LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
BOŽANSTVENA LITURGIJA.
 
3. LITURGIJA SVETOG JOVANA ZLATOUSTA. PROSKOMIDIJA
 
Prilikom sabornog služenja celu proskomidiju od početka do kraja savršava samo jedan sveštenik i pri tome, kako je prihvaćeno, najmlađi od onih koji služe. Proskomidija se obavlja tajno u oltaru, uz zatvorene Carske dveri i navučenu zavesu. Za pevnicom se u to vreme čitaju Treći i Šesti čas. Prilazeći Žrtveniku na kome se savršava proskomidija, sveštenik i đakon pre svega pregledaju materku za Svetu Tajnu: prosfore i vino. Prosfora treba da bude pet. One treba da budu dobro ispečene, od čistog pšeničnog brašna, umešenog sa čistom, prirodnom vodom, a ne sa mlekom, ne treba da budu premazane maslom ili jajima, ne treba da budu od plesnivog ili užeglog brašna, i ne treba da bude „mnogo tvrda i stara“. Testo treba da bude zakvašeno kvascem, jer hleb za Svetu Tajnu treba da bude kvasan,kakav je blagoslovio Sam Gospod na Tajnoj Večeri, i kakav su upotrebljavali sveti Apostoli (grčki: άρτος, „artos“ – podignuti hleb, od αιρειν ili αρειν – podizati gore, to jest kvasni, – uskisli hleb). Na prosfore se stavlja pečat u vidu krsta sa slovima IS HS NI KA. Vino treba da bude čisto, od grožđa, crvene boje poput krvi i ne sme se mešati da bilo kakvim drugim pićem. Za proskomidiju se ne sme upotrebljavati sok od jagoda ili povrća. Vino ne treba da bude kiselo, pretvoreno u sirće, ili plesnivo.
Pošto su pripremili i pregledali sve što je neophodno, sveštenik i đakon čine pred Žrtvenikom tri poklona, govoreći: „Bože, milostiv budi meni grešnom i pomiluj me“, a zatim čitaju tropar Velikog petka: „Iskupil ni jesi od kljatvi zakonija…“ („Iskupio si nas od kletve zakonske…“). Đakon traži blagoslov rečima: „Blagoslovi, vladiko“, a sveštenik započinje proskomidiju vozglasom: „Blagosloven Bog naš…“ Držeći zatim levom rukom prosforu (koja treba da bude dvodelna, kao slika dve prirode u licu Isusa Hrista), a desnom sveto koplje, on njime tri puta čini kreni znak nad pečatom prosfore i pri tome govori: „U spomen Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista…“ Potom zabadajući koplje vertikalno reže prosforu sa sve četiri strane, proiznoseći pri tome proročke reči svetog proroka Isaije o stradanju i smrti Gospoda (Is. 53,78). Ovde treba imati u vidu da se desna i leva strana na koje se u služebniku ukazuje određuju u odnosu na prosforu, a ne u odnosu na sveštenika. Đakon, gledajući pobožno na ovaj čin i držeći orar u ruci pri svakom rezanju govori: „Gospodu se pomolimo“. Zatim kaže: „uzmi, vladiko“, a sveštenik, zabadajući sveto koplje koso, s desne strane prosfore, vadi sveti Hleb (deo prosfore izrezan u obliku kocke), izgovarajući reči: „Jer se uzima od zemlje život Njegov“, čime se ukazuje na nasilnu smrt Gospoda. Ovaj deo prosfore pravilnog kockastog oblika nosi naziv „Agnec“ („Jagnje“), jer predstavlja sliku stradajućeg Isusa Hrista, kao što Ga je u Starom Zavetu predstavljalo pashalno jagnje. Ostatak te prve prosfore naziva se „Antidor“, od grčkog αντί (anti), što znači „umesto“ i δωρον (doron), što znači „dar“. Antidor se lomi na na delove i sveštenik ga na kraju Liturgije deli verujućima koji nisu pristupili Svetoj Tajni Pričešća, kao kakvu zamenu za pričešće, usled čega antidor (naforu) mogu da uzmu samo oni koji ništa nisu jeli.
Agnec (ili „sveti Hleb“) izvađen iz prosfore, sveštenik polaže na diskos sa pečatom na dole, dok đakon govori: „Žrtvuj, vladiko“. Sveštenik ga kopljem krstoliko raseca, predstavljajući time zaklanie – smrt Spasiteljevu na krstu. Agnec se raseca sa meke strane sve do korice, tako da se ne raspadne na četiri dela, a da na kraju Liturgije bude lako da se prelomi na četvoro. Pri tome sveštenik proiznosi: „Žrtvuje se Jagnje Božije, koje uzima greh sveta, za život i spasenje sveta“. Zatim sveštenik polaže Agnec na diskos tako da stoji pečatom na gore i kad đakon kaže: „Probodi vladiko“, probada kopljem gornji desni deo svetog Hleba (Agneca), ispod samog natpisa IS, izgovarajući jevanđelske reči: „Jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem, i odmah iziđe krv i voda, i onaj što vide posvedoči, i svedočanstvo je njegovo istinito“. ? đakon na delu pokazuje događaj koga se sećamo: uzevši blagoslov sveštenika, on uliva u sveti putir vino pomešano sa veoma malom količinom vode. U tom trenutku, i kasnije po osveštanju darova, uoči pričešća, vode treba ulivati toliko „da se vinu svojstveni ukus ne izmeni u vodeni“ (vidi Uputstvo iz Služebnika). Dalje sveštenik nastavlja proskomidiju bez bez učešća đakona, koji za to vreme može da priprema čitanje jevanđelja i spiskove za pominjanje, a ponovo priključuje tek pri kraju proskomidije. Pripremivši tako Agnec, sveštenik vadi častice iz preostale četiri prosfore. Jedne častice se uzimaju „u čast i spomen“ onih ljudi koji su se krenim zaslugama Gospoda udostojili da stanu pored Jagnjetovog prestola. Druge častice se vade zato da bi se Gospod setio živih i upokojenih.
Pre svega iz druge prosfore vadi se trougaona častica „U čast i spomen preblagoslovene slavne Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marine…“ Ova častica se stavlja „odesnuju Agnca“ („sa desne strane svetog Hleba“). Zatim sveštenik uzima trepu prosforu i vadi iz nje devet trougaonih častica u čast devet zborova svetih koji su se udostojili nebeskih obitavališta, poput devet anđeoskih činova. U čast Anđela častica se ne vadi, jer oni, budući da nisu sagrešili, nisu imali ni potrebe za iskupljenjem Krvlju Hristovom.[1] Ovih devet častica polažu se sa leve strane Agneca u tri reda: u prvom redu prva častica je u ime Jovana Preteče, druga ispod nje u ime Proroka, treća još niže, ispod druge, u ime Apostola; u drugom redu prva u ime Svetitelja, druga ispod nje u ime Mučenika, a trepa u ime Prepodobnih; u trećem redu prva u ime Besrebrenika, druga ispod nje u ime Bogootaca Joakima i Ane, svetoga kome je posvećen hram, svetoga koji se slavi tog dana i svih svetih, i na kraju treća i poslednja u ime sastavljača Liturgije, u zavisnosti od toga čija se Liturgija služi, svetog Jovana Zlatoustog ili svetog Vasilija Velikog. Dakle, druga i trepa prosfora posvećene su svetima. A četvrta i peta prosfora posvećene su svim ostalim grešnim ljudima kojima je potrebno omivanje njihovih grehova prečistom Krvlju Hristovom, pri čemu se iz četvrte prosfore uzimaju častice za žive, a iz pete – za upokojene. Najpre se vade častice za duhovne i svetske vlasti, a zatim za ostale verujuće. Sve ove častice polažu se ispod Agneca, najpre za žive, a potom za upokojene. Kod svakog imena, vadeći časticu, sveštenik kaže: „Pomeni Gospode slugu Božijeg (ime)“. Pri tome, prihvaćeno je da sveštenik prvo treba da pomene arhijereja koji ga je rukopoložio. Sveštenik ovde takođe pominje (to jest vadi častice iz prosfora) za zdravlje i za pokoj duše. Na kraju proskomidije, iz prosfore koja je namenjena za pominjanje živih sveštenik vadi časticu za samoga sebe, uz reči: „Pomeni, Gospode, i moju nedostojnost, i oprosti mi svako sagrešenje hotimično i nehotimično“. Sa okončanjem proskomidije trebalo bi da se završi vađenje častica, i na Istoku se toga strogo pridržavaju. Ali kod nas (u Rusiji) je, na žalost, postao običaj da mirjani koji zakasne na početak Božanstvene liturgije daju spiskove za pominjanje sa prosforama i onda kada se proskomidija već završi, često i do same Heruvimske pesme, pa sveštenik nastavlja sa pominjanjem i vađenjem častica, odlazeći za vreme same Liturgije od Prestola ka Žrtveniku, iako to, strogo govoreći, više ne bi trebalo da se čini, jer proskomidija je okončana i nepravilno je ponovo se vraćati na nju nakon što je proiznesen otpust; osim toga, odlasci sveštenika koji služi od Prestola ka Žrtveniku i natrag za vreme trajanja Liturgije unose nepoželjni nered i pometnju, naročito ako se donosi mnogo prosfora, što sveštenika uznemirava i odvlači njegovu pažnju. Učešće u vađenju častica sveštenika koji ne služi, nego je samo prisutan u oltaru, potpuno je nepravilno i nikako se ne bi smelo dopustiti. U svakom slučaju, bilo kakvo vađenje častica mora bezuslovno da se prekine posle heruvimske pesme i prenošenja Svetih Darova na Presto.
Na arhijerejskoj Liturgiji arhijerej koji služi savršava još proskomidiju za sebe, pominjući koga hoće u vreme Heruvimske pesme, uoči samog Velikog vhoda.
Izvadivši iz prosfora sve predviđene častice sveštenik pokriva diskos i putir pokrivačima, okadivši ih prethodno tamjanom nad kadionicom koju mu prinosi đakon, a ako nema đakona onda prislužnik. Pre svega toga blagoslovivši kadionicu koja mu je prinesena sveštenik govori molitvu: „Kad tamjana Ti prinosimo…“ a zatim nad kadionicom kadi zvezdicu i postavlja je na diskos, iznad darova, kako da bi pridržavala pokrivač nad njima, tako i radi predstavljanja one zvezde koja se javila prilikom Spasiteljevog Rođenja. U znak toga sveštenik govori: „I zvezda došavši stade nad mestom gde beše Dete“. Zatim sveštenik kadi tamjanom pokrivač i njime pokriva diskos, izgovarajući reči psalma: „Gospod se zacari, u krasotu se odenu…“ Potom kadi drugi pokrivač i njime pokriva putir, proiznoseći reči: „Vrlina Tvoja, Hriste, pokri nebesa…“ I na kraju, okadivši veliki pokrivač koji se naziva „vozduh“ polaže ga odozgo na diskos i putir zajedno, uz reči: „Zakrili nas, Gospode, okriljem krila Tvojih…“ Prilikom ovih radnji đakon koji drži kadionicu govori: „Gospodu se pomolimo“ i „Pokrij, vladiko“. Pokrivši sveti diskos i putir sveštenik uzima iz đakonovih ruku kadionicu i tri puta ih kadi, proiznoseći pri tome tri puta hvalu Gospodu zbog ustanovljenja ove velike Tajne: „Blagosloven Bog naš, koji je tako blagovoleo; slava Ti“. Tđakon pak sva tri puta dodaje: „Svagda, sada i uvek i u vekove vekova. Amin“. Pri tome se obojica tri puta klanjaju pred svetim Žrtvenikom.[2] Zatim đakon, uzevši od sveštenika kadionicu, poziva ga da se pomole nad predloženiem časnih Darova, na šta sveštenik čita takozvanu „Molitvu predložena“ koja počinje rečima: „Bože, Bože naš, Koji si poslao Nebesni Hleb…“ Proskomidija se završava običnim otpustom na kome se spominje sveti čija se Liturgija služi. Posle otpusta đakon kadi sveto predloženie, povlači zavesu sa Carskih dveri, kadi oko svetog Prestola, zatim kadi oltar i čitav hram, govoreći (u sebi) vaskrsne tropare: „U grobu telesno…“ i 50. psalam.
Vrativši se u oltar ponovo kadi Presto i sveštenika, nakon čega odlaže kadionicu.
Kao što vidimo, proskomidija simvolizuje Roždestvo Hristovo. Prosfora iz koje se uzima sveti Agnec označava Presvetu Djevu „iz Koje se rodi Hristos“, Žrtvenik predstavlja pećinu, diskos jasle u koje je bio položen mladenac Isus, zvezdica predstavlja zvezdu koja je mudrace dovela u Vitlejem, a pokrivači – pelene u koje je povijen Novorođeni Mladenac. Čaša, kadionica i tamjan podsećaju na darove koje su doneli mudraci: zlato, tamjan i smirnu. Molitve i slavoslovlja predstavljaju poklonjenje i slavoslovlje pastira i mudraca. Pored proročkih reči o Hristovom rođenju, prisećamo se i Njegovih krsnih stradanja i smrti.
U današnje vreme kod nas se gotovo sasvim izgubilo ono zbog čega se prvi deo Liturgije naziva „proskomidijom“, to jest donošenje od strane verujućih svega što je neophodno za savršavanje Božanstvene liturgije. Sve se to sada kupuje za crkveni novac. A prosfore za pominjanje živih i umrlih parohijani kupuju u kiosku za sveće. No, na Istoku se sve do danas donekle sačuvao drevni običaj da verujući sami peku prosfore i donose ih na Liturgiju, baš kao što donose i vino, ulje za kandila, i tamjan, predajući sve to uoči Liturgije svešteniku, za zdravlje i pokoj duša svojih srodnika i bližnjih. U starini ovo nije donošeno u oltar, nego u posebnu prostoriju u hramu koja se zvala „prothesis“ (προθεσις), što znači „predloženie“, gde su to raspoređivali đakoni, koji su najbolje od donetog odvajali za savršavanje Božanstvene liturgije, dok je ostalo upotrebljavano na takozvanim „agapama“ ili „večerama ljubavi“ – bratskim trpezama drevnih hrišćana. Drevni hrišćani su agape (od grčkog αγάπη – ljubav), odnosno „večere ljubavi“, priređivali u spomen na Tajnu večeru, i na njima su savršavali Svetu Tajnu Evharistije. Kasnije su se agape pretvorile u gozbe na kojima je ponekad dolazilo do nereda, pa je Kartaginski sabor iz 391. godine doneo odluku o izdvajanju Evharistije iz agapa, a niz drugih sabora zabranio je održavanje agapa u hramovima (vidi na primer 74. pravilo Trulskog sabora). Tako su agape postepeno iščezle.
 


 
NAPOMENE:

  1. Reč je o slovenskoj praksi. Kod Grka se prva čestica vadi za anđele, a za svetog Jovana Preteču vadi se druga, kao i za ostale proroke. Grčka praksa prisutna je, na primer, i u prevodu liturgije prepodobnog oca Justina Popovića (Arhim. Dr Justin Popović, Božanstvene Liturgije, Beograd 1978, str. 14).
  2. Na kraju proskomidije stoji uputstvo: „Treba znati: ako sveštenik služi bez đakona, neka ne govori đakonove reči na proskomidiji i na liturgiji pred Jevanđelje, niti njegove reči: ‘Blagoslovi, vladiko’, ‘Probodi, vladiko’ i ‘Vreme je da se služi Gospodu’. Neka govori samo jektenije i ono što je u činu izloženo (to jest, samo ono što je predviđeno za jereja)“.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *