LITURGIKA

 

LITURGIKA
 
POJMOVNIK PRAVOSLAVNOG BOGOSLUŽENJA.
 
8. POJAM BOGOSLUŽBENIH KRUGOVA
 
Crkvene molitve koje se upotrebljavaju na bogosluženju stoje u vezi ili sa tim u koje se doba dana bogosluženje savršava, ili u koji dan sedmice, ili kog dana u godini (određeni datum). Tako se razlikuju tri kruga bogosluženja: 1) dnevni, 2) nedeljni i 3) godišnji krug. Jedinstvo ova tri elementa sačinjava bogosluženje svakog datog dana.
 
1. Dnevni krut bogosluženja
 
Još u Starom Zavetu bilo je ustanovljeno da se određeni delovi dana osvećuju crkvenom molitvom. Ovaj običaj prešao je i u hrišćanstvo. Postoji ukupno devet službi koje je sveta Crkva namenila za zajedničku molitvu i koje se obavljaju svakoga dana u određeni čas: 1) Večernje, 2) Povečerje, 3) Polunoćnica, 4) Jutrenje, 5) Čas prvi, 6) Čas treći, 7) Čas šesti, 8) Čas deveti, 9) Božanstvena liturgija. Ove službe čine dnevni krug bogosluženja i nazivaju se „svakodnevnim“. U svakoj od tih službi razvija se određena misao, povezana sa naročitim sveštenim uspomenama.
Crkveno-bogoslužbeni dan, po drevnom običaju, počinje od večeri. Stoga i dnevni krut bogosluženja započinje od Večernja.
Večernjem se naziva ono bogosluženje koje se obavlja pred kraj dana, uveče, u znak zahvalnosti za protekli dan i za osveštanje nastupajuće noći. Ono započinje čitanjem „prednačinateljnog“ (početnog) psalma 103. u kome se proslavlja premudrost Tvorca vasione, a sastoji se iz molitava za sve članove Crkve i njihove potrebe, iz čitanja psalama i pojanja stihova sa molbom Bogu da nas usliši, iz proslavljanja Gospoda Isusa Hrista, Majke Božije i svetih, iz molitvenog traženja raznih duhovnih dobara, a završava se molitvom Simeona Bogoprimca „Ninje otpuščaješi…“ a ponekad i molitvom koja je sadržala Arhanđelov pozdrav Presvetoj Djevi Mariji „Bogorodice Djevo, raduj se…“. Večernje nas tako podseća na doba Starog Zaveta, koje je započelo stvaranjem sveta, a okončalo se rađanjem Spasitelja sveta.
Povečerje se savršava pre odlaska na počinak i sastoji se od čitanja psalama i molitava kojima se od Boga traži oproštaj grehova, kao i pomoć i zaštita od vidljivih i nevidljivih neprijatelja koji traže da ulove naše duše i naročito su opasni za vreme sna, zatim od Simvola vere, molitava Bogorodici i Hristu Spasitelju da bi blagoslovio nas koji „idemo na počinak“. Povečerje se savršava kasnije, posle Večernja. Postoji Veliko i Malo povečerje. Veliko povečerje se savršava samo u Velikom postu i uoči praznika Božića, Bogojavljenja i Blagovesti. Malo povečerje se savršava tokom čitave godine.
Polunoćnica je bogosluženje koje treba da se obavlja u ponoć ili, u svakom slučaju, duto pre svitanja, pre Jutrenja. Pošto je Gospod Isus Hristos u priči o deset devojaka Sebe predstavio u vidu ženika koji je došao u ponoć, hrišćani su imali običaj da taj čas osveštavaju molitvom, kako bi poput mudrih devojaka dočekali Gospoda budni. Osim toga ponoć je za hrišćane bila sveta zbog uspomene na to kako je Gospod u to vreme tugovao u Getsimanskom vrtu, do krvavog znoja, kako ga je verolomni Juda izdao i kako je na sudu kod prvosveštenika bio izložen gorkim uvredama. Polunoćnica se sastoji iz čitanja pokajnog 50. psalma, i psalma 118. koji predočava blaženstvo neporočnih ljudi, zatim iz Simvola vere, pesme „Evo, Ženik dolazi u ponoć…“ i molitava za umrle. Na taj način polunoćnica nas podstiče na pokajanje, na stalno čuvanje zakona Gospodnjeg i duhovnu bodrost u očekivanju iznenadnog Drugog dolaska Hristovog.
Jutrenje, to je bogosluženje koje se obavlja rano ujutro, još uoči izlaska sunca. Na jutrenju se molitveno blagodari Gospodu za mirno provedenu noć i zato što nam daruje nastupajući dan, a takođe jutrenje nas podseća na javljanje Spasitelja u svetu i na Vaskrsenje Hristovo. Jutrenje počinje moljenjem za Cara, a zatim se sastoji iz čitanja šest psalama koji predstavljaju besedu ljudske duše sa Bogom, moljenja za blagostanje Crkve Božije i svih njenih članova, čitanja katizama, proslavljanja Boga i Njegovih svetih troparima, sjedalnima i kanonima, pohvalnim pesmama i Velikim slavoslovljem i, na kraju, iz moljenja za različita duhovna dobra.
Časovi prvi, treći, šesti i deveti, to su molitvoslovlja sastavljena po jednom istom obrascu: početne molitve, tri psalma koja se odnose na događaj koji se spominje, tropar, bogorodičan, opšta zaključna molitva svih časova, povečerja i polunoćnice „Iže na vsяkoe vremя i na vsяkiй čas…“ („Hriste Bože, Kome se u svako vreme i na svaki čas…“), i naročita zaključna molitva na kraju svakog časa. Prvi čas, prema računanju koje se sve do danas upotrebljava na Istoku, po našem računanju je sedam ujutro, treći čas je po našem devet ujutro, šesti podne, a deveti tri sata popodne. U prvi čas mi proslavljamo Boga zato što nam je darovao materijalnu svetlost, jer u tom času izlazi sunce; u treći čas sećamo se silaska Duha Svetoga na apostole, u šesti čas raspeća Gospoda Isusa Hrista i u deveti čas – Njegove smrti na krstu.
Božanstvena liturgija je središte i glavna služba čitavog dnevnog kruga, u odnosu na koju sve ostale službe predstavljaju samo pripremu – pripremu za njeno dostojno savršavanje i dostojno pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama. Zato se, po crkvenim pravilima, sveštenoslužitelj koji želi da služi Božanstvenu liturgiju obavezuje da odsluži ili, u krajnjoj liniji, makar sasluša ili kod kuće pročita sve ostale službe dnevnog kruga.
U pometku, sve te službe, naročito u manastirima, služene su posebno, svaka u svoje određeno vreme dana. Ali kasnije, radi olakšavanja verujućima, koji su se bavili svakodnevnim poslovima, one su grupisane u tri grupe: uveče – Deveti čas, Večernje i Povečerje, rano ujutro – Polunoćnica, Jutrenje i Prvi čas, u vreme pre obeda (pre podne) – Čas treći, šesti i Božanstvena liturgija. Ovaj poredak se donekle menja tokom Velikog posta, kada prema Tipiku Deveti čas i Večernje prethode savršavanju Božanstvene liturgije. Uoči velikih praznika služi se Svenoćno bdenje koje se sastoji iz Večernja, Jutrenja i Prvog časa. U slučaju služenja Svenoćnog bdenja, pre njega se služe Deveti Čas i Malo večernje, koje predstavlja skraćeno Veliko večernje, dok se Povečerje i Polunoćnica sasvim izostavljaju, jer za njih, ako bdenje zaista traje čitave noći, ne ostaje vremena. U današnje vreme zbog ljudske slabosti i lenjosti Svenoćno bdenje je sačuvalo samo svoj naziv, dok po trajanju ni izbliza ne obuhvata čak ni polovinu noći, jer u hramovima u svetu često traje svega sat i po ili dva.
 
2. Sedmični krug bogosluženja
 
Osim nepromenjivih molitvoslovlja dnevnog kruga, u sastav bogosluženja uvode se još i promenljiva molitvoslovlja koja stoje u vezi sa uspomenama koje Crkva povezuje sa svakim danom sedmice.
U prvi dan sedmice sveta Crkva se seća i svečano proslavlja Vaskrsenje Hristovo, zato se on na ruskom i zove „voskresenije“. U crkvenim Tipiku za ovaj dan se upotrebljava slovenski naziv „nedelja“, to jest dan kojim se „ne dela“, ne radi.
U ponedeljak se proslavljaju bestelesne anđelske sile, koje – posle Majke Božije, koju svakoga dana veličamo na bogosluženjima – u zboru svetih zauzimaju prvo mesto.
U utorak se proslavlja najveći među rođenima od žene – Prorok, Preteča i Krstitelj Gospodnji Jovan.
U sredu se sećamo Judinog izdajstva – kako je svog Gospoda i Učitelka predao na pogubljenje judejskim starešinama. Zato se ovaj dan, izuzev nekoliko perioda u godini, obeležava postom.
U četvrtak se proslavljaju sveti Apostoli Hristovi i svetitelj Nikolaj, arhiepiskop Mirlikijski čudotvorac.
U petak se sećamo raspeća i krene smrti Gospoda Isusa Hrista, usled čega je taj dan, pored srede, obeležen postom.
Subota, kao dan pokoja, posvećena je naročitom ukazivanju poštovanja Majci Božijoj, svetim mučenicima i svim svetim koji su dostigli upokojenje u Gospodu, a isto tako pominjanju svih onih koji su se upokojili u veri i nadi na večni život.
 
3. Godišnji krug bogosluženja
 
Svaki dan u godini, svaki datum svakoga od dvanaest meseci, posvećen je ili uspomeni na neke sveštene događaje, drage scu hrišćanina, ili uspomeni na različite svete. U čast tih događaja i lica ustanovlena su naročita molitvoslovlja, pesme, čitanja i obredi koji obrazuju godišnji krug bogosluženja. Neka bogosluženja godišnjeg kruga koja se obavljaju na svečaniji način nazivaju se praznicima; oni se dele na Gospodnje, Bogorodičine i praznike svetih. Neki praznici se slave uvek u određene dane u godini, pa se zato nazivaju nepokretnim praznicima. Najveći od svih hrišćanskih praznika je Vaskrsenje Hristovo, koje se ne slavi određenog dana u godini, nego pada u različite dane u periodu između 22. marta i 25. aprila, pošto se, prema crkvenim odredbama, praznuje u prvi nedeljni dan posle prolećnog punog meseca, koji dolazi posle dana prolećne ravnodnevice. Zato Vaskrs predstavlja pokretni praznik. U zavisnosti od dana Vaskrea praznuju se i neki drugi praznici, koji zato takođe predstavljaju pokretne praznike. U zavisnost o toga u kojoj se meri svečano proslavljaju, praznici se dele na velike, srednje i male. Postoji dvanaest najvažnijih praznika. Vaskrs se ne računa u njih, jer on je „praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima“.
 
Sastavljanje crkvene službe za određeni dan
 
Svaka crkvena služba sastoji se od „nepromenljivih“ delova bogosluženja, koji su prisutni svaki dan, i „promenljivih“ delova bogosluženja, čiji sadržaj zavisi od toga koji je dan sedmice i koji datum kog meseca u godini. Nepromenljive delove bogosluženja, koji predstavljaju njegovu okosnicu, sveštenoslužitelji uzimaju iz Služebnika, a čtečevi i pojci iz Časoslova. Ako je u pitanju radni dan ili nedelja, ovim nepromenljivim molitvoslovljima dodaju se promenljiva iz Oktoiha, Mineja i Psaltira, ili pak iz Trioda posnog ili cvetnog, uz dodatak iz Mineja, ili bez Mineja. U dane velikih i srednjih nepokretnih praznika promenljivi delovi bogosluženja uzimaju se samo iz Mineja, a u dane pokretnih praznika samo iz Trioda posnog ili cvetnog. Na pravila o povezivanju nepromenljivih delova bogosluženja sa promenljivim, i na to šta tačno da se uzme, ukazuje se uglavnom „uhodu“ u samim bogoslužbenim knjigama. Detaljno pak na sve ukazuje i sve se objašnjava u Tipiku. Neke objašnjavajuće glave iz Tipika sa takvim uputstvima, koje nose naziv „Markove glave“, štampaju se u Minejima i Triodima, takođe na odgovarajućim mestima, ili su sabrane sve zajedno na kraju. Pre svakog bogosluženja neophodno je blagovremeno pripremiti sve potrebne knjige i, otvorivši ih, unapred pogledati čitav poredak, prateći uputstva u knjigama. Tekst se u bogoslužbenim knjigama obično štampa crnim slovima, a sva uputstva i objašnjenja crvenim.
 
Nazivi nepromenljivih molitvoslovlja
 
Postoje sledeća nepromenljiva molitvoslovlja, koja se čitaju i pevaju svakodnevno, na svakoj službi:
1) Uvodne molitve – tako se nazivaju molitve kojima obično započinju sve naše crkvene službe i koje zato nose još i naziv „uobičajenog početka“. Svako bogosluženje započinje pozivom arhijereja ili sveštenika da se uznese hvala Bogu. Takvih poziva, ili vozglasa, ima tri: 1) „Blagosloven Bog naš, sada i uvek i u vekove vekova“ (pred početak većine službi), 2) „Slava Svetoj, Jednosuštnoj, Životvornoj i Nerazdeljivoj Trojici, svagda, sada i uvek i u vekove vekova“ (pred početak Svenoćnog bdenja) i 3) „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova“ (pred početak Liturgije). Posle vozglasa čtec (ili hor) u ime svih prisutnih rečju „Amin“, što znači „zaista“, izražava saglasnost sa ovom hvalom i istoga časa počinje da slavi Boga: „Slava Tebi, Bože naš, slava Tebi“. Zatim, pripremajući sebe i druge koji se mole za dostojnu molitvu, čtec, a ponekad i pojci, molitvom „Carju Nebesni“ obraća se Duhu Svetome, Koji jedini može da nam da dar istinske molitve (Rim. 8,26), kako bi se On uselio u nas, očistio nas od svake nečistote i spasao nas. Molitvu za očišćenje čtec dalje upućuje i na sva tri Lica Presvete Trojice, čitajući „Sveti Bože, sveti Krepki, sveti Besmrtni, pomiluj nas“ tri puta, „Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu…“ „Presveta Trojice, pomiluj nas…“ i na kraju čita molitvu Gospodnju – „Oče naš…“ u znak toga da je u pitanju najbolji obrazac za svaku molitvu. Posle ove molitve sveštenik glasno objavljuje: „Jer je Tvoje carstvo i sila i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova“. Čtec potvrđuje: „Amin“ i čita „Gospodi, pomiluj“ dvanaest puta, „Slava… i ninje…“, „Pridite poklonimsja…“ tri puta, posle čega se obično čita psalam kojim započinje data služba. S vremena na vreme, a naročito često za vreme Velikog posta ove molitve uobičajenog početka ponavljaju se i u sredini bogosluženja, kako bi ponovo privukle pažnju onih koji se mole na te najdrevnije molitve za očišćenje naših duša.
U nekim slučajevima čitanje ovih molitava počinje direktno od „Sveti Bože…“ a ako je data služba sjedinjena sa prethodnom u jednu, onda se čita samo „Pridite poklonimsja…“
2) Jektenije – to su otegnute molitve koje proiznosi đakon na amvonu („jektenija“ od grčkog εκτειω – otežem, ili od εκτενώς – usrdno). Ovo moljenje deli se na nekoliko delova od kojih se svaki završava rečima „Gospodi, pomiluj“, ili „Podaj Gospodi“. U ovim jektenijama za one koji se mole traže se svakojaka blaga, neophodna kako za duhovni život, tako i za telesni. Postoji pet oblika jektenije: 1) velika, 2) suguba, 3) prozbena, 4) mala i 5) zaupokojena.
3) Vozglasi – u vreme dok đakon na amvonu izgovara jekteniju naglas, sveštenik u oltaru tiho čita tajnu molitvu čiji se kraj izgova ra glasno, tako da bi ove reči izgovorio odmah nakon što đakon okonča jekteniju. Ovi završeci molitava koje sveštenik glasno izgovara nazivaju se vozglasima. Oni obično izražavaju osnov, zbog čega mi, kada se molimo Gospodu, možemo da se nadamo ispunjenju naših molitava, i zbog čega imamo smelost da se obraćamo Bogu sa moljenjima. Neki vozglasi prosto zaključuju jekteniju, bez tajne molitve koja im prethodi. Oni uglavnom počinju rečju „jer“ (odnosno „zato što“, ili „budući da“).
4) Svaka crkvena služba završava se naročitim pesmama, posle kojih sveštenik ili arhijerej proiznose reči blagoslova za izlazak iz hrama, koje nose naziv „otpust“. Poredak potpunog otpusta je sledepi; đakon, ili ako je on odsutan sam sveštenik, govori: „Premudrost“, to jest pazimo na premudri smisao reči koje se izgovaraju. Zatim sve štenik, obraćajući se Majci Božijoj, glasno govori: „Presveta Bogo rodice, spasi nas“. Proslavljajući Majku Božiju pojci pevaju: „Časniju od heruvima i neuporedivo slavniju od serafima…“ Blagodareći Gospodu za obavljenu službu, sveštenik dalje vozglašava: „Slava Tebi,Hriste Bože, nado naša, slava Tebi“, na šta pojci pevaju: „Slava… i ninje…“ (tj. „Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Amin“), „Gospodi, pomiluj“ tri puta, „Blagoslovi“. Posle toga sveštenik ili arhijerej, okrećući se licem narodu sa amvona govori: „Hristos Istiniti Bog naš…“ i dalje nabraja svete kojima smo se obrapali na datom bogosluženju, to jest Majku Božiju, svetoga koji se slavi toga dana, svetoga kome je posvećen hram, Bogoroditelje Joakima i Anu i završava otpust rečima da nas molitvama ovih svetih Gospod „pomiluje i spase, kao blag i čovekoljubiv“. Proiznošenje otpusta predstavlja znak da je bogosluženje završeno i verujući mogu da napuste hram.
 
Nazivi promenljivih molitvoslovlja
 
U zavisnosti od toga koji je praznik, ili dan spomena svetoga, na bogosluženju se čitaju ovi ili oni odlomci iz Svetog Pisma Starog i Novog Zaveta. Oni nose naziv po knjizi iz koje su uzeti. Osim toga svakom datom prazniku i svetome koji se proslavlja pevaju se posebne pesme koje nose sledeće nazive:
Tropar (grč. τροπαριον, od τρόπος – narav, obrazac, ili τρόπαια – trofej, znak pobede, ili τρέπω – obraćam) pesma koja u kratkim, ali upečatljivim, crtama predstavlja događaj praznika ili život svetoga, na primer „Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš…“ ili „Pravilo vere i obraz krotosti…“
Kondak (od grčke reči κονδακιον – karakter, ili od κονδαξ – deminutiv od „koplje“, ali verovatnije od κονδος – štap na koji se namotava svitak pergamenta, ili od κονδακια – sam svitak pergamenta ispisan sa obe strane) – to je kratka pesma koja, poput tropara, predstavlja suštinu događaja koji se praznuje ili crte karaktera svetoga koji se proslavlja. Razlika između tropara i kondaka sastoji se uglavnom u mestu koje oni zauzimaju u bogosluženju. Tropari se pevaju na kraju večernja, na početku i na kraju jutrenja, a kondak uvek u sredini jutrenja, odmah posle šeste pesme kanona. Osim toga, tropar predstavlja događaj koji se proslavlja prvenstveno sa spoljašnje strane, dok kondak ukazuje na njegovu unutrašnju suštinu i značaj. Najpoznatiji kondaci su „Djeva dnjes Presuščestvenago raždajet…“ („Djeva danas Nadsuštastvenoga rađa…“) i „Vzbranoj Vojevodje pobjediteljnaja…“ („Tebi, Izabranoj Vojvotkinji…“).
Veličanije – pesma koja sadrži proslavljanje praznika ili svetog, koja se peva na svenoćnom bdenju ili prazničnom jutrenju pred ikonom praznika ili svetoga, najpre sveštenoslužitelji na sred hrama, a potom je nekoliko puta ponavljaju pojci u pevnicama.
Stihira (od grčkog στιχηρα – mnogostihovna) pesma koja se sastoji od mnogih stihova napisanih u jednom pesničkom metru (na grčkom, jer se u slovenskom prevodu taj metar izgubio), i pred sobom uglavnom ima stihove iz Svetog Pisma, i to iz psalama. U svakoj stihiri sadržana je jedna ista glavna misao, koja se na različite načine i veoma poetično, kroz žive slike i poređenja, otkriva u svim stihovima. Na svakom bogosluženju peva se mnogo stihira, ali one nose različite nazive. Ako se stihire pevaju posle stihova psalma „Gospodi vozvah“, onda se nazivaju „stihirama na Gospodi vozvah“; ako se pevaju posle stihova psalma „Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda“, onda se nazivaju „stihirama na hvalite“. Na kraju večernja i na kraju svakodnevnog jutrenja postoje još i stihire koje se nazivaju „stihirama na stihovnje“. Osim toga postoje još i litijske stihire, koje se pevaju prilikom izlaska sveštenoslužitelja u pripratu na litiju.
Bogorodičan (Θεοτοκιον) – to su pesme posvećene Majci Božijoj. Tako se naziva zaključna stihira svake od pomenutih grupa stihira, koja se uvek peva posle „Slava… i ninje…“ i sadrži proslavljanje Majke Božije. Samo u dane velikih praznika umesto bogorodična na „Slava… i ninje…“ peva se stihira praznika. Bogorodičan zajedno sa proslavljanjem Bogomajke sadrži i izlaganje dogmata o vaploćenju od Nje Sina Božijeg, ili pak govori o neslivenom i nerazdeljivom sjedinjenju dve prirode u Isusu Hristu, Božanske i ljudske, ili saopštava nešto drugo o Bogočoveštvu Hristovom naziva se Dogmatik, grčki δογματικον i označava odredbu, učenje, dogmat. Takav naziv nosi obično bogorodičan kojim se završavaju stihire na „Gospodi vozvah“ na malom i na velikom nedeljnom večernju koje se služi u subotu uveče. Za autora „Dogmatika“ smatra se prepodobii Jovan Damaskin. Ukupno ih je osam, prema broju glasova. Broj stihira je različit, u zavisnosti od stepena svečanosti praznika: deset, osam, šest i četiri. Ovo se u bogoslužbenim knjigama označava specijalnim izrazom „stihire na 10, stihire na 8“ itd. Ukazivanje na ove brojeve ima važan praktični značaj za pravilno uređenje bogosluženja, jer određuje broj stihova psalama koji treba da se pevaju sa stihirama, prethodeći svakoj od njih. Najpre se peva odgovarajući stih psalma, a za njim sama stihira. Pri tome, ako stihira nema dovoljno, one mogu da se ponavljaju svaka po dva ili čak po tri puta, što je ponekad direktno označeno u bogoslužbenim knjigama rečima „dva puta“ ili „tri puta“ koje stoje posle stihire.
Akatist, grčki ακάθιστος – „nesjedalen“, bogosluženje za vreme koga se ne sedi. To je naročito pohvalno pojanje u čast Gospoda, Majke Božije ili svetog koje se sastoji od dvanaest kondaka i dvanaest ikosa. U bogoslužbenom Tipiku je propisano da se Akatist Majci Božijoj čita u petu subotu Velikog posta na jutrenju. Za autora ovog akatista smatra se Konstantinopoljski patrijarh Sagije (610-638), ali neki ukazuju na autorstvo Georgija Pisidijskog, dok drugi pretpostavljaju da ga je sastavio patrijarh Fotije. Akatisti se danas upotrebljavaju za domaće i kelijno pravilo, a takođe ih čitaju sveštenoslužitelji kada se pripremaju za obavljanje bogosluženja.
Ikos od grčkog οίκος, što znači: dom, zdanje, odeljenje, spremište. Istorijski smatra se da su kondaci sirijskog porekla, a na sirijskom „deth“ dom, može da znači i „strofa“; baš kao što i na italijanskom „stanza“ znači i strofa i soba. Ikos sledi obično nakon šeste pesme kanona na jutrenju neposredno za kondakom i kao da predstavlja potpunije razvijanje misli kondaka, a završava se uvek istim rečima kao i kondak.
Sjedalen (κάθισμα) – kao što pokazuje sam naziv, tako se naziva pesma za vreme čijeg pevanja je onima koji se mole dozvoljeno da sede. Ovo stoga što je neposredno nakon pevanja sjedalna Tipikom propisano čitanje poučnih dela svetih Otaca, koja se slušaju sedeći. Sjedalnih ima na jutrenju, po jedan posle svake katizme, to jest svega sva ili tri sjedalna, pošto se na jutrenju obično čitaju dve ili tri katizme, a takođe i posle treće pesme kanona.
Ipakion [ipakoj], od grčkog υπακουειν, što znači odgovarati, pratiti pevajući – pesma koju je u starini za čtecom ili pojcem pevao narod; ili od druge grčke reči υπακοή, koja označava poslušanje, pažnju, jer je pre čitanja Jevanđelja koje priča o Vaskrsenju Hristovom od verujućih zahtevano da posebno paze na sebe. U današnje vreme ovaj čisto uslovni naziv određuje samo mesto te pesme u bogosluženju. Ona je smeštena obično na nedeljnom jutrenju, posle vaskrsnih tropara „Angelskij sobor“ i male jektenije koja sledi nakon tih tropara. Taj ipakion određen je i za nedeljnu polunoćnicu.
Antifoni (od grčke reči φωνή – glas) – „protivglasje“, naizmenično pevanje dve pevnice. Takvi su „Jutarnji antifoni“, koji se pevaju na nedeljnom jutrenju uoči čitanja Jevanđelja. Antifoni drugačijeg sadržaja pevaju se na početku Liturgije radnim danima i na Gospodnje praznike.
Prokimen – (od προκείμενος καννα – onaj koji leži napred) – stih koji izgovara čtec, a ponavljaju pojci uoči čitanja parimeja, Apostola i Jevanđelja. Prokimen služi kao predgovor za čitanje Svetog Pisma i izražava suštinu događaja koji se praznuje ili karakteristiku svetoga koji se slavi.
Kanon, grčki κανών (može biti u srodstvu sa καννα – treka, odnosno prav štap koji je služio za merenje); za crkvene pisce to znači „pravilo“, po čijem se obrascu, planu, sastavljaju kanoni. Kanon se sastoji od niza sveštenih pesama u čast praznika ili svetog, koje čine centralni deo svakog jutrenja. Dakle, kanon to je vrsta crkvene pesme sa najdoslednije određenom literarnom formom. Kanon se sastoji od devet delova koji se nazivaju „pesme“. Svaka pesma sastoji se od takozvanih irmosa i tropara. Irmosi se pevaju, a tropari se sada obično čitaju. Irmos (grčki ειρμός – „veza“) služi kao veza za tropare. Svaki kanon ima svoj određeni predmet i jednu određenu temu koja se razvija u svim pesmama. Na primer, u jednom kanonu proslavlja se Vaskrsenje Hristovo, i zato se takav kanon naziva vaskrenim, u drugom Vaskrsenje Hristovo u vezi sa kretom Hristovim, takav se naziva kretovaskrenim, dok se u trećem proslavlja Presveta Bogorodica, pa se naziva Bogorodičinim. Shodno glavnom predmetu pre svakog tropara kanona proiznosi se naročit pripev: „Slava, Gospode, Vaskrsenju Tvome“ ili „Slava, Gospode, Krstu Tvome časnom i Vaskrsenju“, ili „Presveta Bogorodice, spasi nas“. Ako je kanon, na primer, svetom Nikolaju, onda „Svetitelju oče Nikolaje, moli Boga za nas“ itd. Broj tropara može da bude različit. Zato se i kaže: Kanon na deset, na osam, na šest, na četiri.
Kao obrazac za kanon služi devet pesama Svetog Pisma, koje se štampaju u Poretku Psaltira i Irmologionu, a takođe i u običnom malom Psaltiru.[1] Ove pesme, kao „himne“ – grčki ωδαι, od davnina su upotrebljavane na bogosluženju. Obrazac za prvu pesmu predstavlja pesma Mojsijeva prilikom prolaska Jevreja kroz Crveno more (Izl. 15,1-9), usled čega se u svim kanonima, u ovoj ili onoj varijaciji, uvek podseća na taj događaj. Druga pesma Mojsijeva (Zak. pon. 32,1-43) upotrebljava se samo tokom Velikom postu. Treća je pesma svete proročice Ane (1.Car,2,1-10). Četvrta je pesma proroka Avakuma (z, 1-19). Peta je pesma proroka Isaije (26,9-19). Šesta je pesma proroka Jone (2,2-10). Kao obrazac kako za sedmu (Dan. z, 26-56), tako u za osmu pesmu (Dan. 3,67-88) služi pesma trojice mladića u vavilonskoj peći, pa se u irmosima sedme i osme pesme uvek na ovaj ili onaj način spominju ta trojica mladića ili se navode reči njihove pesme. Između osme i devete pesme gotovo čitave godine (osim na dvanaest praznika) peva se pesma Presvetoj Bogorodici „Čestnjejšuju“ (Lk. 1,46-55), koja sadrži proslavljanje Majke Božije. Deveta je pesma svetog pravednog Zaharije, oca svetog proroka Tovana Preteče, koju navodi sveti jevanđelist Luka (1,68-79). Prema Tipiku tropari kanona treba da budu praćeni čitanjem stihova ovih pesama, pri čemu je ukazano na poredak tog sjedinjavanja za radne dane, za praznike i za Veliki post. Ipak, danas je takvo sjedinjavanje gotovo napušteno i upotrebljava se samo u onim crkvama koje se najstrože drže Tipika i to samo tokom Velikog posta. Gore pomenuti pripevi za tropare (koji se danas upotrebljavaju) istisnuli su starozavetne stihove ovih pesama.
Nakon čitanja svih tropara svake pesme, irmos svake pesme pevaju obe pevnice tako što pojci zajedno siđu u sredinu hrama i to zajedničko pevanje zaključnih irmosa naziva se „katavasija“ (καταβασια, od grčkog „καταβαίνω“ – spuštati se, silaziti), to jest „silaženje“, kada dva hora silaze na sredinu hrama gde pevaju „pokrivajući“, ili zaključni irmos. Koja se katavasija peva u kom periodu godine, detaljno je ukazano u Tipiku. Tokom većeg dela godina kao katavasija služe irmosi Bogorodičinog kanona „Otverzu usta moja…“ Kako slovenski, tako i drugi prevodi kanona, na žalost, ne omogućuju da se uvidi velika umetnička lepota tih kanona, koji bi se po obilju materijala i veštini njegovog izlaganja mogli nazvati duhovnim poemama. Pokad su kanoni nepotpuni: sastoje se iz dve, tri ili četiri pesme, i tada se nazivaju dvopjesneci, tropjesneci, četvoropjesneci. Takvih je naročito mnogo u Poenom i Cvetnom triodu.
Liturgičari smatraju da je temelj kanonu kao novoj formi crkvene poezije položio svetitelj Andrej Kritski (650-726) koji je sastavio „Veliki kanon“ koji se čita u četvrtak pete sedmice Velikog posta. Do sedmog veka nema nikakvih podataka o crkvenim kanonima. Kao prvo svedočanstvo može da posluži opis Sinajskog jutrenja iz tog vremena. U njemu se spominju „tropari“ koji se pripevaju na osmu biblijsku pesmu. Profesor M. N. Skabalanovič pretpostavlja da je prvobitna forma kanona bio jednopjesnec, a da je potom postepeno rastao do dvopjesneca, kroz prisajedinjenje devete pesme osmoj. Kasnije su počeli da tropare pridodaju i običnoj pesmi dana, pa se tako pojavio tripjesnec. Tako se ovo razvilo u čitav kanon. Ovaj novi oblik crkvene poezije veoma brzo je našao podražavaoce. Posle prepodobnog Andrije Kritskog na tom poprištu počeli su da se podvizavaju prepodobii Jovan Damaskin, Kosma Majumski, Stefan Savait, Teodor Studit, Josif Pesmopisac i mnogi drugi.[2]
Svetilan ili Eksapostipar – tako se naziva pesma koja najutrenju sledi neposredno nakon kanona (i male jektenije koja se proiznosi odmah posle njegove devete pesme). Svetilni se tako zovu zato što se u njima obično govori o prosvećenju duše sviše, nebeskom blagodaću.[3] Svetilni se pevaju na običnim službama, dok se na vaskrenim (nedeljnim) pevaju vaskrsni svetilni, to jest eksapostilari. Eksapostilar (grčki εξαποστειλαριον od εξαποστελλω – šaljem) – ovaj naziv možda potiče odatle što se u vaskrenim eksapostilarima govori o slanju Duha Svetoga apostolima i o njihovom slanju na propoved Jevanđelja; ili pak odatle što se radi njihovog pevanja pojac (kanonarh ili „psalt“) „šalje“ na sredinu hrama, kako to i danas biva u manastirima, kada, na primer, kanonarh na Strasnoj sedmici peva „Čertog Tvoj viždu, Spase…“ ili „Razbojnika blagorazumnago…“. Eksapostilari se pevaju na vaskršnjem jutrenju i na Gospodnje praznike.
Pričasni stih, ili kinonik (κοινονικον) peva se na Liturgiji za vreme pričešćivanja sveštenoslužitelja u oltaru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Devet biblijskih pesama, kao dodatak „Psaltiru“, preveo je na srpski vladika Atanasije (Jevtić) 2000. godine.
  2. Vidi „Liturgiku“ prof. Arhimandrita Kiprijana
  3. Svetilan (grčki φωταγωγικον) čitan je obično kada počne da sviće.

5 komentar(a)

  1. Veoma lepo objašnjenje. Hvala

  2. Mirjana Medulović-Marinković

    Gde može da se kupi ova knjiga LITURGIKA?

  3. Da li se đakon sahranjuje obučen u stihar i orar?

  4. Da li neko može postati djakon i bez svršene bogoslovije..a da se ispoštuju svi uslovi redom…čteč….ipodjakon i inda naravno djakon?Hvala najlepše

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *