Liturgijsko venčanje

Pitanje:
Oče blagoslovite! Želeo bih da Vam postavim nekoliko pitanja na temu liturgijskog venčanja. Naime, koje su njegove specifičnosti i da li postoje posebni slučajevi kada se ono obavlja? Može li se ono obaviti između vernika-laika (naime, čuo sam negde da se na taj način mogu venčavati samo bogoslovi) ? Osim toga, može li liturgijsko venčanje biti obavljeno kada je jedno od venčavanih lica nepravoslavno (naravno, ako postoji blagoslov za njihovo crkveno venčanje od strane nadležnog episkopa) ? Možda moja pitanja zahtevaju opširniji odgovor, ali bi mi značilo i ako biste me samo uputili na odgovarajuću literaturu. Zahvaljujem se i srdačno Vas pozdravljam,
Jovan


Odgovor:
Dragi brate Jovane, Svete tajne krštenja, venčanja, pa čak i jeleosvećenja, nekada su, a bilo je to veoma davno, bile u sklopu Svete liturgije, o čemu svedoči i početni vozglas na krštenju i venčanju: Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha… Ovim vozglasom počinje i Sveta liturgija. Vrlo davno, u drevnoj Crkvi, kada je verujućih hrišćana bilo malo, da su se mogli svi međusobno poznavati, pa im je i svaki akt vere i pobožnosti bio zajednički. U svim manifestacijama vere učestvovala je cela hrišćanska zajednica. Sem toga, za pristupanje Svetoj tajni krštenja, postojao je sistem katihumenata, oglašenih, organizovano pripremanje za krštenje, koje se obično vršilo na velike Gospodnje praznike, prevashodno Bogojavljenje i Vaskrs. Ovi praznici su svojom sadržinom najviše pogodovali grupnom krštenju katihumena: na Bogojavljenje je kršten Gospod Isus Hristos, a u noći između subote i prvog dana nedelje, Hristos je prebivao u grobu. Kandidat za krštenje se u Svetoj tajni krštenja spogrebava sa Hristom, da zajedno sa Njim vaskrsne u prvi dan nedelje, na Pashu. „Stupanje u Crkvu bilo je krunisano u evharistijskom sabranju i zato se prijem u Crkvu obavljao PRE LITURGIJE (a ne u toku Liturgije) , u kojoj bi „novoprosvećeni“ prvi put uzeli učešća. Takvim su bile upućene reči: Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste…“ I za Svetu tajnu venčanja je bila određena priprema mladenaca, o čemu svedoči veridba ili Čin obručenja, koji se ranije vršio odvojeno od Sveta tajne venčanja. Od kako je nestala institucija oglašenih, nikada više nije zabeleženo da su se Svete tajne krštenja ili venčanja vršile zajedno sa Svetom liturgijom. U mnogim našim srednjovekovnim manastirskim hramovima sačuvane su kamene krstionice, ali u pripratama (eksonarteks, spoljna priprata) , što svedoči da se krštenje vršilo pre Svete liturgije. I nijedan rukopisni Služebnik, na staro- ili srpskoslovenskom jeziku, ne poseduje uputstva, kako da se u tok Čina Liturgije uključe Sveta tajna krštenja ili venčanja. Zašto se danas, daleko od tih dogagađanja, krštenje i venčanje ne vrši u toku Svete liturgije? Danas su se naše zajednice proširile i brojčano i teritorijalno, pogotovo u gradovima. Mnogi parohijani se međusobno ne poznaju, pa ni porodične svetkovine ne mogu slaviti sa celom parohijskom zajednicom. I još nešto, mnogo važnije. Niko ne može privatizovati Svetu liturgiju. To je moguće samo kod katolika, gde postoje tzv. privatne, „zakupljene“ mise. U Pravoslavnoj crkvi ne postoje tajne Liturgije. Znači, krštenje jednog deteta ili venčanje jednog bračnog para, ne može prekidati Svetu liturgiju i ometati verni narod da učestvuje u njoj. Sa punom sigurnošću možemo tvrditi, da za vreme Svetog Save i posle njega, krštenje i venčanje nisu bili u sklopu Svete liturgije, već pre ili posle nje. Najveći pobornik tako zvane liturgijske obnove ili obnove liturgijskog života kod pravoslavnih Srba, umirovljeni vladika Atanasije, napisao je uvod i dao završni članak u knjizi protojereja Nikolaja Afanasjeva, sa čijom se sadržinom sigurno i slaže, pa ću ti odgovor na tvoje pitanje uglavnom bazirati na stavu toga autora i tekstu njegove knjige „Trpeza Gospodnja“. Tu nas autor potsećaj na „izričitu odredbu u Pravoslavnoj crkvi, pisanu ili nepisanu“, i saopštava nam, da sveštenik ne može služiti Svetu liturgiju „ako nema tela vernih oko sebe“, jer je „Liturgija crkveni akt, saborno delo, a ne privatna ili lična stvar sveštenika ili pojednica“, koji bi hteli da Liturgiju zakupe za krštenje svoga deteta ili svoje venčanje. I dalje piše i savetuje protojerej Afanasjev: „Zato je ustanovljena jedna i jedina, opšta i zajednička za sve, Sveta liturgija. Nema posebnih ni privatnih liturgija, kao što nema ni posebnih pogrebnih, pashalnih, posnih ili radosnih Liturgija“. Da još malo ostanemo sa protojerejem Nikolajem, sa kojim se sigurno slaže i vladika Atanasije. Govoreći o mistagogiji Crkve, njenom tajnovodstvu ka krštenju, on piše: „A samo Sveto krštenje prethodilo je Svetoj liturgiji, da bi novokršteni onda mogao da učestvuje u liturgijskom opštenju i pričešću sa vernima. Takav je isti slučaj i sa ostalim Svetim tajnama Crkve: sve su one vršene, a i danas taj princip ostaje isti, ispred Svete liturgije, da bi njihovi primaoci mogli uzeti zatim udela u liturgijskoj zajednici i evharistijskom opštenju sa ostalim vernima“. Iz rečenoga izlazi, da neki episkopi (a po njihovom blagoslovu i neki sveštenici) , u nastojanju da vrate u praksu ono što je odavno izašlo iz crkvene praktike, čine prestup protiv jedinstva u jednoj pomesnoj Crkvi. Jedina institucija u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, „Sveti arhijerejski sabor, kao najviše jerarhijsko predstavništvo, crkvenozakonodavna je vlast u poslovima vere, bogosluženja, crkvenog poretka i unutrašeg uređenja Crkve“ ima isključivo pravo da unosi izvesne izmene u bogosluženju, pa i Svetoj liturgiji i ostalim Tajnama. I još nešto. Niko od ovih koji zagovaraju neke izmene u Svetoj liturgiji ili drugim Svetim tajnama, ne samo što čine prestup protiv jedinstva Crkve, ne objašnjavaju nam šta bi se dobilo uvođenjem u praksu ovih prastarih običaja i to u vremenu i prilikama, kada se još uvek svi brakovi pravoslavnih Srba ne blagosiljaju u crkvi i kada je venčanje skopčano sa svadbom. Pa i neki sporadični slučajevi ovakvog kršenja liturgijskog pravila, sigurno neće doneti nekakav pozitivan poriv, već najčešće zbunjenost i nedoumicu. To se desilo i s tobom. Da li si ti prisustvovao ili si samo čuo za takve slučajeve, možda pri venčanju nekog teologa, u svakom slučaju u tebi je to izazvalo neku nedoumicu. Pomislio si da je takav način rezervisan samo za bogoslove, a ne i za laike. Svakako da je takvo razmišljanje pogrešno, jer nema razlike u vršenju Svete tajne venčanja, bez obzira ko se venčava. I ti možeš, ako želiš, da se tvoja verenica i ti pričestite na Svetoj liturgiji u danu u kome ćete se venčati, pristupiti Svetoj tajni venčanja pre Svete liturgije, da se pričestite, a svadbu da održite posle podne. Tvoje drugo pitanje se sigurno ne odnosi na tebe, jer pitaš: može li liturgijsko venčanje biti obavljeno kada je jedno od venčanih lica pravoslavno. Verovatno, zbog zagrada, zaboravio si da dovršiš pitanje, „a da je drugo lice inoslavno“. Razume se, ako bi takav par zaista želeo, pa nekim slučajem i našao nekoga ko će izvršiti venčanje u toku Liturgije, oni ne bi, po pravilima Pravoslavne crkve, mogli takvo venčanje primiti. Iako Pravoslavna crkva dozvoljava mešoviti brak (posle razrešenja nadležnog episkopa) , inoslavni supružnik se ne može pričestiti u pravoslavnoj crkvi, pa samim tim ne postiji nikakva mogućnost da se takav par venča u toku Svete liturgije. To znači, ako bi se mešoviti brak venčao i pre Svete liturgije ili potpuno van Liturgije, opet se ne bi inoslavni supružnik mogao pričestiti na Svetoj liturgiji. Eto, dragi brate Jovane, malo opširnijeg odgovora na tvoje pitanje o tzv. „liturgijskom venčanju“. Ako ti je vreme da se oženiš, da se sa svojom izbranicom venčaš u crkvi, učini to onako kakva je vekovna praksa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, onako kako su venčani svi tvoji preci i srodnici. Neka ti bude blagosloven Časni post i priprema za Praznik nad Praznicima, vaskrsenje Hristovo, o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *