LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POJMOVNIK PRAVOSLAVNOG BOGOSLUŽENJA.
 
9. CRKVENO POJANJE I IKONOPIS
 
Ove dve oblasti, tesno povezane sa našim bogosluženjem, imaju duboku unutrašnju vezu. Ako su pojanje i čitanje prizvani da ilustruju i silnije u našim srcima odraze liturgijski materijal, posredstvom tako važnog važnog organa naših spoljašnjih čula kao što je sluh, onda ikonopis čini to isto posredstvom drugog važnog organa – čula vida. Kada su u pitanju karakter crkvenog pojanja i čitanja i bilo kakvi slični ukusi, nedopustiv je kriterijum: „dopada mi se, ne dopada mi se“. Svrha crkvenog pojanja i čitanja, a takođe i ikonopisa, jeste da odvuče misao i osećanje onih koji se mole od svega strasnog, zemaljskog i da ga uzvede do nebeskog, koje je oslobođeno od svake strasti. Pravoslavnog hrišćanina sve u hramu treba da podseća na to da je njegovo naznačenie da bude tuđ „ovom svetu koji u zlu leži“ sa svim svojim grehovnim strastima i pohotama, na to da je, dok još živi u telu ovde na zemlji, on dužan da se umom i srcem prenosi onamo gde mu predstoji da živi večno – u našu nebesku otapbinu. Drugim rečima: i crkveno pojanje, i čitanje, i ikonopis treba da odgovaraju duhu pravoslavie asketike, treba da budu bestrasni.
Opšti karakter i način drevnohrišćanskog pojanja odlikovao se potpunim jednostavnošću i odsustvom složenih harmonija. Na bogosluženju su svi prisutni pevali „jednim srcem i jednim ustima“, i to svakako treba smatrati za ideal crkvenog pojanja, jer ono je pre svega molitva, a tek potom umetnost. Pošto su prvobitno pevali uglavnom samo starozavetne psalme, treba pretpostaviti da su i napevi bili jevrejski, starozavetni. Postepeno, sa razvitkom čisto hrišćanskog pojanja i stupanjem u Crkvu dotadašnjih neznabožaca, pojavili su se sirijski i grčki napevi, naravno oni koji su po svojoj strogosti i uzvišenosti odgovarali hrišćanskom bogosluženju. Ipak, za razliku od grčkog pojanja koje je nosilo metrički i rečitativni karakter, hrišćansko pojanje je zadobilo melodičan harakter, koji je podrazumevav strogo potčinjavanje melodija smislu teksta i rečima. Za razliku od jevrejskog i grčkog pojanja, koje je bilo praćeno muzičkim instrumentima, drevno hrišćansko pojanje uvek je bilo samo vokalno. U Pravoslavnoj Crkvi je tako i ostalo sve do danas. Za razliku od dramatizovanog jevrejskog i grčkog pojanja, prožetog izrazom čas tute i očaja zbog svesti o grehovnosti pred Bogom (u jevrejskom pojanju), čas strahom i užasom pred bespoštednom sudbinom (u grčkom pojanju), drevno hrišćansko pojanje je dobilo karakter spokojnog umiljenja i sinovljevske predanosti Hristu-Spasitelju, Pobedniku nad smrću i Iskupitelju.
Načini izvođenja različitih pesama bili su različite čas je pevao jedan od sveštenoslužitelja, a svi ostali su pripevali, čas su pevali pojedini članovi hrišćanske zajednice, istupajući ponekad sa svojim nadahnutim improvizacijama, čas se čulo zajedničko horsko unisono pojanje. Neophodno je da se primeti da je crkveno pojanje kroz sve vekove, do skora, dok se kod nas u Rusiji nije pojavio italijanski uticaj, uvek bilo unisono, jer takav način pojanja najviše pogoduje usredsređivanju na molitvi i omogućuje da svi uzmu učešća u pojanju. Pojanje psalma ili molitve od strane jednog lica, uz pripevanje poslednjih reči od strane čitavog sabranja, nazivano je ipofonim, pojanje praćeno naročitim pripevom od strane čitavog sabranja nazivano je epifonim; naizmenično pevanje dve strane onih koji se mole, dva hora, nazivano je antifonim. Svi ovi načini izvođenja pojanja nisu iščezli u IV i V veku, nego su nastavili da se razvijaju i što je glavno, počeli su da se širEpo različitim oblastima Vaseljenske Crkve. Postoji predanje da je antifono pojanje u Antiohiji prvi put uveo sveti Ignjatije Bogonosac (+107), a u zapadnoj Crkvi sveti Amvrosije Mediolanski (+397).
Od četvrtog veka nastaje drugi period grčkog pojanja (IV-VIII vek). Pojavljuje se mnogo novih pesama: stihire, tropari, kondaci i druto, a zajedno sa tim pojavljuju se posebne dužnosti čtečeva i pojaca, koji se na svoje služenje postavljaju naročitim posvećenjem. U četvrtom veku pojavljuju se i naročiti horovi, koji se nazivaju zborovima. Među onima koji su organizovali horove naročito su poznati prepodobni Jefrem Sirijski i sveti Jovan Zlatoust. Najblistaviji razvitak horsko pojanje doživelo je u hramu Svete Sofije u Konstantinopolju za vreme imperatora Justinijana Velikog. Grčke nacionalne muzičke lestvice dorska, frigijska, lidijska i miksolidijska prilagođavaju se potrebama hrišćanskog pojačkog stvaralaštva. Sa prepodobnim Jovanom Damaskinom započinje novi, treći period u istoriji crkvenog pojanja. On je uveo takozvano osmoglasje – pojanje na osam glasova, ili napeva, i sastavio bogoslužbeno-pojačku knjigu pod nazivom „Oktoih“, što bukvalno znači „osmoglasnik“. Četvrti period, koji je otpočeo padom Vizantije pod turski jaram bio je obeležen opadanjem grčkog crkvenog pojanja: u melodije se uvode neobični zvuci, a u same pesme dopunske reči, kao na primer „te-ri-rem“, „a-na-ne“, „ne-ne-ni“ itd. Primećuje se turski uticaj, pojanje dobija izvesne istočno-azijatske karakteristike. Kao pozitivna i originalna crta grčkog pojanja u tom periodu javlja se „ison“ – ostatak i proizvod drevnog ipofonog pojanja: dok jedan peva, drugi ga prate ravno i tiho zvukom na istom tonu sa pojcem.
Rusko crkveno pojanje razvilo se, prirodno, pod uticajem grčkog crkvenog pojanja. Sa primanjem hrišćanstva iz Vizantije je u Rusiju preneto i ondašnje vizantijsko pojanje. Postepeno se to pojanje menjalo u duhu ruskih nacionalnih karakteristika, i kao rezultat toga pojavilo se rusko crkveno pojanje takozvanog Znamenog napeva. Po mišljenju znalaca i ljubitelja crkvenog pojanja, to je jedan od najoriginalnijih umetničkih doprinosa ruskog naroda svetskoj kulturi. On se odlikuje bestrasnošću i zaista nebeskom lepotom i umilnošću, čime podstiče na molitvu oslobođenu od svega zemaljskog. Pošto su notni znaci znamenog napeva podsećali na „kuke“, a kuka se na ruskom kaže „krjuk“, i sama notacija nazivana je „krjukovom“. Međutim, kao i kod Grka, i u naše strogo-crkveno pojanje počeli su da uključuju dopunske slogove, pa i čitave reči, kao na primer „hubovo“, „nenena“, „havua“, tvrdi znak počeli su da izgovaraju kao otvoreno „o“, a meki kao „e“. Tako je umesto „vonьmi“ („vonmi“) dobijeno „vonemi“, a umesto „sogrešihom“ „sogrešihomo“. Taj završetak „homo“ je postao toliko upečatljiv, da je i samo pojanje dobilo naziv „homovo pojanje“, ili „homonija“. Da bi odstranio homoniju, car Aleksej Mihailovič je sazvao u Moskvu četrnaestoricu „didaskala“, to jest učitelja i poznavalaca pojanja. Pitanjem poboljšanja crkvenog pojanja bavio se i Ruski Crkveni Sabor iz 1667. godine, a takođe i poseban sabor notnih didaskala iz 1668. godine. Oni su bili dužni da obnove „istinorečije“ i uproste notne znake. Na žalost, ove reforme su omogućile pojavu inostranih uticaja u ruskom crkvenom pojanju, a od vremena naglog zbližavanja Rusije sa Zapadom u XVIII veku pravo istinski-pravoslavno rusko crkveno pojanje postepeno odlazi u drugi plan, pada u zaborav i biva zamenjeno italijanskim višeglasnim pojanjem, koje je u suštini tuđe pravoslavnoj asketici. Italijani Galupi, Sarti, Vedelj i njihovi ruski učenici i sledbenici Berezovski, Degtjarev i drugi pišu svoje sopstvene kompozicije u kojima se proizvolьno iskrivljava pravoslavii molitveni osećaj. Ovo pojanje je kitnjasto, sentimentalno, i nema apsolutno ništa zajedničko sa stilom istinskog iskonsko-ruskog i drevno-grčkog pravoslavnog crkvenog pojanja. Ono se kod nas široko rasprostranilo samo zahvaljujući opštem odstupanju viših slojeva ruskog društva od crkvenosti uopšte, njihovom povođenju za svim što je strano i prezirom prema svemu domaćem. Italijani koji su uzeli u svoje ruke rusko crkveno pojanje, počeli su da u horsko crkveno pevanje uvode ne samo italijanski stil, nego i originalne italijanske melodije. Takvo kvarenje našeg crkvenog pojanja dovelo je do potpunog iskrivljavanja istinski-molitvenog osećaja i ukusa kod verujućih, što je sa svoje strane dovelo do još većeg udaljavanja od pravoslavie crkvenosti.
Prvi pokušaj lečenja našeg crkvenog pojanja kroz njegovo očišćenje od „italijanštine“ pripadao je D. S. Bortnjanskom (+1825), koji je zauzimao dužnost Direktora dvorske kapele (hora). No, njemu je bilo teško da se sasvim odvoji od italijanštine zato što se i sam nalazio pod uticajem svojih italijanskih učitelja. Posebno su necrkveni „Koncerti“ Bortnjanskog. Takav potpuno necrkveni naziv dobile su pesme koje su kod nas počeli da izvode za vreme pričešćivanja sveštenoslužitelja tokom Liturgije, umesto „pričasnog“ propisanog u Tipiku. Najizrazitiji predstavnik pravog povratka drevnim, istinskim-crkvenim napevima (znameni napev) postao je protojerej Turčaninov. Ali istovremeno pojavio se i drugi pravac – usvajanje protestantskog horskog stila. Nije baš srećan bio rad Direktora dvorske kapele A. F. LJvova, koji se po zapovesti imperatora Nikolaja Drugog prihvatio rada na sabiranju, harmonizaciji za hor i uvođenju u obaveznu i jedinstvenu praksu „pravih melodika prostog ruskog crkvenog pojanja“. LJvov ipak nije poznavao pravo drevno pojanje pa je proizvolьno ozakonio ove ili one napeve po svom ličnom ukusu, sastavivši takozvani „obihod“. Taj „Obihod“ potom je preizdao Bahmetjev. Protiv iskrivljavanja naših crkvenih napeva tim „Obihodom“ vatreno je ustao znameniti Moskovski mitropolit Filaret, zahvaljujući kome su Moskovska eparhija i oblasti povezane sa njom odbranile svoju drevnu pojačku tradiciju. „Obihod“ je lišio rusko crkveno pojanje bogatstva koje mu je bilo svojstveno, i uz to je grubo iskrivio mnoge drevne napeve. U poslednje vreme oko obnove drevnih crkvenih napeva kod nas mnogo se potrudio duhovni kompozitor A. D. Kastaljski, a od crkvenih jeraraha u tom pogledu najviše je učinio preosvećeni Arsenije, arhiepiskop Novgorodski, koji je na Moskovskom saboru 1917. bio jedan od trojice kandidata za sveruski patrijaršijski presto. U cilju povratka naše crkvene pevnice pravom crkvenom pojanju, kakvo je ono kod nas bilo tokom 700 godina od vremena primanja hrišćanstva, preosvećeni Arsenije je u svojoj eparhiji dva puta sazivao skupove učitelja crkvenog pojanja, 1911. i 1913. godine. Na prvom od tih skupova izgovorio je važnu besedu čije misli treba da budu uzete kao osnov preko potrebnog rada na povratku Ruske Crkve istinski crkvenom pojanju. Preosvećeni izražava svoju tugu povodom toga što „crkveno pojanje kod nas u stalnom opadanju“, što „kada smo od sedamnaestog veka okrenuli svoj pogled ka Zapadu, u svemu smo se promenili“, „zaboravili smo da je pojanje sveto delo“, „zaboravili smo divne napeve – znameni, bugarski i grčki“, „crkveni pojci su uobrazili da su umetnici“, da savremeni crkveni dirigenti pod italijanskim uticajem za crkveno pojanje uzimaju „vulgarne melodike“, da su „spremni da u bogoslužbeno pojanje uvedu muziku neke romanse, koja je prikladna za izvođenje na sceni, spremni su da od pevnice naprave pozornicu“ „Mi i ne razmišljamo o tome – tužno kliče Vladika – kakvu odgovornost nosimo zbog ove profanacije bogosluženja svojim pojanjem“. „Briga o čuvanju i obnovi drevnog crkvenog pojanja – govori dalje preosvećeni Arsenije – predstavlja jednu od glavnih briga onih kojima je stalo do interesa Crkve i naroda“, „crkveno pojanje treba da bude strogo molitveno“ „pevnica nije pozornica za glumce“, „u crkvi sve treba da bude sveto.
Osnovna karakteristika koja treba da odlikuje istinsko crkveno pojanje je – potpuna bestrasnost. Rukovodeće načelo u pitanju crkvenog pojanja treba da nam bude 75. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora koje glasi:
„Koji dolaze u crkve radi pevanja, želimo da ne upotrebljavaju razuzdanu viku, da ne prinuđuju prirodu na krike i da ne izvode ništa što nije saglasno i prilično crkvi, nego moraju da prinose sa najvećom pažnjom i skrušenošću pesme Bogu, Koji vidi skriveno: jer je Sveštena Reč učila i sinove Izrailjeve da budu pobožni“ (Lev. 15,31). Međutim, italijansko pojanje koje se u poslednja dva veka raširilo kod nas u Ruskoj Crkvi, čas je sladunjavo-sentimentalno, čas bravurozno, pa je tako „nesaglasno“ i „neprilično“ našoj Pravoslavno; Crkvi, budući da je duboko protivno duhu Pravoslavlja. Ono zamenjuje zdravo molitveno osećanje estetskom nasladom koja se pogrešno prihvata kao molitveni doživljaj. Na taj način pojavljuje se falsifikat poguban za duše: duhovno biva zamenjeno „duševnim“, u čemu se i sastoji taj strašni otrov „prelesti“, na koji nas tako upozoravaju naši sveti Oci, nastavnici duhovnog života. Ovaj otrov fine obmane toliko je zavodljiv, da mnogi Rusi danas više ne mogu ni da zamisle naše bogosluženje bez tog teatralnog pojanja, pa im je dosadno u crkvi kada se za pevnicom izvode prave i stroge crkvene melodije. Stoga pastirima Ruske Crkve predstoji velik i odgovoran zadatak da otrezne duhovno obogaljeni deo ruskog društva od te pogubne prelesti koja onemogućuje projavu istinskog, zdravog religioznog osećanja, i da u crkvenu pevnicu vrate autentično pravoslavno crkveno pojanje.
Ipak, treba primetiti da je Sveto-Trojicki manastir (u Džordanvilu, SAD) godine 1959. ponovo izdao „Pojčev pratilac“ („Sputnik psalomщika“), i sada ga mnoge naše parohije u inostranstvu koriste u hramovima, za pevnicom, na bogosluženjima. Ovim priručnikom se u osnovi rukovode naši Crkveno-pevački seminari, koji se sada redovno održavaju svake godine. Zato danas takvu, ispravno usmerenu crkveno-pojačku tradiciju srećemo uglavnom u svim onim našim parohijama čiji su sveštenoslužitelji školovani u našoj Sveto-Trojickoj Duhovnoj seminariji.[1]
 
Pitanje crkvenog živopisa, ili ikonopisa
 
I ikonopis, kao i pojanje, treba da pogoduje vaspitavanju verujućih u strogo pravoslavnom duhu; ni ikonopis ne treba da vodi ka prelesti, nego ka zdravom religioznom osećanju.
Pravoslavii ikonopis, kakav je bio još od vremena apostolske starine (u katakombama), nije realističan, nego simvoličan. On ne može i ne treba da predstavlja ništa što danas čini „svet ovaj, koji u zlu leži“, svet koji je unakažen grehom, koji na sebi nosi pečat greha, koji vuče ka grehu. Ikonopis ne treba da podseća onoga ko se moli ni na šta zemaljsko, nego naprotiv, treba da odvaja njegove misli i osećanja od svega zemaljskog i da ih prenosi u gornji, duhovni svet. Sasvim drugim putem pošao je crkveni živopis zapadnog sveta. Tamo se Hristos Spasitelj često predstavlja u vidu krupnog, mišićavog muškarca, a Majka Božija u vidu žene lepe po čisto zemaljskim merilima.
U pravoslavnim hramovima ne može biti mesta ne samo za Rafaelove Madone, nego ni za ostale slike koje nisu u stanju da nas odvoje od svega zemaljskog, koje, iako nam na površni pogled deluju uzvišene i prekrasne, ipak predstavljaju samo zemaljske likove, kakvi se susreću na zemlji i povezani su sa predstavama o zemaljskom. I ikonopis, kao i pojanje, treba u potpunosti da nas odvaja od zemlje. Bez toga, on neće biti pravoslavan i neće moći da nas vaspitava u Pravoslavlju.
Takav, pravoslavan, bio je drevni vizantijski ikonopis, koji je kasnije, sa primanjem hrišćanstva, prešao i kod nas u Rusiju. „Viši ideal umetnosti – govori o vizantijskom ikonopisu prof. Pokrovski – nije zasnovan na obmani i gracioznosti oblika, nego na dostojanstvu unutrašnjeg izraza“.[2] „Umetnost treba da izražava hrišćanske ideje – kaže on dalje – i shodno njihovom uzvišenom značenju, treba da se odlikuje uzvišenim karakterom“. Ruski ikonopisci su usvojili vizantijsku tradiciju. Najstariji ruski ikonopisac je prema predanju kijevo-pečerski monah Alipije, koji je živeo u jedanaestom veku. Najkasnije u ??-??? veku u Rusiji su se već pojavile čitave ikonopisne škole, najpre u Kijevo-Pečerskoj lavri, a potom pri arhijerejskom dvoru u Novgorodu, i u novgorodskim manastirima. Bremenom su se takve škole proširile po čitavoj Rusiji, naročito u Moskvi i Vladimirsko-Suzdaljskoj oblasti. Smatra se da su u istoriji Rusije tri glavne ikonopisne škole bile: Novgorodska, Moskovska i Stroganovska. U ovim školama se već primećuje ruska originalnost, naročito prilikom predstavljanja ruskih svetih, mada opšti zakoni ikonopisa, nasleđeni od Vizantije, ostaju nepromenjeni. U drugoj polovini dvanaestog veka nastupa period potpunog procvata ruskog ikonopisa. Novgorodska škola dostiže svoj vrhunac. Na čelo tog ikonopisnog pravca staje monah Trojice-Sergijeve lavre prepodobii Andrej Rubljov, čiji se radovi u istoriji ruskog ikonopisa smatraju za klasične (upokojio se 1430. godine). Najznačajnije njegovo delo je Starozavetna Sveta Trojica. Škola prepodobnog Andreja Rubljova imala je ogroman uticaj na ruski ikonopis. Stoglavi sabor istine njegove ikone kao savršene i preporučuje ih svima za ugled.[3] U sedamnaestom veku zapadni uticaj postaje primetan i u našem ikonopisu. Prvi novator u tom pogledu bio je privilegovani carski ikonopisac Simon Ušakov. Pod uticajem upoznavanja sa obrascima zapadnog crkvenog slikarstva svetovrog karaktera, on je istupio kao neprijatelj konzervativizma u ikonopisu, zahtevajući spoljašnju gracioznost i lepotu oblika. Postepeno je ruski ikonopis počeo sve više da se modernizuje, dok nije sasvim izgubio karakter ikonopisa kao naročite crkvene umetnosti i pretvorio se u religiozno slikarstvo – obično slikarstvo svetovnog karaktera, samo na religiozne teme. Takvi su kod nas u skorije vreme bili radovi veoma talentovanih umetnika, ali svakako ne ikonopisaca u strogom smislu te reči, Vasnjecova i Nestjorova.
Na sreću, poslednjih godina je primetno veće interesovanje kako za drevno crkveno pojanje, tako i za drevni ikonopis, pa se čine pokušali vraćanja njima. Ovo interesovanje raste i kod stranaca koji se, blagodareći ruskom rasejanju, sve više upoznaju sa Pravoslavljem. Uvek treba imati na umu da je kriterijum pravoslavnosti bestrasnost, jer Pravoslavlje rečima Samog Hrista Spasitelja ispoveda: Carstvo Moje nije od ovoga sveta (Jn. 18,36).
Mi sada u određenoj meri takođe možemo da primetimo da je i crkveni ikonopis u većini naših hramova u inostranstvu danas izveden u drevno-ruskoj tradiciji, blagodareći tome što pri našem Sveto-Trojickom manastiru i Bogosloviji imamo ikonopisca oca arhimandrita Kiprijana, oko koga se obrazovala, može se reći, sopstvena ikonopisna škola i tradicija. Otac arhimandrit Kiprijan i vьegovi učenici oslikali su mnoge naše hramove. Takođe, oni su naslikali i ikone koje mi štampamo i širimo ne samo među našim vernicima u inostranstvu, nego i u Rusiji.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveto-Trojicki manastir u Džordanvilu je 1999. godine ponovo izdao „Sputnik psalomщika“.
  2. „Crkvena arheologija“, str. 48.
  3. Više o životu i delu prep. Andreja Rubljova, kao o ikoni Svete Trojice vidi u knjizi: „Prepodobii Andrej Rubljov Ikonopisac“ 2. izdanje, Neanika, Beograd 2004 (Preveo i priredio: M. Stanković).

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *