LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
SVENOĆNO BDENIJE.
 
3. PRVI DEO SVENOĆNOG BDENIJA. VEČERNJE
 
Čitanje Prednačinateljnog psalma. Svenoćno bdenije po Tipiku započinje odmah nakon zalaska sunca. Najpre se sporo zvoni u jedno zvono (blagovest), a potom u sva zvona (trezvon). Početak svenoćnog bdenija je posebno svečan, čime se ono razlikuje od svakog drugog večernjeg bogosluženja. Jerej stavlja na sebe epitrahilj i felon (na parohiji, a jeromonah u manastiru samo epitrahilj), uzima kadionicu, staje pred svetu Trpezu, polaže tamjan u kadionicu i tajno govori molitvu: „Kadilo Tebje prinosim…“ (ova molitva se uvek čita prilikom blagosiljanja kadionice). Otvaraju se carske dveri, sveštenik i đakon u tišini kad čitav oltar, pri čemu se pale svetiljke u hramu (kandila i sveće, a polijeleji ne); nakon toga đakon, izlazeći na otvorene carske dveri sa svećom u rukama, glasno objavljuje: „Vostanite!“ („Ustanite!“), a zatim „Gospode, blagoslovi!“ (kada je prisutan Arhijerej, onda: Vladiko, blagoslovi!“)· Stojeći pred Prestolom sveštenik kadionicom čini znak krsta i započinje bogosluženje proslavljanjem Svete Trojice: „Slava svjatjej…“ („Slava Svetoj i Jedinosuštnoj i Životvorno) i Nerazdeljivoj Trojici, svagda, sada i uvek i u vekove vekova!“). Pojci odgovaraju: „Amin“, što znači: „Zaista je tako! Neka bude!“ Posle ovoga sveštenik i đakon četiri puta (umesto uobičajenog tri puta) pozivaju verujuće da dođu i poklone se Hristu, Paru i Bogu našem, i izlaze iz oltara obavljajući kađenje čitavog hrama. Kao da odgovaraju na sveštenikovo proslavljanje Svete Trojice i njegov poziv na poklonjenje Hristu, pojci posebno svečanim, otegnutim napevom pevaju takozvani „prednačinateljni“ psalam 103, u kome se predstavlja premudrost Božija i veličanstvo Boga kao Tvorca sveta. Psalam se peva (u praksi, danas se pevaju samo izabrani stihovi, mada je Tipikom određeno da se peva psalam u celini) sa posebnim pripevima, kao što je na primer „Blagosloven jesi, Gospode!“, „Divna su dela Tvoja, Gospode!“ „Slava Tebi, Gospode, Koji si stvorio sve!“
To izgleda ovako: „Blagosiljaj dušo moja Gospoda! Blagosloven jesi Gospode! Gospode, Bože moj, uzveličao si se veoma! Blagosloven jesi Gospode! U slavu i veličanstvo obukao se jesi! Blagosloven jesi Gospode! Na gorama vode se zaustavljaju. Divna su dela Tvoja Gospode!“ itd.
Svenoćno bdenije kroz svoje pesme, tekstove koji se čitaju i sveštene radnje simvolički izobražava celokupnu sliku Božanskog domostroja, to jest promišljanja Božijeg o spasenju čoveka, počev od stvaranja sveta. Pojanje početnog psalma i sveštene radnje koje ga prate, prenose onoga ko se moli u vreme stvaranja sveta i blaženog stanja praroditelja. Kađenje podseća na reči Knjige postanja o tome kako se Duh Božiji dizao nad bezdanom, a mnoštvo svetiljki na reči Boga Tvorca: Neka bude svetlost! Otvorene carske dveri podsećaju na to kako su se prvi ljudi naslađivali bogoopštenjem u raju. Međutim, njihovo blaženstvo nije trajalo dugo. Kao simvol izgnanstva prvih ljudi iz raja nakon pada u greh i zatvaranja rajskih dveri za njih, carske dveri se zatvaraju, a sveštenik, izlazeći iz oltara na severne dveri, gologlav, kao pali Adam koji se kajao pred zatvorenim dverima raja, staje pred zatvorene carske dveri i tiho čita sedam takozvanih svetilničnih molitava. One se nazivaju svetilničnim zato što jerej slavoslovi Gospoda, Koji živi u nepristupnoj svetlosti, jer nam je darovao materijalnu svetlost i moli Ga za prosvetljenje naših duša.
Po ovim molitvama i dalьa služba večernja u bogoslužbenim knjigama ponekad nosi naziv „svetilnična“.
Karakter bogosluženja iznenada se menja: gasi se svetlost (sveća) i bogosluženje, koje je u početku bilo radosno i svečano, sada postave tužno, ispunjeno molbama za praštanje grehova i darivanje svega onoga što je postalo potrebno ljudskom rodu nakon pada u greh. Po završetku pojanja prednačinateljnog psalma, đakon izlazi na amvon i započinje veliku jekteniju (ako ne služi đakon, onda ovu jekteniju izgovara sam jerej).
Velika jektenija. Velikom jektenijom (εκτενή) se naziva čitav niz moljenja koja izgovara đakon, izlažući mnogobrojne potrebe čoveka, moleći se za duhovne i svetovne vlasti i za čitav svet, pri čemu na svako moljenje pojci u ime svih verujućih pevaju: „Gospodi, pomiluj!“ Budući da moljenja u jektenijama predstavljaju zapravo poziv na molitvu, molitva u užem smislu reči se u jektenijama svodi na ponavljanje kratkog – „Gospodi, pomiluj“. Ali teško da se može pronaći neposredniji i jasniji izraz našeg suštinskog i svagdašnjeg odnosa prema Bogu, od Koga čovek traži pre svega milost i pomoć u svojim potrebama, kao i iskupljenje od grehova. Upravo ova molitvena formula, koja je ujedno najkraći, najprostiji i najjasniji oblik molitve, kao najprikladnija za verujuće ukorenila se uhrišćanskom bogosluženju svojom širokom primenom i rasprostranjenošću. Istovremeno, ona odgovara osnovnim potrebama ljudskog duha. Mada se Velika jektenija spominje već u „Apostolskim Ustanovama“, a zatim i u kasnijim bogoslužbenim delima, na primer u Liturgiji apostola Jakova, današnja njena moljenja su ipak nešto izmenjena i kraća: predanje svedoči da je sveti Vasilije Veliki skratio drevnu Liturgiju, a da je sveti Jovan Zlatoust sa svoje strane takođe malo izmenio njen sadržaj. Velika jektenija se drugačije naziva „mirnom“, budući da počinje rečima: „U miru Gospodu se pomolimo!“ da je njena prva prozba: „Za višnji mir i spasenje duša naših…“ a druga takođe: „Za mir svega sveta…“ Sama reč „jektenija“ znači „rasprostiranje, protezanje“, ili, po drugom objašnjenju, „otegnuto moljenje“. Osim velike, postoje još tri jektenije: mala, suguba i prozbena. Velika se tako naziva zato što sadrži više prozbi, obično dvanaest. „U miru Gospodu se pomolimo“ znači: pomolimo se Gospodu u miru sa samim sobom, bez uznemirenja duha, bez ikakvog neprijateljstva ili gneva, nego sa međusobnom ljubavlju u skladu sa poukama Reči Božije (Mk. 11,25 i 1.Tim. 2,8). Obraćajući se Bogu, đakon ponavlja prozbe koje su sadržane i u svetilničnim molitvama jereja, predstavljajući čitav ljudski rod koji od Boga traži dobra koja su mu neophodna, a kojih se lišio kroz pad u greh, pre svega naravno glavnog izgubljenog dobra – mira sa Bogom, sa bližnjima i sa samim sobom. Velika jektenija se završava predavanjem samih sebe, drugih i čitavog svog života Hristu bogu, Kome su poznate sve naše potrebe. Na to pojci pevaju: „Tebje, Gospodi!“ („Tebi, Gospode!“), a jerej zaključuje jekteniju vozglasom: „Jer Tebi priliči svaka slava, čast i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova“, to jest mi se nadamo da ćemo od Boga dobiti sva tražena dobra usled njegovog beskrajnog savršenstva koje nas podstiče da Ga slavimo. Pojci ovo potvrđuju rečju: Amin, što znači „Zaista! Neka bude tako!“
Katizma. Posle velike jektenije na svenoćnom bdeniju uoči nedelje uvek se peva (u praksi sada se pevaju samo izabrani stihovi) ili čita cela prva katizma, koja počinje rečima: Blažen muž koji ne ide na veće bezbožnika. Na svenoćnom bdeniju uoči praznika u čast Bogorodice i velikih svetih, ako ne padaju u nedelju, peva se samo prvi antifon (ili prva slava) te katizme. I, konačno, na svenoćnom bdeniju uoči velikih Gospodnjih praznika uopšte se ne peva ta katizma, izuzev u slučaju ako Gospodnji praznik pada u nedelju ili ponedeljak. Ako Gospodnji praznik padne u nedelju, u subotu uveče se peva cela prva katizma; ako padne u ponedeljak, onda se u nedelju uveče peva samo njen prvi antifon.
Čitav Psaltir podeljen je na 20 katizama, a svaka katizma na tri „slave“, koje se još nazivaju i „antifoni“, ako se psalmi pevaju, a ponekad se nazivaju i „statijama“. Reč „katizma“ u prevodu sa grčkog znači „sedenje“ i u današnje vreme kod nas je ustanovljen običaj da se za vreme čitanja katizmi sedi. Ali u starini, kada psalmi nisu čitani, kako se to danas uglavnom čini (danas se pevaju samo izabrani stihovi), nego pevani (ili stihoslovljeni, po rečima Tipika), za vreme tog pevanja svi su stajali. Posle svake katizme sledilo je čitanje, za vreme koga su svi sedeli. Eto odakle su, po svemu sudeći, katizme dobile svoj naziv. A kada je čitanje izašlo iz upotrebe i kada su psalme počeli da čitaju, običaj da se sedi prešao je sa čitanja pouka na čitanje psalama. „Slave“ na koje se deli katizma u Tipiku se nazivaju još i „antifoni“, što jasno ukazuje na njihovo pevanje, a ponekad se nazivaju i „statijama“ što ukazuje na stajanje prilikom njihovog pevanja. Danas se kod nas psalmi na bogosluženju uglavnom čitaju, mada se još uvek peva nekoliko izabranih stihova prvog antifona, i nakon svakoga od njih pripeva se trikratno „aliluja“.
Mala jektenija. Kada se na svenoćnom bdeniju peva prva katizma, posle nje se uvek proiznosi mala jektenija. Ako se peva samo prvi antifon, onda je i mala jektenija jedna; ako se pak pevaju sva tri antifona, onda bivaju i tri male jektenije, po jedna posle svakog antifona. Mala jektenija predstavlja skraćenje velike i počinje rečima: „Paki i paki“, što znači „Opet i opet“: „Opet i opet u miru Gospodu se pomolimo“, a dalje u sebi sadrži zapravo samo jednu prozbu: „Zaštiti, spasi, pomiluj i sačuvaj nas, Bože, blagodaću Tvojom“. I završava se uobičajenim predavanjem samih sebe, drugih i čitavog svog života Hristu Bogu, nakon čega sledi vozglas jereja i to: posle prve jektenije (to jest posle prvog antifona) – „Tako Tvoja deržava, i Tvoje jest carstvo i sila i slava…“ („Ter je Tvoja moć, i Tvoje je carstvo i sila i slava…“); posle druge jektenije – „jako blag i čelovekoljubec Bog jesi…“ („Jer si blag i čovekoljubiv Bog…“); i posle treće – „jako Ti jesi Bog naš…“ („Ter si Ti Bog naš…“).
Pevanje stihova „Gospodi, vozvah“ i stihira. Posle male jektenije pevaju se stihovi 140. psalma – Gospodi vozvah: Gospode, Tebe zovem, usliši me. Usliši me, Gospode. Gospode, Tebe zovem, usliši me; čuj glas moljenja moga, kada vapim Tebi. Usliši me Gospode. Da se uzdigne molitva moja, kao kađenje pred lice Tvoje; podizanje ruku mojih, žrtva večernja. Usliši me Gospode. A zatim se pevaju ili čitaju stihovi iz psalama 141, 129. i 116. uz koje se pripevaju takozvane „stihire“, to jest posebne pesme već novozavetnog sadržaja u kojima se proslavlja praznik ili sveti u čiju se čast služi bdenije. Dok se to peva, đakon (ili sam jerej, ako nema đakona) vrši kađenje oltara i čitavog hrama, kao sliku onih mnogobrojnih žrtava koje su hiljadama godina prinošene u Starom Zavetu kao umilostivljenje za grehe ljudi i predstavljale prasliku Jedne, Velike, Iskupljujuće Žrtve, koju je na krstu prineo vaploćeni Sin Božiji. Ujedno sa tim, dim kađenja simvolizuje i uznošenje naših molitava ka Bogu. Posle sećanja na stvaranje sveta i pad praroditelja u greh, bogosluženje svenoćnog bdenja dovodi one koji se mole do svesti o njihovoj grehovnosti, kao o opštoj bolesti ljudskog roda, koja potiče od palog rodonačelnika, i podstiče ih da se mole da budu spaseni, isceljeni od grehovnih neduga i pomilovani. Budući da je sa mišlju o padu u greh kod nas hrišćana neraskidivo povezana misao o iskupljenju koje je izvršeno krenim stradanjima Gospoda Isusa Hrista, onda se i starozavetnim stihovima koji sadrže molbu za oproštaj i izbavljenje od jarma greha pridodaju novozavetne stihire koje su posvećene proslavljanju događaja spasonosnih za nas, ili pravednika koji su već zadobili spasenie kroz iskupljujuću žrtvu Gospoda.
Ove stihire se tako obično i nazivaju „stihire na Gospodi vozvah“. Na nedeljnom bdeniju stihira na Gospodi vozvah uvek ima deset (to se zove „na 10 stihire“), za druge praznike osam („na 8 stihire“). U Časoslovu nalazimo odgovarajuće ukazivanje na mesto gde se ubacuju ove stihire. Tačnije: ispred desetog stiha od kraja („Izvedi iz tamnice dušu moju“) stoji napomena „na 10 stihire“; ispred osmog stiha od kraja („Iz dubine vičem Tebi…“) stoji napomena „na 8 stihire“ itd. Ovo znači da kada se dođe do tog stiha, svakom sledećem, počev od njega, treba dodati po jednu stihiru, pri čemu su vaskrene stihire štampane u Osmoglasniku, a praznične u Mineju, ili u Triodu, Posnom i Cvetnom.
U nedeljne dane, kad nema ni praznika, ni svetoga koji se praznuje, uzima se 7 stihira iz Osmoglasnika i 3 stihire iz Mineja svetitelju koji se slavi tog dana.
Ako su svetome u Mineju određene stihire na šest, onda se iz Osmoglasnika uzima 6 vaskrenih stihira, a četiri svetome.
Ako u nedelju padne pretprazništvo ili poprazništvo ili odanije praznika, onda se pevaju samo četiri vaskrene stihire, a ostalih šest iz Mineja, pri čemu tri pretprazništvu ili poprazništvu, a tri dnevnom svetom; a u slučaju odanija praznika 6 prazniku.
Ako je pretprazništvo ili poprazništvo i sveti sa polijelejem, onda se pevaju samo tri vaskrene stihire, tri stihire pretprazništva ili praznika i četiri stihire svedu koji ima polijelej.
Na svenoćnom bdeniju nikada nema više od deset stihira.
U periodu Posnog i Cvetnog Trioda umesto stihira dnevnom svetom dodaju se stihire Trioda kojih je obično tri ili četiri. Ako se u tom periodu bude sveti sa polijelejem, onda mu se dodaju tri (ili četiri) stihire na račun vaskrenih stihira iz Osmoglasnika.
Pri tome treba znati da vaskrene stihire iz Osmoglasnika u periodu Cvetnog Trioda nisu uobičajenog glasa, nego onoga koji je ukazan za datu nedelju, a štampaju se tamo gde im je mesto u samom Triodu.
U svim slučajevima nedoumica razrešenie treba potražiti u takozvanim „Markovim glavama“ koje se nalaze u 48. glavi Tipika, u takozvanom „Mesecoslovu“, a štampaju se i u Minejima i na kraju Posnog i Cvetnog Trioda. „Markovim glavama“ se nazivaju članci ieromonaha Marka koji je živeo u drugoj polovini IX veka u obitelji Prepodobnog Save Osvećenog, blizu Jerusalima. Ovi članci pokazuju kako se sastavlja bogosluženje u slučaju da praznik Bogorodice, ili poprazništvo, ili odanije praznika padne u nedelju, i u drugim sličnim slučajevima poklapanja. „Markove glave“ su obeležene velikim slovom „M“.
Večernji vhod. Stihire na Gospodi vozvah završavaju se pevanjem „Slava Ocu i Sinu i Svjatomu Duhu, i ninje, i prisno, i vo vjeki vjekov, amin“, posle čega se u nedeljne dane i dane spomena svetih peva stihira koja se naziva „bogorodičan“, ili „dogmatik“, jer je posvećena proslavljanju Majke Božije i u njoj se izlaže dogmat vaploćenja Sina Božijeg od Nje. Takvih dogmatika ima ukupno osam, prema broju glasova, i štampaju se u Osmoglasniku, a osim toga na kraju Mineja i u Časoslovu. Ovi bogorodični pripadaju prepodobnom Jovanu Damaskinu. Profesor M. Skabalanovič zapaža vezu između svih osam dogmatika po njihovom sadržaju. „U dogmatiku prvog glasa izlaganje dogmata o vaploćenju započinje ukazivanjem na vaseljensku slavu Presvete Djeve; time kao da se podseća na obećanje o Semenu žene, dato praroditeljima u raju, a ispunjeno na Presvetoj Djevi. U dogmatiku drugog glasa pokazuje se odnos starozavetnih praslika prema novozavetnim događajima. U dogmatiku trećeg glasa pokazuje se samo rođenje po telu Gospoda našeg Isusa Hrista, način tog rođenja. Pošto je neophodno da se zna cilj vaploćenja Sina Božijeg, to se otkriva u dogmatiku četvrtog glasa. Dalje, nama je neshvatljivo kako je Majka Božija, budući Djeva, rodila Hrista i kako je posle rođenja ostala Djeva: to se donekle približava našem poimanju kroz sadržaj dogmatika petog glasa (kroz neke starozavetne praslike). Pošto mi još ne znamo na koji su način u licu Isusa Hrista sjedinjene dve prirode, Božanska i ljudska, o tome se govori u dogmatiku šestog glasa, to jest da su dve prirode nesliveno i nerazdeljivo sjedinjene u jednom licu Bogočoveka. Međutim, i pored svih objašnjenja, vaploćenje Boga Logosa je tajna koja je lakše razumljiva verom, nego ispitivačkim umom; zato se u dogmatiku sedmog glasa kaže da se ono dogodilo na natprirodni način. U dogmatiku osmog glasa dogmat o vaploćenju Boga Logosa izlaže se kratko i jasno“.[1]
O dvanaest velikih praznika na „Slava i ninje“ peva se stihira u kojoj se proslavlja dati praznik. A ponekad se pre ove poslednje stihire peva se još jedna umetnuta stihira na „Slavu“. Tada, u dane spomena svetih, bogorodičan se peva po glasu ove stihire na Slavu.
Za vreme pevanja dogmatika ili poslednje praznične stihire na „I ninje“ obavlja se takozvani „Večernji vhod“. Carske dveri se otvaraju, sveštenik i đakon, obilazeći Presto sa desne strane, izlaze iz oltara na severne dveri i prolazeći preko soleje zaustavljaju se pred carskim dverima. Đakon nosi kadionicu, a ispred n>ih nose se dve sveće (Tipik, gl. 2). Prilazeći carskim dverima sveštenik staje direktno naspram njih. Đakon staje sa desne strane sveštenika, malo iza njega i sagnuvši glavu tiho, da ga samo sveštenik čuje, govori: Gospodu se pomolimo. A sveštenik tajno izgovara molitvu vhoda (u praksi, ako sveštenik ne zna napamet ovu molitvu, onda je čita pre vhoda iz Služebnika). Zatim đakon, okadivši ikone i jereja, pokazuje orarom na Istok i govori svešteniku: „Blagoslovi, vladiko, sveti vhod“. Sveštenik krstoobrazno blagosilja rukom ka Istoku i tiho govori: „Blagosloven vhod svetih tvojih, svagda, sada i uvek, i u vekove vekova“. Đakon za sebe tiho kaže: „Amin“, pa okadivši jereja odlazi, staje na pređašnje mesto, gde kadi ikonu Presvete Bogorodice, a ako je praznik Gospodnji ikonu Spasitelja, i čeka kraj pevanja stihire. Po okončanju pevanja, izobrazivši kadionicom krst posred carskih dveri, đakon glasno objavljuje: „Premudrost, prosti“ i ulazi u oltar, a za njim ulazi i jerej, celivajući ikone sa obe strane carskih dveri i blagosiljajući rukom svećenosce (a ne one koji se mole, kako to neki pogrešno misle).
Večernji vhod simvolizuje dolazak u svet Božanskog Iskupitelja, Koga su predskazivali starozavetni proroci i Koji Svojim krstom ponovo otvara palom ljudskom rodu vrata raja. Večernji vhod je nastao na osnovu dva liturgijska vhoda, ali se od njih razlikuje po tome što se vrši bez Jevanđelja i bez Darova (sa Jevanđeljem vhod na večernju biva samo onda kada se ono i čita, na primer na Liturgijama Pređeosvećenih Darova tokom Strasne sedmice ili na Vaskršnjem večernju). Tu sveštenik simvolizuje Hrista Spasitelja, đakon Preteču, a sveće duhovnu svetlost koju je Gospod doneo na zemlju. Kadionica simvolizuje da se zastupništvom Gospoda Iskupitelja naše molitve kao tamjan uznose ka prestolu Božijem.
Istorijski razvoj večernjeg vhoda donekle se može pratiti u vezi sa drevnim vizantijskim običajima, gde je kađenje miomirisima pratilo carske izlaske, a ispred rimskih careva u povorkama su nošene baklje. Taj običaj je prešao i u Crkvu. U Vizantiji su pred patrijarsima nosili svećnjak sa zapaljenom svećom.
Vozglas „Premudrost prosti“ (grč. „Σοφια Ορθοί“) znači: „ono što se upravo događa otkriva Premudrost Božiju, zato stojte pravo, sa pažnjom i pobožnošću“. Kao odgovor na to pojci pevaju umilnu pesmu u čast Sina Božijeg „Svjete tihij“: „Svetlosti tiha, svete slave besmrtnog Oca Nebeskog, Svetog, Blaženog; Isuse Hriste! Mi koji smo došli na zalazak sunca, videvši svetlost večernju, pevamo Oca, Sina i Svetog Duha, Boga. Ti si dostojan da Te su svako vreme opevaju glasovi prepodobnih, Sine Božiji, Koji život daješ: zato te svet slavi“. Ova himna potiče iz prvih vremena hrišćanstva. U nekim drevnim knjigama ukazuje se na dvojicu njenih autora: sveštenomučenika Atinagoru (episkopa Sevastijskog u Jermeniji 311. godine) i svetog Sofronija, patrijarha Jerusalimskog (634-644), kome se autorstvo ove pesme pripisuje u slovenskom Časoslovu. Ipak, kako ukazuju liturgičari, himna „Svjete tihij“ sadrži tipičnu hristologiju drugog i trećeg veka, a ime autora je nepoznato.
Ušavši u oltar đakon kadi Presto i gornje mesto. Jerej je, kako smo gore rekli, celivao ikone na obe strane, blagoslovio rukom svećenosca i ušao u oltar. Poklonivši se svetom Prestolu, obojica, sveštenik i đakon, odlaze ka gornjem mestu i okreću se licem ka Zapadu. Đakon vozglašava: Pazimo. Jerej: Mir svima (istovremeno, desnicom blagosilja narod), đakon iznova: Premudrost.
Prokimen i „čtenija“ ili Parimeji. Prokimen vozglašava monah koji je za to određen, ili čtec, ili kanonarh, a u današnje vreme uglavnom sam đakon neposredno nakon što kaže „Premudrost“ (ili sam sveštenik, ako ne služi đakon).
Reč Prokimen (προκείμενος) na grčkom znači „onaj koji leži napred“. To je stih pozajmljen iz Svetog Pisma, uglavnom iz psalama, koji obično prethodi čitanju Svetog Pisma i služi kao predgovor za njega. Ponekad pak čitanje Svetog Pisma ne sledi za njim, i tada on jednostavno izražava značenje tog dana, zbog čega se i naziva „Prokimen dana“. Svaki prokimen ima iza sebe stih koji kao da predstavlja njegov produžetak i nalazi se sa njim u tesnoj logičkoj vezi. Pojci ponavljaju za čtecom ili đakonom reči prokimena, da bi na kraju čtec izgovorio prvu polovinu prokimena, a pojci dopevali drugu polovinu. Osim običnih prokimena koji se pevaju dva i po puta, postoje još i takozvani veliki prokimeni, koji imaju tri stiha, pa se zato pevaju četiri i po puta.
Na svenoćnom bdeniju uoči nedelje (subota uveče) uvek se peva prokimen „Gospod vocarisja, v ljepotu oblečesja“ („Gospod se zacari, u krasotu se obuče…“) četiri i po puta, uzet iz 92. psalma. Na bdenijima pred velike i druge praznike peva se prokimen dana (svaki dan u sedmici, kako na Liturgiji tako i na večernju, ima svoj naročiti prokimen). Ako Gospodnji praznik padne u subotu, na bdeniju se ne peva prokimen dana, nego onaj veliki prokimen koji bi trebalo da se peva na večernju na sam dan praznika, jer se prokimen „Gospod se zacari“ nikada ne izbacuje i ne zamenjuje drugim, nego se obavezno peva na svakom nedeljnom večernju (u subotu uveče).
Posle prokimena na svenoćnom bdeniju pred velike i druge praznike u čast svetih bivaju i takozvana „čtenija“ uglavnom iz Starog Zaveta. Ovi tekstovi se nazivaju još i „parimejima“ od grčkog παροιμία, što znači priča (lat. proverbium, parabola). Ova „čtenija“ ili parimeji, sadrže proroštva o događaju koji se spominje ili pohvalu svetome koji se praznuje. O praznicima u čast svetih Apostola čitaku se odlomci iz njihovih poslanica. Na svenoćnim bdenijima uoči nedelje parimeja uglavnom nema, izuzev u one nedeljne dane kada se spominju sveti Oci: uoči Roždestva Hristovog; u sedmu nedelju posle Vaskrsa – sveti Oci Prvog Vaseljenskog sabora; u najbliži nedeljni dan oko 16. jula – sveti Oci prvih šest Vaseljenskih sabora; u najbliži nedeljni dan oko 11. oktobra – sveti Oci Sedmog Vaseljenskog sabora. Na bdeniju uoči nedelje parimeji se čitaju i onda kada u nedeljni dan pada spomen bilo kog svetog za koga su parimeji Tipikom određeni. Na svenoćnom bdeniju obično se čitaju samo tri parimeja; jedino u vrlo retkim slučajevima kada se poklope dva praznika, čita se šest parimeja. Pre čitanja svakog parimeja đakon poziva verne da paze na čitanje, vozlasima „Premudrost“ i „Pazimo“. Za vreme čitanja parimeja carske dveri se zatvaraju, a jerej sedi na gornjem mestu sa desne strane Prestola.
Jektenija i „Spodobi, Gospodi“. Odmah posle prokimena, ako nema parimeja (kao na običnom nedeljnom bdeniju, kad nema drugog praznika), ili posle parimeja, ako ih ima, đakon izlazi na amvon i proiznosi takozvanu „Sugubu jekteniju“, koja se u bogoslužbenim knjigama naziva „prilježnim moljenjem“. Ova jektenija nema na svim mestima bogosluženja gde se proiznosi isti početak. Na velikom večernju tokom bdenija ona ima potpun početak, koji se sastoji od dva prethodna poziva: 1. „Rcem vsi od vseja duši i ot vsego pomišljenija našego rcem“ („Recimo svi iz sve duše, i od svega uma svog, recimo“); i 2. „Gospodi Vsederžitelju, Bože otec naših, molimtisja, usliši i pomiluj“ („Gospode Svedržitelju, Bože otaca naših, molimo Ti se, usliši i pomiluj“). Na ova dva poziva pojci pevaju „Gospodi, pomiluj“ pobednom. Počev od prve prozbe, kojom ova jektenija ponekad i počinje, bez dva gore pomenuta poziva: „Pomiluj nas, Bože, po velikoj milosti Svojoj, molimo Ti se, usliši i pomiluj“, pojci na svaku prozbu, kojih obično ima šest, odgovara pevajući „Gospodi, pomiluj“ po tri puta, usled čega se ova jektenija naziva „sugubom“, to jest „usrdnim“, „prilježnim“ moljenjem suguba jektenija se uvek završava jednim istim vozglasom jereja: „Jako milostiv i čelovjekoljubec Bog jesi…“ („Jer si milostiv i čovekoljubiv Bog…“).
Posle sugube jektenije na svenoćnom bdeniju čita se molitva: „Spodobi, Gospodi, v večer sej bez grjeha sohranitisja nam…“ („Udostoj nas, Gospode, da se ove večeri sačuvamo bez greha…“). Ona kao da predstavlja produžetak slavoslovlja Trojednom Bogu koje se uznosi u večernjoj pesmi „Svjete tihij“, pa se i sama završava slavoslovljem Presvete Trojice: „Tebje podobajet hvala, Tebje podobajet pjenije, Tebe slava podobajet, Ocu, i Sinu, i Svjatomu Duhu, ninje i prisno, i vo vjeki vjekov, amin“ („Tebi priliči hvala, Tebi priliči pesma, Tebi slava priliči…“).
Nakon molitve „Spodobi, Gospodi“ sledi takozvana „prozbena jektenija“ koja započinje rečima: „Ispolnim večernjuju molitvu našu Gospodevi“ („Dopunimo večernju molitvu svoju Gospodu“). Posle tog poziva sledi prozba: „Zastupi, spasi, pomiluj i sohrani nas, Bože, Tvojeju blagodatiju“ („Zaštiti, spasi, pomiluj i sačuvaj nas, Bože, blagodaću Tvojom“). Na prvi poziv i na ovu prozbu pojci odgovaraju pevajući „Gospode, pomiluj“ po jednom, a zatim sledi šest prozbi i na svaku od njih odgovaraju „Podaj, Gospode“ u skladu sa zaključnim rečima svake od ovih prozbi: „…molimo od Gospoda“, usled čega se i sama jektenija naziva prozbenom. Prozbe ove jektenije posvećene su isključivo traženju duhovnih dobara, pri čemu je u svakoj sadržano moljenje za darivanje mira, tog najvišeg duhovnog dobra. Ova jektenija, kao i velika i mala, završava se predavanjem sebe volji Božijoj, na šta pojci pevaju: „Tebi, Gospode“. Jerej zaključuje jekteniju vozglasom: „Jako blag i čelovjekoljubec Bog jesi…“
Neposredno posle ovog vozglasa jerej, ostajući i dalje pred Prestolom, okreće se licem ka narodu i blagosilja ga rukom govoreći: „Mir svima“. Jerej tako onima koji se mole predaje upravo ono dobro koje su upravo uporno tražili. On predaje ovaj dar po zapovedi Samog Gospoda, Koji nam je ostavio mir Svoj. U Spasiteljevo vreme „Mir“ je bio uobičajeni pozdrav, koji je Njemu bio omiljen (vidi: Jn. 14,27), pa je zapovedno da mirom pozdravljamo sve one koji traže mir (Mt. 10, 12-13). Sveti Zlatoust o tome kaže: „Zar ja dajem mir? Hristos ga kroz nas objavljuje“ (Beseda treća na Poslanicu Kološanima).
Đakon zatim vozglašava: „Glavi našja Gospodevi priklonim“ („Glave svoje Gospodu priklonimo“), a jerej, dok pojci pevaju otegnuto „Tebi, Gospode“, čita tajnu molitvu, takozvanu „molitvu glavopriklonjenja“. Zaključni vozglas te molitve je „Budi deržava Carstvija Tvojego blagoslovena i preproslavljena…“ („Neka je blagoslovena i preproslavljena sila Carstva Tvoga“) jerej izgovara naglas.
Litija. Posle toga na svenoćnom bdeniju sledi litija, koju kod nas uoči nedelje danas uglavnom izostavljaju, a savršava se samo tokom bdenija uoči velikih praznika. Litija započinje izlaskom sveštenoslužitelja, ispred kojih idu dva svećenosca, iz oltara u pripratu, i to na severne dveri, dok su svete dveri zatvorene (vidi Tipik, gl. 2). Pošto stane u priprati đakon tamo kadi svete ikone, nastojatelja i ostale po činu.[2] Za to vreme pevaju se „stihire na litiji“.
Na litiji se peva, pre svega, stihira hramu, to jest stihira koja je određena za litiju na dan hramovnog praznika. Izuzetak predstavljaju dole nabrojani dani, kada se stihira hramu ne peva:
Svih dvanaest velikih praznika.
Njihova poprazništva i odanija u nedelju.
Pretprazništvo Roždestva Hristovog (20-23. decembar) kad padne u nedelju.
Cveti, Apostola Tome, Žena Mironosica, Svetih otaca (sedma nedelja nakon Vaskrsa) i Pedesetnica.
Sveti Apostoli Petar i Pavle 29. juna i Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja 29. avgusta. U sve ove dane pevaju se samo stihire datog praznika ili svetih.
U ostalim slučajevima na prvom mestu peva se stihira hramu, zatim stihira svetom, a na „Slava, i Ninje“ – ili pretprazništva, ili praznika, ili bogorodičan. Stihire na litiji uvek su navedene na svom mestu u Mineju ili Triodu. Ako je pak nedelja, onda se posle stihira na litiji, na „I ninje“ peva bogorodičan, a ne stihira praznika, i to „bogorodičan stihovni, koji se peva u nedelju“ (Tipik, gl. 3), ili bogorodičan prvi, po glasu svetoga (Tipik 4).
Kada se završi pevanje ovih stihira, đakon proiznosi naročitu litijsku jekteniju sa pet po sadržaju veoma opširnih prozbi, a pojci na svaku od njih mnoю put pevaju „Gospodi, pomiluj“: najpre 40 puta, pa 30 puta, zatim 50 puta i na dve poslednje prozbe po tri puta. Ova jektenija započinje reči „Spasi, Bože, ljudi Tvoja i blagoslovi dostojanije Tvoje…“ („Spasi, Bože, narod Tvoj i blagoslovi nasleđe Tvoje…“). Litijska jektenija se završava vozglasom jereja: „Usliši nas Bože, Spasitelju naš…“ Zatim jerej, blagosiljajući one koji se mole rukom, predaje Mir svima, a đakon ih poziva da priklone glave. Jerej čita naglas molitvu „Vladiko Mnogomilostivi“ koja predstavlja otpust litije.
Reč „litija“ vodi poreklo od grčkog λιτή, usrdno moljenje, i označava moljenje izvan hrama ili u priprati hrama. U priprati su ranije stajali oglašeni i pokajnici, kojima je bio zabranjen ulazak u samu crkvu. Da ih ne bi lišila crkvene molitve, Crkva sama izlazi ka njima i moli se zajedno sa njima. Za one koji stoje u priprati to simvolizuje isto što i večernji vhod za one koji stoje u samoj crkvi, to jest da je Gospod naš Isus Hristos „Tiha Svetlost“ sišao dole k nama, te da i oni koji su nedostojni molitve sa ostalim verujućima mogu da očekuju milost od Gospoda i ostavljenje svojih grehova; s druge strane izlazak verujućih u pripratu, mesto za oglašene i grešnike koji se kaju, označava duboko smirenje verujućih, koji su spremni da stanu na mesto za oglašene i grešnike, i da se mole zajedno sa njima. Za vreme „litije“, kaže sveti Simeon Solunski, „mi se molimo stojeći pred vratima svetog hrama, kao pred vratima nebeskim… poput Adama, carinika, bludnog sina“. Odatle pokajni i donekle tužni ton litijskih molitava.
Stihire na stihovnje. Po završetku litije sveštenoslužitelji ulaze u hram i zaustavljaju se na sredini. Za to vreme pevaju se „stihire na stihovnje“. Tako se zovu zato što im prethode stihovi izabrani iz različitih psalama i drugih knjiga Svetog Pisma, koji odgovaraju datom prazniku ili spomenu svetog. Pri tome prva stihira uopšte nema stih ispred sebe. Prilikom poklapanja dva praznika u jednom danu Stihire na stihovnje pevaju se obično samo jednom prazniku. Jedino poslednja stihira na „Slava i ninje“ posvećena je drugom događaju koji se praznuje. U obične dane na „Slava i ninje“ uvek se peva bogorodičan, a ako je to period pretprazništva ili praznika, onda se na „Slava i ninje“ peva stihira pretprazništva ili praznika.
„Ninje otpuščaješi“, blagosiljanje hlebova i kraj Večernja. Posle stihira na stihovnje, u kojima se proslavlja događaj spasonosan za ljude ili vrline ugodnika Božijeg koji se toga dana praznuje, kod onih koji se mole prirodno se pojavljuje želja da traže to blaženo stanje spokojstva koje je Gospod pripremio pravednicima. I zato, pošto su iz čitavog prethodnog bogosluženja videli da je Gospod svim ljudima pripremio spasenje, oni koji se mole obraćaju se Gospodu rečima Simeona Bogoprimca: „Ninje otpuščaješi raba Tvojego, Vladiko, po glagolu Tvojemu s mirom…“ („Sada otpuštaš slugu Svoga, Vladiko, po reči Svojoj, u miru…“). Tipikom je propisano da se ova molitva čita, a nikako peva, kako je to u poslednje vreme postalo uobičajeno u parohijskim hramovima.
U znak toga da smo videli Svetlost koja se javila da bi obasjala neznabošce i Slavu naroda (Božijeg) Izrailja, da smo poznali istinskog Boga, Koji se u Trojici proslavlja, dalje se čita Trisveto; Slava Ocu, i Sinu, i Svetome Duhu, sada, i uvek, i u vekove vekova, amin; Presveta Trojice, pomiluj nas… Gospodi, pomiluj: tri puta, i opet: Slava, i sada, a zatim Molitva Gospodnja: Oče naš.
Posle molitve Oče naš i vozglasa jereja: „Jako Tvoje jest Carstvo…“ („Jer je Tvoje Carstvo…“) peva se takozvani otpustiteljni (otpusni) tropar u kome se kratko izlaže suština događaja koji se praznuje ili pohvala svetome. Ovim troparima posvećene su tri glave Tipika: 52, 53 i 55. Na svenoćnom bdeniju ti tropari se pevaju ovako:
Na bdeniju uoči nedelje, kad nema nikakvog drugog praznika peva se tropar „Bogorodice Djevo, radujsja“ – tri puta.
Na bdeniju uoči dvanaest velikih Gospodnjih ili Bogorodičinih praznika peva se tropar tog praznika – tri puta.
Na bdeniju uoči praznika u čast svetoga peva se tropar tog svetoga dva puta i „Bogorodice Djevo, radujsja“ – jednom.
Na bdeniju uoči nedelje koje se poklapa sa poprazništvom ili odanijem praznika peva se „Bogorodice Djevo, radujsja“ – dva puta, i tropar praznika – jednom.
Na bdeniju uoči nedelje koja se poklapa se danom spomena svetoga kome je određeno bdenije ili polijelej, peva se: „Bogorodice Djevo, radujsja“ – dva puta i tropar svetoga jednom.
„Tropar nedeljnog večernja ‘Bogorodice Djevo’, po običaju pravoslavie Crkve da svaki niz pesama zaključuje pesmom u čast Bogomajke, posvećen je Njoj… Za takav tropar izabrane su najradosnije reči koje je Bogomajka čula i koje su došle do nas – reči pozdrava koje su joj uputili Anđeo i pravedna Telisaveta. Tropar je dakle sastavljen od biblijskih bogonadahnutih reči (Lk. 1,28,42), koje su ipak okružene i isprepletene sa našim rečima (‘Bogorodice Djevo’, Marijo, ‘jer si rodila Spasitelja duša naših’). Osnovna misao pesme, koja poziva Bogomajku da se raduje: ‘Raduj se!’ – imala je ujedno na jevrejskom i grčkom jeziku značenje uopšte pozdrava, koji odgovara latinskom i ruskom (pa i srpskom) ‘Zdravo!'“.[3]
Pre pevanja tropara na sredini hrama postavlja se tetrapod (τετραποδιον) ili četvoronožac, to jest stočić (stolac) na četiri noge, na kome stoji tanjir sa pet hlebova i posudama sa vinom i uljem, i sa pšenicom (tzv. petohlebnica). Po okončanju litije, sveštenoslužitelji iz priprate ulaze u hram i zaustavljaju se u sredini pred tim tetrapodom, koji se unapred pripremi. Kada zapevaju tropar, đakon uzme blagoslov od jereja, te kadi oko stola (tri puta) i služitelje. Takođe vozglašava: „Gospodu se pomolimo“, a jerej čita molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Bože naš, Koji si blagoslovio pet hlebova i pet hiljada nahranio“ u kojoj se od Gospoda moli da blagoslovi te hlebove, pšenicu, vino i ulje, da ih umnoži u čitavom svetu, i da osvešta verne koji jedu od njih. Pre čitanja ove molitve jerej podiže jedan hleb i njime krstoliko osenjuje druge, a prilikom čitanja molitve, kod reči „Sam blagoslovi i hlebove ove, pšenicu, vino i ulje“ desnom rukom ukazuje na svaku od tih materija čineći znak krsta. Međutim, kod profesora M. Skabalanoviča nalazi se sledeće uputstvo, koje se malo razlikuje od gore navedene i danas ustaljene prakse. On kaže da sveštenoslužitelj „moli Spasitelja, Koji je kroz čudo hranjenja pet hiljada ljudi pokazao svu silu Svog blagoslova, za isto takvo blagosiljanje i umnožavanje predloženih plodova (nalik čudesnom), a takođe i za osveštanje onih koji ih jedu… Pre reči ‘Sam blagoslovi’ sveštenik krstoliko osenjuje plodove, ali ne samo rukom, nego jednim od hlebova, koji predstavlja nebeski Hleb, čime (takođe) znamenuje ono što je učinio Hristos kada je u Svoje ruke na sličan način uzeo pet hlebova“.[4]
Posle blagosiljanja hlebova pojci pevaju: „Budi Imja Gospodnje blagosloveno ot ninje i do veka“ („Neka je blagosloveno Ime Gospodnje od sada i doveka“) tri puta, a čtec čita psalam 33: Blagosiljaću Gospoda u svako vreme, ali ne čitav, nego samo do reči: neće se lišiti ni jednoga dobra.[5] Otišavši sa mesta gde je obavio blagosiljanje hlebova, jerej staje pred carske dveri „gledajući na Zapad“ (vidi: Tipik, gl. 2), i blagosilja one koji se mole rukom, govoreći „Blagoslovenije Gospodnee na vas, Togo blagodatiju i čelovjekoljubijem, vsegda, ninje i prisno i vo vjeki vjekov“. Pojci pevaju: Amin, i time se završava prvi deo svenoćnog bdenija, koji se sastoji iz velikog večernja.
Blagosiljanje hlebova bilo je ustanovljeno radi okrepljivanja onih koji se mole. U drugoj glavi Tipika je rečeno da se, po okončanju večernja, čita iz Dela ili Poslanica svetih Apostola, i da za vreme tog čitanja svi sede, „svako na svome mestu“; a kelar (manastirski ekonom), izlomivši na tanjiru blagoslovene hlebove, deli ih bratiji i sipa svima koji se nalaze u hramu po jednu čašu vina. Posle uzimanja ovog hleba i vina niko više te večeri ne sme ništa drugo da jede „radi pričešća Prečistim Hristovim Tajnama“.
Na kraju Služebnika nalazi se takozvana „Pouka kako treba jerej i đakon služenje u svetoj crkvi da obavljaju“ sa uputstvima za razrešenie različitih teškoća i nedoumica: tamo je rečeno da onaj ko želi da se pričesti Svetim Hristovim Tajnama treba još od večeri da se uzdržava od hrane i pića, ili nešto vrlo malo da oku si, „a od ponoći svakako ne treba da jede ništa… jer od ponoći počinje prirodni dan“.
U služebniku je zajedno sa poretkom večernja odštampano i uputstvo jereju u vezi sa upotrebom blagoslovenih hlebova, pšenice, vina i ulja. Tu se jereju pre svega savetuje da ovo blagosloveno ulje, vino, pšenicu i hlebove ne treba da blagosilja ponovo, na drugom bdeniju. Uljem treba da pomaže verujuće kada budu celivali ikonu, a može se i „u hrani pojesti“; vino ispiti sa pobožnošću; hlebove prilikom davanja antidora (nafore) izlomiti i podeliti (to jest, ostatke, ako ih bude, deliti zajedno sa naforom), ili kod kuće časno za trpezom pre drugih običnih jela pojesti; pšenicu ili posejati, ili samleti pa sa drugom pšenicom i uz blagodarnost pojesti. Blagoslovenim hlebovima i vinom se ni u kom slučaju ne može liturgisati, shodno pravilu Nomokanona o sveštenim radnjama.
Pomazivanje blagoslovenim ulьem danas se obavlja obično na jutrenju, posle čitanja Jevanđelja i molitve „Spasi, Bože, ljudi Tvoja“. Ovo pomazivanje zamenjuje ono koje po Tipiku treba obaviti u priprati (vidi: Tipik, gl. 3) posle otpusta jutrenja uljem iz kandila kod ikone praznika ili svetoga. Istovremeno se deli i blagosloveni hleb, čije su usitnjene častice pokvašene blagoslovenim vinom.
U današnje vreme usled toga što se bdenije služi obično sa velikim skraćenjima pa nema potreba za okrepljenjem blagoslovenim hlebovima i vinom, litija i blagosiljanje hlebova na svenoćnom bdeniju uoči nedelje se uopšte ne obavlja, nego se odmah posle prozbene jektenije i zaključnih vozglasa pevaju stihire na stihovnje. A na bdenijima u čast dvanaest praznika i velikih svetih litija i blagosiljanje hlebova kao da predstavljaju izraz posebno svečanog bogosluženja u te dane.
Po okončaju večernja, na bdeniju, po Tipiku, sledi čitanje iz Apostola i iz tumačenja svetog Jovana Zlatoustog i drugih tumača Novog Zaveta. Tumačenje se uvek čita posle Apostola. Radi ovog čitanja čitav Apostol podeljen je na posebne delove, pored uobičajene podele na glave i stihove, i podele na začala.
Običaj da se na bogosluženju čitaju delovi Svetog Pisma Novog Zaveta vodi poreklo iz najstarijih vremena Crkve. Tipikom je određeno da se na nedeljnom svenoćnom bdeniju pouke čitaju sedam puta, a na prazničnom šest: po okončanju Večernja, na Jutrenju posle 1. i 2. katizme, posle polijeleja, posle 3. i 6. pesme kanona, i po okončanju Jutrenja (ovo poslednje samo na nedeljnom bdeniju). Cilj ovih čitanja je poučavanje. Istovremeno, ona služe da bi se osvežio um i odmorilo telo, jer se sluša sedeći. Prvo čitanje je odlomak iz Svetog Pisma (iz knjige Dela Apostolskih ili iz Apostolskih Poslanica). Sledepa četiri čitanja uzimaju se iz svetootačkih tumačenja pročitanog odlomka; šesto se uzima iz žitija svetih; a sedmo – moralno-asketska pouka uzima se iz dela prepodobnog Teodora Studita.
Na žalost, ovo se danas gotovo nigde ne ispunjava, osim možda u nekim manastirima, a i tamo, ako ga uopšte ima, bude samo jedno čitanje. Na parohijama ponekad na jutrenju posle šeste pesme čitaju kratko žitije svetoga, ili poveet o prazniku iz Sinaksara.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi: Skaballanovič. „Tolkovый Tipikon“. 2, str. 121, M. 1913.
  2. Prema praksi u Srpskoj Crkvi sveštenik ostaje u priprati, a đakon se vrati pred Carske dveri i kadi prestone ikone, pevnice, sav hram i pripratu.
  3. Vidi: Skabal. „Tolkovый Tipikon“. 2, str. 181, M. 1913.
  4. Vidi: Skabal. „Tolkovый Tipikon“. 2, str. 314-315, M. 1913.
  5. Obično samo stih: Bogati osiromašiše i ogladneše, a oni koji traže Gospoda neće se lišiti ni jednoga dobra.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *