Питање:
Оче благословите! Желео бих да Вам поставим неколико питања на тему литургијског венчања. Наиме, које су његове специфичности и да ли постоје посебни случајеви када се оно обавља? Може ли се оно обавити између верника-лаика (наиме, чуо сам негде да се на тај начин могу венчавати само богослови) ? Осим тога, може ли литургијско венчање бити обављено када је једно од венчаваних лица неправославно (наравно, ако постоји благослов за њихово црквено венчање од стране надлежног епископа) ? Можда моја питања захтевају опширнији одговор, али би ми значило и ако бисте ме само упутили на одговарајућу литературу. Захваљујем се и срдачно Вас поздрављам,
Јован
Одговор:
Драги брате Јоване, Свете тајне крштења, венчања, па чак и јелеосвећења, некада су, а било је то веома давно, биле у склопу Свете литургије, о чему сведочи и почетни возглас на крштењу и венчању: Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа… Овим возгласом почиње и Света литургија. Врло давно, у древној Цркви, када је верујућих хришћана било мало, да су се могли сви међусобно познавати, па им је и сваки акт вере и побожности био заједнички. У свим манифестацијама вере учествовала је цела хришћанска заједница. Сем тога, за приступање Светој тајни крштења, постојао је систем катихумената, оглашених, организовано припремање за крштење, које се обично вршило на велике Господње празнике, превасходно Богојављење и Васкрс. Ови празници су својом садржином највише погодовали групном крштењу катихумена: на Богојављење је крштен Господ Исус Христос, а у ноћи између суботе и првог дана недеље, Христос је пребивао у гробу. Кандидат за крштење се у Светој тајни крштења спогребава са Христом, да заједно са Њим васкрсне у први дан недеље, на Пасху. “Ступање у Цркву било је крунисано у евхаристијском сабрању и зато се пријем у Цркву обављао ПРЕ ЛИТУРГИЈЕ (а не у току Литургије) , у којој би “новопросвећени” први пут узели учешћа. Таквим су биле упућене речи: Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте…” И за Свету тајну венчања је била одређена припрема младенаца, о чему сведочи веридба или Чин обручења, који се раније вршио одвојено од Света тајне венчања. Од како је нестала институција оглашених, никада више није забележено да су се Свете тајне крштења или венчања вршиле заједно са Светом литургијом. У многим нашим средњовековним манастирским храмовима сачуване су камене крстионице, али у припратама (ексонартекс, спољна припрата) , што сведочи да се крштење вршило пре Свете литургије. И ниједан рукописни Служебник, на старо- или српскословенском језику, не поседује упутства, како да се у ток Чина Литургије укључе Света тајна крштења или венчања. Зашто се данас, далеко од тих догагађања, крштење и венчање не врши у току Свете литургије? Данас су се наше заједнице прошириле и бројчано и територијално, поготово у градовима. Многи парохијани се међусобно не познају, па ни породичне светковине не могу славити са целом парохијском заједницом. И још нешто, много важније. Нико не може приватизовати Свету литургију. То је могуће само код католика, где постоје тзв. приватне, “закупљене” мисе. У Православној цркви не постоје тајне Литургије. Значи, крштење једног детета или венчање једног брачног пара, не може прекидати Свету литургију и ометати верни народ да учествује у њој. Са пуном сигурношћу можемо тврдити, да за време Светог Саве и после њега, крштење и венчање нису били у склопу Свете литургије, већ пре или после ње. Највећи поборник тако зване литургијске обнове или обнове литургијског живота код православних Срба, умировљени владика Атанасије, написао је увод и дао завршни чланак у књизи протојереја Николаја Афанасјева, са чијом се садржином сигурно и слаже, па ћу ти одговор на твоје питање углавном базирати на ставу тога аутора и тексту његове књиге “Трпеза Господња”. Ту нас аутор потсећај на “изричиту одредбу у Православној цркви, писану или неписану”, и саопштава нам, да свештеник не може служити Свету литургију “ако нема тела верних око себе”, јер је “Литургија црквени акт, саборно дело, а не приватна или лична ствар свештеника или поједница”, који би хтели да Литургију закупе за крштење свога детета или своје венчање. И даље пише и саветује протојереј Афанасјев: “Зато је установљена једна и једина, општа и заједничка за све, Света литургија. Нема посебних ни приватних литургија, као што нема ни посебних погребних, пасхалних, посних или радосних Литургија”. Да још мало останемо са протојерејем Николајем, са којим се сигурно слаже и владика Атанасије. Говорећи о мистагогији Цркве, њеном тајноводству ка крштењу, он пише: “А само Свето крштење претходило је Светој литургији, да би новокрштени онда могао да учествује у литургијском општењу и причешћу са вернима. Такав је исти случај и са осталим Светим тајнама Цркве: све су оне вршене, а и данас тај принцип остаје исти, испред Свете литургије, да би њихови примаоци могли узети затим удела у литургијској заједници и евхаристијском општењу са осталим вернима”. Из реченога излази, да неки епископи (а по њиховом благослову и неки свештеници) , у настојању да врате у праксу оно што је одавно изашло из црквене практике, чине преступ против јединства у једној помесној Цркви. Једина институција у Српској православној цркви, “Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка и унутрашег уређења Цркве” има искључиво право да уноси извесне измене у богослужењу, па и Светој литургији и осталим Тајнама. И још нешто. Нико од ових који заговарају неке измене у Светој литургији или другим Светим тајнама, не само што чине преступ против јединства Цркве, не објашњавају нам шта би се добило увођењем у праксу ових прастарих обичаја и то у времену и приликама, када се још увек сви бракови православних Срба не благосиљају у цркви и када је венчање скопчано са свадбом. Па и неки спорадични случајеви оваквог кршења литургијског правила, сигурно неће донети некакав позитиван порив, већ најчешће збуњеност и недоумицу. То се десило и с тобом. Да ли си ти присуствовао или си само чуо за такве случајеве, можда при венчању неког теолога, у сваком случају у теби је то изазвало неку недоумицу. Помислио си да је такав начин резервисан само за богослове, а не и за лаике. Свакако да је такво размишљање погрешно, јер нема разлике у вршењу Свете тајне венчања, без обзира ко се венчава. И ти можеш, ако желиш, да се твоја вереница и ти причестите на Светој литургији у дану у коме ћете се венчати, приступити Светој тајни венчања пре Свете литургије, да се причестите, а свадбу да одржите после подне. Твоје друго питање се сигурно не односи на тебе, јер питаш: може ли литургијско венчање бити обављено када је једно од венчаних лица православно. Вероватно, због заграда, заборавио си да довршиш питање, “а да је друго лице инославно”. Разуме се, ако би такав пар заиста желео, па неким случајем и нашао некога ко ће извршити венчање у току Литургије, они не би, по правилима Православне цркве, могли такво венчање примити. Иако Православна црква дозвољава мешовити брак (после разрешења надлежног епископа) , инославни супружник се не може причестити у православној цркви, па самим тим не постији никаква могућност да се такав пар венча у току Свете литургије. То значи, ако би се мешовити брак венчао и пре Свете литургије или потпуно ван Литургије, опет се не би инославни супружник могао причестити на Светој литургији. Ето, драги брате Јоване, мало опширнијег одговора на твоје питање о тзв. “литургијском венчању”. Ако ти је време да се ожениш, да се са својом избраницом венчаш у цркви, учини то онако каква је вековна пракса у Српској православној цркви, онако како су венчани сви твоји преци и сродници. Нека ти буде благословен Часни пост и припрема за Празник над Празницима, васкрсење Христово, о. Душан
