LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
PRAZNICI I SVETKOVINE CRKVE HRISTOVE.
 
1. BOGOSLUŽENJE POSNOG TRIODA. PRIPREMNE NEDELJE ZA VELIKI POST
 
Veliki post, koji se sastoji iz svete Četrdesetnice i Strasne sedmice koja se na nju nadovezuje, ukupno sedam sedmica, služi kao priprema za najveći hrišćanski praznik – Svetlo Vaskrsenje Hristovo, koje se naziva Pashom Gospodnjom, čiju je prasliku predstavljala starozavetna judejska Pasha (sama reč „Pasha“ – πασχα, od jevrejskog phesach, znači „prolazak pored“, „izbavljenje“), kada je anđeo ubijao egipatske prvence, prolazeći pored jevrejskih kuća (Izl. 12). Ovaj naziv Jevreji upotrebljavaju da bi označili svoj praznik, ustanovljen u spomen na njihov izlazak iz egipatskog ropstva u obećanu zemlju hanansku. Veliki post predstavlja vreme koje je Crkva namenila prevashodno za pokajanje: to je vreme sveopšteg duhovnog očišćenja i osvećenja. Stoga su sve bogoslužbene pesme Velikog posta i celokupno bogosluženje usmereni ka tome da u nama probude skrušenost zbog naših grehova. Ali pokajna osećanja i potrebno pokajno raspoloženie duha ne daju se uvek svima, niti odmah i lako. Potrebno je unapred pripremiti dušu za pokajno raspoloženie. Znajući ovo, sveta Crkva znatno pre početka Velikog post počinje da nas priprema za pokajni podvig. Ona je za to namenila posebne pripremne nedelje za Veliki post: 1. Nedelja o mitaru i fariseju, 2. Nedelja o bludnom sinu, 3. Nedelja mesopusna, ili O strašnom sudu, i 4. Nedelja siropusna, ili Izgnanie Adamovo, koja se uobičajeno naziva još i „Nedeljom praštanja“, ili „danom praštanja“. Na taj način Crkva još tri sedmice unapred počinje da priprema verujuće za Veliki post, i od prve pripremne nedelje – Nedelje o mitaru i fariseju – bogosluženje se obavlja prema Posnom triodu, sve do Velike Subote.
 
Nedelja o mitaru i fariseju
 
Nedelja o mitaru i fariseju se naziva tako zato što se na Liturgiji iz Jevanđelja čita priča o cariniku (mitaru) i fariseju, dok se u crkvenim pesmama koje se nalaze u Poenom triodu ističe primer carinikovog smirenja, a kudi gordost i hvalisavost fariseja. Osnovna ideja bogosluženja ovoga dana ista je ona koju izražavaju završne reči priče: Svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk. 18,14). Od tog dana pa na dalje, tokom čitavog posta zaključno sa petom nedeljom na svakom vaskršnjem jutrenju posle Jevanđelja pevaju se umilni pokajni tropari: „Pokajanija otverzi mi dveri, Žiznodavče…“, „Na spasenija stezi nastavi mja, Bogorodice…“ i „Množestva sodjejanih mnoju ljutih pomišljaja okajanij trepešču strašnago dnje sudnago…“ Služba ove nedelje, kao i narednih, obavlja se prema Osmoglasniku, ali se iz Trioda dodaju stihire i kanon. Služba svetome (iz Mineja) koji padne u sve te nedeljne dane, peva se u petak na povečerju, osim, naravno, spomena velikog svetog, čija se služba sjedinjuje prema uputstvu Markovih glava. Normalno, Nedelja o mitaru i fariseju treba da bude 33. po Duhovima, ali u zavisnosti od toga da li je „vnje Pasha“ ili „vnutr Pasha“, ona može da bude kasnije ili ranije. Stoga u tablici čitanja Jevanđelja na jutrenju od te nedelje se više ne ukazuje na obično jutarnje Jevanđelje, kao što se ne ukazuje ni na obični glas. Određeno je da se subotom, od one koja sledi posle Nedelje o mitaru i fariseju, do nedelje Svih svetih, na Liturgiji najpre čita obično subotnje Jevanđelje, i tek potom Jevanđelje svetome. Ova sedmica je trapava, to jest u sredu i petak se ne posti, na posramljenje fariseju koji se gordio time što posti dva puta sedmično i, kako je rečeno u Triodu, na posramljenje jeretika Jermena, koji te sedmice drže post „zvani arcivurijev“.
 
Nedelja o bludnom sinu
 
Ova nedelja se naziva tako zato što se na Liturgiji čita jevanđelska priča o bludnom sinu, a u crkvenim pesmama se ističe primer praštajuće ljubavi njegovog oca, koja simvolizuje beskrajno milosrđe Božije prema grešniku koji se kaje. Ideja ove nedelje jeste da nijedan greh ne može da pobedi čovekoljublje Božije, te stoga, tugujući zbog svojih grehova, čovek nikada ne treba da padne u očajanje. U ovu nedelju, kao i u sledeće dve, mesopusnu i siropusnu, na jutrenju posle pevanja polijelejnih psalama „Hvalite imja Gospodnje“ i „Ispovjedajtesja Gospodevi“ peva se još i psalam koji sledi za njima: „Na rjekah vavilonskih“ (Ps. 136) sa alilujom. Pojanje ovog psalma treba da podseti nas grešne na žalosno stanje u kome smo, na ropstvo đavolu i grehu, kako bismo se kajali onako kako su se Judejci nekada kajali, svesni svog jadnog, ropskog položaja u Vavilonu. Ova tužna himna danas jasno izražava našu tutu zbog toga što smo izgubili svoju nebesku otadžbinu i podseća nas na neophodnost da se kajemo kako bismo se udostojili radosti povratka u tu nebesku otapbinu. U nedelju o bludnom sinu, mesopusnu i siropusnu nedelju peva se naročita „katavasija Trioda“ koja je navedena na odgovarajućem mestu.
Sedmica posle Nedelje o bludnom sinu naziva se mesopusnom, zato što se njom okončava jedenje mesa i biva „mesa otpust“, to jest prestaje se sa jedenjem mesa. Na povečerjima tokom ove sedmice izostavlja se čitanje kanona Bogorodici, a izostavljaju se i međučasja.
 
Subota mesopusna
 
Mesopusna subota posvećena je spomenu upokojenih. Ovo su takozvane zadušnice, kada se služi naročita zaupokojena služba. Te subote Crkva se posebno moli za one upokojene, koji, po rečima sinaksara, „propisane psalme i pesme spomena ne dobiše“, to jest za one koji, usled nekih izuzetnih okolnosti u kojima su umrli, nisu bili udostojeni odgovarajućeg hrišćanskog pogreba. Pominjanje upokojenih određeno je za ovu subotu zato što se sledećeg dana, na mesopusnu nedelju, Crkva seća Strašnog suda, na koji će izaći svi ljudi, kako živi tako i umrli. Po dugu hrišćanske ljubavi, moleći se za svoje izbavljenje od osude na tom poslednjem sudu Božijem, mi se molimo da Bog pomiluje i naše pokojnike.
Za ovu zaupokojenu službu karakteristično je to da se na večernju umesto prokimena peva „Aliluja“ sa zaupokojenim stihovima, na jutrenju umesto „Bog Gospod“ takođe se peva „Aliluja“ sa zaupokojenim stihovima, posle obične 16. katizme peva se 17. katizma, koja se zove „Neporočni“ i deli se na dve statije (dva dela) sa posebnim pripevima i uz pevanje zaupokojenih tropara: „Svjatih lik“ posle druge statike. Posle prve statije, posle druge statije i tropara, posle šeste pesme kanona, proiznosi se zaupokojena jektenija uz pominjanje svih upokojenih poimence (jerej govori: „Još se molimo za upokojenje duša umrlih slugu Božijih – pominju se imena – i svih praotaca, otaca i braće naše, koji ovde leže i pravoslavnih hrišćana svuda, i da im se oprosti…“). U sredinu hrama postavlja se stočić za parastose sa raspećem i upaljenim svećama. U kanonu Trioda peva se i druga pesma. Ako u tu subotu padne Sretenje Gospodnje ili hramovni praznik, pominjanje upokojenih obavlja se u prethodnu subotu, ili u mesopusni četvrtak.
 
Nedelja mesopusna
 
Mesopusna nedelja posvećena je sećanju na Strašni sud, zato da se grešnici, u nadi na bezgranično čovekoljublje Božije, ne bi prepuštali lenjosti i nemaru za svoje spasenje. Na Liturgiji se čita Jevanđelje o Strašnom sudu, koje nas podseća da je Gospod ne samo beskonačno milosrdan, nego i beskonačno pravedan, i da On nije samo Otac Koji ljubi, nego istovremeno i pravedni Sudija, koji svakome daje po njegovim delima.
 
Sirna sedmica
 
Posle mesopusne nedelje, kada prestaje jedenje mesa, sledi takozvana „sirna“ sedmica, tokom koje je dozvoljeno da se jede sir, to jest uopšte mleko i mlečni proizvodi, kao i jaja. U sve dane sirne sedmice pevaju se naročita molitvoslovlja koja su za svaki dan navedena u Poenom triodu. Ova sedmica predstavlja neposrednu pripremu za Veliki post, i kao nekakav postepeni prelazak ka njemu, pa se u bogoslužbenim pesmama naziva „predvorjem Božanstvenog pokajanja“, „svetlim pretprazništvom uzdržanja“ i „svetlim uvodom u post“.
U dane sirne sedmice (osim subote) na jutrenju se ne pevaju pesme kanona Osmoglasnika uz one pesme uz koje „dospeva“ Tripjesnec. U sredu i petak na jutrenju peva se i kanon Trioda.
Za sirnu sredu i petak određena je služba koja je nalik velikoposnoj, ali ipak uz neke razlike u odnosu na nju. Na večernju posle „Ninje otpuščaješi“ pevaju se tropari: „Bogorodice Djevo“ „Krestitelju Hristov“ i „Molite za ni“ sa zemnim poklonima, a umesto sugube jektenije: „Pomiluj nas, Bože“ čita se 40 puta „Gospodi, pomiluj“; posle vozglasa jereja „Sij blagosloven“, čita se „Nebesnij Carju“ i proiznosi se molitva prepodobnog Jefrema Sirijskog: „Gospode i Vladiko života moga“ sa 16 poklona; posle poklona, a pre otpusta, čita se Trisveto, „Oče naš“ i „Gospodi, pomiluj“ 12 puta. Posle večernja služi se Veliko povečerje. Ali na njemu nema pevanja, kao u Velikom postu, a posle „Dostojno“ čitaju se isti oni tropari kao i obično na Malom povečerju. Ovo veliko povečerje završava se običnim malim otpustom. Polunoćnica biva sa poklonima. Na jutrenju se umesto „Bog Gospod“ peva „Aliluja“ a zatim se, umesto tropara svetome i bogorodična, pevaju „Trojični glasa“.
Osim tripjesnjeca koji su određeni za svaki dan sirne sedmice, u sredu i petak se pevaju potpuni kanoni, pri čemu se za one pesme za koje postoji tripjesnjec, kanoni Osmoglasnika i Mineja izostavljaju. Pesme Osmoglasnika se izostavljaju sasvim, a pesme Mineja pevaju se sa drugim pesmama toga dana; svaka od njih se sjedinjuje sa prethodnom: treća sa prvom, osma sa šestom, deveta sa sedmom. Posle devete pesme peva se Svetilen Trojičan glasa. Posle čitanja „Blago jest“ umesto jektenije „Pomiluj nas, Bože“, čita se 40 puta „Gospodi, pomiluj“. Posle vozglasa jereja: „Sij blagosloven“ čita se „Nebesnij Carju“ i čini se 16 poklona sa molitvom prepodobnog Jefrema Sirijskog „Gospode i Vladiko“. Časovi se služe, kao i u Velikom postu, sa molitvom prepodobnog Jefrema i velikim poklonima, ali na njima ne udaraju u zvona, nema katizmi i tropari časova se ne pevaju, nego čitaju. Posle devetog časa odmah slede Izobrazitelen, ali ne počinju pevanjem „Blažen“ kao u Velikom postu, nego čitanjem samih izobraziteljnih psalama 102. i 145; „Blaženi“ se čitaju, čita se i Simvol vere. Posle izobraziteljnih služi se obično svakodnevno večernje, ali sa parimijom, a posle sugube jektenije „Pomiluj mja Bože“ slede tri velika poklona, ukoliko sledećeg dana nema nikakvog praznika. U sirnu sredu i petak Liturgija se ne služi. Povečerje na četvrtak i na subotu je malo.
Ako u sirnu sredu ili petak padne praznik Sveta tri Jerarha (30. januar) ili Obretenje glave svetog Jovana Preteče (24. februar), onda se služba ovih praznika prenosi na sirni utorak ili četvrtak. Ali ako padne Sretenje Gospodnje ili hramovni praznik, onda se obavezno služi praznična služba: samo se na kraju večernja, jutrenja i svakog časa čine po tri velika poklona sa molitvom prepodobnog Jefrema Sirijskog.
Sirna subota posvećena je spomenu Svih svetih koji su u isposništvu ili podvigu zasijali. Slično kao što „vojskovođe pred naoružanom i postrojenom vojskom govore o podvizima drevnih junaka i time bodre vojnike, tako i sveti Oci onima koji stupaju u post ukazuju na svete muževe koji su u postu zasijali i uče ih da se post ne sastoji samo u odvajanju od hrane, nego i u obuzdavanju jezika, srca i očiju“ (Sinaksar). Jutrenje se služi sa Velikim slavoslovljem. Na jutrenju biva i druga pesma kanona.
 
Nedelja siropusna
 
Siropusna nedelja, na kojoj se „otpušta sir“, to jest prestaje se sa j edenьem sira, neposredno pre nastupanja Velikog posta, posvećena je spomenu na „Izgnanje Adamovo“. U pesmama ove nedelje spominje se pad naših praroditelja Adama i Eve u greh, čime se pojašnjava neophodnost podviga posta. Adam i Eva su pali kroz neuzdržanje i neposlušnost, i mi sada kroz dobrovolьno primanje podviga uzdržanja i poslušnosti Crkvi na sebe možemo da se podignemo i povratimo rajsko blaženstvo koje su oni izgubili. Na Liturgiji se čita Jevanđelje koje nam sugeriše da praštamo uvrede bližnjima i da postimo ne samo da drugi vide, kao fariseji, nego nelicemerno, radi Boga (Mt. zač. 17).
Stupajući u Veliki post, verujući se, po drevnom hrišćanskom običaju, sećaju pouke Gospodnje o tome u Jevanđelju, i međusobno traže oproštaj. Ovaj čin praštanja obavlja se na kraju večernja. Ovo večernje ima niz specifičnosti. Njegova prva polovina, do večernjeg vhoda, ima praznični karakter i služi se u svetloj, prazničnoj odeždi. Stihira na „Gospodi vozvah“ ima deset: od njih su četiri „pokajne“ – dve iz Osmoglasnika običnog glasa na stihovnje, a dve jutarnje na stihovnje – zatim tri stihire iz Trioda i tri stihire iz Mineja, Slava, I ninje, bogorodičan istoga glasa iz Mineja. Posle večernjeg vhoda i „Svjete Tihij“ posebno umilnim napevom peva se četiri i po puta Veliki prokimen: „Ne otvrati lica Tvojego ot otroka Tvojego, jako skorblju, skoro usliši mja: vonmi duši mojej i izbavi ju“. Posle pevanja prokimena odmah se zatvaraju Carske dveri i čita se „Spodobi, Gospodi, v večer sej“, jerej skida prazničnu odeždu, oblači crni epitrahilj i izlazi na amvon proiznoseći prozbenu jekteniju: „Ispolnim večernjuju molitvu našu Gospodevi“. Služba dalje već nosi velikoposni karakter. Posle „Ninje otpuščaješi“ pevaju se, uz velike poklone, tropari „Bogorodice Djevo“ „Krestitelju Hristov“ i „Molite za ni“. Umesto sugube jektenije čita se 40 puta „Gospodi, pomiluj“ posle vozglasa jereja „Sij blagosloven“ čita se molitva „Nebesnij Carju“ i zatim molitva prepodobnog Jefrema Sirijskog „Gospode i Vladiko života moga“ uz tri zemna poklona. Odmah posle toga sledi otpust. Umesto običnog otpusta prihvaćeno je da se čita molitva: „Vladiko mnogomilostivi“, kako se obično čita tokom čitavog Velikog posta na kraju Velikog povečerja „nama koji smo se bacili na zemlju“ ničice. Posle ove molitve obično se proiznosi odgovarajuća beseda o praštanju uvreda, nakon čega jerej koji služi, a u sabornim crkvama arhijerej, poklonivši se ničice, traži od verujućih oproštaj, a potom mu svi prilaze i uz zemni poklon traže oproštaj od njega, klanjajući se i celivajući ikone i krst koji drži sveštenoslužitelj, da bi zatim stali u red i uz zemne poklone tražili oproštaj jedni od drugih. „Dan praštanja – kakav je to velik nebeski dan Božiji“ veli svetitelj Teofan Zatvornik. „Kad bismo ga svi iskoristili kako treba – nastavlja on – današnji dan bi od hrišćanskih zajednica načinio rajske zajednice, i zemlja bi se slila sa nebom…“ („Misli za svaki dan u godini“).
Ovaj dan je naročito dirljivo i umilno proticao u drevnim manastirima. U svetoj Zemlji mnogi podvižnici su posle toga odlazili da čitav Veliki post provedu u pustinji, a u svoj manastir bi se vratili tek za Lazarevu subotu. Mnogi ne bi ni doživeli povratak. Upravo radi takvih bilo je prihvaćeno da se prilikom ovog dirljivog obreda međusobnog praštanja pevaju stihire Vaskrsa: „Da voskresnet Bog“ („Neka vaskrsne Bog“) i „Pasha Svjaščenaja nam dnjes pokazasja“ („Pasha sveštena, danas nam se pokaza“). Pevanje ovih pesama i dalje je uobičajeno u mnogim manastirima. Ono bodri slabost ljudi, koji kao da strahuju pred dugim danima strogog posta, i dovodi nas do same granice svetlog slavlja praznika Vaskrsenja Hristovog.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *