Banatski Hrizostom. Ovo izdanje sastoji se od četiri zasebne knjižice sa celovitim tekstom službi srede 4. sedmice Velikog posta i ponedeljka, utorka i srede Strasne sedmice, štampanih ne na crkvenoslovenskom, nego na srpskom. Slovenski prevod načinio je protojerej Jovan Šo prema grčkom Jerusalimskom Liturgikonu iz 1995. godine. Protojerej Jovan Šo je inače nastojatelj Sveto-Trojicke parohije RPCZ u gradu Milvoki. Njegov prevod značajan je zbog toga što omogućava poređenje sa drugim istorijskim činjenicama vezanim za pitanje Pređeosvećene liturgije.
  2. Ruska praksa.
  3. Ovo je ruska praksa. Srpska praksa je nešto drugačija: sveštenik (koji je do tada okadio svetu Trpezu, Predložena, pređeosvećene svete Darove i Gornje mesto) ostavi kadionicu, klekne pred Presto i sam peva poslednje: „Da ispravitsja molitva moja, jako kadilo pred Toboju“. Za to vreme svi prisutni u hramu kleče. Zatim sveštenik ustaje i čini tri metanije, a sav narod nastavlja pesmu ustajući: „Vozdjejanije ruku mojeju, žertva večernjaja“.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *