ЛИТУРГИКА

ЛИТУРГИКА
 
СВЕНОЋНО БДЕНИЈЕ.
 
16. СУБОТЊА СЛУЖБА
 
Суботња служба има своје особености, које је чине различитом у односу на службе осталих седмичних дана. Поредак суботње службе изложен је у Типику, у глави 12: “О служби суботњој, када се поје Бог Господ”, у глави 13: “О служби суботњој, када се пева Алилуја” и у глави 50: “О суботама Педесетнице”. Од службе других седмичних дана суботња служба се разликује по томе што у суботу као да се врши оданије васкрсне (недељне) службе и оног гласа Осмогласника који је био владајући током минуле седмице. Осим тога, суботом песме светима из Минеја увек претходе песмама Осмогласника, док се осталим данима на првом месту обично певају песме из Осмогласника.
Затим, на вечерњу у петак (уочи суботе) и на јутрењу у суботу, певају се богородични васкрсни владајућег гласа, то јест гласа певаног током седмице која је на измаку: 1. После стихира на “Господи возвах” пева се Догматик; 2. После “Ниње отпушчајеши” и тропара пева се богородичан васкрсан, не по гласу тропара, него по владајућем гласу, а исто тако и на јутрењу после “Бог Господ” и 3. после Великог славословља, ако у суботу падне свети са полијелејем или бденијем. На суботњем јутрењу после катизми одређена је мала јектенија, слично као што се указује за претпразништва, попразништва и оданија празника. Уопште, субота се у нашем богослужењу јасно издваја међу осталим данима, што је посебно приметно током Великог поста, када се суботом изостављају уобичајени земни поклони и чак се служи Литургија светог Јована Златоуста, која се иначе не служи обичним данима Великог поста. У суботу је и сам пост мање строг. Све се ово објашњава тиме што се субота празнује и код нас хришћана, у знак њене посебне важности у Старом Завету, иако је за нас недеља постала већа од суботе, па је стога празнујемо свечаније него старозаветну суботу.
Субота је “дан мира, покоја”, стога се помињање упокојених код нас врши првенствено суботом. Неке суботе у години[1] посебно се посвећују помињању упокојених. Такве су: 1. Субота месопусна (задушнице), 2. друга, трећа и четврта субота Великог поста, 3. субота уочи Педесетнице (задушнице) и 4. Д(м)итровданска субота, уочи дана светог великомученика Димитрија Солунског 26. октобра (задушнице). Зато Типик разликује два вида службе у суботу: 1. “Када се пева Бог Господ”, то је обична служба у част светога који се слави тога дана, са његовим стихирама на 6 и тропаром; други вид суботње службе је 2. “Када се пева алилуја”, то је посебна заупокојена служба на којој се више не пева тропар дневног светог, него суботе “Апостоли, мученици и пророци…” затим заупокојени: “Помјани Господи јако благ души раб Твојих…” и поје се “Алилуја” са заупокојеним стиховима уместо обичног “Бог Господ”; затим, певају се “непорочни”, то јест седамнаеста катизма која почиње речима: “Блажени непорочни…” и после ње заупокојени тропари: “Свјатих лик обрете источник жизњи…” са заупокојеним јектенијама на којима се поименце спомињу упокојени; после шесте песме такође заупокојена јектенија и кондак “Со свјатими упокој…”; на стиховње се такође певају заупокојене стихире које се на суботњем јутрењу обично изостављају и замењују хвалитним мученичним стихирама. На Литургији у суботу, када се пева “Бог Господ”, читају се прокимен, Апостол, Јеванђеље најпре светог, а тек потом дана, а у суботу када се пева “Алилуја” прокимен, Апостол и Јеванђеље најпре редовни, а потом заупокојени.
У дане Педесетнице, када служба свакодневно носи карактер васкрсне, сваке суботе као да се у правом смислу те речи служи оданије васкрсне службе седмице која је на измаку.
Важну карактеристику суботње службе представља и то што се на њеном јутрењу чита канон храмовног празника или храмовног светог.
 

1. На руском: “родительские субботы” (букв, “родитељске, очинске, предачке суботе”) – дани спомена мртвих.