LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POJMOVNIK PRAVOSLAVNOG BOGOSLUŽENJA.
 
2. O BOGOSLUŽENJU
 
Usled tesne veze između duha i tela, čovek ne može da spolja ne izražava pokrete svoga duha. Kao što telo deluje na dušu, predajući joj posredstvom organa spoljašnjih čula određene utiske, upravo tako i duh proizvodi izvesne pokrete u telu. Religiozno osećanje čoveka, kao i sve druge njegove misli, osećanja i doživljaji, ne mogu a da se ne pokažu spolja. Ukupnost svih spoljašnjih manifestacija i dejstava kojima se izražava unutrašnje religiozno raspoloženje duše, obrazuje ono što se naziva „bogosluženjem“ ili „kultom“. Stoga bogosluženje, ili kult, u ovom ili onom obliku, predstavlja neizbežno svojstvo svake religije: u njemu se ona projavljuje ili izražava, baš kao što duša pokazuje svoj život kroz telo. Na taj način bogosluženje je spoljašnji izraz religiozne vere kroz molitve, žrtve i obrede.
 
Poreklo bogosluženja
 
Kao spoljašnji izraz unutrašnje ustremljenosti čoveka prema Bogu, bogosluženje potiče iz vremena kada je čovek prvi put saznao za Boga. A za Boga je saznao onda kada mu se On, nakon stvaranja čoveka, javio u raju – kada mu je dao prve zapovesti o tome da ne jede plodove sa drveta poznanja dobra i zla (Post. 2,17), da u sedmi dan odmara od svojih poslova (Post. 2,3) i kada je blagoslovio bračni savez (Post. 1,28).
Ovo prvobitno bogosluženje praroditelja u raju nije se sastojalo od nekakvih određenih crkvenih bogoslužbenih činova, kao u današnje vreme, nego u slobodnom izlivanju blagodatnih osećanja pred Bogom, kao pred svojim Tvorcem i Promisliteljem. Ujedno, zapovest o sedmom danu i o uzdržavanju od zabranjenog drveta, predstavljala je već utemeljenje određenih bogoslužbenih ustanova. To je bio početak naših praznika i postova. A u Božijem blagosiljanju bračnog saveza Adama i Eve ne možemo da ne vidimo ustanovljenje Svete Tajne braka.
Posle pada prvih ljudi u greh i njihovog isterivanja iz raja, prvobitno bogosluženje se dalje razvija kroz ustanovljenje obreda žrtvoprinošenja. Postojale su dve vrste takvih žrtvoprinošenja: ona koja su obavljana u svečanim i radosnim prilikama, kao izraz blagodarnosti Bogu za dobročinstva dobijena od Njega, a zatim i kada je trebalo tražiti pomoć od Boga, ili Ga umoliti za oproštaj učinjenih grehova.
Žrtvoprinošenje je trebalo stalno da podseća ljude na njihovu krivicu pred Bogom, na prvorodni greh koji ih je opterećivao, i na to da Bog može da čuje i primi njihove molitve samo zbog one žrtve koju će za iskupljenje njihovih grehova kasnije da prinese „seme ženino“, obećano od Boga još u raju, to jest Spasitelj sveta, Mesija-Hristos, Koji treba da dođe u svet i iskupi ljudski rod. Na taj način, bogosluženje je za izabrani narod imalo umilostivljujuću snagu, i to ne samo po sebi, nego zato što je predstavljalo prasliku one žrtve koju je jednom trebalo da prinese Bogočovek, Gospod naš Isus Hristos, raspet na krstu za grehe čitavog sveta. U doba praotaca, od Adama do Mojsija, bogosluženje je obavljano u porodicama ovih praotaca. Obavljale su ga glave porodica, sami patrijarsi, a mesto i vreme obavljanja određivali su prema sopstvenom nahođenju. Od vremena Mojsija, kada se izabrani narod Božiji, starozavetni Izrailj, koji je čuvao istinsku veru u Jednog Boga, umnožio po broju, bogosluženje su u ime čitavog naroda počela da obavljaju naročito za to postavljena lica, koja su nazivana prvosveštenicima, sveštenicima ili levitima, kako o tome saopštava knjiga Izlaska, a zatim i Levitska knjiga. Čin starozavetnog bogosluženja kod naroda Božijeg, bio je veoma detaljno propisan u obrednom zakonu, datom preko Mojsija. Po zapovesti Samog Boga, prorok Mojsije je za obavljanje bogosluženja tačno odredio i mesto („skinija zaveta“), i vreme (praznici i postovi), i sveštena lica, i same oblike tog bogosluženja. U vreme cara Solomona umesto prenosivog hrama-skinije u Jerusalimu je podignut stalni i velelepni hram koji je u Starom Zavetu bio jedino mesto na kome je obavljano bogosluženje istinitom Bogu.
Zakonom propisano starozavetno bogosluženje uoči Spasiteljevog dolaska delilo se na dva vida: na hramovno bogosluženje i bogosluženje u sinagogama. Prvo je obavljano u hramu i sastojalo se iz čitanja dekaloga i nekih drugih izabranih mesta starozavetnog Svetog Pisma, prinošenja žrtava i pojanja. Ali osim hrama, od Jezdrinog vremena počeli su da podižu i sinagoge, za kojima su posebnu potrebu osećali oni Judejci koji su bili uskraćeni za učešće u hramovnom bogosluženju, a nisu želeli da ostanu bez zajedničkog poučavanja u veri. Judejci su se u sinagogi sastajali subotom, radi molitve, pojanja i čitanja Svetog Pisma, a isto tako i radi prevođenja i objašnjavanja bogosluženja onima koji su bili rođeni u ropstvu, pa nisu dobro poznavali svešteni jezik.
Sa dolaskom u svet Mesije, Hrista Spasitelja, Koji je Sebe prineo na žrtvu za grehe čitavog sveta, starozavetno bogosluženje izgubilo je svaki značaj, pa ga zamenjuje novozavetno, u čiji je temelj ušla najveća Sveta Tajna Tela i Krvi Hristove, koju je na Tajnoj Večeri ustanovio sam Gospod Isus Hristos i koja nosi naziv Sveta Evharistija, ili Tajna blagodarenje (Ευχαριστία na grčkom znači „blagodarenje“). To je Beskrvna Žrtva koja je zamenila starozavetne krvne žrtve – telad i jaganjce, budući da su ovi predstavljali samo prasliku Jedine Velike Žrtve, Jagnjeta Božijeg, Koje uzima na sebe grehe sveta. Sam Gospod Isus Hristos zapovedio je Svojim sledbenicima da savršavaju Svete Tajne koje je On ustanovio (Lk. 22,19; Mt. 28,19), da obavljaju pojedinačnu i zajedničku molitvu (Mt. 6,5-13; Mt. 18,19-20), da svuda po svetu propovedaju Njegovo Božansko jevanđelsko učenje (Mt. 28,19-20; Mk. 16,15).
Novozavetno hrišćansko bogosluženje se i sastojalo iz takvog savršavanja Svetih Tajni, molitvoslovlja i propovedi Jevanđelja. Njegov sastav i karakter u potpunosti su odredili sveti apostoli. Kao što se vidi iz knjige Dela apostolskih, još u njihovo vreme počela su da se pojavljuju posebna mesta za molitvene skupove verujućih, koja su se na grčkom nazivala „crkvama“ (εκκλησία), jer su se u njima sastajali članovi Crkve. Tako je Crkva, kao sabranje verujućih, objedinjenih u jedan organizam Tela Hristovog, dala svoje ime mestu na kome su ta sabranja odvijala. Kao što su u Starom Zavetu, počev od Mojsijevog vremena, bogosluženja obavljala određena i za to postavljena lica, prvosveštenici, sveštenici i leviti, tako su ih i u Novom Zavetu obavljali posebni sveštenoslužitelji, postavljeni kroz polaganje ruku apostola: episkopi, prezviteri i đakoni. U knjizi Dela apostolskih, kao i u apostolskim Poslanicama, pronalazimo jasne dokaze da sva tri osnovna stepena sveštenstva u novozavetnoj Crkvi vode poreklo od samih svetih apostola.
Posle svetih apostola bogosluženje je nastavilo da se razvija i dopunjava sve novim i novim molitvoslovljima i sveštenim pesmama, duboko poučnim po svome sadržaju. Konačno uspostavljanje određenog poretka i jednoobraznosti u hrišćanskom bogosluženju, izveli su apostolski naslednici, shodno zapovesti koja im je bila data: a sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor. 14,40).
Dakle u današnje vreme bogosluženje Pravoslavne Crkve čine ona molitvoslovlja i sveštene radnje, kojima pravoslavni hrišćani izražavaju Bogu svoja osećanja vere, nade i ljubavi, i posredstvom kojih ulaze u svetotajinsko opštenje sa Njim, dobijajući od Njega blagodatne sile za sveti i bogougodan život, dostojan istinskog hrišćanina.
 
Razvitak pravoslavnog bogosluženja
 
Novozavetna hrišćanska religija, zbog tesne veze sa starozavetnom, zadržala je pojedine forme i mnogo šta od sadržaja starozavetnog bogosluženja. Starozavetni jerusalimski hram, u koji je na sve velike starozavetne praznike dolazio Sam Hristos Spasitelj sa svetim apostolima, u početku je predstavljao sveto mesto i za prve hrišćane. Starozavetne sveštene knjige bile su prihvaćene u hrišćanskom zajedničkom bogosluženju, dok su prve sveštene pesmehrišćanske Crkve bili isti oni molitveni psalmi koji su imali tako široku upotrebu u starozavetnom bogosluženju. Bez obzira na to što je čisto hrišćansko pesništvo sve više napredovalo, ti psalmi nikada nisu izgubili svoj značaj u hrišćanskom bogosluženju, u kome se koriste sve do danas. Časovi za molitvu i praznični dani Starog Zaveta ostali su sveti i za hrišćane u Novom Zavetu. Sve što su hrišćani primili od starozavetne Crkve, dobilo je samo novi smisao i posebno značenje, saglasno duhu novog hrišćanskog učenja. To je u potpunoj saglasnosti sa rečima Hrista Spasitelja, da On nije došao da ukine zakon, nego da ga ispuni, da mu da nov, uzvišeniji i dublji smisao. Posećujući jerusalimski hram, već i sami apostoli, a zajedno sa njima i prvi hrišćani, počeli su ujedno da se sastaju i po kućama, radi „lomljenja hleba“ to jest, radi već čisto hrišćanskog bogosluženja, u čijem je centru stajala Evharistija. Ipak, istorijske okolnosti primorale su prve hrišćane da se prilično rano potpuno i u svemu odvoje od starozavetnog hrama i sinagoge. Sedamdesete godine Rimljani su razorili jerusalimski hram, nakon čega je starozavetno bogosluženje sa svojim prinošenjem žrtava prekinuto. A u sinagogama – koje kod Jevreja nisu bile mesta za bogosluženje u pravom smislu te reči (jer se bogosluženje moglo obavljati jedino u jerusalimskom hramu), nego samo mesta za molitvene skupove i poučavanje – uskoro je preovladalo takvo neprijateljstvo prema hrišćanstvu, da su čak i judeohrišćani prestali da ih posećuju. To je sasvim jasno. Hrišćanstvo je, kao nova, čisto duhovna i savršena vera, a ujedno i univerzalna u smislu vremena i nacionalnosti, prirodno, moralo da izgradi nove oblike bogosluženja, i nije moglo da se ograniči samo na starozavetne sveštene knjige i psalme.
Arhimandrit Gavrilo dobro i detaljno ukazuje na to da je „početak i temelj zajedničkog hrišćanskog bogosluženja postavio Sam Isus Hristos, delimično Svojim primerom, a delimično zapovestima. Izvršavajući Svoje Božanstveno služenje na zemlji, On ustrojava Novozavetnu Crkvu (Mt. 16,18-19; 18,17-20; 28,20), bira za nju apostole, a preko njih i naslednike njihove službe, pastire i učitelje (Jn. 15,16; 20,21; Ef. 4,11-14; 1.Kor. 4,1). Učeći verujuće da se klanjaju Bogu u Duhu i istini, On pre svega Sam pokazuje primer bogosluženja koje uspostavlja. Dalje, obećava da će biti sa verujućima tamo gde su dva ili tri sabrana u ime Njegovo (Mt. 18,20) i da će ostati sa njima u sve dane do svršetka veka (Mt. 28,20). On Sam se moli, ponekad i svu noć (Lk. 6,12; Mt. 14,23), pomoću spoljašnjih, vidljivih gestova kao što su podizanje Svojih očiju ka nebu (Jn. 17,1), klečanje na kolenima (Lk. 22,41-45), i padanje ničice (Mt. 26,39). On i druge podstiče na molitvu, ukazujući na nju kao na blagodatno sredstvo (Mt. 21,22; Lk. 22,40; Jn. 14,13; 15,7); deli je na zajedničku (Mt. 18,19-20) i domaću (Mt. 6,6); uči Svoje sledbenike samoj molitvi (Mt. 6,9) i upozorava Svoje učenike na zloupotrebe prilikom molitve i ukazivanja poštovanja Bogu (Jn. 4,23-24; 2.Kor. 3,17; Mt. 6,7-8).
Dalje, On objavljuje Svoje novo učenje Jevanđelja kroz živu reč, kroz propoved i zapoveda Svojim učenicima da to učenje propovedaju svim narodima (Mt. 28,19; Mk. 16,15); On daje blagoslov (Lk. 24,51; Mk. 6,7), polaže ruke (Mt. 19,13-15) i, na kraju, štiti svetost i dostojanstvo doma Božijeg (Mt. 21,13; Mk. 11, 15). A da bi ljudima koji su poverovali u Njega predao Božansku blagodat, On ustanovljuje Svete Tajne, zapovedajući krštenje onih koji dolaze u Njegovu Crkvu (Mt. 28,19); On poverava učenicima da, silom vlasti koja im je data, opraštaju i zadržavaju grehe ljudi (Jn. 20,22-23); zapoveda im da među Svetim Tajnama za Njegov spomen posebno savršavaju Evharistiju, kao sliku golgotske krsne žrtve (Lk. 22,19). Naučivši se od svog Božanskog Učitelja novozavetnoj službi, bez obzira na to što je njihova glavna obaveza bila propoved reči Božije (Dap. 6,2), apostoli su prilično jasno i detaljno odredili sam čin spoljašnjeg bogosluženja. Tako se već u njihovim poslanicama ukazuje na neke karakteristike spoljašnjeg bogosluženja (1.Kor. 11,23; 14,40), iako su one čuvane najvećim delom u praksi Crkve. Naslednici apostola, pastiri i učitelji Crkve, sačuvali su apostolske odredbe u vezi sa bogosluženjem i na osnovu njih su, u vreme mira nakon užasnih gonjenja, na Vaseljenskim i pomesnim saborima, do detalja pismeno odredili celokupan postojani i jednoobrazni čin bogosluženja koji Crkva čuva do danas“.[1]
Prema odluci Apostolskog sabora u Jerusalimu (D. Ap. 15), u Novom Zavetu je ukinut Mojsijev obredni zakon: ne može biti krvnih žrtava jer je već prinesena Velika Žrtva za ispravljanje grehova čitavog sveta; nema više kolena Levijevog za sveštenstvo, jer su u Novom Zavetu svi ljudi, iskupljeni Krvlju Hristovom, postali ravni među sobom: sveštenstvo je svima jednako dostupno; nema ni izabranog naroda Božijeg, jer su svi narodi jednako prizvani u Mesijino Carstvo, koje se otkrilo kroz stradanja Hristova. Mesto za služenje Bogu nije samo u Jerusalimu, nego svuda. Vreme služenja Bogu je svagda i neprestano. U centar hrišćanskog bogosluženja staje Hristos Iskupitelj sa čitavim Svojim zemaljskim životom, spasonosnim za ljudski rod. Stoga i sve što je pozajmljeno iz starozavetnog bogosluženja biva prožeto novim, čisto hrišćanskim duhom. Takva su sva molitvoslovlja, pesme, čitanja i obredi hrišćanskog bogosluženja. Njihova osnovna ideja je spasenje u Hristu. Stoga je centralna tačka hrišćanskog bogosluženja postala evharistija – žrtva hvale i blagodarenja za Krsnu Žrtvu Hristovu.
Veoma je malo svedočanstava ostalo o tome kako je savršavano hrišćansko bogosluženje u prva tri veka, u epohi ljutih gonjenja od strane neznabožaca. Stalnih hramova tada nije moglo da bude. Radi bogosluženja hrišćani su se sastajali u privatnim kućama ili u katakombama – podzemnim hodnicima koji su služili kao grobnice. Poznato je da su prvi hrišćani u katakombama održavali molitvena bdenja tokom čitave noći, od večeri do jutra, naročito uoči nedeljnih dana i velikih praznika, a takođe i u dane spomena mučenika koji su postradali za Hrista, s tim što su ova bdenja obično održavana upravo na grobovima mučenika, a završavala su se Evharistijom. Već u tom drevnom periodu postojali su određeni bogoslužbeni činovi. Jevsevije i Jeronim spominju Justinovu knjigu „Psaltir“ – „Pojac“ koja je sadržala crkvene pesme. Ipolit, episkop Ostijski, koji se upokojio oko 250. godine, ostavio je za sobom knjigu u kojoj izlaže apostolsko predanje u vezi sa činom postavljanja čteca, ipođakona, đakona, prezvitera i episkopa, kao i u vezi sa molitvama ili kratkim činom bogosluženja i spominjanja umrlih. Za molitve se kaže da ih treba obavljati ujutro, u treći, šesti i deveti čas, uveče i u vreme kada se oglašavaju petlovi. Ako verni ne mogu da se saberu ne molitvu, neka svako peva, čita ili se moli kod svoje kuće. Ovo je svakako pretpostavljalo postojanje odgovarajućih bogoslužbenih knjiga.
 
Crkveni pesnici
 
Procvat hrišćanskog bogosluženja započinje u četvrtom veku, nakon prestanka gonjenja. Pojavljuje se čitav niz velikih crkvenih pesnika, sastavljača dubokih, nadahnutih molitvoslovlja, pa i čitavih bogoslužbenih činova, koji sada već dobijaju strogo određenu formu i jednoobrazan sadržaj za svako mesto.
Među licima koja su obogatila i ukrasila naše bogosluženje posebno treba da se istaknu imena sledećih crkvenih pesnika:
Sveti Vasilije Veliki (+379) i sveti Jovan Zlatoust (+407) na Istoku, a sveti Amvrosije Mediolanski (339-397) na Zapadu. Oni su sastavili, svako za svoju Crkvu, čin Božanstvene liturgije. Osim toga, sveti Vasilije Veliki je utvrdio dnevne službe i večernju službu na dan Pedesetnice, dopunivši ih molitvama koje je sam sastavio, dok je sveti Jovan Zlatoust u svenoćna bdenja uveo litije. Sveti Amvrosije je na Zapadu uveo antifono pojanje, po uzoru na to kako je ono upotrebljavano na Istoku.
Sveti Grigorije Bogoslov (+ 391) je dosta pisao protiv arijanaca; od njega su ostale ne samo poslanice i besede, nego i brojna pesnička dela. U njegovim poemama nalazi se puno izraza koje su potom, na ovaj ili onaj način, koristili drugi crkveni pesnici, posebno prepodobni Jovan Damaskin, koji je mnogo toga iskoristio za Pashalni kanon i stihire.
Prepodobni Jefrem Sirijski (323-378) podvizavao se u Siriji, u Edeskoj oblasti. Njemu se pripisuju mnoge himne za praznik Roždestva Hristovog, u čast Presvete Bogorodice, u čast Crkve Hristove i za druge prilike.[2] Ove himne Sirijci poju još i danas.
Sveti Kiril Aleksandrijski (+444) je sastavio i uveo čin Carskih časova na Veliki Petak. Takođe, neki mu pripisuju sastavljanje pesme „Bogorodice Djevo, raduj se…“.
Car Justinijan (527-565) je po predanju autor pesme „Jedinorodni Sine i Reči Božija…“ koja se peva na Božanstvenoj liturgiji.
Sveti Anatolije, patrijarh Konstantinopoljski (+458), sastavio je vaskrsne stihire.[3]
Prepodobni Roman Slatkopojac (kraj petog veka) sastavio je, kako neki smatraju, više od hiljadu kondaka i ikosa. Dubinom i uzvišenošću svoga jezika on prevazilazi sve druge grčke pesnike. Vizantijska crkvena poezija u njemu je dostigla svoje savršenstvo. Njegovi kondaci na praznike i svetima kasnije su počeli da ustupaju mesto novoj pesničkoj formi, kanonima, koji su postepeno istisnuli kondake prepodobnog Romana.
Prepodobni Sava Osvećeni (+532), osnivač slavne Palestinske lavre, sastavio je prvi bogoslužbeni Ustav („Tipik“), koji je poznat pod imenom „Jerusalimski“ i na Istoku je široko rasprostranjen.
Patrijarh Sergije Konstantinopoljski – njemu se pripisuje sastavljanje akatista Majci Božijoj (oko 626. godine). Međutim, neki osporavaju njegovo autorstvo, što očigledno predstavlja, kako primećuje arhimandrit Kiprijan (Kern), više rezultat odbijanja da se za autora tako značajnog pravoslavnog dela prihvati patrijarh koji se iskompromitovao zaštitom monotelitske jeresi, nego nekakvih ozbiljnih naučno-kritičkih istraživanja (str. 76). Drugi smatraju da je autor akatista đakon Georgije Pisida, koji je živeo u vreme patrijarha Sergija i odlikovao se izuzetnim pesničkim darom.
Sveti Sofronije, patrijarh Jerusalimski (+638) sastavio je značajan deo Trioda i čin Carskih časova na Božić; on je konačno uobličio čin velikog osvećenja vode koje se obavlja u navečerje Bogojavljenja, a zbog uvođenja mnogih novih pesama u bogosluženje, pregledao je i ispravio Ustav svetog Save Osvećenog.
Sveti Andrej, arhiepiskop Kritski (+713) sastavio je veliki Pokajni kanon koji se peva i čita prve i pete sedmice Velikog posta. Napisao je i mnoge druge kanone i pesme. Potekao je iz obitelji prepodobnog Save Osvećenog.
Prepodobni Jovan Damaskin (675-750), veoma plodan i čuven pesnik, sastavio je pashalni i božićni kanon, mnoge druge kanone, pesme Oktoiha, nadgrobne pesme, jutarnje antifone, mesecoslov, pregledao je Ustav svetog Sofronija i ponovo ga redigovao.
Sveti Kozma, episkop Majumski (700-760), bio je prijatelj prepodobnog Jovana Damaskina, čiji su ga roditelji uzeli kao siroče i vaspitali zajedno sa svojim sinom. Njih dvojica su se zajedno podvizavali u manastiru svetog Save. Sveti Kozma je sastavio mnoge kanone za praznične dane,[4] tripjesnece za četiri dana Strasne sedmice, kao i pesmu ,Časniju od heruvima“, a zajedno sa Damaskinom učestvovao je u sastavljanju Oktoiha. Takođe, sastavio je kanone na Uspenje Presvete Bogorodice, Roždestvo Hristovo, Bogojavljenje, Sretenje, Pedesetnicu, Preobraženje, Vozdviženje Časnog Krsta i Ulazak Gospodnji u Jerusalim.
Prepodobni Teodor (759-826) i njegov brat Josif (1- 825), arhiepiskop Solunski, Studiti, obojica ispovednici za svete ikone. Sabrali su sve pesme Velikog Posta koje su dotle postojale, dodavši tripjesnece, četveropjesnece, stihire i tropare koje su sami sastavili, pa su tako sastavili čitavu knjigu koja je dobila naziv Triod Posni. Prepodobni Teodor je osim toga napisao i naročiti bogoslužbeni Tipik za svoj manastir, koji je posle prihvaćen u ruskim crkvama i manastirima, postavši jednako poznat i jednako često upotrebljavan kao i Jerusalimski tipik prepodobnog Save Osvećenog.
Prepodobni Teofan Načertani (+843), ispovednik, mitropolit Nikejski. Bio je prozvan „Načertani“ zato što su mu ikonoborci, mučeći ga, istetovirali na licu bogohulne reči zbog njegove nepokolebljivosti u zaštiti ikonopoštovanja. Njemu pripada preko 100 kanona, među kojima su najpoznatiji: Kanon na opelu, na Prepolovljenje Pedesetnice, u čast Duh Svetoga na drugi dan Trojice, na nedelju Pravoslavlja, deo kanona Lazareve subote i mnogi drugi kanoni i stihire u čast raznih svetih.
Prepodobni Josif Pesmopisac (810-886) može se smatrati za jednoga od najplodnijih crkvenih pesnika. On je sastavio kanone za nepraznične [radne] dane tokom sedmice u Oktoihu, kao i za drute dane spominjanja svetih. Pripisuje mu se ukupno 175 kanona, 30 tripjesneca, 6 četveropjesneca, sve ukupno 211 crkvenih pesama. Trudom prepodobnih Josifa i Teofana Načertanog sastavljeno je mnoštvo kanona koji su dopunili Damaskinov Oktoih, čime je on doveden u savremeno stanje.
Sveti Jovan, episkop Evhaitski (+ 1100) sastavio je mnoge kanone, među kojima poznati kanon Isusu Sladčajšem i kanon Anđelu Čuvaru, a takođe i dopunu Mineja.
Sve ove crkvene pesme i molitve prvobitno su bile napisane na grčkom jeziku, koji je bio u opštoj upotrebi na ondašnjem hrišćanskom Istoku i u Vizantijskom carstvu.
Prevođenje svih ovih pesama i molitava sa grčkog na slovenski jezik započela su sveta ravnoapostolna braća Kirilo i Metodije, prosvetitelji Slovena. Taj prevod se kod nas do danas upotrebljava u crkvama. Nakon što je Rusija primila hrišćanstvo 988. godine i dobila svoje ugodnike Božije, oni su počeli da na crkvenoslovenskom jeziku sastavljaju sopstvene hvalebne pesme i molitvoslovlja, čime je još više obogaćeno bogosluženje koje smo primili od Grka. U Rusiji su sastavljani i čitavi bogoslužbeni činovi u spomen na čisto ruske nacionalne praznike, ili na čudotvorne ikone koje su se u različitim periodima pojavljivale.
 
Značaj pravoslavnog bogosluženja
 
Ovaj značaj izuzetno je velik. Naše pravoslavno bogosluženje i obrazuje verujuće, i poučava ih, i duhovno ih vaspitava, pružajući im najbogatiju duhovnu hranu, kako za um, tako i za srca. Godišnji krug našeg bogosluženja izlaže nam, kroz žive slike i pouke, gotovo celokupnu biblijsku istoriju, kako starozavetnu, tako posebno i novozavetnu, a takođe i istoriju Crkve, kako opštu, tako i posebno rusku. Tu se otkriva dogmatsko učenje Crkve koje u dušu uliva pobožno poštovanje pred uzvišenošću Tvorca, tu se daju duhovne lekcije istinskog hrišćanskog života koje očišćuju i uzvisuju srce, i to kroz slike i primere svetih ugodnika Božijih čiji spomen sveta Crkva svakodnevno proslavlja. Kako sam po sebi čitav unutrašnji izgled i uređenje našeg pravoslavnog hrama, tako i bogosluženje koje se u njemu odvija živo podseća one koji se mole na „gornji svet“ ka kome su prizvani svi hrišćani. Naše bogosluženje predstavlja istinsku „školu pobožnosti“ koja dušu potpuno odnosi iz ovog grešnog sveta, prenoseći je u carstvo Duha. „Zaista, hram je zemaljsko nebo – kaže najveći pastir našeg vremena sveti Jovan Kronštatski – jer gde je Presto Božiji, gde se savršavaju strašne Svete Tajne, gde anđeli služe sa ljudima, gde se neprestano slavoslovi Svedržitelj, tamo je istinsko nebo“. Ko pažljivo sluša bogosluženje, ko svesno učestvuje u njemu svojim umom i srcem, taj ne može da ne oseti svu silu moćnog poziva Crkve na svetost, koja po rečima Samog Gospoda predstavlja ideal hrišćanskog života. Kroz svoje bogosluženje sveta Crkva nas podstiče da se odvojimo od privezanosti za sve što je zemaljsko i pretvara nas u one „zemaljske anđele“ i „nebeske ljude“ koje opeva u svojim troparima, kondacima, stihirama i kanonima.
Bogosluženje ima veliku moć preporađanja, i u tome se sastoji njegov značaj, koji se ničim ne može zameniti. Neki pak oblici bogosluženja, koji se nazivaju „Svetim Tajnama“, od posebnog su značaja za čoveka koji ih prima, jer mu daju naročitu blagodatnu silu.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Rukovodstvo po Liturgike“ arhim. Gavrila. Tverь, 1886, str. 14
  2. Napisao je i mnoge molitve, od kojih je najpoznatija ona uz Časni Post: „Gospode i Vladiko života moga“.
  3. Neki naučnici smatraju da stihire koje se označavaju kao „Anatolijeve“ uopšte nisu njegove, nego „istočne“, jer su bile prihvaćene u istočnim tipicima. U vreme patrijarha Anatolija takvih pesama još nije bilo („Liturgika“ arhimandrita Kiprijana, str. 72).
  4. Naročitom lepotom i dubinom odlikuju se njegovi kanoni na Lazarevu subotu i Strasnu sedmicu.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *