LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
SVENOĆNO BDENIJE.
 
4. DRUGI DEO SVENOĆNOG BDENIJA. JUTRENJE
 
Poredak jutrenja na svenoćnom bdeniju opisan je u drugoj glavi Tipika. Jutrenje je drugi i važniji deo Svenoćnog bdenija. Posle čitana iz Dela ili Poslanica Apostolskih i Tumačenja Novog Zaveta, prema Tipiku, zvonima se označava početak jutrenja. Tipik kaže da „izlazi paraeklisijarh i klepa (zvoni) u veliko i druga zvona“. No, sada u praksi jutrenje počinje bez trezvona, odmah nakon što se proiznese „Blagoslovenije Gospodnje“ i nakon što pojci odgovore „Amin“, dakle neposredno od šestopsalmija.
Šestopsalmije. Šestopsalmije, koje se u bogoslužbenim knjigama ponekad naziva „egzapsalmi“ (εξάψαλμος), sastoji se od šest psalama: 3, 37,62, 87,102. i 142. i započinje čitanjem trokratnog anđelskog slavoslovlja: „Slava v višnjih Bogu, i na zemlji mir, v čelovjecjeh blagovoljenije“ – Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2,14) i dvokratnog molitvenog poziva čteca: „Gospodi, ustne moja otverzeši, i usta moja vozvjestjat hvalu Tvoju“ – „Gospode, usne moje otvori, i usta će moja objavljivati slavu Tvoju“. Na početku čitanja šestopsalmija gasi se većina svetiljki u hramu, bez sumnje zato da bi se psalmi slušali sa pažnjom, bez rasejavanja bilo čim spoljašnjim. Osim toga, crkva pogružena u mrak treba da podseća one koji se mole na Vitlejemsku noć u kojoj se rodi Hristos. Sa rođenjem i pojavom Hrista Spasitelja u svetu započelo je naše spasenje. Šestopsalmije kao da predstavlja razmišljanje čoveka koji je čuo za Spasiteljevo rođenje. U psalmima se pokazuje sveet o svome grehovnom stanju, predstavlja se mnoštvo neprijatelja (demona) koji žele da pogube dušu i telo, izražava se nada na bezgranično milosrđe Božije, na to da će Gospod uslišiti sve koji se uzdaju u Njega, i da će biti darežljiv prema svima koji Ga se boje. Iz čitavog niza primedbi u vezi sa čitanjem i slušanjem Šestopsalmija koje nalazimo u Tipiku i u bogoslužbenim knjigama, vidi se da Crkva Šestopsalmiju pridaje naročit značaj, te stoga veoma greše oni savremeni bogomolitelji koji sebi dozvoljavaju da sede za vreme čitanja Šestopsalmija, ili čak da sasvim izađu iz crkve, smatrajući to čitanje za nešto drugostepeno, nevažno. Tako, u devetoj glavi Tipika stoji: „Šestopsalmije se govori tihim i lakim glasom, bez žurbe, da svi čuju. Kada se govori Šestopsalmije, sa pažnjom se treba posvetiti slušanju: jer su psalmi ispunjeni pokajanjem i umiljenjem. Ove psalme govorimo sa pobožnošću i strahom Božijim, kao da se Samom Bogu nevidljivo obraćamo; niko nema prava da šapuće ili da se nakašljava, nego da pazi na ono što se čita, ruku skrštenih na prsima, glave pognute i pogleda usmerenog na dole, a očima srca okrenut Istoku, moleći se za naše grehe, sećajući se smrti, budućih muka i večnog života“.
Šestopsalmije se deli na dva dela slavoslovljem u čast Svete Trojice. Posle prva tri psalma čita se: Slava, I sada: Aliluja, Aliluja, Aliluja, slava Tebi Bože, tri puša, Gospode pomiluj, tri puša, i opet: Slava, I sada. Zatim slede ostali psalmi. Na kraju Šestopsalmija čita se samo Slava, I sada, i tri puša: Alilija, Aliluja, Aliluja, slava Tebi Bože.
Nakon čitanja prva tri psalma jerej samo sa epitrahiljem i nepokrivene glave izlazi iz oltara pred Carske dveri i tamo po služebniku tajno govori Molitve jutarnje kojih je dvanaest na broju. Ovim molitvama on prinosi Gospodu blagodarnost zato što nam je darovao dnevnu svetlost, moleći za sebe i svoju pastvu različita duhovna dobra, i da u našim ercima zasija „istinsko sunce pravde Božije“, kako bismo „kao po danu blagoobrazno hodili putem zapovesti Božijih i dostigli večni život“ udostojivši se naslađivanja nepristupnom svetlošću Božijom. Čitajući ove molitve pred zatvorenim Carskim dverima, jerej izobražava Hrista Zastupnika, obećanog Adamu i čitavom ljudskom rodu.[1]
Profesor M. Skabalanovič ukazuje na to da su Molitve jutarnje, kao i večernje, nekada bile raspoređene po čitavom Jutrenju. U vezi sa tim i njihov sadržaj prilagođen je različitim delovima jutrenja, budući da su čitane na raznim mestima.[2]
Velika jektenija. Nakon što su verujući čuli anđeosko pojanje, koje im je objavilo o rođenju Hrista Spasitelja, i pri tome spoznali svu dubinu svog grehovnog pada, njihova srca prožeta su nadom na Rođenoga, i samim tim njihove duše oraspoložene su za molitvu. Oni se ponovo obraćaju Bogu istim rečima kao i na početku Večernja – jerej ili đakon pred Carskim dverima proiznose Veliku jekteniju: „Mirom Gospodu pomolimsja“ („U miru Gospodu se pomolimo“), moleći za sva ona najrazličitija telesna i duhovna dobra kojih su ljudi lišeni izgnanjem Adama iz raja, no koja se sada, posle dolaska Božanskog Iskupitelja na zemlju, ponovo mogu dobiti.
„Bog Gospod“ i Tropari. Odmah posle Velike jektenije đakon vo-zglašava, a pojci gromko i radosno pevaju, slavoslovlje u čast Gospoda, Koji je došao na zemlju radi spasenja sveta: „Bog Gospod i javisja nam, blagosloven grjadij vo imja Gospodnje“ (Ps. 117,26-27), to jest „Bog je Gospod, i javi se nama; blagosloven Koji dolazi u ime Gospodnje“. Ovim poslednjim rečima narod se obraćao Spasitelju prilikom Njegovog svečanog ulaska u Jerusalim; takođe, kako je On Sam rekao, njima će Ga dočekati i prilikom Njegovog drutog dolaska (Mt. 23,39). Pomenuta pesma peva se četiri puta, pri čemu pre svakog pevanja proiznosi po jedan stih uzet iz istog psalma. Stihovi govore o dobroti i milosti Božijoj, i otkrivaju proroštvo o Spasitelju sveta. Prema Tipiku i „Bog Gospod“ i ove stihove objavljuje kanonarh na sredini hrama (vidi: Tipik, gl. 2). Sudeći prema uputstvima Tipika, može se pretpostaviti da da je kanonarh isprva sam pevao „Bog Gospod“, a takođe i stihove, nakon čega su pojci odgovarali pevajući četiri puta Bog Gospod… Ipak, sada se ustalio običaj da sve ovo vozglašava đakon, a ako nema đakona, onda jerej.
„Bog Gospod“ se na nedeljnom bdeniju uvek peva na „vladajući“ glas, na bdenijima uoči dvanaest velikih praznika na glas prazničnog tropara, a na bdenijima u čast svetima na glas tropara svetog.
Neposredno nakon što se otpeva „Bog Gospod“, sledi pevanje tropara koji se nazivaju otpusni, jer se pevaju i na kraju Večernja. Jutarnje bogosluženje sada iz tužno-pokajnog raspoloženja prelazi u praznično-radosno, budući da se oseća predukus spasenja. Jutarnje pesme već imaju dubok novozavetni sadržaj i izvode se vrlo svečano.
Ti tropari se pevaju na sledeći način:
Na nedeljnom bdeniju peva se tropar vaskrsni dva puta, Slava, tropar svetoga čiji je spomen tog dana iz Mineja, I ninje, bogorodičan vaskrsni po glasu tropara svetoga. Ako u Mineju za taj dan nema tropara svetome, onda se posle vaskrsnog tropara, otpevanog dva puta, peva Slava, I ninje, i bogorodičan vladajućeg glasa, to jest istog glasa kao i vaskrsni tropar.
Na bdenijima uoči dvanaest praznika Gospodnjih i Bogorodičinih peva se tropar praznika tri puta, pri čemu se treći put peva na Slava, I ninje.
Na bdenijima svetome peva se tropar svetome dva puta, Slava, I ninje, bogorodičan vaskrsni po glasu tropara svetoga. Ovde je neophodno da se istakne osobenost subotnje službe. Ako spomen svetoga, kome je određeno bdenije, padne u subotu, onda se bogorodičan peva ne po glasu tropara svetoga, kao obično, nego po redovnom glasu Osmoglasnika za datu sedmicu; on se naziva „Bogorodičan prvi, vladajućeg glasa“.
Ako u nedelju padne jedan od velikih Bogorodičinih praznika, onda se peva tropar vaskrsni dva puta, Slava, I ninje, tropar praznika.
Ako u nedelju padne spomen svetoga kome je određeno bdenije, onda se peva tropar vaskrsni dva puta, Slava, I ninje, bogorodičan prvi po glasu tropara svetoga.
Ako u nedelju padne pretprazništvo ili poprazništvo ili odanije praznika, onda se peva tropar vaskrsni dva puta, Slava, I ninje, tropar pretprazništva ili praznika.
Ako u nedelju padne praznovanje spomena dvoje svetih, onda je peva tropar vaskrsni jednom, zatim tropar prvog svetog, Slava, tropar drugog svetog, I ninje, bogorodičan po glasu tropara drugog svetog. Ako se osim toga sa ovim nedeljnim dano poklope još i pretprazništvo ili poprazništvo, onda se na I ninje ne peva bogorodičan, nego tropar pretprazništva ili praznika.
Posle tropara peva se: Gospode pomiluj, tri puta, Slava Ocu, i Sinu, i Svetome Duhu, a čtec nastavlja dalje: I sada, i uvek, i u vekove vekova, amin. Tada počinje čitanje katizmi.
Katizme, Male jektenije, Sjedalni. Katizmama se naziva čitanje određenih delova Psaltira, koji se deli na dvadeset takvih delova. Svaki od tih delova zove se „katizma“, od grčke reči καθίζω – „sedim“ zato što je po Tipiku posle svakog takvog dela propisano čitanje tokom koga se sedi. Sada je postalo uobičajeno da se sedi i tokom čitanja samih katizmi (vidi o tome detaljnije objašnjenje Prve katizme na Večernju). Na Jutrenju koje ulazi u sastav Svenoćnog bdenija stihoslove se uvek samo dve katizme, od kojih je svaka podeljena na tri slave. Posle svake „slave“ čtec proiznosi: Slava Ocu, i Sinu, i Svetome Duhu, a pojci pevaju: I sada, i uvek, i u vekove vekova, amin. Aliluja, aliluja, aliluja, slava Tebi Bože, tri puta, i Gospode pomiluj, tri puta, Slava Ocu, i Sinu, i Svetome Duhu. Čtec nastavlja: I sada, i uvek, i u vekove vekova, amin, i dalje čita sledeću „slavu“.
Posle svake katizme na Svenoćnom bdeniju obavezno se proiznosi Mala jektenija koju shodno 2. glavi Tipika „sveštenik govori otišavši pred svete dveri“. Svaka mala jektenija se završava naročitim vozglasom sveštenika. Posle prve katizme mala jektenija ima vozglas: „Jako Tvoja deržava, i Tvoje jest carstvo i sila i slava…“ („Jer je Tvoja moć, i Tvoje je carstvo i sila i slava…“), a posle druge katizme – „Jako blag i čelovekoljubec Bog jesi…“ („Jer si blag i čovekoljubiv Bog…“).
Ovde treba primetiti da u one nedeljne dane kada Tipikom nije određen polijelej (o tome vidi niže), umesto polijeleja stihoslovi se sedamnaesta katizma: „Blaženi neporočni“, posle koje nema male jektenije, nego se odmah pevaju tropari: „Blagosloven jesi, Gospodi, nauči mja opravdanijem tvojim. Angelski sobor udivisja“ („Blagosloven jesi Gospode, nauči me naredbama Tvojim. Anđelski zbor se zadivi“). Ovi tropari se zato i nazivaju: „Tropari vaskrsni, koji se pevaju posle Neporočnih“. U tom slučaju Mala jektenija se proiznosi odmah posle ovih tropara.
Uopšte, treba znati da pravila Tipika o Malim jektenijama posle katizmi imaju veze sa tim da li je bogosluženje više ili manje svečano. Posle svake katizme sledi takozvani sjedalan. Ako je taj sjedalan prazničnog sadržaja, onda se pre njega proiznosi Mala jektenija, a ako je pokajno-umilnog sadržaja, kao što biva radnim danima i u dane svete Četrdesetnice, onda se pre njega ne proiznosi Mala jektenija. Eto zbog čega se na bdeniju pred Blagovesti Mala jektenija ne proiznosi posle svake katizme. To je praznik koji uglavnom pada u dane svete Četrdesetnice i zato bdenije, ako se služi u sedmične dane, nema dve katizme, kao obično, nego tri. Prema Tipiku, na bdeniju pred Blagovesti, ako se služi tokom svete Četrdesetnice pre Strasne sedmice, posle prve katizme nema jektenije, a posle druge i trepe ima. Ali ako Blagovesti padnu na Strasnu sedmicu, onda nema jektenija posle prve dve katizme, a posle treće ima.
Sjedalni na bdeniju uoči nedelje (na tzv. vaskrsnom bdeniju) pevaju se ili čitaju posle svake katizme i Male jektenije koja za njom sledi iz Oktoiha, a za dvanaest velikih praznika i praznike svetih iz Mineja ili iz Posnog ili Cvetnog Trioda, kada je reč o praznicima iz ciklusa Trioda. Posebno mesto ima praznik Blagovesti kada padne u sedmične dane svete Četrdesetnice: prvi sjedalen tada nije praznični, nego iz Trioda.
Polijelej, Vaskrsni tropari, Veličanije. Na bdenijima velikih praznika, na vaskrsnim bdenijima u određenim periodima godine, kao i uvek na prazničnom jutrenju kada se čita Jevanđelje posle katizama i sjedalnih peva se polijelej. Kada počne pevanje polijeleja u hramu se pale sve svetiljke i otvaraju se Carske dveri, što je znak posebno svečanog bogosluženja.
Reč πολύς έλεος – „Polieleos“, πολύς – mnogi i έλεος – milost, u prevodu sa grčkog znači „mnogomilostivo“. Tako se naziva svečano pevanje dva psalma: 134. – „Hvalite imja Gospodnje“, i 135. – „Ispovjedajtesja Gospodevi“, zbog toga što se u drugom od njih često ponavljaju reči „Jako v vjek milost Jego“ („Jer je doveka milost Njegova“), pa je po tim rečima i čitava pesma dobila naziv „polijelej“. Druga pretpostavka o poreklu pomenutog naziva vezuje se za to što Tipik propisuje da se u ovom delu jutrenja pojačava osvetljenje hrama paljenjem sveća i kandila sa uljem: πολύς ελαιον – mnogo ulja. Danas je uobičajeno da se „Polijelej“ prema početnom stihu „Hvalite imja Gospodnee“ naziva – „Hvalite“. U današnje vreme ovi psalmi se retko pevaju u celini, nego se uglavnom pevaju svega četiri stiha na sledeći način:
„Hvalite imja Gospodnje, hvalite rabi Gospoda. Aliluja“ (Hvalite Ime Gospodnje, hvalite sluge [Gospodnje] Gospoda) – tri puta.
Blagosloven Gospod ot Siona, živij vo Ijerusalimje. Aliluja (Blagosloven je Gospod sa Siona, Koji živi u Jerusalimu) – tri puta.
Ispovjedajtesja Gospodevi, jako blag, jako v vjek milost Jego. Aliluja (Ispovedajte se Gospodu, jer je dobar, jer je do veka milost Njegova) – tri puta.
Ispovjedajtesja Bogu nebesnomu, jako v vjek milost Jego. Aliluja (Ispovedajte se Bogu nebesnom, jer je do veka milost Njegova) – tri puta“.
Tipikom je određeno da se polijelej peva na vaskrsnim bdenijima samo od 22. septembra do 20. decembra, i od 14. januara do sirne nedelje, to jest da se peva u zimskom periodu godine, izuzev u periodu božićnih i bogojavljenskih praznika. A u letnjem periodu godine, od sirne nedelje do odanija Vozdviženja Časnog Krsta 21. septembra pevanje polijeleja je određeno samo za one nedeljne dane u koje padne neki veliki praznik. Uopšte, polijelej je tako vezan za velike praznike spomene svetih za koje je Tipikom određen, da se često naziva „polijelej praznika“ ili „polijelej svetoga“. U nedeljne dane za koje polijelej nije određen, propisano je da se umesto njega stihoslovi 17. katizma: „Blaženi neporočni“ (Tipik, gl. 2. i 17). Međutim, sada je u parohijama gotovo svuda postao običaj da se polijelej na vaskrsnim bdenijima (tj. bdenijima uoči nedelje) peva tokom čitave godine.
Tokom pripremnih nedelja za Veliki post – bludnog sina, mesopusne i siropusne, nakon polijeleja peva se 136. psalam: „Na rjekah vavilonskih“ uz „aliluju krasnu“ to jest, sa naročito umilnim napevom.
Na vaskrsnom bdeniju, neposredno posle polijeleja, ili posle 17. katizme ako se polijelej ne peva, pevaju se posebni vaskrsni tropari koji se obično nazivaju, „Tropari vaskrsni, koji se pevaju posle neporočnih“. Pre svakog od tih tropara peva se pripev uzet iz 118. psalma: „Blagosloven jesi Gospodi, nauči mja opravdanijem Tvojim“ („Blagosloven jesi Gospode, nauči me naredbama Tvojim“). Prvi od tih tropara počinje rečima „Angelskij sobor udivisja“ („Anđelski sabor se zadivi“). Tropara ima ukupno četiri, zatim se peva Slava, tropar u čast Svete Trojice, I ninje, tropar u čast Presvete Bogorodice. Pevanje se završava trokratnim Aliluja i Slava Tebi Bože.
Tropari „Angelskij sobor“ su, kako ukazuje prof. M. Skabalanovič, jerusalimskog porekla. U poznatom jerusalimskom „Posljedovaniju“ (Poretku) Strasne sedmice i Pashalne sedmice iz devetog veka (prema rukopisu iz 1122. godine), u službi za Cveti ima nekih od ovih tropara, kao i drugih bliskih današnjim troparima „Angelskij sobor“.[3]
Na bdenijima uoči velikih praznika i u čast svetih, na početku pevanja polijeleja na sredinu hrama iznosi se ikona praznika ili svetoga i polaže se na analoj (danas se ikona često već nalazi na analoju u sredini hrama), da bi se po okončanju polijeleja pred njom pevalo veličanije prazniku ili svetome sa izabranim psalmom. Ova veličanija sa izabranim psalmima takođe se nalaze na kraju Psaltira, u Irmologionu i u Služebniku. Veličanije prvi put obično pevaju sveštenoslužitelji, a zatim svaka pevnica po redu peva po jedan stih izabranog psalma i posle svakog stiha ponavlja veličanije. Na kraju se peva Slava i ninje, Aliluja tri puta, Slava Tebi Bože, i poslednji put veličanije opet pevaju sveštenoslužitelji.
Na početku pevanja polijeleja nastojatelj deli onima koji saslužuju, a prema Tipiku i narodu koji stoji u hramu, upaljene sveće, sa kojima svi stoje do kraja čitanja Jevanđelja. Međutim, danas se u praksi od toga sačuvalo da narod na bdeniju sveće drži samo dva puta u godini: na praznik Ulaska Gospodnjeg u Jerusalim i na Pashalnom (Vaskršnjem) jutrenju.
Pevanje polijelejnih psalama i vaskrsnih tropara, kako kaže ?. Skabalanovič, „predstavlja najsvečanije i najsveštenije trenutke jutrenja. Ti trenuci simvolizuju silu i bogonadahnutost molitve, koja prilikom pevanja ovih psalama zaista dostiže svoj najviši intenzitet, a ujedno i blagodat Duha Svetoga, koju takva molitva privlači. Podizanju raspoložena duše pogoduje takođe miris (tamjana); kađenje se u datom slučaju tiče još i uspomene koja je povezana sa tim delom jutrenja: ono podseća na aromatično miro, koje su u tom času vaskršnje noći svojim ‘samilosnim suzama razblaživale’ žene mironosice“.[4]
Prilikom pevanja vaskrsnih tropara posle neporočnih, kao i prilikom pojanja veličanija, obavlja se kađenje čitavog hrama. Ono počinje od sredine hrama i ikone koja tamo leži na analoju. Ikona se kadi sa sve četiri strane, dalje se kadi oltar i onda po redu čitav hram.
Izabrani stihovi iz psalama, koji se pevaju prilikom veličanija, sadrže ili proročke nagoveštaje događaja koji se praznuju, ili nabrajanje onih vrlina svetoga zbog kojih je pribrojan određenom zboru. Svaki zbor svetih ima svoje veličanije.
I vaskrsni tropari i veličanije pripremaju one koji se mole za predstojeće slušanje Jevanđelja u kome se izlaže poveet o prazniku, ili se proslavljaju vrline svetoga čiji se pomen slavi.
Ako nedeljni dan padne na veliki praznik (osim Gospodnjeg, kada nedeljna služba biva u potpunosti zamenjena službom praznika), ili na spomen svetoga kome je određeno veličanije, onda sveštenoslužitelji odmah posle polijeleja pevaju veličanije (hor ne ponavlja), a zatim se poju vaskrsni tropari posle neporočnih.
Ipakoj i Stepeni Antifoni. Posle vaskrsnih tropara na nedeljnom bdeniju, ili posle veličanija na bdeniju u čast praznika ili svetoga, proiznosi se Mala jektenija, koja se završava vozglasom jereja: „Jako blagoslovisja Imja Tvoje, i proslavisja Carstvo Tvoje, Oca, i Sina, i Svetoga Duha“ („Jer se blagoslovi Ime Tvoje, i proslavi Carstvo Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha“).
Pošto zatim, po Tipiku, sledi čitanje za vreme koga svi sede, nakon Male jektenije ide sjedalen koji se u nedeljnoj službi naziva „ipakoj“. Na vaskrsnom bdeniju peva se „ipakoj glasa“. Većina vaskrsnih ipakoja priča o tome kako su žene mironosice posetile živonosni grob, ili govore o plodovima Vaskrsenja Hristovog. Ako se sa nedeljnim danom podudari Bogorodičin praznik ili spomen svetoga sa polijelejem, onda se posle „ipakoja“ pevaju sjedalni praznika ili svetoga. Najpre se pevaju sjedalni koji su određeni za posle katizmi, ali nisu bili pevani na svom mestu, jer su pevani sjedalni vaskrsni, pa se potom na „Slava“ peva „sjedalen posle polijeleja“, dok se na „I ninje“ se za praznike peva ponovo isti taj sjedalen, a u dane spomena svetih peva se i bogorodičan, koji tada sledi odmah nakon polijelejnog sjedalnog. Na praznike Gospodnje, kada se vaskrsna služba u celini zamenjuje prazničnom, peva se sjedalen praznika. Danas se sjedalni i ipakoji uglavnom ne pevaju, nego čitaju.
Nakon sjedalnih ili ipakoja, sledi pevanje jutarnjih antifona, koji nose naziv „stepena“. Reč „antifon“ potiče od grčkih reči αντί – „protiv“ i φωνή – „glas“, i bukvalno znači „protivglasje“, „naspramno pevanje“. Pod ovim nazivom podrazumevaju se pesme za koje je određeno da ih naizmenično pevaju dve pevnice. „Sepenima“ se nazivaju zato što sastavljene prema petnaest psalama (119-133), koji se zovu „Pesme stepena“, jer su ih na stepenicama jerusalimskog hrama pevala dva hora Judejaca.
Stepena svojim sadržajem očišćuju i „uzdišu“ dušu i time pripremaju one koji se mole za slušanje Jevanđelja. Predstojeće čitanje Jevanđelja najavljuje se, za vreme pevanja stepena, zvonjavom „u kampane“, to jest trezvonom. Ovo zvono ukazuje na to da „vo vsju zemlju izide vješčanije“ Jevanđelja. Pre Jevanđelja se zvoni samo na nedeljnom i prazničnom jutrenju, a na Liturgiji ne. Ipak, današnja praksa prenosi zvonjavu pre jutarnjeg Jevanđelja na početak polijeleja.[5]
Stepeni antifoni na svih osam glasova nalaze se u Osmoglasniku, tamo gde im je mesto. Na vaskrsnom bdeniju pevaju se stepeni antifoni odgovarajućeg glasa, zbog čega se tada i nazivaju „antifoni glasa“. Na velike praznike Gospodnje i Bogorodičine i u dane spomena svetih koji imaju polijelej i veličanije, peva se samo Prvi antifon 4. glasa: „Ot junosti mojeja mnozi borjut mja strasti“ („Od mladosti moje mnoge muče me strasti“). Ako se sa nedeljnim danom poklapa bilo koji veliki Gospodnji praznik, a takođe i u Cvetnu nedelju, Drugu nedelju Pashe, svetog Apostola Tome, i u Nedelju Pedesetnice peva se samo Prvi antifon 4. glasa. Ali ako se sa nedeljom poklopi veliki praznik u čast Presvete Bogorodice ili svetoga sa polijelejem, onda se pevaju „stepeni glasa“ to jest oni onoga glasa koji po redu sledi u dati nedeljni dan. U stepenim antifonima, kao odgovor na poziv stihova polijeleja da hvalimo Gospoda, mi ispovedamo Gospodu svoja sagrešenja i nemoći, i slavimo Oca i Sina i Svetoga Duha.
Prokimen, čitanje Jevanđelja. Za stepenima slede molitvoslovlja i vozglasi koji obično uvek prethode čitanju Jevanđelja. Đakon objavljuje: „Vonmem, Premudrost“ („Pazimo. Premudrost“) i proiznosi se Prokimen, koji po svome sadržaju uvek ima veze sa Jevanđeljem koje će se čitati.
Na nedeljnom bdeniju, ako se sa tom nedeljom ne podudari neki od dvanaest velikih Gospodnjih ili Bogorodičinih praznika, proiznosi se i peva nedeljni prokimen vladajućeg glasa. Takvih prokimena, prema broju glasova, ukupno je osam, i smenjuju se svake nedelje. Ako se nedeljni dan poklopi velikim Gospodnjim ili Bogorodičinim praznikom, onda se proiznosi i peva prokimen tog praznika. Na bdenijima uoči velikih praznika i u čast svetih uvek se peva poseban Prokimen praznika na 4. glas, čiji sadržaj odgovara datom prazniku ili spomenu svetoga koji se praznuje. Ovi jutarnji prokimeni uvek imaju samo po jedan stih i pojci ih pevaju dva i po puta.
Po okončanju prokimena đakon vozglašava: „Gospodu se pomolimo“, a pojci odgovaraju: „Gospode, pomiluj“. Jerej proiznosi vozglas: „Jako svjat jesi, Bože naš, i vo svjatih počivaješi, i Tebe slavu vozsilajem, Otcu, i Sinu i Svjatomu Duhu, ninje i prisno i vo vjeki vjekov“ („Jer si svet, Bože naš, i u svetima obitavaš, i Tebi slavu uznosimo, Ocu, i Sinu, i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova“). Zatim đakon vozglašava: „Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda“ („Sve što diše neka hvali Gospoda“). Pojci ponavljaju ove reči, „đakon vozglašava stih: „Hvalite Boga vo svjatih Jego, hvalite Jego vo utverždeniji sili Jego“ („Hvalite Boga u svetima Njegovim, hvalite Ga u tvrđi sile Njegove“). Pojci ponovo pevaju: „Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda“. Đakon proiznosi prvu polovinu stiha: „Vsjakoje dihanije…“ a pojci dovršavaju drugu: „…da hvalit Gospoda“ (poput prokimena). Posle toga đakon usmerava pažnju onih koji se mole na predstojeće čitanje Jevanđelja rečima: „I o spodobitisja nam slišaniju svjatogo Evangelija Gospoda Boga molim“ („I da se udostojimo slušanja svetog Jevanđelja, Gospoda Boga molimo“). Pojci pevaju tri puta: „Gospode, pomiluj“. Đakon zatim objavljuje da sledi „premudrost…“ pa smo zato dužni da stojimo „…prosti…“ to jest pravo, pristojno, sa dubokom pobožnošću, jer ćemo čuti sveto Jevanđelje („…uslišim svjatago Evangelika“). Produžavajući ovaj vozglas đakona, jerej predaje „mir svima“ a pojci u ime svih koji se mole žele isti takav mir jereju: „I duhovi tvojemu“ („I duhu tvome“). Jerej onda vozglašava: „Ot – ime jevanđeliste – Svjatago Evangelija čtenije“. Pojci proslavljaju Gospoda: „Slava Tebje, Gospodi, slava Tebje“. Đakon poziva sve prisutne na pažnju vozglasom: „Vonmem“ i počinje čitanje Jevanđelja.
„Jevanđelje na jutrenju ne čita đakon, kao na Liturgiji, nego sveštenik, kako bi ‘prethodno nahranio Božanskom rečju one koje će na Liturgiji hraniti tajanstvenim hlebom’, kao što je postupao i Hristos i kako je zapovedno apostolima da čine (Idite i naučite sve narode, krsteći ih – Mt. 28,19). Sveštenik na Liturgiji ima uzvišenije funkcije nego što je čitanje, pa makar i Jevanđelja. Osim toga, Jevanđelje na nedeljnom jutrenju važnije je od liturgijskog, jer se direktno odnosi na događaj vaskrsenja (u takvom odnosu stoje jutarnja i liturgijska Jevanđelja i nekih drugih praznika, na primer Božića; uporedi: Vaskrs). Usled toga jutarnje Jevanđelje se čita na Prestolu u oltaru, dok se liturgijsko čita na analoju u sredini hrama (čita ga đakon). Ovo se posebno odnosi na nedeljno jutrenje, jer Presto simvolizuje grob Spasiteljev“.[6]
U nedeljne dane određeno je da se Jevanđelje na jutrenju čita u svetom oltaru (Tipik, gl. 2), iz koga se, kao iz Groba Gospodnjeg, razleže radosna vest o Vaskrsenju Hristovom. Zato sveštenik Jevanđelje čita na Prestolu. U praznične dane Jevanđelje se čita u narodu, na sredini hrama, ispred ikone praznika koja leži na analoju. Đakon iznosi Jevanđelje na amvon i tamo vozglašava prokimen, a potom ga prinosi svešteniku i on čita. No, ako sveštenik služi bez đakona, onda posle veličanija i jektenije vozglašava prokimen i ide u oltar, a Jevanđelje čita na amvonu, licem okrenut narodu. Na nedeljnom bdeniju Jevanđelje se nakon čitanja iznosi iz oltara kroz Carske dveri radi celivanja. Za to vreme peva se „Voskresenije Hristovo vidjevše“ („Vaskrsenje Hristovo videvši“) i čita se 50. psalam. Prema Tipiku jerej stoji na sredini hrama „držeći sveto Jevanđelje na prsima svodim“, a sa obe strane mu stoje svećenosci sa svećama na svećnjacima. Dok se čita 50. psalam svi prilaze i celivaju Jevanđelje. Kada se ovo završi on odnosi sveto Jevanđelje u oltar, osenivši njime sa Carskih dveri prisutni narod. No, u praksi je postao običaj da se sveto Jevanđelje, nakon iznošenja iz oltara, polaže na analoj na sredini hrama, gde ga svi celivaju nešto kasnije, tačnije nakon čitanja molitve „Spasi, Bože, ljudi Tvoja“ („Spasi, Bože, narod Tvoj“) i vozglasa, pri čemu leži tamo dok mu se svi ne poklone, a neki ga ostavljaju čak do kraja Velikog Slavoslovlja. U prvom slučaju jerej sve vreme stoji pored Jevanđelja, levo od analoja i, kako je na mnogim mestima prihvaćeno, rukom blagosilja one koji prilaze nakon što celivaju Jevanđelje. U drugom slučaju jerej odlazi u oltar da bi na kraju Velikog Slavoslovila došao da ga uzme.
Na svenoćnim bdenijima uoči nedelje uvek se čitaju vaskrsna Tevanđelja, izuzev u slučajevima kada u nedelju padne neki od dvanaest velikih praznika, Gospodnjih ili čak Bogorodičinih. U tom slučaju čita se Jevanđelje praznika. Isto tako i za hramovne praznike koji padnu u nedelju čita se Jevanđelje hrama (tj. hramovnog praznika).[7] Kada bdenije svetome padne u nedelju čita se vaskrsno Jevanđelje i obično biva celivanje Jevanđelja. Vaskrsnih jutarnjih Jevanđelja ima ukupno 11 i ona čine takozvani „jevanđelski stolp“. Niz tih jutarnjih vaskrsnih Jevanđelja počinje u nedelju posle Pedesetnice, to jest u nedelju Svih svetih. Nakon čitanja po redu svih jedanaest Jevanđelja, sledeće nedelje opet se čita prvo vaskrsno Jevanđelje i tako se ovi stolpovi ponavljaju tokom čitave godine. Kao izuzetak služe nedeljni dani u periodu Cvetnog trioda: tamo je ukazano na ista ova vaskrsna Jevanđelja, ali ne u uobičajenom poretku. Na kraju bogoslužbenog prestonog Jevanđelja nalazi se „Uputstvo o tome kako svakoga dana treba čitati Jevanđelje po sedmicama tokom čitave godine“, gde je ukazano na to koja se jutarnja vaskrsna Jevanđelja čitaju u nedeljama od svete Pashe do nedelje Svih Svetih i zatim tokom 32 nedelje koje slede. Nakon 32. nedelje više nema uputstava koja jutarnja Jevanđelja treba čitati, zato što u zavisnosti od pomeranja dana Vaskrsa on najranije može da bude 22. marta, a najkasnije 25. aprila; između 32. nedelje od Pedesetnice i nedelje o Mitaru i fariseju u različite godine postoji različit broj nedelja, usled čega u te nedelje iz godine u godinu treba čitati različita Jevanđelja. Zato, da bi se ustanovilo koja se tačno Jevanđelja čitaku tih nedelja određene godine, treba koristiti takozvanu Pashalnu tablicu koja se nalazi na kraju Tipika i Psaltira sa posledovanijem. U Indiktionu treba pronaći Ključno (ili Pashalno) slovo za datu godinu, a prema ključnom slovu, zajedno sa datumom Vaskrsa i drugih praznika, ukazano je i na to kog datuma počinje svaki stolp glasova Osmoglasnika i koja pri tome vaskrsna jutarnja Jevanđelja treba čitati. Pri tome treba imati na umu da računanje kako stolpova glasova Oktoiha, tako i jutarnjih vaskrsnih Jevanđelja počinje od nedelje Svih Svetih, pri čemu je u nedelju Svih Svetih uvek 8. glas i čita se prvo jutarnje Jevanđelje; u drugu nedelju posle Pedesetnice je 1. glas i čita se drugo jutarnje Jevanđelje, i tako dalje redom. Zato stolpove glasova i Jevanđelja pre nedelje Svih Svetih treba tražiti pod onim ključnim slovom koje se odnosi na prethodnu godinu.
Stolpova ima ukupno šest: prvi počinje u prvu nedelju Petrovdanskog posta, drugi posle Svetog Ilije, treći posle Vozdviženja Časnog Krsta, četvrti u Božićni post, peti posle Krštenja Gospodnjeg i šesti u sveti Veliki post. Ovi stolpovi uvek se štampaju i na kraju Osmoglasnika.[8]
Vaskrsno Jevanđelje koje se na svenoćnom bdeniju ne čita, usled poklapanja nedelje i jednoga od dvanaest velikih praznika, sasvim se propušta i na sledećem vaskrsnom bdeniju već se čita sledeće po redu vaskrsno Jevanđelje.
Posle čitanja Jevanđelja, na vaskrsnom bdeniju se peva svečana pesma u kojoj se proslavlja Vaskrsli Hristos: „Voskresenije Hristovo vidjevše, poklonimsja svjatomu Gospodu Iisusu, Jedinomu bezgrješnomu, krestu Tvojemu poklanjajemsa Hriste, i svjatoje voskresenije Tvoje pojem i slavim, Ti bo jesi Bog naš, razvje Tebe inogo ne znajem, Imja Tvoje imjenujem, priidite vsi vjernii, poklonimsja svjatomu Hristovu voskreseniju: se bo pride krestom radost vsemu miru, vsegda blagoslovjašče Gospoda, pojem voskresenije Jego; raspjatije bo preterpev, smertiju smert razruši“. („Vaskrsenje Hristovo videvši, poklonimo se svetom Gospodu Isusu, Jedinom bezgrešnom; Krstu Tvome se klanjamo Hriste, i sveto Vaskrsenje Tvoje pevamo i slavimo, Ti si Bog naš, osim Tebe drugog ne znamo; Ime Tvoje prizivamo, hodite svi verni, poklonimo se svetom Vaskrsenju Hristovom: jer Krstom dođe radost čitavom svetu; svagda blagosiljajući Gospoda, pevamo Vaskrsenje Njegovo; raspeće pretrpevši, smrću smrti uništi“). Dok se ovo peva đakon, ili ako đakona nema sam sveštenik, stoji na amvonu sa Jevanđeljem. Kada se pevanje završi, Jevanđelje se polaže na analoj na sredini hrama. Ova pesma se osim na vaskrsnom bdeniju peva i na bdeniju Vozdviženja Časnog Krsta Gospodnjeg i Vaznesenja Gospodnjeg. Na svim vaskrsnim bdenijima od Vaskrsa do vaznesenja ona se peva po tri puta. Ali na praznike Gospodnje: Cvetnu nedelju, Pedesetnicu, Roždestvo Hristovo, Bogojavljenje i Preobraženje, čak i ako padnu u nedelju, „Voskresenije Hristovo vidjevše…“ se ne peva.
Posle ove pesme čita se pedeseti psalam: „Pomiluj mja, Bože, po velicjej milosti Tvojej“ (Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj), jer smo, kao što stoji u desetoj jutarnjoj molitvi, iz pročitanog Jevanđelja videli da je Gospod Bog naš ljudima darovao ostavljenje (grehova) kroz pokajanje, a kao primer svesti o gresima i primer njihovog ispovedanja radi oproštenja, pokazao nam je pokajanje proroka Davida.
Posle pedesetog psalma u obične nedeljne dane peva se „Slava Ocu, i Sinu, i Svjatomu Duhu“, zatim „Molitvami apostolov, Milostive, očisti množestva sogrješenij naših“ („Molitvama apostola, Milostivi, očisti mnoštvo sagrešenja naših“); i dalje: „I ninje, i prisno, i vo vjeki vjekov, amin. Molitvami Bogorodici, Milostive, očisti množestva sogrješenij naših“ („Molitvama Bogorodice, Milostivi, očisti mnoštvo sagrešenja naših“). Zatim se na šesti glas pevaju početne reči pedesetog psalma: „Pomiluj mja Bože, po velicej milosti Tvojej i po množestvu ščedrot Tvojih očisti bezakonije moje“ (Pomiluj me, Bože, po veliko) milosti Svor), i po obilju milosrđa Svoga očisti bezakonje moje). Zatim sledi (vaskrsna) stihira (6. glasa) koja pokazuje plodove Hristovog vaskrsenja: „Voskrese Iisus ot groba, jakože proreče, dade nam život, vječnij i veliju milost“ („Vaskrse Isus od groba, kao što je prorekao, dade nam život večni, i veliku milost“).
U pripremnim nedeljama za Veliki post: O mitaru i fariseju, o bludnom sinu, u mesopusnoj i siropusnoj, kao i u pet nedeljnih dana Velikog posta do Cvetne nedelje, posle pedesetog psalma, na Slavu se u 8. glasu pevaju sledeće dirljive stihire: „Pokajanja otverzi mi dveri, Žiznodavče, utrjenjujet bo duh moj ko hramu svjatomu Tvojemu, hram nosjaj telesnij ves oskvernjen, no jako ščedr očisti blagoutrobnoju Tvojeju milostiju“ („Otvori mi dveri pokajanja, Životodavče, jer jutrenjuje duh moj ka hramu Tvom svetom, noseći telesni hram sav oskvrnjen, no kao milosrdan očisti me obilnom milošću Tvojom“). A na „I ninje“: „Na spasenija stezju nastavi mja, Bogorodice, studnimi bo okaljah dušu grehmi i v ljenosti vse žitije moje iždih, no Tvojimi molitvami izbavi mja ot vsjakija nečistoti“ („Na stazu spasenja postavi me, Bogorodice, jer ukaljah dušu sramnim gresima i u lenjosti proživeh čitav svoj život, no Tvojim molitvama izbavi me od svake nečistote“). Zatim se pevaju na 6. glas prve reči pedesetog psalma: „Pomiluj me, Bože“, i dalje na isti glas: „Množestva sodjejanih mnoju ljutih pomišljaja okajanij, trpešču strašnago dnje sudnago, no nadjejasja na milost blagoutrobija Tvojego, jako David vopiju Ti: Pomiluj mja, Bože, po velicjej Tvojej milosti“ („Sećajući se mnoštva ljutih grehova koje sam učinio, drhtim zbog strašnog sudnjeg dana, ali nadajući se na obilje milosti Tvoje, kao David preklinjem Te: Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj“).
U gore navedenim, duboko po sadržaju dirljivim pesmama istine se osećanje iskrenog pokajanja, ka kome treba da stremimo, naročito za vreme posta. Osim toga, ova molitvoslovlja izražavaju i sinovski strah od gubitka Očeve ljubavi, „zbog mnoštva počinjenih grehova“, ali istovremeno u njima se oseća i nepokolebljiva nada da pokajanog grešnika uvek očekuje zagrljaj Oca Nebeskog“.
Na svenoćnim bdenijima uoči dvanaest velikih praznika, posle čitanja pedesetog psalma, na „Slavu“ i na „I ninje“ pevaju se naročiti stihovi, na koje je ukazano u službi datog praznika na odgovarajućem mestu; zatim neizostavno slede prve reči pedesetog psalma, i potom stihira praznika. Kada neki od dvanaest velikih praznika, svejedno da li Gospodnji ili Bogorodičin, padne u nedelju, ova stihira praznika peva se umesto vaskrsne stihire „Voskrese Iisus ot groba…“ Na bdenijima svetima peva se stihira svetome. Ako hramovni praznik padne u nedelju, uvek se umesto vaskrsne stihire peva stihira hrama, izuzev prve nedelje Velikog posta, kada se peva vaskrsna stihira.
Posle stihire đakon čita prvu molitvu litijske jektenije: „Spasi, Bože, ljudi Tvoja“, pojci na to odgovaraju pevajući 12 puta „Gospodi, pomiluj“, a sveštenik je zaključuje vozglasom: „Milostiju i ščedrotami i čelovjekoljubijem Jedinorodnago Tvojego Sina“ („Milošću i milosrđem i čovekoljubljem Jedinorodnog Tvog Sina“).
Posle toga, običajem je ustanovljeno da svi koji se mole prilaze da se poklone, i to u nedeljne dane Jevanđelju, a u dane velikih praznika prazničnoj ikoni koja leži na analoju na sredini hrama; pri tome, ako je na bdeniju bilo osvećenja hlebova, pšenice, vina i ulja, nakon što verujući celivaju Jevanđelje ili ikonu praznika jerej ih pomazuje osvećenim uljem, za osvećenje duše i tela, u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Takođe, on verujućima deli po časticu hleba osvećenog na kraju Večernje. Ovo pomazivanje obavlja se umesto Tipikom propisanog pomazivanja uljem iz kandila koje gori pred ikonom praznika ili svetoga na kraju jutrenja.
Kanon. Posle ovih molitvoslovlja počinje osnovni, najvažniji i zaista praznični deo jutrenja koji nosi naziv „kanon“.
Profesor M. Skabalanovič pokazuje da se za prvobitni oblik kanona može smatrati „tripjesnec“. U ranom bogosluženju osim psalama upotrebljavane su i biblijske pesme, i upravo za njih su kao pripeve počeli da sastavljaju tropare sa hrišćanskim sadržajem. „Pripevi na biblijske pesme sastavljeni u obliku tropara pojavljuju se već u poznatom opisu Sinajskog jutrenja iz VI-VII veka;[9] zanimljivo je da se u tom opisu pripevi na osmu pesmu izdvajaju od niza ostalih, iako takođe nose naziv „tropari“; moguće je da su pripevi na ostale pesme imali oblik kratkih stihova, jednoobraznih za svaku pesmu (za prvu pesmu „Gospodevi poim, slavno bo proslavisja“ (Gospodu pevajmo, jer se slavno proslavi), za drugu „Slava Tebje Bože“, za treću „Svjat jesi Gospodi i Tja pojet duh moj“, itd.), i samo je osma pesma imala „tropare“, a ako je to tako, onda je prvobitnu formu kanona predstavljao jednopjesnec. Jednopjesnec je posteleno izrastao do dvopjesneca, kroz dodavanje osmoj pesmi i devete“.[10] Kasnije su se pojavili tripjesneci, a potom i potpuni kanoni.
Kanon se sastoji od devet pesama, pri čemu se druga pesma na svenoćnim bdenijima ne peva (ona se, kao pokajna, peva samo na bogosluženjima u sedmične dane Velikog posta), nego odmah posle prve sledi treća pesma. Svaka pesma na svenoćnom bdeniju počinje pevanjem takozvanog „Irmosa“, zatim sledi čitanje tropara sa pripevima za svaki od n>ih, a pesma se završava pevanjem takozvane „Katavasije“. Kao osnov kanona služe takozvane „Pesme Svetog Pisma“. To su himne Gospodu Bogu koje se nalaze uglavnom u Starom Zavetu (samo deveta pesma, sastavljena iz dva dela, uzeta je iz Novog Zaveta).
Prvu pesmu otpevala je Marija, sestra Mojsijeva, povodom čudesnog prelaska Jevreja preko Crvenog mora. Ona počinje rečima: „Pojem Gospodevi, slavno bo proslavisja“ (Pevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi – Izl. 15,1-19).
Druga je pesma Mojsijeva za vreme lutanja Jevreja po pustinji: „Vonmi nebo i vozglagolju“ (Pazi nebo, i govoriću – Zak. pon. 32,1-44).
Treća je pesma Ane, majke proroka Samuila, koja blagodari za rođenje sina: „Utverdisja serdce moje v Gospodje“ (Utvrdi se srce moje u Gospodu – 1.Car. 2,1-10).
Četvrta je pesma proroka Avakuma, koji je video Boga kako dolazi sa gore gusto osenjene: „Gospodi, uslišah sluh Tvoj i ubojahsja“ (Gospode, čuh glas o Tebi i uplaših se – Avak. 3,2-20).
Peta je pesma proroka Isaije, koji je najavio da će Djeva roditi Emanuila: „Ot nošči utrenjujet duh moj k Tebje, Bože“ (Od noći jutrenjuje duh moj k Tebi, Bože – Is. 26,9-20).
Šesta je pesma proroka Jone koji je proveo tri dana i tri noći u utrobi kita, da bi ga potom kit izbacio na suvo: „Vozopih v skorbi mojej k Gospodu Bogu“ (Novikah u nevotьi mojoj ka Gospodu Bogu mome -Jona2,1-7).
Sedma je pesma trojice mladića u peći ognjenoj: „Blagosloven jesi, Gospodi, Bože otec naših“ (Blagosloven si, Gospode, Bože otaca naših – Dan. 3,26-56).
Osma je pesma iste trojice mladića: „Blagoslovite vsja djela gospodina Gospoda, pojte i prevoznosite Jego vo vjeki“ (Blagoslovite sva dela gospodnja Gospoda, pevajte i preuznosite Ga u vekove – Dan. 3,57-72).
Deveta pesma sastoji se iz dva dela – iz pesme Presvete Bogorodice prilikom Jelisavetine posete: „Veličit duša moja Gospoda“ (Veličaduša moja Gospoda – Lk. 1,46-55); i pesme svetog proroka Zaharije, oca svetog Jovana Krstitelja: „Blagosloven Gospod Bog Izrailjev, jako posjeti i sotvori izbavljenije ljudem svojim“ (Blagosloven Gospod Bog Izrailjev, što pohodi i izbavi narod Svoj – Lk. 1,68-79).
Za sve ove pesme Tipik nalaže da se u celini, onako kako su izložene u Bibliji, pevaju ili čitaju samo u sedmične dane svete četrdesetnice. Najpre se stihoslovi sama pesma, sve do stiha ispred koga stoji napomena „na 14“, ili „na 8“, „na 6“, „na 4“. Uzmimo kao primer prvu pesmu: „Gospodevi pojem“: po stihovima pevamo do „ogusteša“, a na 14 (uključujući i 14), posle stiha „ogusteša“, odmah sledi Irmos kanona, i onda redom svi tropari kanona, tako da stihovi pesme služe kao pripevi za tropare kanona.
Za praznične dane nije propisano da se stihoslove same pesme, nego se čak i pripevi pesama za tropare kanona obično zamenjuju drugim pripevima, koji imaju veze sa sadržajem kanona. Tako je sada, na primer, kod tropara Vaskrsnog kanona pripev: „Slava Gospodi svjatomu voskreseniju Tvojemu“ („Slava Gospode Tvome svetom vaskrsenju“), kod tropara kanona na Gospodnje praznike: „Slava Tebje, Bože naš, slava Tebje“ („Slava Tebi, Bože naš, slava Tebi“), za krstovaskrsni kanon: „Slava, Gospodi, krestu Tvojemu i voskreseniju“ („Slava Gospode krstu Tvome i vaskrsenju“), kod tropara kanona na Bogorodičine praznike: „Presvjataja Bogorodice, spasi nas“ („Presveta Bogorodice, spasi nas“). U periodu Posnog trioda na Velikom kanonu pripev je: „Pomiluj mja, Bože, pomiluj mja“ („Pomiluj me, Bože, pomiluj me“). Na vaskrsnoj polunoćnici: „Presvjataja Trojice, Bože naš, slava Tebje“ („Presveta Trojice, Bože naš, slava Tebi“). Praznici svetih takođe imaju svoje pripeve, koji predstavljaju molitveno obraćanje tim svetima, na primer: „Svjati arhangeli i angeli, molite Boga o nas“ („Sveti arhanđeli i anđeli, molite Boga za nas“), „Svjatitelju otče Nikolaje, moli Boga o nas“ („Svetitelju oče Nikolaje, moli Boga za nas“), ili „Svjati velikomučeniče – ili ‘svjati mučeniče’, ili ‘svjaščenomučeniče’, ili ‘prepodobnomučeniče’ – … (ime), moli Boga o nas“ („Sveti velikomučeniče …, moli Boga za nas“. Prepodobnima: „Prepodobnje otče Andrjeje (ili npr. Serafime), moli Boga o nas“ („Prepodobii oče Andreje, moli Boga za nas“), „Prepodobnaja mati Marine, moli Boga o nas“ („Prepodobna mati Marija, moli Boga za nas“).
Sama reč „kanon“ (κανών) u prevodu sa grčkog znači „pravilo“ „propis“, „mera“ i u datom slučaju označava spajanje niza pesama po određenom pravilu. Tipik razlikuje dve vrete takvog spajanja, ili dva sistema kanona: za obične dane, koji se uslovno označava rečima „Gospodevi pojem“, i praznični – rečima „Pojem Gospodevi“. Kod prazničnog sistema ne stihoslove se gore nabrojane pesme Svetog Pisma, nego se kanon sastoji samo od irmosa, tropara sa pripevima za njih, i Katavasije.
Irmosom se nazivaju stihovi kojima započinje svaka pesma kanona. Svoj sadržaj, pa čak i neke pojedine reči i karakteristične izraze irmos pozajmljuje iz odgovarajuće pesme Svetog Pisma. Sama reč „irmos“ (ειρμός) znači „veza“ i pokazuje da irmos služi kao veza između pesama Svetog Pisma i tropara kanona.
Odmah za irmosom čitaju se tropari kanona sa pripevima za njih i, na kraju, u praznične dane, svaka pesma se opet završava irmosom, koji nosi naziv katavasija, što znači „silazak“, jer je za pevanje irmosa Tipikom propisano da pojci iz obe pevnice zajedno silaze na sredinu hrama.
Autor vaskrsnih kanona je nesumnjivo prepodobii Jovan Damaskin (675-750).
Na vaskrenom bdeniju kanon obično predstavlja objedinjenje četiri kanona u jedan, koji se sastoji od vaskrsnog i kretovaskrenog kanona, Bogorodičinog kanona (sva tri se štampaju na odgovarajućem mestu u Osmoglasniku), i kanona svetome određenog dana iz Mineja. Na bdenijima za dvanaest praznika i velike svete obično idu po dva kanona, a ponekad i samo jedan, datom prazniku ili svetome. O prazničnim danima kanon se leva obično, ili, prema tehničnom izrazu, „na 16“ (Vaskrs, Roždestvo Hristovo), ili „na 14“, kako je ukazano u Tipiku. Ovi izrazi, „na 16“ ili „na 14“ ne znače to da se u kanonu nalazi obavezno taj broj tropara sa irmosima, nego da tropare treba otpevati ili pročitati toliko puta, da ih bude 16 ili 14 u svakoj pesmi. Po Tipiku irmose i tropare kanona treba da pevaju dve pevnice naizmenično, pri čemu se za irmose ponekad ukazuje da se pevaju dva puta (na Vaskrs četiri puta). U Rusiji su sredinom sedamnaestog veka posteleno prešli sa pevanja na čitanje tropara, kako bogosluženje ne bi predugo trajalo. Danas je uobičajeno da se pevaju tropari Pashalnog kanona.
Svaka pesma kanona na bdeniju, kao i uopšte na prazničnom jutren>u, završava se katavasijom. To su irmosi koji se upotrebljavaju za Bogorodičine praznike, iako se neki od njih u dane velikih Bogorodičinih praznika prilagođavaju prazničnom događaju i menjaju. Postoje različite katavasije u raznim periodima godine. Češće od drugih peva se katavasija „cele godine“: „Otverzu usta moja“. Ova katavasija se peva u svim onim periodima godine kada nema ni pretprazništva, ni poprazništva nekog od dvanaest praznika. Osim nje postoje još katavasije koje se pevajuu dužem vremenskom periodu. Takve su: „Voskresenija den“ („Vaskrsenja je dan“), koja se peva od Vaskrsa do njegovog odanija, osim prepolovljenja sa njegovim odanijem i šeste nedelje posle Pashe; „Krest načertav Mojsej“ („Krst nacrtavši Mojsije“): od 1. avgusta do odanija Vozdviženja 21. septembra, izuzev nekih dana koji stoje u vezi sa praznikom Preobraženja i praznikom Uspenja; „Hristos raždajetsja, slavite“ („Hristos se rađa slavite“): od 21. novembra, praznika Vavedenja u hram Presvete Bogorodice, do odanija Roždestva Hristovog 31. decembra. Postoje još i katavasije koje se pevaju kraće vreme, na šta je u bogoslužbenim knjigama uvek ukazano na odgovarajućem mestu. Tačni i potpuni podaci o tome kada se peva koja katavasija sadržani su u 19. glavi Tipika.
Prilikom pevanja kanona, posle trepe, šeste i devete pesme proiznosi se Mala jektenija, koja služi da podstakne pažnju onih koji se mole, da se uz pohvale Gospodu i Njegovim ugodnicima mole i za sebe. U ovim jektenijama mi molimo Gospoda da nas On zaštiti, spase, pomiluje i sačuva blagodaću Svojom, te da pominjući sve svete i Majku Božiju sami sebe i sav život svoj Hristu Bogu predamo. A sveštenik posle svake od ovih jektenija objavljuje zašto mi sebe predajemo Bogu. Posle trepe pesme: „Jako Ti jesi Bog naš“ („Jer si Ti Bog naš“); posle šeste: „Ti bo jesi Car mira i Spas duš naših“ („Jer si Ti Car sveta i Spasitelj duša naših“); posle devete: „Jako Tja hvaljat vsja sili nebesnija“ („Jer Tebe hvale sve nebeske sile“). I prilikom svakog od ovih vozglasa uznosi slavu Ocu, i Sinu, i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova.
Svaki od ova tri dela kanona, koji tako sadrži u sebi malu jekteniju, praćen je jednom kratkom pesmom koja se ponekad sastoji od nekoliko delova i sledi neposredno iza male jektenije.
Posle treće pesme kanona pevaju se ili čitaju sjedalni ili ipakoji. Posle šeste pesme uvek idu kondak i ikos. Posle devete pesme eksapostilar ili svetilan. Ponekad kondak i ikos slede i nakon trepe pesme, naročito kada se u istom danu sjedine dva praznika. Tada se kondak značajnijeg praznika peva posle šeste pesme, dok se kondak manje značajnog praznika prenosi na mesto posle trepe pesme, pre sjedalnog. Posle šeste pesme uopšte uvek ide samo jedan kondak i jedan ikos, dok se posle trepe pesme može sjediniti nekoliko sjedalnih, isto kao što posle devete pesme dolazi do sjedinjenja nekoliko svetilnih.
Posle treće pesme i sjedalna po Tipiku sledi „čitanje“ koje se tiče datog praznika. Posle šeste pesme određeno je da se odmah iza kondaka i ikosa čita „Sinaksar“ (od grčke reči συνάγω – „svodim“, „sabiram“), koji sadrži zbirku svedočanstava o datom prazničnom događaju ili o ličnosti svetoga koji se praznuje. Svedočanstva o praznicima, kao i o životima svetih, mogu se pronaći u „Sinaksaru“ u „Žitijima svetih“, u „Prologu“, ili u posebnim zbornicima. Takođe, u delima samih svetih Učitelja i propovednika postoje „Slova“ posvećena sećanju na svete ili prazničnim događajima.
O tome kako se sjedinjuje nekoliko kanona na svenoćnom bdeniju u slučaju kada se poklopi više praznika, uvek treba pogledati u takozvanim „Markovim glavama“ koje se štampajuu Minejima i Triodima, a naravno i u Tipiku. Važno je znati da je za nedeljne dane određeno da se kanon uvek peva „na 14“. Irmosi vaskrsnog kanona pevaju se po jednom, tropari na 14, a zatim ide katavasija.
Na običnom nedeljnom jutrenju vaskrsni kanon se peva na 4, uključujući tu i irmos, koji se peva jednom; krstovaskrsni se peva na 3, bogorodičan na 3 i svetome iz Mineja na 4; poslednja tri kanona bez irmosa.
Vaskrsni kanon se ne peva samo na dvanaest Gospodnjih praznika, na Bogorodičine se peva, a takođe ne peva se ako 24. decembar padne u nedelju, jer u Mineju postoji poseban kanon za taj dan.
Krstovaskrsni kanon se ne peva u one nedelje u koje padne praznik svetome sa bdenijem, hramovni praznik, pretprazništvo ili poprazništvo. Uopšte, on se peva samo onda kada se kanoni Mineja ili Trioda svetoga ili praznika pevaju na 6; a ako se pevaju na 8, krstovaskrsni kanon se propušta.
Kanon Bogorodici (koji se uvek nalazi na trećem mestu u vaskrsnoj službi Osmoglasnika) ne peva se u one nedelje u koje padne pretprazništvo ili poprazništvo i pri tome još sveti sa bdenijem ili hramovna slava, ili dva sveta za koje su određena dva kanona, i uopšte, kada se osim vaskrsnog pevaju dva kanona od kojih je jedan „na 4“ a drugi „na 6“ (to jest, svega na 10).
U nedelje kada se peva Cvetni triod, od Vaskrsa do nedelje Svih Svetih, vaskrsni, krstovaskrsni i Bogorodičini kanoni Osmoglasnika uopšte se ne pevaju, nego se pevaju samo kanoni Trioda. Ako u te nedelje padne hramovni praznik ili sveti sa polijelejem, onda se pevaju kanoni Trioda i Mineja.
Na kraju osme pesme kanona, pre katavasije, peva se: „Hvalim, blagoslovim, poklanjajemsja Gospodevi, pojušče i prevoznosjašče Ego vo vsja vjeki“ („Hvalim, blagoslovim Gospoda, klanjam Mu se, pojući Ga i preuznoseći u sve vekove“). Zatim se peva deveta pesma Svetog Pisma: „Veličit duše moja Gospoda“ („Veliča duša moja Gospoda“), sa pripevom: „Čestnjejšuju heruvim“ (,Časniju od heruvima“). Pesma „Čestnjejšuju“ predstavlja irmos devete pesme tripjesneca Velikog petka „K Tebje utrenjuju“, a sastavljač ovog tripjesneca je prepodobii Kosma Majumski (700-760). On je za tu pesmu iskoristio reči prepodobnog Jefrema Sirijskog o Bogomajci: Lestnjejšaja heruvim i bez sravnjenija svjeh nebesnih vojinstv“ (Lasnija od heruvima i neuporedivo od svih nebeskih vojski“).[11] Prilikom pevanja ove pesme treba da se kadi. T)akon, ili jerej ako đakona nema, već za vreme osme pesme kanona obavlja kađenje čitavog oltara, a zatim, prilikom pevanja katavasije osme pesme izlazi na severne dveri iz oltara, kadi ikonostas i, zaustavivši se pred ikonom Bogomajke, čim završi sa pevanjem katavasije, vozglašava: „Bogorodicu i Mater svjeta v pjesnjeh vozveličim“ („Bogorodicu i Mater Svetlosti u pesmama veličajmo“). Posle toga pojci počinju da pevaju „Veličit duša moja Gospoda…“ pripevajući „Čestnjejšuju Heruvim…“ dok đakon za to vreme kadi čitav hram.
Čitavo ovo pojanje, koje se u Tipiku uslovno naziva „Čestnjejšaja“, ne biva tokom čitave godine. U Tipiku postoji posebna glava pod naslovom: „O tome kada se peva ‘Čestnjejšaja’, a kada se ne peva“. Dakle, .Čestnjejšaja“ se ne peva: 1. Od Lazareve subote do nedelje Apostola Tome. 2. U sve nedeljne dane Cvetnog trioda do odanija Vaskrsa. 3. U sve velike Gospodnje praznike i njihova odanija, ako odanije ne padne u nedelju, i u sve velike Bogorodičine praznike, ako ne padnu u nedelju, kao i u njihova odanija. 4. Na Prepolovljenje Pedesetnice i njeno odanije, na Duhovski ponedeljak, na drugi dan Roždestva Hristovog 26. decembra, i drugi dan Bogojavljenja 7. januara, kao i 1. i 30. januara.
Kada se ne peva „Čestnjejšaja“, onda se na njenom mestu pevaju naročiti pripevi za irmos devete pesme i na sve tropare te pesme, ili prosto irmos devete pesme bez ikakvih pripeva. Uputstva o tome obično se nalaze na odgovarajućem mestu u bogoslužbenim knjigama Mineju i Triodu.
Na vaskrsnom bdeniju posle male jektenije i vozglasa jereja đakon u glasu Osmoglasnika vozglašava: „Svjat Gospod Bog naš“ („Svet je Gospod Bog naš“); pojci ovo pevaju tri puta dok đakon izgovara stihove: „Jako svjat Gospod Bog naš“ („Ter je svet Gospod Bog naš“), i „Nad vsjemi ljudmi Bog naš“ („Nad svim ljudima Bog naš“).
Eksapostipar, ili Svetilan. Na vaskrsnom Svenoćnom bdeniju posle kanona i pevanja „Svjat Gospod Bog naš“ sledu „Eksapostilar“, koji se tako naziva zato što su u starini radi njegovog pevanja pojca slali u sredinu hrama. Ovaj naziv potiče od grčkog „εξαποστελλω“ što znači „slati“. Možda se tako zovu i zbog toga što se u vaskrsnim eksapostolarima govori o tome kako je Gospod posle vaskrsenja poslao Apostole na propoved. Vaskrsnih eksapostolara ili ukupno 11, prema broju jutarnjih vaskrsnih Jevanđelja. Njihov sadržaj predstavlja svojevrsno kratko izlaganje svakog od tih vaskrsnih Jevanđelja. Zato se na vaskrsnom bdeniju uvek peva ili čita eksapostilar koji odgovara pročitanom Jevanđelju. Svi oni se nalaze na kraju Osmoglasnika zajedno sa svojim bogorodičnima, odmah iza tablice „Jevanđelskih stolpova“. Kako pokazuje natpis iznad njih u Osmoglasniku, vaskrsne eksapostilare je (verovatno sa njihovim bogorodičnima), sastavio vizantijski car Konstantin VII Porfirogenet (912-959), sin cara Lava VI Mudrog, autora jevanđelskih stihira.
U grčkim bogoslužbenim knjigama nalazi se samo naziv „eksapostilar“ a u slovenskim „eksapostilar“ ili „svetilan“. Taj naziv očigledno potiče odatle što se, kako u Posnom triodu, tako i u svetilnima za obične dane, o Bogu govori i peva kao o svetlosti, ili davaocu svetlosti. Na primer, svetilan posnog jutrenja 8. glasa: „Svjet sij Hriste, posvjeti mja Toboju“ („Svetlost si Hriste, prosveti me Sobom“[12])·
Hvalitni (pohvalni) psalmi i Stihire na Hvalite. Posle eksapostilara ili svetilna pevaju se takozvani hvalitni psalmu, i to na vaskrsnom bdeniju u vladajućem glasu, a na prazničnom bdeniju u glasu stihira koje potom slede. Reč je o psalmima 148: „Hvalite Gospoda s nebes“ („Hvalite Gospoda s nebesa“); 149: „Vospojte Gospodevi“ („Pevajte Gospodu“); i 150: „Hvalite Boga vo svjatih Jego“ („Hvalite Boga u svetim Njegovim“). Za ove psalme određeno je da ih pevaju obe pevnice po stihovima. U praksi se obično ne pevaju psalmi u celini, nego samo izabrani stihovi sa pripevima, na sledeći način. Prvi hor: „Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda. Hvalite Gospoda s nebes, hvalite Jego v višnjih. Tebe podobajet pjesnj Bogu“ („Sve što diše neka hvali Gospoda. Hvalite Gospoda s nebesa, hvalite Ga na visinama. Tebi priliči pesma, Bogu“); drugi hor: „Hvalite Tego vsi angeli jego, hvalite Tego vsja sili Jego, Tebe podobajet pjesnj Bogu“ („Hvalite Ga svi anđeli Njegovi, hvalite Ga sve sile Njegove, Tebi priliči pesma, Bogu“). Za razliku od službe za obične dane, kada pevanje ili čitanje ovih psalama počinje od reči „Hvalite Gospoda s nebes“, na bdenju počinje rečima „Vsjakoje dihanije“. „Vsjakoje dihanije“ se peva onda kada ima „Veliko Slavoslovlje“.[13] Dalje slede takozvane „stihire na hvalite“, koje se pripevaju uz poslednjih 6 ili 4 stiha psalama.[14] Na nedeljnom bdeniju pripevanje ovih stihira počinje iza poslednjeg stiha 149. psalma: „Sotvori v njih sud napisan“ („Da učini na njima sud napisan“). Stihira ima ukupno osam, usled čega se za dve poslednee stihire uzimaju posebni pripevi: „Voskresni, Gospodi Bože moj“ („Vaskrsni, Gospode Bože moj“) i „Ispovjemsja Tebje Gospodi“ („Ispovedaću Ti se, Gospode“). Zatim sledi stihira na Slavu: peva se jevanđelska stihira, a na I ninje na vaskrsnom bdeniju peva se uvek jedna te ista stihira: „Preblagoslovena jesi Bogorodice Djevo“. Ako se sa nedeljom podudari spomen svetoga sa bdenijem ili polijelejem, onda se od osam stihira samo četiri vaskrsne uzimaju iz Osmoglasnika, a ostale četiri stihire svetoga, pri čemu poslednje dve imaju pripeve svetoga, koje se obično štampaju u službi svetome u stihirama na stihovnje. Isto biva ako u nedelju padne pretprazništvo, ili poprazništvo, ili odanije praznika: tada se uzimaju četiri vaskrsne stihire, a četiri stihire pretprazništva ili praznika, pri čemu dve poslednje sa prazničnim pripevima. Isto biva i kada neko od velikih Bogorodičnih praznika padne u nedelju: četiri vaskrsne stihire, a četiri praznika. Ako u nedelju, osim pretprazništva ili poprazništva padne još i sveti za koga su određene stihire na hvalite, onda se ne pevaju stihire pretprazništva ili poprazništva, nego samo četiri vaskrsne stihire i četiri svetoga, sa pripevima. U periodu kada se peva prema Posnom i Cvetnom triodu, za razne nedelje postoje razne kombinacije stihira na hvalite, što je uvek označeno na odgovarajućem mestu.
Posle stihira na hvalite na vaskrsnom bdeniju na slavu se uglavnom peva takozvana „jevanđelska stihira“, koja se naziva još i „stihira jutrenja“. Ovih stihira, kao i eksapostilara, ima ukupno jedanaest, i uvek odgovaraju jutarnjim Jevanđeljima, a nalaze se u Osmoglasniku, neposredno posle eksapostilara. Iznad ovih stiihira piše na koji glas treba da se pevaju. Za neke nedeljne dane određeno je da se jevanđelske stihire ne pevaju posle stihira na hvalite, nego nakon čitavog jutrenja, uoči čitanja prvog časa. U tom slučaju na Slavu, posle stihira na hvalite, pevaju se stihire iz Mineja ili iz Trioda. Jevanđelske stihire se posle otpusta jutrenja pevaju u one nedeljne dane sa kojima se podudara neki od velikih Bogorodičinih praznika, pretprazništvo ili odanije Roždestva Hristovog ili Bogojavljenja, a takođe u nedeljne dane između nedelje o mitaru i fariseju i nedelje Svih svetih, jer tamo postoji posebna stihira na Slavu koja se peva umesto jevanđelske stihire.
Na bdenijima dvanaest velikih Gospodnjih i Bogorodičinih praznika, kao i velikih svetih, na hvalite obično ima samo četiri stihire, koje se i pripevaju uz stihove 150. psalma, počev od stiha „Hvalite Tego na silah Tego“; a na Slavu i na I ninje takođe se pevaju stihire datog praznika, dok se u dane spomena velikih svetih na I ninje peva bogorodičan.
Veliko slavoslovlje. Po završetku pevanja hvalitnih stihira i poslednje stihire na I ninje, nastojatelj vozglašava: „Slava Tebje, pokazavšemu nam svjet“ („Slava Tebi Koji si nam pokazao svetlost“), a pojci pevaju takozvano „Veliko slavoslovlje“, koje počinje rečima: „Slava v višnjih Bogu, i na zemlji mir, v čelovjecjeh blagovoljenije“ („Slava Bogu na visini i na zemlji mir, među ljudima dobra volja“). Pre toga, obično prilikom pevanja poslednje stihire na I ninje, otvaraju se Carske dveri i ostaju otvorene sve do otpusta jutrenja. U ovoj pesmi, koja je pogodna za jutro, za početak dana, proslavlja se Bog, zbog Njegovih različitih dobročinstava. Sveštenik u ime svih koji se mole uznosi slavu i blagodarenьe Bogu, kako za svetlost koja nam je zasijala novim danom, tako i za svetlost vere, koja nas je prosvetila poput sunca i učinila sinovima svetlosti i dana (1.Sol. 56,6). U toj pesmi mi blagodarimo Svetoj Trojici, a naročito Jagnjetu Božijem, koje uzima na Sebe grehe sveta, i molimo da nas udostoji da sve vreme dana provedemo bez greha. Ovo je veoma stara pesma, jer je spominju već Oci iz četvrtog veka, na primer sveti Atanasije Veliki u knjizi o devstvenosti i druti.[15] Veliko slavoslovlje koje se peva na vaskrsnom i prazničnom bdeniju po poretku se donekle razlikuje od Slavoslovlja koje se čita na običnom svakodnevnom jutrenju i završava se pevanjem Anđelske pesme: „Svjatij Bože, Svjatij Krjepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas“ („Sveti Bože, Sveti Krepki (Moćni), Sveti Besmrtni, pomiluj nas“), tri puta, zatim: Slava, I ninje, i „Svjatij Besmertnij, pomiluj nas“, i poslednje, zaključno „Svjatij Bože“ jednom.
Po okončanju Velikog slavoslovlja i Trisvete pesme na nedeljnom bdeniju se peva vaskrsni tropar. Postoje dva ova vaskrsnih tropara koje je sastavio prepodobii Jovan Damaskin i koji se pevaju posle Velikog slavoslovlja: jedan za neparne glasove Osmoglasnika, to jest 1, 3, 5. i 7: „Dnjes spasenije miru bist“ („Danas dođe spasenje svetu“), a drugi za parne glasove 2, 4, 6. i 8: „Voskrese iz groba“ („Vaskrsnuvši iz groba“). Na bdenijima uoči dvanaest velikih praznika peva se tropar praznika jednom; na bdenijima velikih svetih – tropar svetome, Slava, I ninje, bogorodičan vaskrsan po glasu tropara svetoga. U treću nedelju velikog posta i na praznik Vozdviženja Časnog Krsta posle Velikog slavoslovlja i Trisvete pesme peva se tropar Krsta: „Spasi, Gospodi, ljudi Tvoja“ („Spasi Gospode, narod Svoj“) i obavlja poklonjenje krstu.
U starini, a na Svetog gori Atonskoj i danas, početni vozglas Velikog slavoslovlja: „Slava Tebje, pokazavšemu nam svjet!“ nastojatelj je proiznosio onda kada bi na svenoćnom bdeniju video da na Istoku već rudi zora. I hrišćani su ovom svečanom pesmom još jednom ispovedali Božansku slavu Iskupitelja, započinjući je hvalom Anđela, koji su proslavljali čudesno Rođenje Vitlejemskog bogomladenca. Ovo slavoslovlje potiče iz duboke starine: spominje se već u Apostolskim ustanovama i pismu Plinija Mlađeg imperatoru Trajanu. Da bi pevanje Velikog slavoslovlja bilo što svečanije, propisano je da se peva na sredini hrama.[16]
Jektenije i Otpust Jutrenja. Posle Velikog slavoslovlja i tropara, proiznosi se Suguba jektenija koja započinje prozbom: „Pomiluj nas, Bože, po velicjej milosti Tvojej, molimtisja, usliši i pomiluj!“ („Pomiluj nas Bože, po velikoj milosti Tvojoj, molimo Ti se, usliši i pomiluj“). Neposredno nakon ove jektenije sledi Prozbenajektenija, koja počinje rečima: „Ispolnim utrenjuju molitvu našu Gospodevi!“ („Dopunimo jutarnju molitvu našu Gospodu“). Ona se ne završava istim vozglasom kao na Večernju, nego drugim: „Jako Bog milosti i ščedrot i čelovjekoljubija jesi, i Tebe slavu vosilajem“ („Ter si Bog milosti i milosrđa i čovekoljublja, i Tebi slavu uznosimo“). Posle toga jerej predaje „Mir svima“, a pojci odgovaraju: „I duhu tvome“. Đakon poziva na priklanjanje glava, zatim jerej tajno čita molitvu glavopreklonjenja, različitu od one koja se čita na večernju, u kojoj moli Boga da nam On kao blag i čovekoljubiv oprosti ono što smo sagrešili, voljno ili nevoljno, i da nam daruje Svoja prirodna i natprirodna dobra, završavajući je vozglasom koji izgovara naglas: „Tvoja bo jest ježe milovati i spasati ni, Bože naš, i Tebje slavu vosilajem…“ („Ter je Tvoje da nas miluješ i spašavaš, Bože naš, i Tebi slavu uznosimo…“). Onda slede vozglasi i molitvoslovlja koji uvek prethode otpustu. Đakon vozglašava: „Premudrost“. Pojci: „Blagoslovi“. Jerej vozglašava: „Sij blagosloven Hristos Bog naš, vsegda, ninje i prisno i vo vjeki vjekov“ („Blagosloven je Hristos Bog naš, sada i uvek i u vekove vekova“). Pojci pevaju: „Amin“, i: „Utverdi Bože, svjatuju pravoslavnuju vjeru pravoslavnih hristijan, vo vjek vjeka“ („Utvrdi Bože svetu pravoslavnu veru pravoslavnih hrišćana u vekove vekova“). Jerej vozglašava: „Presvjataja Bogorodice, spasi nas“, na šta pojci odgovaraju slavoslovljem Presvetoj Bogorodici: „Čestnjejšuju heruvim“. Zatim jerej slavi Gospoda: „Slava Tebje Hriste Bože, upovanije naše, slava Tebje“ („Slava Tebi Hriste Bože naš, nado naša, slava Tebi). Nastavljajući slavoslovlje pojci pevaju: „Slava Ocu, i Sinu, i Svjatomu Duhu, i ninje, i prisno, i vo vjeki vjekov, amin“, mole Gospoda da nas pomiluje, pojući tri puta: „Gospodi, pomiluj“, i na kraju traže blagoslov od jereja za izlazak iz crkve, pojući: „Blagoslovi“. Na ovo sveštenik daje blagoslov izgovarajući takozvani otpust.
Otpusti mogu biti veliki i mali, obični i praznični. Na kraju prazničnog jutrenja, kao i prilikom okončanja večernja i Liturgije, uvek se proiznosi veliki otpust. Na kraju časova, povečerja i polunoćnice proiznosi se mali otpust. Dvanaest velikih praznika i dani Strasne sedmice imaju svoje posebne praznične otpuste. Svi ti otpusti nalaze se u Služebniku.
Veliki otpust uvek počinje rečima: „Hristos istinij Bog naš, molitvami Prečistija Svojeja Matere, svjatih slavnih i vsehvalnih apostol – dalje se spominje sveti kome je posvećen hram, zatim sveti čiji se spomen toga dana slavi, i dalje – svjatih pravednih bogootec Ioakima i Ani, i vsjeh svjatih, pomilujet i spaset nas, jako Blag i Čelovjekoljubec“. Pojci pevaju: „Amin“ i: Mnogoljetstvije. U nedeljne dane otpust počinje rečima: „Voskresij iz mertvih Hristos istinij Bog naš…“ („Vaskrsli iz mrtvih Hristos istiniti Bog naš…“). Za Gospodnje praznike otpust takođe ima svoj početak, što je navedeno u Služebniku. Mali otpust se proiznosi ovako: „Hristos istinij Bog naš, molitvama Prečistija Svojeja Matere, prepodobnih i bogonosnih otec naših i vsjeh svjatih, pomilujet i spaset nas, jako Blag i Čelovjekoljubec“ („Hristos istiniti Bog naš, molitvama Svoje Prečiste Majke, prepodobnih i bogonosnih otaca naših i svih svetih, da nas pomiluje i spase kao Blag i Čovekoljubac“). Samo u nedeljne dane na početku se dodaju reči: „Vaskrsli iz mrtvih“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi: „Novaя Skrižalь“, č. 3, gl. 4, p. 6.
  2. Vidi: Skabal. „Tolkovый Tipikon“. 2, str. 205 i dalje, M. 1913
  3. Vidi: Skabal. „Tolkovый Tipikon“. 2, str. 235, ?. 1913.
  4. Vidi: Skabal. „Tolkovый Tipikon“. 2, str. 233.
  5. Vidi: Skabal. „Tolkovый Tipikon“, 2.
  6. Vidi: Skabal. „Tolkovый Tipikon“. 2, str. 246-247.
  7. Vidi glave Tipika o hramu.
  8. Takođe, zajedno sa vaskrsnim Jevanđeljima, i Apostolima i Jevanđeljima na liturgiji, stolpovi Osmoglasnika označeni su u crkvenom kalendaru.
  9. Uvod, gl. 328.
  10. Vidi: Skabal. „Tolkovый Tipikon“. 2, str. 267.
  11. Vidi: Skabal. „Tolkovый Tipikon“. 2, str. 290.
  12. Ili, na primer, svetilan 2. glasa: „Svjet Tvoj prisnosuštni nispošlji Hriste Bože, i prosvjeti oči tajnija serdca mojego“ („Svetlost Tvoju svagdapostojeću pošalji Hriste Bože, i prosveti tajne oči srca moga“).
  13. To jest, ako je nedelja, ili Gospodnji praznik, ili sveti koji ima Veliko Slavoslovlje.
  14. Stihire na hvalite (vaskrsne) nalaze se na odgovarajućem mestu u Osmoglasniku.
  15. Smыsl i znač. Prav.-Hrist. bogosluženiя, E. 1. str. 24
  16. Vidi: „Posledovanie molebnыh peniй“.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *