LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
BOŽANSTVENA LITURGIJA.
 
4. LITURGIJA SVETOG JOVANA ZLATOUSTA. LITURGIJA OGLAŠENIH
 
Drugi deo Liturgije, koji se već savršava javno pred narodom prisutnim u hramu, naziva se „liturgijom oglašenih“, pošto je na njemu bilo dozvoljeno prisustvo „oglašenih“ to jest onih koji su se tek pripremali za primanje Hristove vere, ali još uvek nisu bili kršteni. Završivši kađenje, đakon zajedno sa sveštenikom staje pred Presto. Obojica se klanjaju tri puta i mole da im sviše bude poslata blagodat Duha Svetoga za dostojno obavljanje veličanstvene službe. Podigavši ruke uvis, sveštenik čita „Care Nebesni“, dok đakon stoji desno od njega, sa podignutim orarom. Sveštenik se zatim oseni krenim znamenjem i pokloni se, pa isto tako dva puta čita pesmu koju su pevali anđeli prilikom Roždestva Hristovog: „Slava na visinama Bogu…“ i na kraju, treći put „Gospode, otvori usne moje…“ Nakon toga sveštenik celiva Jevanđelje, a đakon sveti Presto. Potom se đakon tri puta obraća svešteniku, podsećajući ga da je nastupio trenutak za započinjanje sveštenodejstva i tražeći blagoslov za sebe. Kada dobije blagoslov, đakon izlazi kroz severne dveri oltara na amvon, staje napram Carskih dveri i tri puta govori u sebi klanjajući se: „Gospode, otvori usne moje…“ a zatim vozglašava: „Blagoslovi, vladiko“.
Sveštenik započinje Liturgiju svečanim proslavljanjem blagodatnog carstva Svete Trojice, ukazujući time da Evharistija otvara ulaz u ovo carstvo: „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova“. Pojci pevaju: „Amin“. Istim svečanim vozglasom započinju još samo Svete Tajne Krštenja i Venčanja, što ukazuje na njihovu vezu sa Liturgijom u starini. Na Istoku je uobičajeno da se pri tom vozglasu skidaju klobuci i kamilavke. Proiznoseći ovaj vozglas, sveštenik podiže prestono Jevanđelje, čini njime znak kreta nad antiminsom i nakon što ga celiva, polaže ga na pređašnje mesto. Dalje se Liturgija oglašenih sastoji od smenjivanja jektenija, pevanja uglavnom psalama, i čitanja Apostola i Jevanđelja. Njen opšti karakter je didaktički, poučni, dok Liturgija vernih ima svetotajinski, mistični karakter. U starini, osim Apostola i Jevanđelja, na Liturgiji oglašenih čitane su još i starozavetne knjige, ali ovo je postepeno izašlo iz upotrebe: parimeji sa sada na Liturgiji čitaju samo onda kada se ona, u određene dane tokom godine, spaja sa večernjem koje joj prethodi. Druga karakteristična crta Liturgije oglašenih, u poređenju sa Liturgijom vernih, jeste ta, da se ona odlikuje većom promenljivošću svoga sadržaja: u njen sastav ulaze antifoni, tropari, kondaci, čitanje Apostola i Jevanđelja, i još neke pesme i molitvoslovlja – dakle, sastavni delovi koji nisu uvek isti, nego se menjaju u zavisnosti od praznika i dana u koji se Liturgija savršava.
Posle početnog vozglasa sledi velika (ili „mirna“) jektenija, kojoj se ponekad, u zavisnosti od ove ili one potrebe, dodaju posebne prozbe (i to obično posle molitve „za one koji plove“). Ova jektenija završava se tajnom molitvom sveštenika, koja nosi naziv „Molitva Prvog antifona“, i vozglasom sveštenika: „Jer Tebi priliči svaka slava…“ Zatim slede tri antifona, odnosno dva izobrazitelьna psalma i „blažena“, međusobno razdvojeni dvema malim jektenijama, na Čijem se kraju čitaju tajne molitve, koje nose naziv „Molitva drugog antifona“ i „Molitva trećeg antifona“. Prva mala jektenija završava se vozglasom sveštenika: „Jer je Tvoja moć, i Tvoje je Carstvo, i sila, i slava…“ a druga: „Jer si blag i čovekoljubiv Bog…“ Antifonima na Liturgiji i tome kada se koji antifon peva posvećena je posebna glava Tipika (gl. 21).
U sve obične dane, kada nema nikakvog praznika, pevaju se takozvani „svakodnevni antifoni“, koji počinju rečima: prvi – „Dobro je ispovedati se Gospodu…“ sa pripevima: „Molitvama Bogorodice, Spase, spasi nas“; drugi – „Gospod se zacari, u lepotu se obuče…“ sa pripevima: „Molitvama svetih Tvojih, Spase, spasi nas“; i treći – „Hodite, obradujmo se Gospodu…“ sa pripevom: „Spasi nas, Sine Božiji, divni u svetima, nas koji Ti pevamo: Aliluja“.
U dane šestiričnih praznika, praznika sa slavoslovljem, polijelejem i bdenijem, uključujući i dvanaest Bogorodičinih praznika, pevaju se takozvana takozvana „Izobraziteljna“ i „Blaženstva“, to jest: 1. Psalam 102: „Blagoslovi, dušo moja, Gospoda“, 2. Psalam 145: „Hvali, dušo moja, Gospoda“ i 3. Zapovesti Blaženstva, koje počinju molitvom blagorazumnog razbojnika: „U Carstvu Tvome pomeni nas, Gospode“, uz dodatak tropara. Ovi tropari štampaju se u Osmoglasniku i nose tehnički naziv „Blaženi“, pri čemu se ukazuje posle koje zapovesti blaženstva počinje njihovo pevanje: „Blaženi na 6, ili na 8“. U Osmoglasniku to su posebni tropari, no u Mineju posebnih tropara nema, već se pozajmljuju postojeći, pri čemu se na odgovarajućem mestu uvek kaže odakle tačno treba uzeti ove tropare.
Na dvanaest Gospodnjih praznika: Roždestvo Hristovo, Bogojavljenje, Preobraženje, Ulazak Gospodnji u Jerusalim, Vaskrs, Vaznesenje, Pedesetnicu i Vozdviženje Časnog Krsta pevaju se naročiti praznični antifoni u vidu stihova iz psalama koji sadrže proroštva ili nagoveštaje o datom prazniku. Pri tome je prvom antifonu pripev uvek: „Molitvama Bogorodice, Spase, spasi nas“, drugom: „Spasi nas, Sine Božiji, rođeni od Djeve, ili: preobraženi na gori, ili: telom raspeti – nas koji Ti pevamo: Aliluja“. Treći antifon predstavljaju stihovi iz psalama koji se smenjuju sa pevanjem prazničnog tropara.
U svim gore navedenim slučajevima posle prvog antifona, na „Slava, i ninje“ uvek se peva svečana himna Vaploćenom Sinu Božijem, koju je po predanju sastavio car Justinijan: „Jedinorodni Sine i Reči Božija, besmrtan si, a izvoleo si da se radi našeg spasenja vaplotiš od Svete Bogorodice i Prisnodjeve Marije, i nepromenljivo postao si čovek; bio si raspet, Hriste Bože, smrću si smrt satro; Ti si jedan od Svete Trojice, proslavljan sa Ocem i Svetim Duhom, spasi nas“.
Antifono pevanje u našem bogosluženju je veoma starog porekla. Toš je sveti Ignjatije Bogonosac, budući uznet na nebo, video anđelske horove kako se naizmenično smenjuju u pevanju, pa je, po ugledu na anđele, uveo antifono pojanje u svoju Antiohijsku Crkvu.
Đakon sve jektenije govori pred Carskim dverima, pri čemu po okončanju velike i prve male jektenije ne ulazi u oltar, nego se za vreme pevanja antifona pomera malo u stranu i staje ispred ikone Hrista Spasitelja (postoji i takva praksa da posle velike jektenije đakon staje kod Spasiteljeve ikone, a posle prve male jektenije kod ikone Majke Božije). Posle druge male jektenije on ulazi u oltar, oseni se krenim znamenjem i pokloni prema gornjem mestu, a zatim se pokloni svešteniku.
Radi pravilnog razumevanja izraza „tajna molitva“ treba znati da se one nazivaju „tajnim“ ne zato što njihov sadržaj treba da bude skriven od mirjana – nikako, jer u našoj Crkvi, shodno samoj ideji bogosluženja, narod koji se moli uzima najaktivnije učešće u bogosluženju, i u starini su ove molitve često izgovarali naglas – nego zato što je sada postao običaj da se ove molitve ne čitaju glasno, da narod čuje, nego tiho, za sebe. U našoj Crkvi postoje Svete Tajne, ali nema tajni, koje bi trebalo da se od bilo koga skrivaju.[1]
Mali vhod. Po okončanju drugog antifona i druge male jektenije za njim, otvaraju se Carske dveri radi obavljanja vhoda sa Jevanđeljem, ili takozvanog „malog vhoda“. Sam mali vhod odvija se za vreme pevanja trećeg antifona, i treba da krene tako, da bi se okončao do kraja pevanja trećeg antifona. Pre vhoda sveštenoslužitelji čine tri poklona pred svetim Prestolom. Pri tome, postoji običaj da sveštenik celiva Jevanđelje, a đakon sveti Presto. Sveštenik predaje Jevanđelje đakonu, koji, uzevši ga obema rukama, celiva sveštenikovu desnu ruku. Obojica obilaze svetu Trpezu sa desne strane, prolaze pokraj gornjeg mesta, izlaze na severne dveri i zaustavljaju se pred Carskim dverima. Ispred njih ide svećenosac. Đakon nosi Jevanđelje obema rukama „uz prsa“ i ide napred, a sveštenik ga prati pozadi. Đakon obično još kod Prestola, ili dok idu,[2] proiznosi: „Gospodu se pomolimo“, na šta sveštenik čita „Molitvu vhoda“: „Vladiko Gospode, Bože naš…“ Sadržaj ove molitve svedoči o tome da sa sveštenikom prilikom služenja Božanstvene liturgije saslužuju Anđeli, i da je to „strašno i veliko i samim nebeskim silama“. Prislonivši zatim Jevanđelje na grudi i pokazujući desnom rukom kojom drži orar ka istoku, đakon tihim glasom govori svešteniku: „Blagoslovi, vladiko, sveti vhod“ Sveštenik kao odgovor blagosilja rukom na istok, govoreći: „Blagosloven Vhod Svetih tvojih, svagda, sada i uvek i u vekove vekova“. Đakon Kaže: „Amin“. Zatim đakon prilazi svešteniku, dajući mu da celiva Jevanđelje, a sam za to vreme celiva desnu ruku sveštenika. Okrenuvši se ka istoku i sačekavši kraj pevanja, đakon podiže Jevanđelje i, izobražavajući njime znak krsta, vozglašava: „Premudrost, smerno stojmo!“ nakon čega prvi ulazi u oltar i polaže Jevanđelje na Presto, dok sveštenik prvo celiva Spasiteljevu ikonu, zatim blagosilja svećenosca, pa celiva ikonu Majke Božije i tek tada ulazi za đakonom. Ušavši u oltar obojica celivaju Presto. O velikim praznicima, kada se pevaju praznični antifoni (i na Sretenje, a takođe i na duhovski ponedeljak), posle vozglasa „Premudrost, smerno stojmo“ đakon izgovara još i „Vhodnoje“ ili „Vhodni stih“, koji se uzima iz psalama i tiče se događaja koji se praznuje.
Poreklo malog vhoda je sledeće. U dalekoj prošlosti Jevanđelje nije čuvano na Prestolu, nego u naročitoj prostoriji za čuvanje sasuda. Drevni hram je imao posebna odeljenja koja nisu bila povezana sa oltarom: προθεσις „prothesis“ – predloženie, gde se nalazio Žrtvenik, i „đakonik“ – ili riznicu. Kada bi nastupio trenutak čitanja Jevanđelja, sveštenoslužitelji su ga svečano iznosili iz prostorije za čuvanje sasuda, gde se ono stalno nalazilo, kako bi ga preneli u oltar. U današnje vreme mali vhod sa Jevanđeljem više nema svoj pređašnji praktični značaj, ali zato ima veliko simvoličko značenje: on predstavlja izlazak Gospoda Isusa Hrista u svet, na jevanđelsku propoved i javno služenje ljudskom rodu. Sveća koja se nosi ispred Jevanđelja simvolizuje svetog Jovana Preteču. Vozglas „premudrost, smerno stojmo“ znači sledeće: „premudrost“ označava izlazak Gospoda Isusa Hrista na propoved, odnosno javljanje Premudrosti Božije svetu, a usled posebne pobožnosti pred tim događajem mi treba da „stojimo smerno“, to jest da jednostavno, pobožno, sabrano, smireno i usrdno proničemo u ovo veliko delo Božanske premudrosti.
U nedeljne i obične dane, kao i o Bogorodičinim praznicima, kada se ne pevaju praznični antifoni, kao „vhodni stih“ služi pesma koja se onda i peva odmah posle đakonovog vozglasa „Premudrost, prosti“: „Priđite, poklonimo se i pripadnimo Hristu…“ čemu se pridodaje pripev antifona koji odgovara danu – radnim danima: „Spasi nas, Sine Božiji, divni u svetima, nas koji Ti pevamo: Aliluja“, na Bogorodičine praznike: „Spasi nas, Sine Božiji, molitvama Bogorodice, nas koji Ti pevamo: Aliluja“, a u nedeljne dane: „Spasi nas, Sine Božiji, vaskrsli iz mrtvih, nas koji Ti pevamo: Aliluja“. Ako postoji vhodni stih, onda u takvom slučaju pojci odmah pevaju tropar praznika (Ukoliko je reč o arhijerejskoj službi, arhijerej stoji na katedri, a počev od malog vhoda ulazi u oltar i dalje učestvuje u služenju Liturgije).
Pevanje tropara i kondaka. Odmah nakon vhoda i vhodnog stiha počinje pevanje tropara i kondaka, prema posebnom poretku na koji se ukazuje u Tipiku, posebno u 52. glavi. Ovo mesto, gotovo jedinstveno na Liturgiji, posvećeno je spomenu dana. Trupa tropara i kondaka treba da obuhvati sve spomene vezane za dan savršavanja Liturgije, u znak toga što se Liturgija savršava za sve i sva. Stoga se običnim danima na Liturgiji pevaju tropar i kondak dana u sedmici, koji se ne pevaju ni na večernju, ni na jutrenju, ni na časovima. Osim toga, na ovom mestu pevaju se tropar i kondak hrama, koji se takođe ne pevaju na drugim dnevnim službama.
Tropari i kondaci pevaju se ovim redom: najpre se pevaju svi tropari, a potom za njima svi kondaci. Pre pretposlednjeg kondaka uvek se peva „Slava“, a pre poslednjeg kondaka peva se „I ninje“. Na kraju se uvek peva kondak Bogorodičan, ili pak kondak pretprazništva ili praznika.
Poredak ovog pevanja je sledeći: na prvom mestu peva se tropar u čast Gospoda; jer tamo gde je hram posvećen Gospodu, govori pre svega tropar hrama, koji se u nedeljne dane zamenjuje vaskrsnim troparom, u sredu i petak – troparom krsta: „Spasi Gospodi ljudi Tvoja…“ a u dane pretprazništva i poprazništva Gospodnjih praznika – troparom pretprazništva ili praznika. Nakon tropara u čast Gospoda sledi tropar u čast Prečiste Majke Božije. Ako je hram posvećen Bogorodici, onda se peva tropar hrama, ako je pretprazništvo ili poprazništvo Bogorodičinog praznika, onda se peva tropar pretprazništva ili praznika. Posle tropara u čast Majke Božije peva se tropar sedmičnog dana – ponedeljka, utorka itd. Nakon dnevnog tropara peva se tropar svetome čiji se spomen slavi toga dana. U subotu se najpre peva dnevni tropar – svim Svetima, a potom svetome dana. Kondaci se pevaju po istom redosledu kao i tropari, s tom razlikom što se oni završavaju ili, prema izrazu Tipika, „pokrivaju“ bogorodičnim: „Predstateljstvo hristijan nepostidnoje…“ U hramu koji je posvećen Gospodu umesto ovog bogorodična peva se kondak hrama, a isto tako u hramu koji je posvećen Presvetoj Bogorodici peva se kondak hrama, dok se u dane pretprazništva ili poprazništva uvek peva kondak pretprazništva ili praznika. Radnim danima, kada je obična služba, na Slavu se uvek peva kondak „So svjatimi upokoj…“ U subotu se na kraju obično peva kondak: „Jako načatki jestestva…“.
Ipak, treba znati da se ni izbliza ne pevaju uvek, svakoga dana u godini, svi gore nabrojani tropari i kondaci.
Hramovni tropari i kondaci ne pevaju se čim je u drugim troparima i kondacima, koji padnu u taj dan, sadržano isto proslavljanje kao i u hramovnim. Tako, u utorak „ne pevamo kondak hrama Preteče, jer se peva kondak dana, takođe Pretečin“. Gde je hram posvećen Apostolima, tamo im u četvrtak ne pevamo (hramovni) tropar i kondak. U subotu ne pevamo hramovne tropare i kondake gde je hram posvećen svetome, jer su svi sveti spomenuti u troparu dana. U sredu i petak se ne peva tropar hramu Gospodnjem, jer se peva tropar Spasitelju: „Spasi, Gospodi, ljudi Tvoja…“ Nedeljom se ne pevaju tropari hramu Hristovom, „pošto prethodi vaskrsan“, to jest peva se vaskrsni tropar, u kome se takođe proslava Hristos. Isto tako tropar hrama Hristovog ne peva se u dane pretprazništva i poprazništva Gospodnjih praznika, baš kao ni kondak. Na pretprazništvo i poprazništvo Bogorodičinih praznika ne peva se tropar hrama Bogorodici i kondak hrama. Tropari i kondaci hramova posvećenih svetima ne pevaju se kada spomen svetoga koji ima bdenije (ali ne polijelej), padne u nedeljni dan i u sedmične dane.
Dnevni tropari i kondaci pevaju se po jedan svakoga dana izuzev četvrtka i subote. U četvrtak se pevaju dva dnevna tropara – Apostolima i svetitelju Nikolaju Čudotvorcu, a subotom Svima Svetima i za pokoj. No, dnevni tropari i kondaci se uopšte ne pevaju, ako se ne peva Osmoglasnik. U dane pretprazništva i poprazništva umesto dnevnih tropara pevaju se tropari i kondaci pretprazništva, praznika ili svetoga sa bdenijem ili polijelejem.
Tropari i kondaci za pokoj ne govore se nedeljom i sedmičnim danima, osim subotom, ako se slavi spomen svetoga koji ima slavoslovlja, polijelej ili bdenije. Zaupokojni tropar „Pomjani, Gospodi…“ peva se u subotu samo onda kada nema tropara običnom svetom.
Trisveta pesma. Za vreme pevanja tropara i kondaka sveštenik tiho govori „Molitvu Trisvete pesme“, završavajući je, po okončanju pevanja poslednjeg kondaka, vozglasom: „Ter si svet, Bože naš, i u svetima obitavaš, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek“. Ova molitva se nalazi u neposrednoj logičkoj vezi sa idejom vhoda i molitve vhoda, u kojoj se govori o sasluživanju samih nebeskih sila sa sveštenikom. Neposredno uoči ovog završnog vozglasa đakon uzima blagoslov od sveštenika i izlazi kroz Carske dveri na amvon, gde čeka kraj vozglasa: „sada i uvek“, posle čega vozglašava, pokazujući orarom ka ikoni Hristovoj: „Gospodi, spasi blagočestivija i usliši ni“ („Gospode, spasi blagočestive i usliši nas“). Pojci ponavljaju ove reči. Zatim se đakon okreće sa orarom, pokazujući ka narodu, licem okrenut zapadu, i dovršava vozglas sveštenika, gromoglasno objavljujući: „I u vekove vekova“, nakon čega ulazi na Carske dveri u oltar. Vozglas: „Gospodi, spasi blagočestivija“ sačuvao se do našeg vremena iz ceremonijala vizantijske carske službe, kada su Liturgiji prisustvovali vizantijski carevi, na koje se ovaj vozglas i odnosio. (Ako sveštenik služi bez đakona, onda ne vozglašava „Gospodi, spasi blagočestivija“, nego odmah zaključuje vozglas.) Kao odgovor na vozglas: „i u vekove vekova“, peva se Trisveta pesma, to jest: „Svjatij Bože, Svjatij Krjepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas“ („Sveti Bože, Sveti Silni, Sveti Besmrtni, pomiluj nas“). Trisveta pesma se na običnoj Liturgiji peva tri puta, a zatim se peva „Slava Otcu i Sinu i Svjatomu Duhu, i ninje i prisno i vo vjeki vjekov, amin. Svjatij besmrtnij, pomiluj nas“. I u zaključku se još jednom peva u celini, povišenim glasom. Na arhijerejskoj Liturgiji Trisveta pesma se peva ukupno sedam i po puta, i to naizmenično od strane pojaca i sveštenoslužitelja u oltaru, pri čemu posle trećeg puta arhijerej izlazi na amvon sa dikirijom i trikirijom u rukama, i proiznosi naročitu molitvu za prisutne u hramu: „Prizri s nebese, Bože, i vižd, i posjeti vinograd sej i utverdi i, jego že nasadi desnica Tvoja“ („Pogledaj s nebesa, Bože, i vidi, i poseti vinograd ovaj, i utvrdi ga, njega koga zasadi desnica Tvoja“) i na tri strane osenjuje dikirijom i trikirijom one koji se mole, nakon čega se vraća u oltar.
Pevanje Trisvete pesme postalo je uobičajeno od petog veka. U vreme cara Teodosija Drugog, kako saopštava prepodobii Jovan Damaskin u svojoj knjizi „O veri pravoslavnoj“, i arhiepiskopa Prokla u Konstantinopolju je došlo do silnog zemljotresa. Hrišćani su izašli iz grada zajedno sa svojim arhiepiskopom i tamo su služili moleban. Za to vreme jedan dečak je bio podignut gore (u vazduh) a zatim jepričao narodu kako je čuo divno anđeosko pojanje: „Svjatij Bože, Svjatij Krjepkij, Svjatij Besmertnij“. Kada je narod saznao za ovo otkrivenje dečaku, odmah je zapevao pomenutu pesmu sa dodatkom reči „pomiluj nas“ i zemljotres je prestao. Od tog doba ova himna je ušla u čin Božanstvene liturgije. Za vreme pevanja Trisvete pesme i sveštenoslužitelji u oltaru, tri puta se klanjajući pred Prestolom, izgovaraju za sebe iste ove molitvene reči.
Nekim danima crkvene godine pevanje Trisvete pesme zamenjeno je pevanjem drugih pesama. Tako se u dane iznošenja krsta na praznik Vozdviženja 14. septembra i u treću nedelju Velikog posta koja se naziva Krstopoklonom na Liturgiji umesto Trisvete pesme peva: „Krestu Tvojemu poklanjajemsja, Vladiko, i svjatoje Voskresenije Tvoje slavim“ („Krstu se Tvome klanjamo, Vladiko, i sveto Vaskrsenje Tvoje slavimo“). Na praznik Roždestva Hristovog, Bogojavljenja, u Lazarevu subotu, u Veliku subotu, tokom svih sedam dana praznovanja Vaskrsa i u prvi dan praznika Pedesetnice, umesto Trisvete pesme peva se stih: „Jelici vo Hrista krestistesja, vo Hrista oblekostesja. Aliluja“ („Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. Aliluja“), u spomen na to da je u ove dane u starini obavljano krštenje oglašenih. Molitva Trisvete pesme, međutim, ostaje jedna ista.
Na arhijerejskoj Liturgiji „Jako svjat jesi, Bože naš“ prvi je vozglas arhijereja, koji dotle ćuti.
Pročitavši Molitvu Trisvete pesme, sveštenoslužitelji prilikom poslednjeg pevanja „Svjatij Bože“ od strane pojaca odlaze na Gornje mesto iza Prestola. Đakon se obraća svešteniku rečima: „Zapovedi, vladiko“. Sveštenik celiva Presto i odlazi sa desne strane Prestola ka Gornjem mestu, izgovarajući reči: „Blagosloven grjadij vo imja Gospodnje“ („Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje“). Đakon takođe celiva Presto i ide nešto ispred sveštenika. Prilazeći Gornjem mestu đakon se obraća svešteniku rečima: „Blagoslovi, vladiko, Gornje mesto“, na šta sveštenik blagosilja Gornje mesto rečima: „Blagosloven si na prestolu slave Carstva Tvoga, Ti Koji sediš na Heruvimima, svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin“. Na samo Gornje
mesto sveštenik nema prava da sedne, jer ono prvenstveno predstavlja mesto gde sedi episkop, nego seda na „saprestolje“, „pored Gornjeg mesta, sa južne strane“, to jest sa desne strane, ako se gleda spreda, dok đakon staje sa leve.
Čitanje Svetog Pisma. Odlazak na Gornje mesto obavlja se radi slušanja Svetog Pisma, što predstavlja najvažniji trenutak Liturgije oglašenih. U našoj savremenoj Liturgiji se iz Svetog Pisma čita se Apostol, kome prethodi pevanje Prokimena, i Jevanđelje, kome prethodi pevanje Aliluje.
Na kraju pevanja Trisvete pesme na sredinu crkve izlazi čtec, koji staje pred Carske dveri i čini poklon, držeći Apostol „zatvoren“. Đakon prilazi Carskim dverima, okreće se prema čtecu i pokazujući orarom ka njemu vozglašava: „Pazimo!“ to jest: „pažljivo slušajmo čitanje prokimena koje prethodi Apostolu, a odmah potom i čitanje samog Apostola“. Sveštenik sa Gornjeg mesta predaje „Mir svima“ na šta mu čtec u ime svih prisutnih odgovara: „I duhu tvome“. Đakon vozglašava: „Premudrost“, čtec govori: „Prokimen, glas…“ i proiznosi stih, a pojci ponovo pevaju reči prokimena. Zatim čtec proiznosi prvu polovinu prokimena, a pojci dovršavaju drugu polovinu. Kada se poklope dva praznika, proiznose se dva prokimena: najpre čtec proiznosi prvi prokimen, a pojci ga pevaju; zatim se proiznosi stih, a pojci opet ponavljaju prokimen; potom čtec proiznosi drugi prokimen u celini, bez stiha, a pojci ga čitavog pevaju jednom. Više od dva prokimena se ne peva, čak ni kada se poklope tri ili više praznika u jednom danu. U starini pevan je čitav psalam, ali su, po mišljenju liturgičara, kasnije, od petog veka, počeli da pevaju samo dva stiha iz svakog psalma: jedan od njih postao je prokimen, to jest „prethodni“, jer prethodi čitanju „Svetog Pisma“, a drugi stih uz njega.
Prokimeni se pevaju po sledećem pravilu:
U obične dane, ako se čina jedan običan Apostol, peva se jedan prokimen dana, to jest ponedeljka, ili utorka, ili srede itd.
Ako se običnim danom čita i drugi Apostol, svecu, onda se, osim subotom, peva najpre prokimen dana, a potom prokimen svetome. U subotu tu biva obrnutim redom: prvo prokimen svetom, a potom prokimen dana (vidi Tipik, 12. i 15. glava).
U dane poprazništva (ali ne i pretrpazništva, kada se prokimen dana ne izostavlja) umesto prokimena dana peva se prokimen praznika tri puta, dok se prokimen dana sasvim izostavlja, i tako se čini sve do odanija praznika.
Ako je u dane poprazništva određeno posebno čitanje svetome, onda se peva najpre prokimen praznika, a potom prokimen svetome.
Na sam dan velikog praznika peva se samo prokimen tog praznika, kao i u dan odanija.
Nedeljom se peva naročiti prokimen vaskrsni glasa (ukupno ih je osam, prema broju glasova), a na drugom mestu – ako ima drugog prokimena – prokimen praznika Bogorodice ili svetog koji padne u taj nedeljni dan. Ako u nedelju padne odanije nekoga od dvanaest velikih ‘ praznika, svejedno Gospodnjeg ili Bogorodičinog, onda se peva najpre prokimen vaskrsni, a zatim praznika.
Posle prokimena đakon opet vozglašava: „Premudrost“, to jest objavljuje da ćemo sada čuti veliku mudrost. Čtec saopštava iz koje će Apostolske poslanice ili Dela apostolskih čitati: „Čitanje Saborne poslanice Jakovljeve“, ili „Čitanje Poslanice Rimljanima svetog apostola Pavla“, ili .Čitanje Dela svetih apostola“. Đakon vozglašava: „Pazimo!“ i čtec počinje da čita. Dok se čita Apostol, sveštenik sedi sa desne strane Gornjeg mesta, pokazujući time ravnopravnost svog čina sa svetim Apostolima, koji su propovedali Hristovo učenje po čitavom svetu; đakon pak kadi čitav oltar, ikonostas i narod sa amvona, pri čemu kađenje tamjanom simvolizuje širenje apostolske propovedi. Sedenje vernog naroda za vreme čitanja Apostola ničim se ne može opravdati. U starini kađenje je obavljano neposredno nakon čitanja Apostola, za vreme pevanja „Aliluje“. Do promene je došlo zato što su „Aliluju“ počeli da pevaju skraćeno i brzim tempom, pa za kađenje više nije ostajalo dovoljno vremena.
Uostalom, naš služebnik propisuje kađenje samo „svete Trpeze, čitavog oltara i sveštenika“ pre čitanja Jevanđelja, a sada je postalo uobičajeno da se to čini za vreme pevanja prokimena. Arhijerej, u znak smirenja pred jevanđelskim rečima Samog Hrista, skida sa sebe omofor, koji se nosi pred Jevanđeljem, dok se ono iznosi na amvon uz pevanje „Aliluje“. Čitanje Apostola simvolizuje apostolsku propoved. Koji se apostol čita kog dana, ukazano je na kraju bogoslužbene knjige Apostol. Tedno uputstvo dato je po nedeljama i danima sedmice, počev od Nedelje Svete Pashe, dok drugo predstavlja Mesecoslov, koji ukazuje na čitanje apostola u praznične dane i dane spomena svetih, prema datumima i mesecima u godini. Kada se poklopi nekoliko praznika, čitaju se jedan za drugim nekoliko apostola, ali ne više od tri, pri čemu se dva čitaju „pod začalo“.[3] Nakon čitanja Apostola sveštenik govori čtecu: „Mir ti, čitaču“, a ovaj odgovara: „I duhu tvome“. Onda đakon vozglašava: „Premudrost!“, na šta čtec govori: „Aliluja“ u odgovarajućem glasu. Pojci tri puta pevaju: „Aliluja“. Čtec izgovara stih koji se naziva „Alilujar“ pojci ponovo pevaju „Aliluja“. Čtec proiznosi drugi stih, a pojci treći put pevaju trokratno „Aliluja“. „Alilujar“ se kao i prokimen uzima iz psalama i po sadržaju odnosi se na događaj koji se praznuje, ili na svetoga. Ovo pevanje „alilujara“ predstavlja pripremu za Jevanđelje, stoga se obično pri jednom Apostolu i jednom Jevanđelju proiznosi jedan alilujar, a pri dva Apostola i dva Jevanđelja – dva alilujara. Na Veliku Subotu se umesto Aliluje peva naročita pesma: „Voskresni Bože“, sa stihovima 81. psalma.
Za vreme pevanja Aliluje sveštenik čita tajnu „Molitvu pred Jevanđelje“ – da Gospod otvori oči našeg uma kako bismo razumeli Jevanđelje i da nam pomogne da živimo ispunjavajući jevanđelske zapovesti. Dalje sveštenik, klanjajući se sa đakonom svetom Prestolu, celiva Jevanđelje i predaje ga đakonu, a đakon sa Jevanđeljem obilazi Presto pored Gornjeg mesta i izlazi kroz Carske dveri na amvon, gde polaže jevanđelje na analoj i gromoglasno proiznosi: „Blagoslovi, vladiko, blagovesnika svetog apostola i jevanđelista (ime jevanđeliste čije se Jevanđelje čita)“ Ime jevanđeliste treba da se izgovori u genitivu (npr. Luke), a ne u akuzativu (npr. Luku), kako neki po nerazumevanju čine. Sveštenik, ili arhijerej, blagosilja (osenjuje krenim znamenjem) đakona, uz reči: „Bog, molitvama svetoga slavnoga Apostola i Jevanđelista (ime), neka tebi, blagovesniku, da reč s velikom silom, na ispunjenje jevanđelja ljubljenog Sina Njegova i Gospoda našeg Isusa Hrista“. Đakon odgovara: „Amin“.[4]
Pred Jevanđeljem stoje upaljene sveće, koje gore sve vreme njegovog čitanja, simvolizujući božansku svetlost koja se njime rasprostire. Obraćajući se narodu sveštenik vozglašava: „Premudrost, prosti, uslišim svjatago Evangelija; mir vsjem“ („Premudrost, smerno stojmo, čujmo sveto Jevanđelje; mir svima“). Pojci odgovaraju: „I duhu tvome“. Tada đakon objavljuje koje će se Jevanđelje čitati: „Čitanje svetog Jevanđelja po Mateju (ili ime drugog jevanđeliste)“. Pojci svečano pevaju: „Slava Tebi, Gospode, slava Tebi“. Sveštenik govori: „Pazimo!“ Đakon počinje sa čitanjem svetog Jevanđelja, na koje svi paze, sagnuvši glave. Ako u služenju učestvuju dva đakona, onda vozglase „Premudrost, smerno stojmo…“ i „Pazimo“ proiznosi drugi, mlađi đakon, koji obično čita i Apostol, dok stariji čita Jevanđelje.
Pravila o čitanju Jevanđelja, kao i Apostola, izlažu se u samom bogoslužbenom Jevanđelju, u naročitim tablicama, po nedeljama i danima sedmice, počev od praznika svete Pashe, i u Mesecoslovu po datumima i mesecima u godini. Za bogoslužbenu upotrebu i Apostol i Jevanđelje podeljeni su na naročite odeljke, koji se nazivaju „začala“. Jevanđelje svakog jevanđeliste ima svoje sopstveno računanje začala, dok Apostol ima zajedničko računanje, kako za Dela apostolska, tako i za sve Apostolske poslanice. Čitanje ovih začala je tako raspoređeno, da tokom godine budu pročitani celo Četvorojevanđelje i čitav Apostol.
Postoji dvojak poredak čitanja ovih začala: 1. Čitanje tokom gotovo svih dana godine onim redom kojim začala slede u sveštenim knjigama – to je takozvano „obično“ ili „dnevno“ čitanje: „Jevanđelje dana“, ili „Apostol dana“; 2. Čitanje za određene praznične dane ili dane spomena svetih – to je „Jevanđelje ili Apostol praznika ili svetog“. Čitanje Jevanđelja počinje u samu Nedelju Pashe (Vaskrs), pri čemu se do Pedesetnice pročita celo Jevanđelje po Jovanu, zatim se čita Jevanđelje po Mateju, do petka posle Vozdviženja Časnog Krsta (čime je pokazana samo granica pre koje se čitanje Jevanđelja po Mateju ne završava). Ali može se dogoditi da se začala Jevanđelja po Mateju čitaku i posle Vozdviženja, kad Vaskrs padne kasno. Detaljno se o svemu tome govori u Uputstvu koje se nalazi na početku bogoslužbenog Jevanđelja. Jevanđelje po Marku čita se običnim danima od jedanaeste do sedamnaeste nedelje (po Duhovima); posle Vozdviženja sledi čitanje Jevanđelja po Luki, a zatim se subotom i nedeljom tokom svete Četrdesetnice dočitava preostali deo Jevanđelja po Marku.
Crkvena godina, onako kako je prihvaćeno u rasporedu običnih čitanja, počinje na dan Vaskrsa i traje sve do sledećeg Vaskrsa. Ali pošto Vaskrs iz godine u godinu pada u različito vreme, i najranije biva 22. marta, a najkasnije 25. aprila, crkvena godina ne traje uvek jednako: nekad ima više nedelja i sedmice, a nekad manje. Građanska godina ima uvek 365 dana (prestupna 366), a crkvena godina, kad jedan Vaskrs padne rano, a sledeći kasno, može da ima značajno više dana, ili obrnuto, kad jedan Vaskrs bude kasno, a sledeći rano, može da ima znatno manje dana. Prvi slučaj u Tipiku nosi naziv „Vnje Pasha“, a drugi „Vnutr Pasha“. Kada se dogodi „Vnje Pasha“, onda može nedostajati običnih čitanja Apostola i Jevanđelja, i tada biva takozvani „Odstup“, to jest treba se vratiti na već pročitana začala i ponavljati njihovo čitanje. Ovaj nedostatak se primećuje samo u pogledu običnih dana. Što se pak tiče nedelja, nedostatak se nadoknađuje tako, što postoje nedelje za koje su određena posebna čitanja. Jer u godini postoje: 1. nedelje u koje se čitaju posebna začala, dok se obična uopšte ne čitaju, i 2. nedelje za koje su posebna začala određena uporedo sa običnim. Kada dođe do odstupa, čitaju se samo posebna začala, a obična se izostavljaju.
Obična začala se nikada ne čitaju: 1. u Nedelju Svetih Praotaca, 2. u Nedelju Svetih Otaca pred Roždestvo Hristovo i 3. u Nedelju u koju padne Roždestvo Hristovo ili Bogojavljenje. Posebna začala imaju: 1. Nedelja po Roždestvu Hristovom, 2. Nedelja pred Bogojavljenje i 3. Nedelja po Bogojavljenju. U ove nedelje čitaju se dva Jevanđelja – praznika i obično, ali samo u slučaju kada nema odstupa. Kada pak ima odstupa, onda se obična Jevanđelja tih nedelja čitaju čitaju u dane u koje pada odstup. A kod najvećeg odstupa, kada se pojavi nedostatak jednog jevanđelskog čitanja, uvek se čita 62. začalo Jevanđelja po Mateju, o Hananejki, i to tako da se ovo Jevanđelje čita obavezno u nedelju koja prethodi onoj za koju je određeno da se čita Jevanđelje o Zakheju (pre Nedelje o Mitaru i Fariseju). Treba imati na umu da se pre Nedelje o Mitaru i Fariseju uvek čita Jevanđelje o Zakheju (Lk. zč. 94). U tablici čitanja Jevanđelja ono se vezuje za 32. nedelju po Duhovima, ali može da padne i ranije ili kasnije, u zavisnosti od toga da li će biti „Pasha vnje“ ili „Pasha vnutr“. Čitav krug čitanja običnih začala iz Apostola i Jevanđelja u Tipiku se naziva „Stolpom“.
Poseban položaj ima Nedelja Svetih Praotaca. Za tu nedelju propisano je da se uvek čita samo jedno Jevanđelje, i to upravo ono koje je određeno za dvadeset osmu nedelju po Duhovima: Jevanđelje po Luki, 76. začalo, o pozvanima na večeru. Ukoliko ova nedelja zaista bude dvadeset osma posle Pedesetnice, onda se poredak čitanja Jevanđelja ničim ne narušava, no ako Nedelja Svetih Praotaca ne padne u dvadesetosmu nedelju po Pedesetnici, nego u dvadeset sedmu, dvadeset devetu, tridesetu ili trideset prvu nedelju, onda se ipak čita 76. začalo Jevanđelja po Luki, jer se ono tiče praznovanja spomena svetih Praotaca, dok se u dvadeset osmu nedelju tada obično čita začalo koje je na redu dvadeset sedme, ili dvadeset devete, ili tridesete, ili trideset prve nedelje. Ista takva zamena događa se i sa čitanjem Apostola, jer je za Nedelju Svetih Praotaca propisano da se uvek čita Apostol određen za dvadeset devetu nedelju.
U Tipiku postoje i uputstva za čitanje posebnih začala u nedelju posle Roždestva Hristovog, u nedelju pre Bogojavljenja, a takođe u subotu posle Roždestva Hristovog i subotu pre Bogojavljenja, usled toga što između Roždestva Hristovog i Bogojavljenja ima 11 dana, tokom kojih mogu da padnu dva nedeljna dana, i dve subote, a ponekad i samo jedan nedeljni dan i jedna subota. U zavisnosti od toga, Tipik sadrži naročita uputstva kako da se ujednom ili drugom slučaju čitaju Apostol i Jevanđelje. Neophodno je da se ovo uvek unapred ustanovi, kako ne bi dolazilo do grešaka prilikom čitanja.
O velikim Gospodnjim i Bogorodičinim praznicima, kao i o praznicima svetih za koje određeno da se služi bdenije, ne čitaju se obični Apostol i Jevanđelje, nego samo Apostol i Jevanđelje datom prazniku ili svetome. Ali ako veliki Bogorodičin praznik ili praznik svetoga sa bdenijem padne u nedelju, onda se čitaju najpre obični vaskrsni Apostol i Jevanđelje, pa tek potom Apostol i Jevanđelje praznika ili svetog. Obični Apostol i Jevanđelje se ipak sasvim ne izostavljaju ni u dane velikih praznika i svetih sa bdenijem: čitaju se u navečerje praznika „pod začalo“ Crkva želi da tokom godine bude pročitan čitav Apostol i čitavo Jevanđelje, bez ikakvog izostavljanja.
Za dane odanija Gospodnjih praznika nije predviđeno da se čita nešto posebno, nego je određeno da se čita isti Apostol i isto Jevanđelje koje se čita i na sam dan praznika.
U sedmične dane, osim subote, čitaju se uvek najpre obični Apostol i Jevanđelje, a zatim posebni, određeni za svetoga čiji se spomen tog dana praznuje. Tako biva i u dane odanija Bogorodičinih praznika: tada se čitaju prvo obični dnevni Apostol i Jevanđelje, a potom Bogorodici. Istim redom se Apostol i Jevanđelje čitaju i subotom, od Nedelje o Mitaru i Fariseju do Nedelje Svih Svetih. A subotom od Nedelje Svih Svetih do Nedelje o Mitaru i Fariseju čitaju se najpre Apostol i Jevanđelje svetom, a tek potom obični, dnevni Apostol i Jevanđelje.
Nedeljom prvo ide sve vaskrsno. Ali onih nedelja, kao i subota, za koje su određena posebna čitanja, na primer u subotu i nedelju pre Vozdviženja, u subotu i nedelju posle Vozdviženja, u subotu i nedelju pre i posle Roždestva Hristovog, najpre se čita to što je posebno određeno za dati dan, pa tek onda ono što se obično čita, i što se čita za spomen svetoga ili za Bogorodičin praznik. A u Nedelje Svetih Otaca u julu i oktobru (spomen Vaseljenskih sabora) biva prvo obično čitanje, pa tek potom ono koje je određeno za Svete Oce.
Za sve dane sedmice osim nedelje određeno je i posebno zaupokojeno Jevanđelje, kao i apostol. Na zaupokojenoj službi ne čitaju se Apostol i Jevanđelje svetima koji se praznuju, nego samo obični i zaupokojeni Apostol i Jevanđelje (tako biva u subotu, kada se peva aliluja).
Nakon čitanja Jevanđelja sveštenik govori đakonu koji je čitao: „Mir tebi, blagovesniku“. Pojci pevaju: „Slava Tebi Gospode, slava Tebi“. Đakon dolazi do Carskih dveri i predaje Jevanđelje svešteniku. Sveštenik osenjuje Jevanđeljem narod i stavlja ga na gornji deo Prestola, jer mu uskoro predstoji da razvije Antimins, na kome Jevanđelje obično leži. Prema uputstvu Služebnika Carske dveri se nakon toga zatvaraju, ali u praksi obično ih zatvaraju kanije, posle sugube jektenije i molitve. Đakon pak stane na amvon i započinje sugubu jekteniju.
U starini, a na Istoku i danas odmah posle čitanja Jevanđelja sledi propoved sveštenika. Kod nas propoved sada govore obično pri kraju Liturgije, za vreme pričešća sveštenoslužitelja, nakon pevanja „pričasnog“, ili pak posle „Budi imja Gospodnje“.
Jektenija posle Jevanđelja. Nakon čitanja Jevanđelja sledi Suguba jektenija koja počinje rečima: „Recimo svi iz sve duše, i od svega uma svog, recimo“. Ova jektenija, u poređenju sa sugubom jektenijom koja se proiznosi na večernju ili jutrenju, ima svoje specifičnosti. Kao prvo, ona sadrži sasvim karakterističnu prozbu: „Još se molimo za braću našu, sveštenike, sveštenomonahe, sveštenođakone, i za sve u Hristu bratstvo naše“. Ovo ukazuje na to da je naš Tipik jerusalimskog porekla. Treba znati da se pod ovim „bratstvom“ podrazumeva jerusalimsko bratstvo Svetog Groba, dok mi ove reči vezujemo za našu braću sveštenike. Kao drugo, prozba „Još se molimo za blažene i nezaboravne…“ na liturgijskoj jekteniji ima dodatak: „Za svete patrijarhe pravoslavie, blagočestive Careve i hristoljubive carice“. Ponekad suguba jektenija ima i naročite prozbe: „za bolesne“, „za putnike“, povodom suše i tome slično, koje se uzimaju iz knjige molebnih pjenija, ili iz posebnog odeljka koji se nalazi na kraju „Jerejskog molitvoslova“. Na liturgijskoj suguboj jekteniji obično se izostavlja prozba „za milost, život, mir…“ koja je uvek prisutna na večernju i jutrenju.
Za vreme sugube jektenije sveštenik tiho čita naročitu „Molitvu usrdnog moljenja“. Nakon čitanja ove molitve i proiznošenja prozbi za nadležnog arhijereja obično se raširi iliton, a zatim i sam Antimins. Ostaje sklopljen samo gornji deo antiminsa, koji se raširi kasnije, za vreme jektenije za oglašene. Treba znati kako se pravilno slaže Antimins: najpre se poklapa njegov gornji deo, potom donji, zatim levi i na kraju desni. Prilikom sabornog služenja u otkrivanju Antiminsa učestvuje predstojatelj sa dvojicom starijih saslužitelja: najpre predstojatelj sa starijim saslužiteljem otkriva desni deo Antiminsa, potom predstojatelj sa levim, drugim saslužiteljem otkriva levi deo, a zatim se otkriva donji deo. Gornji deo ostaje pokriven sve do jektenije za oglašene. Takvo otkrivanje Antiminsa ozakonjeno je našom ruskom praksom. A prema uputstvu Služebnika čitav Antimins se „rasprostire“ (odnosno „širi“) odjednom, uz zaključni vozglas jektenije za oglašene, što je na Istoku i sačuvano.
Po okončanju sugube jektenije ponekad se čita posebna molitva. Mi sada čitamo Molitvu za spasenje naše otadžbine Rusije.
Zatim, ako se vrši kakav prinos za upokojene, proiznosi se suguba jektenija za upokojene, obično uz otvorene Carske dveri. Ona počinjerečima: „Pomiluj nas, Bože, po velikoj milosti Tvojoj…“ pri čemu se tajno čita molitva za upokojenje počinulih: „Bože duhova i svakoga tela…“ koja se završava vozglasom: „Jer si Ti vaskrsenje i život i pokoj…“ Neumesno je proiznositi zaupokojenu jekteniju na Liturgijama nedeljom i u dane velikih praznika.
Potom se Carske dveri zatvaraju i proiznosi se Jektenija za oglašene, koja počinje rečima: „Oglašeni, pomolite se Gospodu“. Ova jektenija predstavlja moljenje za „oglašene“, to jest za one koji se spremaju da prime svetu Hristovu veru, ali još nisu kršteni. Prema ustanovljenoj tradiciji, kod reči „Da im otkrije Jevanđelje pravde“ sveštenik otkriva gornji deo antiminsa. Prilikom sabornog služenja ovo čine istovremeno dvojica sveštenika koji saslužuju: jedan sa desne, a drugi sa leve strane. Uz zaključne reči ove jektenije: „Da i oni s nama slave…“ sveštenik uzima pljosnati sunđer koji leži unutar antiminsa i njime krstoliko osenjuje Antimins, a onda ga pobožno
polaže u gornji desni ugao Antiminsa. Ovim potpunim otvaranjem Antiminsa priprema se mesto za Svete Darove i za pogrebenje Tela Gospodnjeg, budući da postavljanje Svetih Darova na Presto simvolizuje pogrebenje Tela Gospodnjeg skinutog sa krsta. Dok se proiznosi jektenija za oglašene, sveštenik čita naročitu tajnu „Molitvu za oglašene pre svetog Uznošenja“. Ovde ćemo da primetimo još i to da se počev od ove molitve tekst tajnih molitava na Liturgiji svetog Jovana Zlatoustog razlikuje od teksta tajnih molitava na Liturgiji svetog Vasilija Velikog.
Posle zaključnog vozglasa ove jektenije đakon poziva oglašene da napuste molitveno sabranje tri puta ponavljajući vozglas: „Vi koji ste oglašeni, iziđite; oglašeni, iziđite; vi koji ste oglašeni, iziđite…“ Kada u službi učestvuje nekoliko đakona, onda redom proiznose taj vozglas. U starini su svi oglašeni pre izlaska iz crkve dobijali naročiti blagoslov episkopa. Po izlasku oglašenih započinje treći i najvažniji deo Liturgije, kome mogu da prisustvuju samo verni, to jest već kršteni hrišćani, koji se ne nalaze pod zabranom ili odlučenjem. Zato se taj deo Liturgije naziva Liturgijom vernih.
 


 
NAPOMENE:

  1. Evo šta tim povodom kaže patrijarh Pavle: „Ako pastirski razlozi ukažu da verne treba upoznati sa sadržinom molitava koje sveštenik čita tajno, smatram da je bolje da se oni s njima upoznaju izvan Liturgije, nego da se čitaju naglas“ (Neka pitanja naše vere III, Beograd, str. 134)
  2. Ili pak: „stavši (na kraju vhoda) na obično mesto (naspram Carskim dverima) obojica priklanjaju glave i kad đakon tiho rekne: ‘Gospodu se pomolimo’, sveštenik tiho govori ‘Molitvu vhoda'“ (Arhim. Dr Justin Popović, Božanstvene Liturgije, Beograd 1978, str. 32).
  3. Izraz iz Tipika „pod začalo“ označava da se dva začala (apostolska ili jevanđelska) čitaju kao jedno, to jest bez povišavanja glasa ili pauze između njih.
  4. Prema uputstvu Služebnika, đakon sam prinosi Jevanđelje svešteniku na Gornje mesto, gde traži blagoslov od sveštenika, koji ga blagosilja, izgovarajući tiho gorenavedenu molitvu. Potom đakon izlazi kroz Carske dveri sa Jevanđeljem, a ispred njega idu svećenosci. Ako đakon ne služi, sve ovo se izostavlja.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *