NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » LITURGIJSKI ŽIVOT – SRŽ CRKVENOG ŽIVOTA

LITURGIJSKI ŽIVOT – SRŽ CRKVENOG ŽIVOTA

Episkop Atanasije Jevtić

LITURGIJSKI ŽIVOT
SRŽ CRKVENOG ŽIVOTA
 
U tekstovima Novog Zaveta, u tekstovima Svetih Otaca i u Liturgijskim tekstovima do danas važećim u Pravoslavnoj Crkvi skriveno je prisutno jedno mističko ali realno poistovećenje Liturgije i Parohije. Naš naziv „Parohija“, ili „Parokija“ – grčki Παροικία – vrlo je karakterističan i odaje drevno crkveno samosaznanje o potpunoj Crkvi Božjoj koja privremeno „boravi“ (παρ-οικει) u dotičnom mestu u ovom svetu. To je bolji naziv negoli naziv „nurija“ (grčki – ενορία), koji označava ograničenu crkvenu jedinicu, nepotpunu i nesamostalnu, upravo onakvu kakva je danas naša parohija, koja je međutim ovakva postala tek u III veku. Stara Crkva je Parikijom nazivala mesnu, lokalnu Crkvu, i to kao potpunu i samostalnu crkvenu zajednicu, uvek i obavezno sa Episkopom na čelu, i uvek jednu i jedinstvenu u dotičnom mestu. Kada su u III veku nastale parohije kao današnje formacije, tj. kao delovi jedne lokalne Crkve, one su ipak i tada i sve do danas ostale ontološki zavisne od svoga Episkopa, od episkopalne Crkve (zbog čega se otada samo jedna crkvau dotičnom mestu naziva saborna ili katedralna crkva), to jest parohije su ostale zavisne od Episkopa i episkopocentrične organizacije Crkve, jep je Crkva sa Episkopom na čelu dogmatska i kanonska, tj. stalna i nepromenljiva struktura Crkve Božje (dok ostale administrativne organizacije Crkve, kao: arhiepiskopska, mitropolitska, patrijaraška, autokefalna nisu dogmatske strukture, nisu ontološke jep nisu liturgijske, i zato su promenljive strukture, i kroz istoriju Crkve su se menjale). Rečeno jezikom savremenih pravoslavnih bogoslova, stara Parikija, tj. današnja Episkopija (i tek onda unutar nje episkopocentrična, tj. bitno od Episkopa zavisno organizovana parohija) jeste nepromenljiva, evharistijska, liturgijska struktura Crkve, dok su druge neevharistijske strukture Crkve promenljive. Uzgred rečeno, u ovoj eklisiološkoj tački se i nalazi bitna razlika između nas Pravoslavnih i rimokatolika u shvatanju Crkve, ali to je pitanje za sebe.
U pomenutim, dakle, tekstovima, poistovećuje se Liturgija i Parohija = Episkopska crkvena zajednica. Stoga ćemo mi i na dalje govoriti pre svega o crkvenoj zajednici na čelu koje stoji Episkop, što je u suštini dogmatski i ispravno, jep je u krajnjoj liniji na čelu svake parohije Episkop, bez koga sveštenik, paroh, ne može ni vršiti svetu Liturgiju (sveštenikovo rukopoloženje od Episkopa, osvećenje sv. Prestola od Episkopa, antimins potpisan od Episkopa, neophodno pominjanje Episkopa na Liturgiji).
Episkop je vidljivi centar i glava Crkve na zemlji, ali Episkop u crkvenoj zajednici okupljenoj na svetoj Liturgiji, ne Episkop iznad i izvan svoje lokalne Crkve (kao napr, samo administrator, ili kao „vlast“, ili „pravno lice“ itd.). Crkva je zajednica u Hristu Boga i naroda Božjeg, i Sveta Liturgija (λειτουργια od λειτος = narodni /λεως, λαός = narod/ i έργον = delo, posao, akcija) zato jeste opštenarodno, zajedničko delo Božje u Hristu, u kojem se ljudski skup (sabranje vernih) transformiše u Crkvu Božju. Sama reč Crkva (Εκκλισηια) označava: od Boga sazvano sabranje vernih i njihov odziv na taj Božji poziv, odziv dolaskom na bogozvani skup oko Hrista, na Čijem mestu i u Čijem obličju predstoji tom skupu Episkop, kao živa slika Hrista (εις τόπον και τύπον Χρίστου, kako je govorio Sveti Ignjatije Antiohijski). Nema zato Episkopa izvan crkvene zajednice, a crkvene zajednice nema izvan svete Liturgije kao evharistijskog sabranja vernih u Hristu. Zato su Sveti Apostoli i postavljali Episkope kao predstojatelje i glave pomesnih crkvenih zajednica – lokalnih ali potpunih Crkava Božjih -, čiji je glavni cilj bio da narodu predstoje i prvosluže Bogu (= bogosluže, liturgišu), na čelu zajednice svih vernih toga mesta, kao što veli Apostol Pavle u Poslanici Jevrejima: „Jer se svaki Arhijerej (= Episkop) za to postavlja da prinosi dare i žrtve Bogu“ (Jevr. 8, 3). Ili kako to kaže drevna molitva episkopske hirotonije u Apostolskom Predanju Svetog Ipolita: „Srceznalče svih, Gospode, daj ovome slugi Tvome kojega si izabrao za episkopovanje da pase stado Tvoje sveto i da Ti prvosveštenstvuje besprekorno, i da Ti liturgiše ы Prinosi Tebi darove svete Tvoje Crkve…“ Prema tome, Episkop tek kao arhijerej, kao liturg jeste predstojatelj i glava Crkve, glava pre svega u tom smislu što kao liturg vozglavljuje liturgišuću Parikiju, što načalstvuje u službi (= Liturgiji) bogoslužeće, liturgišuće molitvene zajednice, tj. Crkve. Sve ostale njegove funkcije, dužnosti i prava, sva vlast i položaj koji ima u Crkvi, izviru i proizlaze iz ovog njegovog položaja i služenja u svetoj Liturgiji usred naroda Božjeg. Na ovaj način dolazimo do istine i fakta otkrivanja same tajne Crkve na svetoj Liturgiji, u kojoj i KOJOM se otkriva i manifestuje Crkva u svome jedinstvu kao zajednica naroda Božijeg u Hristu, zajednica vernih kao Tela Hristovog, ne apstraktnog nego stvarnog u svetoj Evharistiji, koju Duh Sveti realizuje preko Episkopa oko koga su okupljeni verni. Ovo otkrivenje tajne Crkve na svetoj Liturgiji i jeste osnovna pretpostavka svakog dela, i posla, i rada, i služenja u Crkvi. To je osnovna pretpostavka, polazna baza za svaku katihizaciju, za celokupno parohijsko poučavanje u veri i izgrađivanje, za celokupni život i rad. Tako Crkva, kao tajna Božja u Hristu, jeste i izvor i osnova i krajnji cilj svake katihizacije. A Crkva je pre svega Liturgija, crkvena zajednica okupljena na Liturgiji sa Episkopom na čelu i prezviterima i đakonima oko njega (makar i bili podeljeni na parohije, ali bitno su neodeljivi od Episkopa).
U Pravoslavnoj Crkvi ne postoji sveta tajna Evharistije kao „jedna od sedam tajana“ među drugim tajnama, nego postoji sveta Evharistija kao Liturgija, ko Božanstvena Služba cele Crkve. Ovo je vrlo važno naglasiti, jer novije školsko bogoslovlje to često zaboravlja, pa smo i mi tako učili iz naših školskih upbenika. Ali, Bogu hvala, sam liturgijski život naše Crkve vraća nas na ono što Pravoslavlje jeste i što je oduvek bilo – na Svetu Liturgiju kao tajnu same Crkve, ko ja sobom sve obuhvata, iz koje sve izvire, i u koju sve uvire. Sveta Evharistija nije samo „jedna tajna“ (makar se zvala i „sveta tajna Pričešća“), nego je ona Liturgija Crkve Hristove, u kojoj se Crkva kao zajednica vernih identifikuje sa Crkvom kao Telom Hristovim, Telom evharistijskim i eklisiološkim, koje je uvek samo Jedno – Telo Hrista Bogočoveka.
Ako bismo kao hrišćani, i za sebe i za druge ljude u svetu, hteli da najprostije identifikujemo Crkvu Božju, da pokažemo i manifestujemo i istoriji – hie et nunc (ovde i sada) – sami identitet Crkve kao takve, onda to možemo učiniti samo ukazujući na svetu Liturgiju, tj. na projavu punoće Crkve na njenom evharistijskom sabranju svih vernih oko svoga Episkopa radi savršavanja svete Liturgije. Jer, samo biće i život Crkve Božje projavljuju se tek u celosnom aktu Liturgije, u činu liturgisanja i služenja žive Crkve Hristove Bogu Živom i Istinitom, silom i dejstvom i nailaskom Svetoga Duha. Zato je, eto, liturgijski život Crkve izvor, i centar, i srž svecelog života Crkve, Episkopije, Parohije.
Stoga nije nikakvo čudo što, napr. Apostol Pavle, potpuno identifikuje sabranje vernika radi savršavanja svete
Liturgije sa samom Crkvom Božjom. Piše on napr. Korinćanima: „Crkvi Božjoj koja obitava (ili prebiva, boravi) u Korintu“, tj. piše pravoj i potpunoj Crkvi Boga Oca i Hrista i Duha Svetoga koja obitava u gradu Korintu i projavljuje se kada se soberu svi verni na liturgijsko sabranje (kojem sabranju i piše sveti Apostol, jer zna da će njegova Poslanica upravo na tom sabranju biti pročitana, kao što se i danas čita pred vernima na Sv. Liturgiji). Drugim rečima, Apostol pišući Crkvi piše ustvari liturgijskom sabranju vernih, liturgijskoj zajednici. To je prvi pojam Crkve kao sabranja i sabora vernih. Tek drugostepeno može se shvatiti Crkva kao rasejani vernici u jednom mestu, ili u svetu, ali i tada oni kao vernici nisu konačno rasejani, nego ostaju stalno pozvani i uvek iznova pozivani na Sabor koji se nikad ne razilazi. Mada se i razilaze telima, oni ostaju pozvani i prizvani u zajednicu Tela Hristovog, koju zajednicu konkretno ostvaruju i konkretno projavljuju kad se u Liturgiji okupe i sa Hristom se i međusobno sjedine na najtešnji način. A kada se posle svake Liturgije razilaze, verni se opet i ponovo vraćaju tu, na sabor i sabranje = u Liturgiju, u zajednicu kojom Crkva projavljuje i odslikava sebe kao sebe, kao Crkvu Božju, kao predujam i predokušaj i anticipaciju Carstva Božjeg, kao eshatološku zajednicu Naroda Božjeg u Hristu, ostvarivanu i projavljivanu u svetu blagodaću Gospoda Hrista, ljubavlju Boga Oca i zajednicom Duha Svetoga (sr. 2 Kor. 13,13 i Sv. Liturgija, vozglas na početku kanona Evharistije). Jednom rečju, Crkva u Liturgiji ovaploćava sebe kao celu = katoličansku Crkvu Božju, kao jedno Telo jednoga Sveceloga Hrista.
Sveta Liturgija, kao liturgišuća zajednica vernih koji u Duhu Svetome obrazuju Telo Hristovo, mistiriološki sadrži u sebi i projavljuje sveceli Domostroj Svete Trojice – telesnu bogočovečansku Hristovu Ikonomiju spasenja sveta, savršavanu na delu, u praksi, jep je Liturgija najveće delo Crkve. Liturgija je saborna praksa Crkve, kojom mi participiramo (priopštavamo se, pričešćujemo, zajedničarimo) u samom biću Crkve kao Tela i Punoće Bogočoveka Hrista. To je ono što Sveti Apostol Pavle hoće da kaže kad govori da je Sveta Evharistija „zajednica“ – κοινωνία – Tela i Krvi Hrisšove: Jep je Jedan Hleb – jedno Telo smo mnogi, jer se svi od Jednoga Hleba pričešćujemo“ (1. Kor. 10, 16-17). Ili, kako to veli Sveti Zlatoust: „Hristos, dajući nam Svoje telo, učinio je nas Svojim telom“, tako da „svi smo postali Jedan Hristos, pošto smo Telo Njegovo“. Od ove svete liturgijske tajne Crkve nema veće istine o samoj Crkvi, i stoga iz svetog evharistijskog bića i života Crkve izviru sve njene tajne, sve njene istine, sve njene stvarnosti, sva njena katihizacija.
Ova liturgijska i eklisiološka istina Crkve ostvaruje se dejstvom Svetoga Duha, Koga liturgijska, crkvena zajednica, na čelu sa svojim Episkopom i od njega postavljenim sveštenikom, neprekidno molitveno Priziva (otuda bezuslovna potreba eйikleze, od početka do kraja Svete Liturgije) da On siđe „na nas i na predležeće Darova“, da dolaskom Svojim prineti hleb i vino pretvori u Telo i Krv Hristovu, a nas sve, „koji se od Jednoga Hleba i Jedne Čaše pričešćujemo“, da sjedini „u Jedno Telo Hristovo“, u zajednicu Jednoga Duha Svetoga, na ispunjenje Carstva Nebeskoga (Sv. Liturgija Vasilijeva i Zlatoustova).
Pri našem učešću i pričešću u Svetoj Liturgiji ne treba taj čin da svodimo samo na misao da je, sto, potrebno da dobijemo svaki u sebe jednu svetinju, koja sholastički može biti shvaćena samo kao neka stvar za sebe i po sebi, kao neka objektivirana svetost u čestici hleba pretvorenoj čudesnim načinom u Telo Hristovo, i čestici vina pretvorenoj u Krv Hristovu, nego liturgijsko participiranje i pričešće u Svetoj Evharistiji treba shvatiti kao isšinsku i živu zajednicu sevših u Jedino Svetome Gosiodu, kao zajednicu svetih u Svetim Tajnama i međusobno u Hristu (dakle, ne samo kao communio in sacris, nego i kao communio sanctorum), ili ukratko rečeno: kao zajednicu i zajedničarenje u jednoj i jedinstvenoj sveobuhvatnoj Tajni Hrista (To μυστήριου του Χρίστου – Ef. 3,4; 5,32; Kol. 2, 2; 4, 3) koja i jeste Crkva, Crkva kao jedno i jedinstveno evharistijsko i eklisiološko Telo Bogočoveka Hrista. Ovo potpuno i svestrano zajedničarenje u Svetoj Liturgiji, nema sumnje, kulminira u pričešću Telom i Krvlju Hristovom, ali to ne treba izdvajati samo za sebe, jer onda može biti reči i o pričešću izvan Liturgije, kao kod bolesnika, ali onda to nije Sveta Liturgija Crkve. Pričešće bolesnika, šta više, ni ono ne može biti shvaćeno izvanliturgijski, jep je to samo pružena liturgijska ruka do bolesnika, kao člana Crkve, koji nije u mogućnosti da dođe na liturgijski skup, ili ruka produžena do onoga koji je iz blagorazumnog i blagoslovenog razloga trenutno odsutan, kao što to kaže i sama crkvena molitva. Međutim, i taj trenutno odsutni član Crkve sve vreme ostaje pozvan i pozivan za Trpezu Gospodnju, za Večeru Carstva Božjeg, koja se daje ovde i sada na zemlji, u zajednici dece Božije, a predstavlja sakramentalno predokušanje, liturgijsko u tajni ostvarenje eshatološke punoće one Večere Gospodnje u Carstvu Nebeskom, u Nevečernjem Danu Carstva Hristovog, koja će ustvari biti večna Evharistija. O tome nam tako jasno govori Sveto Evanđelje. Dovoljno je da se samo prisetimo evanđelske priče o svadbi carevog Sina, o večeri koju je priredio Bogati Čovek i na koju on poziva zvanice svoje, a takođe i priče o sabiranju riba mrežom, kao i drugih sličnih evanđelskih priča, – pa da shvatimo koliko sve ove Spasiteljeve priče sadrže u sebi jednu evharistijsku, liturgijsku pozadinu, a zato se samo u kontekstu Crkve kao Liturgije Božje mogu pravilno shvatiti i tumačiti.
Uzmimo, samo za primer, još neke novozavetne tekstove da bismo videli koliko su oni tek u liturgijskoj pozadini i realnosti Crkve kao zajednice pojmljivi i shvatljivi. Divna himna Svetog Apostola Pavla u 13. glavi 1. Korinćanima smatra se kao vrhunski tekst Hrišćanstva, nenadmašno svedočanstvo o moralnoj i duhovnoj uzvišenosti Hrišćanstva. Međutim, ta himna ljubavi nalazi se i shvata se samo unutar evharistijskog konteksta te Pavlove poslanice, jep Sveti Apostol od 10. do 14. glave kontinuirano govori Korinćanima o njihovom okupljanju i učešću u Svetoj Liturgiji i o problemima vezanim za te evharistijske skupove. Preporuka za uzvišeni put ljubavi (u 13. glavi) samo je pretpostavka da Korinćani mogu bez duhovne štete, tj. istinski i spasonosno, učestvovati u liturgijskoj zajednici cele Crkve Korintske. Čitajte pod ovim svetlom pomenute glave u 1. Korinćanima i videćete da su svi problemi i nastajali i rešavani u sklopu molitvenog liturgijskog sabranja, u sklopu Svete Liturgije Crkve. Zato Apostol i upućuje Korinćane na sve ono što je potrebno da se ostvari prava zajednica Tela Hristovog, koje je Crkva. Ovde, dakle, opet dolazimo do konstatacije da postoji stvarno identifikacija Liturgije i liturgijskog sabranja vernih, tj. identičnost Liturgije sa samom Crkvom kao Telom Hristovim, kao zajednicom Jedinorodnog Sina Božjeg među mnogom braćom Njegovom (Rm. 8,28-32).
Iz ovoga izvodimo zaključak da je liturgijsko sabranje vernih prva i osnovna pretpostavka Svete Liturgije i svega onoga što se na njoj zbiva i čini, pa prema tome i katihizacije. Zato i postoji izričita odredba u Pravoslavnoj Crkvi, pisana ili nepisana, ali svima poznata kao neprikosnoveni liturgijski zakon, da (kada je) sam sveštenik ne sme i ne može da služi Svetu Liturgiju. To dobro znaju čak i usamljeni monasi pustinjaci i toga se strogo drže. Sveštenik ne može da služi Liturgiju ako nema tela vernih oko sebe, ako nema zajednicu naroda Božjeg, jer je Liturgija opšte, narodno delo Božje, jer je, jednom rečju, Liturgija crkveni akt, saborno delo, a ne privatna ili lična stvar sveštenika ili pojedinca.
Sveta Liturgija je, dakle, po svojoj prirodi zajednica i stvara zajednicu. Stoga je, pre svega, potrebno naše osvešćenje i osaznavanje crkvenosti, sabornosti, zajedničnosti Svete Liturgije, naše vraćanje na to saznanje, koje je toliko prisutno u samoj Svetoj Liturgiji naše Crkve, to jest saznanje da je Liturgija istovetna sa crkvenom zajednicom u njenom aktu savršavanja tajne Evharistije, na kojoj se Sin Božji prinosi za život sveta i tako ostvaruje naše spasenje u Jednom Telu Svome, u jednoj Zajednici Svetoga Duha, na slavu Boga Oca.
Sveta Evharistija je eshatološko projavljivanje Crkve ovde i sada, u njoj se zbiva i ostvaruje za nas prodor u svet i vreme onog Eshatona, onoga Poslednjeg u našoj veri što je Bog obećao i što daje onima koji Ga ljube, a što nam je pripremljeno i rezervisano za svu večnost. Ona je tajna Sina Ljubljenoga i našeg bogooblagodaćenja u Ljubljenome, ona je Bogočovečanska Tajna sjedinjenja i jedinstva Boga i čoveka u Jediome Hristu, u jedinstvu Njega kao Glave i Tela, koje je Crkva Njegova.
U Svetoj Liturgiji nam se otkriva i daje Nebeska Liturgija, kako bi rekao Vladika Nikolaj, a ona i jeste sadržaj naše večnosti u Hristu, u večnom Carstvu Svete Trojice. To je ono evanđelsko sletanje Orlova sa svih strana na „telo“ (πτώμα – Mt. 24, 28), na žrtvu Jagnjeta Božjeg, to jest sabiranje i okupljanje sve dece Božje rasejane po svetu, sabiranje na Večeru Bogatoga Cara i na Svadbu Carevog Sina, na Brak Hrista i Crkve. To nam, eto, otkrivaju novozavetni i svetootački i liturgijski tekstovi. Interesantno je pak da u svima njima nigde nema definicije Svete Liturgije. Postoji samo jedna snažna realistička slika – Crkva kao Telo Hristovo, a to opet ukazuje na to da su Crkva i njena Liturgija realnosti koje se unalred predostavljaju kao date čak i za samo Evanđelje, za samo Sveto Pismo i za sve ostale dogmatske i moralne istine i učenja naše vere. Crkva i njena Liturgija to je prostor i atmosfera u kojoj svaka istina i fakt naše vere i života živi i diše i postoji normalno i spasonosno za nas. Zato je sasvim u pravu bio veliki pravoslavii bogoslov, Aleksej Homjakov, kada je rekao da Pravoslavnu Crkvu razume samo onaj ko razume i shvata njenu Liturgiju. Jer stvarno, Pravoslavna Crkva samo na Liturgiji potpuno manifestuje i identifikuje sebe kao Crkvu Boga Živoga, kao Dom Očev, Telo Hristovo, Obitalište Duha Svetoga.
I eto, ta jedna i jedinstvena tajna Hristova, Bogu hvala, i do danas živi i postoji u Pravoslavnoj Crkvi kao osnovna realnost našeg hrišćanskog bića i života. Moja je molba: da to ne smemo zaboraviti. Saznajmo najpre sami šta je to Liturgija, a ne ignorantski da se usuđujemo da dignemo drsku ruku da nešto reformišemo u Liturgiji. Svi eventualni uspesi dobijeni od tih reformi, biće samo kratkotrajni, efemerni „blicevi“, a onda ćemo ubrzo čupati kosu svoju šta smo uradili i kako tek treba ispravljati greške tog reformatorstva. (Slično čine zapadni hrišćani, pre i posle Vatikanskog koncila, ali je sada teško jednom izgubljenu ravnotežu vaspostaviti).
Nije uzalud Pravoslavna Crkva bila i ostala tradicionalno liturgijska Crkva, Crkva, pre svega, u službi i služenju Bogu, u bogosluženju, iz kojeg onda izvire svaka druga njena delatnost i aktivnost. Kad su jednog pravoslavnog ruskog episkopa, u situaciji izrazito teškoj za Rusku Crkvu, pitali zapadni hrišćani: Šta vi kao pravoslavii hrišćani radite i kakvu misiju u svetu vršite? – on je na to odgovorio: „Mi služimo Liturgiju“. Sigurno da zapadni hrišćani nisu iz tog njegovog odgovora mnogo shvatili, ali je ovaj pravoslavii vladika sasvim pravilno odgovorio. Jer to je jedino ono što kao pravoslavii možemo danas u svakoj situaciji da radimo i da ostanemo verni sebi, verni Hristu, verni Bogu. Sve drugo što radimo, ako ne izvire iz toga, možda je bolje da i ne radimo, jer posle će trebati join i da popravljamo ono što je neliturgijski urađeno, jer je nespasonosno.
Svetih Dvanaest Apostola, posle silaska Duha Svetoga na njih u dan Pedesetnice, odmah su se počeli sabiraši zajedno, na „jedno isto mesto“, na molitvu i na „lomljenje hleba“ po domovima, to jest na Svetu Liturgiju. Iz toga su onda ishodili i na to se uvek ponovo vraćali. Tako se kroz njih Hrišćanstvo javilo svetu u istoriji kao zajednica, kao Crkva bogopozvanih ljudi na spasenje u Hristu. U ime te zajednice u Hristu oni su istupali kao svedoci i propovednici Hrista, Spasitelja sveta. Tako su oni, sa vernicima oko sebe, predstavljali eshatološku zajednicu naroda Božjeg u istoriji, i onda su ljudima i narodima propovedali Evanđelje Hristovo i krštavali ih unutar te zajednice i za tu zajednicu Crkve.
Naravno, nisu svi koji su stupali u zajednicu Crkve bili idealni hrišćani; znamo da je i prva Crkva imala svoje probleme, svađe i sukobe, na primer: još u Jerusalimu, u Korintu, u Galatiji. Ali, problem nije u tome da li je bilo ili nije bilo problema u prvoj Crkvi, nego je glavno da su svi problemi prvih hrišćana postavljani i rešavani unutar molitvene zajednice, i to okupljene zajedno na Liturgiji, jer od tog sabornog rešavanja i zavisilo je da li će neki hrišćanin moći i dalje da učestvuje u liturgijskom sabranju svih vernih, ili će biti odvojen i isključen, čime će ustvari biti isključen iz Crkve. Jednom rečju, pripadnost Crkvi označavala je u staroj Crkvi učešće u Svetoj Liturgiji.
Preneto na današnju situaciju ovo znači: sve što radimo za naše vernike čak i za one koji još ne veruju i ne pripadaju Crkvi, treba da radimo ne prosto zato da ih „pridobijemo“, nego zato da ih povežemo sa Crkvom, da ih uključimo u Svetu Liturgiju. Svaka naša druga delatnost da bude usmerena ka jednom cilju: ka živom i aktivnom učestvovanju u Službы Božjoj sa braćom svojom, učešću i pričešću u Večeri Gospodnjoj, jer bez toga nema pripadnosti Crkvi i nema života večnog. Naš prosti narod to dobro oceća i zna, pa zato i kaže za nekoga: taj i taj nije hrišćanin, poturčio se, jer nikad nije išao u crkvu, nije se pričestio; nije, dakle, učestvovao u Svetoj Liturgiji. To je, dakle, i za naš narod poslednja provera da li smo hrišćani. Neka taj naš prosti narod i ne dolazi redovno u crkvu i na Svetu Liturgiju, ali svojim dolaskom uz Post i na Praznike – da prisustvuje i učestvuje na Službi Božjoj i da se pričesti, on time pokazuje da nije izgubio pravilno saznanje da je samo učešće i pričešće u Liturgiji stvarni znak i dokaz pripadnosti Crkvi Božjoj.
Rekao bih ovde sa smelošću da se ne slažem sa mišljenjem da naš pastirski pokret treba da je od Crkve ka svetu, ka ljudima, porodici, društvu itd. Naprotiv, pokret treba da je obratan: od ljudi i sveta ka Crkvi, ka učešću u Svetoj i Božanskoj Liturgiji. Tome služe sve druge radnje i delatnosti Crkve, sve njene svete Tajne. Jer, najvažniji akti Crkve, kao što su: poučavanje u veri i primanje u Crkvu kroz Krštenje, zatim Miropomazanje, Rukopoložena, Brak, Monašenje, Pokajanje i Ispovest, i uopšte svi druga sveti činovi, svete Taj ne i molitvoslovija, sve je to okrenuto ka dovođenju ljudi u zajednicu Crkve i uvođenju u Svetu Liturgiju – radi krajnjeg i potpunog sjedinjenja sa Hristom. Slobodno možemo reći, da su sve svete Tajne i sveštenodejstva ustvari podređeni Svetoj Liturgaji, a da ona nije podređena ničemu drugome. Jer ona je vrhunac i kruna svih svetih Taj ni, kako nam o tome nedvosmisleno svedoče i Sveti Oci, najveći liturgičari i liturgiolozi Crkve, a svedoči nam i sav bogoslužbeni poredak i ustav – tipik – naše Pravoslavie Crkve. Pogledajmo to malo izbliže.
Sva katihizacija drevne Crkve bila je ustvari mistagogija, tajnovodstvo ka krštenju, a samo sveto Krštenje prethodilo je Svetoj Liturgaji da bi novokršteni onda mogao da učestvuje u liturgijskom opštenju i pričešću sa vernima. Sveto Krštenje je kao čin to i danas ostalo u našoj svetoj Crkvi. Setimo se šta govori sveštenik u molitvama kada dete, ili danas kada opet i sve više odrasle mladiće i devojke krštava: „Gospode, učini ga članom Tvoje svete Crkve; nazidaj ga na temelju Apostola i Proroka; učini ga sraslenim udom Hrista Tvoga; daj mu pečat dara Svetoga Duha Tvoga, i privedi ga pričešću svetog Tela i Krvi Hrista Tvoga“. To jest molimo se da Gospod novokrštenog učini zajedničarem u Hristu i Telu Njegovom, telu crkvenom i telu evharistijskom, koje je jedno i isto, jep je jedno Telo Hristovo, a ne više n“ih, kao što o tome bogomudro govori Nikolaj Kavasila. Istina, Svetim Krštenjem se već stupa u Crkvu, ali se stupa da bi se ostalo i živelo u zajednici i jedinstvu sa Hristom i Telom Njegovim. Punoća pak ove zajednice ostvaruje se učešćem i pričešćem u Svetoj Liturgiji vernih.
Isto je tako i sa svetom tajnom Miropomazanja: novokrštenome, ili onome koji pristupa Pravoslavnoj Crkvi iz neke sekte ili jeresi, daje se pečat dara Duha Svetoga da bi tako zapečaćen mogao postati udeonik Trpeze Gospodnje – Hleba života i besmrtnosti, koji se daje samo u Pravoslavnoj Crkvi. I sveto Miropomazanje, kao i sveto Krštenje, vršeni su u staroj Crkvi pred Svetu Liturgiju, da bi novozapečaćeni plan mogao zatim pristupiti Čaši novog života kao jedinom izvoru netruležnosti za trošno ljudsko biće.
Takav je isti slučaj i sa ostalim svetim tajnama Crkve: sve su one vršene, a i danas taj princip u suštini ostaje isti, ispred Sv. Liturgije da bi njihovi primaoci mogli uzeti zatim udela u Liturgijskoj zajednici i evharistijskom opštenju sa ostalim vernima. Uzmimo na primer svetu tajnu Pokajanja i Ispovesti. Prema drevnoj molitvi, koja se i danas čita pri Ispovesti (a ne ona novija molitva Petra Mogile, tzv. „razrešna“, sastavljena pod latinskim uticajem), kaže se: „Gospode Bože naš, spasenje slugu Tvojih, Milostivi i Dobri i Dugotrpeljivi… pomiluj ovog slugu Tvog, opraštajući mu svaki greh, voljni i nevoljni, primiri ga i ppucajedini svetoj Crkvi Tvojoj u Hristu Isusu Gospodu našem“. Ovo jasno pokazuje da tajna Ispovesti i opraštanja grehova jeste najtešnje spojena sa učešćem u Liturgiji kao zajedničarenjem sa ostalim vernima, od kojih se grešnik svojim gresima bio otuđio. Jer greh prema Bogu je istovremeno i greh prema telu Crkve, prema zajednici braće svoje. Stoga i danas Pokajanje i Ispovest prethode svetom pričešću na Liturgiji.
Što se pak tiče svete tajne Sveštensšva, ona je i danas neodeljivo spojena sa Svetom Liturgijom, na kojoj se jedino i rukopolaže sveštenik ili episkop, jer se novohirotonisani dotadašnji laik (= član laosa, tj. naroda Božjeg) ostavlja unušar žive crkvene zajednice da za nju i ispred nje prinosi Bogu molitve i moljenja i darove svete Crkve Božje. (Sr. „za grehe naše i za narodna neznanja“). Sveštenstvo je stoga nezamislivo izvan Liturgije, otuda i nema nijednog valjanog rukopoloženja van Liturgije. Preko tajne Sveštenstva upravo se i prenosi ono apostolsko-episkopsko-svešteničko sabiranje i centriranje čitave Crkve oko svetog prestola Božjeg – na Žrtvenik Jagnjetov. Samo zato što episkop i sveštenik treba da predvodi narod Božji i da unušar njega i za njega savršava Svetu Liturgiju, zato i ne može biti rukopoložen van Svete Liturgije, nego samo usred molitvenog sabranja vernih, to jest usred liturgijske zajednice za koju se on i rukopolaže. Ovo isto važi i za sve ostale Crkvene klirike, ali naročito za episkope i sveštenike koji ne mogu biti biti hirotonisani bez naznačenja određene parohije – a to znači bez vernika datoga kraja – i bez naznačenja određenog hrama u kome će služiti. Što Pravoslavna Crkva nikada nije odvojila čin hirotonije od Svete Liturgije, to već samo po sebi mnogo govori. Ako, pak, hirotonija daje automatski vlast propovedanja Reči Božije i katihizacije, onda to takođe znači da je i katihizacija neodvojiva od Svete Liturgije kao svoga izvora i centra, i kao svog cilja.
Slično je takođe i sa svetom tajnom Braka, ko ja se u staroj Crkvi savršavala unutar Svete Liturgije (najčešće na Malom Vhodu), kao što to i danas vidimo, makar i samo u tragovima, u samom činu venčanja (vvdeti i rad o. Jovana Mejendorfa „Brak i Evharistija“). U nekim Pravoslavnim Crkvama obnavlja se ta stara praksa uključenja čina venčanja u početak Svete Liturgije, pa se onda dalje za novobračnike čita svadbeni Apostol i Jevanđelje, zatim se dodaju i posebne jektenije, i na kraju se oni pričešćuju iz zajedničkog sa svima ostalima svetog Putira. Isto ovo treba reći i za posebne svete Tajne, kao što je i čin Monašenja, vodoosvećenja, pogotovu osvećenja Svetoga Prestola. I one su takođe po pravoslavnom predanju uključene u Svetu Liturgiju.
Noviji Sveti Otac Crkve Pravoslavie, Sveti Grigorije Palama, uneo je i uključio je u samo episkopsko Ispovedanje vere ovu vekovnu pravoslavnu istinu i praksu: ispovedanje da je Sveta Liturgija srž i sinteza i kruna svih ostalih svetih Tajni i bogoslužbi: „Primamo, veli on u svom Ispovedanju vere, sv. crkvena predanja, pisana i nepisana, i pre svih najtajanstveniju i najsvetiju Službu i Pričešće i Sabranje (= Liturgiju), od koje i svim ostalim službama dolazi savršenstvo, u kojoj (Službi), u spomen Onoga koji je Sebe neunižujuće poniziv i telo uzeo i radi nas postradao, po bogorečenoj zapovesti Njegovoj i samodejstvu (Njegovom), bivaju sveštenodejstvovani i oboženi najbožanskiji Darovi, Hleb i Čaša, i gde se savršava samo ono i živonačalno Telo i Krv, i daruje se neizrecivo pričešćivanje i opštenje sa Isusom onima koji čisto pristupaju“.
Zato, dakle, sav ostali bogoslužbeni i svetotajinski život naše parohije trega da je određen Svetoj Liturgiji, da ka njoj vodi i u nju uvodi vernike, jep je to tako i po crkvenom predanju i tipiku i po dogmatskom i bogoslovskom smislu svom ustanovleno od Svetih Apostola i Otaca. Zato je i ustanovlena jedna i jedina, opšta i zajednička za sve, Sveta Liturgija. Nema posebnih ni privašnih Liturgija, kao što nema ni posebnih pogrebnih, pashalnih, posnih ili radosnih Liturgija (Pređeosvećena Služba je ustvari samo svečan velikoposni način pričešća vernih, ali to nije potpuna Liturgija). Liturgija je jedna i jedina, zato je njen centralni deo – od Velikog Vhoda do Pričešća – uvek isti i nepromenljiv, uvek krsnovaskrsna zajednica Smrti i Vaskrsenja Gospodnjeg, liturgijsko obznanjivanje Smrti i Vaskrsenja Njegovog dokle ne dođe (sr. 1. Kor. 11,23-26).
Zato je svaka Sveta Liturgija Pasha Gosiodnja, kojom se obuhvata i sjedinjuje sve što je na nebu i na zemlji, sva bića i svi ljudi, sve vreme i sva večnost. I ne samo formalno obuhvata, nego je Sveta Liturgija u srži svojoj raskriće eshatološke punoće tog jedinstva svih i svega u Hristu; ona je istinski predokušaj i anticipacija onoga što će nam se dati u Carstvu Hristovom neposrsdnije i potpunije („istjeje“ – εκτυπωτερον, kako kaže molitva posle Svetog Pričešća).
Zato naš prvi i osnovni pastirski i katihetski zadatak treba da je katihiziranje za Liturgiju, za Crkvu, za crkvenu evharistijsku zajednicu, da u njoj učestvuju naši vernici, jep tu onda oni dobijaju najveću moguću nauku, na delu i u praksi, samom participacijom, opitnu nauku šta je to vera naša i šta ima Crkva da nama ljudima dade. Naše katihiziranje će ih katihizirati i izgrađivati, dajući im saznanje i osećanje, to jest stvarni doživljaj i duhovno iskustvo prevladavanja i prevazilaženja greha i smrti. Jer Sveta Liturgija predstavlja objavljivanje i ovaploćivanje Hristove pobede nad grehom, smrću i đavolom, i naše participiranje u toj pobedi. Liturgija je prevazilaženje i nrevladavanje svetske grehovne razdeljenosti i razbijenosti, naše ljudske otuđenosti od Boga i međusobno, ona je u Hristu vaspostavljanje onog prvobitnog bogocentričnog jedinstva sveta i roda ljudskog, kao jedne zajednice u jednom Domu Božijem.
Živeći u svetu i društvu, razbijenom i razjedinjenom ljudskim grehom i demonskim zlom i porobljenom dominacijom smrti, mi ljudi osećamo da smo nemoćni da tu razjedinjenost i tu dominaciju zla i smrti nadvladavamo, ni u sebi ni među nama. Ali, zato, dolazeći na Svetu Liturgiju i učestvujući u njenoj bogočovečanskoj drami Hristove Smrti i Vaskrsenja, pričešćujući se Hristovom pobedom nad smrću i darom života večnog, mi u Liturgiji saznajemo i doživljavamo da ovaj i ovakav svet i život imaju svog Spasitelja i svoje istinsko spasenje, jer nam Sveta Liturgija daje stvarni predukus i predokušaj, anticipaciju te Hristove božanske pobede, pobede nad grehom i truležnošću, nad zlom i smrću, nad demonskim otuđenjem i razjedinjenošću našom, i sa Bogom i međusobno. Tajnu istinskog spasena i isceljenja sveta i sve tvari a pre svega čoveka i roda ljudskog, celokupne prirode ljudske u Hristu Bogočoveku, mi verni možemo da svedočimo i sebi i drugima u svetu, da svedočimo da je „vera naša ova pobeda koja pobeđuje svet“ i „ko je onaj koji svet pobeđuje, osim onoga ko veruje da je Isus Sin Božiji“. Ovo je Isus Hristos, Koji dođe vodom, Krvlju i Duhom; i Duh Sveti je Onaj Koji svedoči, jep je Duh Istina“ (1. Jovan. 5, 4-6). Istina, izlazeći iz Svete Liturgije ponovo u svet, mi znamo da nas u svetu ponovo očekuje borba sa grehom i zlom, sa vlastima i silama i duhovima zlobe podnebeske, kako veli Sveti Apostol, ali mi dobro znamo da je Hristom svetsko zlo u korenu svome pobeđeno i sasečeno i da je spasenje svetu i ljudima obezbeđeno, samo ako ljudi hoće Hristu verovati za život večni, i ako verom i pokajanjem za Njim hoće poći. Sveta Liturgija Crkve, stoga, nije konačna i krajnja, završna pobeda nad svim zlom i smrću u svetu, jer kada bi to bilo onda bi se istorija već završila, došla bi odmah Parusija (Drugi dolazak Hristov) i Poslednji sud. Liturgija je, međutim, ipak stvarni predokušaj i predujam i zalog krajnje pobede Hristove i naše nad zlom i smrću, nad svim razjedinjujućim i razornim silama zla u svetu, i mi, izlazeći iz Svete Liturgije u svet, koji još u zlu leži, svedoci smo i propovednici te pobede Hristove i naše u Njemu. Mi se vraćamo u svet koji u zlu leži, al i samo zato da bismo opet i ponovo iz sveta vratili i stalno vraćali u Svetu Liturgiju kao zalog i garantiju konačne pobede Božije nad satanom, pobede života nad smrću, jedinstva nad razjedinjenošću, ljubavi nad mržnjom, svetlosti nad tamom, istine nad lažju. Vraćajući se iz sveta, uprljani kao ljudi svetskim zlom i grehom i strastima, mi osećamo i znamo da je samo Jagnje Božije Ono koje uzima na sebe grehe sveta, i zato k Njemu pristupamo i pred Njega polažemo sve grehe svoje, sve smrti, sva stradanja, da ih On Krvlju Svojom opere i očisti i da nam daruje, u liturgijskom opštenju ?a Cobom, predokušaj tajne Carstva Svoga, On – Jedini Sevši i Jedino Osvećenje naše, jedini Spasitelj i jedino Spasenje naše, jedini Pobeditelj greha i smrti i Darodavac života i besmrtnosti. „Jer tako zavole Bog svet da je i Sina Svoga Jedinorodnoga dao, da svak koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni“.
Izlazeći sa Svete Liturgije mi se vraćamo našem svakodnevnom životu i radu, ali je naš hrišćanski poziv i zadatak da sav naš ostali, vanliturgijski život učinimo projekcijom onoga što smo u Svetoj Liturgiji videli, doživeli, opipali i okusili. To će onda biti naša prava i istinska pravoslana katihizacija, svedočenje o viđenome i doživljenome i okušanome. „Okusite i vidite kako je blag Gospod“ – to je stalni liturgijski i, ja bih rekao, katihetski poziv i priziv Crkve svetu i ljudima oko nas. Ništa veće i važnije mi ljudima oko nas ne možemo reći i posvedočiti nego ono o čemu nam Sveta Liturgija opitno svedoči: „Videsmo Svetlost Istinitu, primismo Duha Nebeskoga“. Videsmo i okusismo svetlost Hristove konačne pobede nad zlom i smrću, primismo i doživesmo Duha Svetoga Utešitelja, Koji nam tu Hristovu pobedu u Sv. Liturgiji ostvaruje i aktualizuje, sada i ovde, u ovom istorijskom momentu i na ovom geografskom prostoru gde živimo. Zato Sveta Liturgija, od početka do kraja, jeste delo Duha Svetoga, mistička u Duhu Svetome reaktivizacija ceokupnog dela Hristovog, celog Domostroja spasenja i preobraženja i oboženja sveta. Zato je Sveta Liturgija božanstvena i obožujuća, blagodatna radnja, služba, zajednica Duha Svetoga (2. Kor. 13,13), bez Koga za nas nema ni Crkve, ni Hrista, ni Boga. Otuda, Sveta Liturgija nije samo naše ljudsko delo, neki „kolektivni“, „kongregacijski“ zbor ljudi, ili filantropska sloga i saradnja združenih ljudi, nego je ona iainska Bogočovečanska Zajednica Boga i Njegovog naroda, zajednica Svete i Životvorne Trojice i nas vernika i službenika Njenih, vernih služitelja i saslužitelja Duha Svetoga.
Sveta Liturgija Crkve Pravoslavie jeste trijumfalni fakt, živo ovaploćenje Hristove pobede nad svetom, ali je ona to samo kroz tajnu Smrti i Vaskrsenja Hristovog, koju tajnu Sveta Liturgija stalno mistiriološki, blagodatno-realno ponavlja i produžuje. Stoga je i mukotrpni put Crkve Pravoslavie kroz istoriju, u celini i u svakoj parikiji, u svakom svom obitalištu gde se savršava Božanstvena i tajanstvena Služba lomljenja Hleba i pijenja mističke Čaše, bio takođe put liturgijski, put krsnovaskrsni, kroz tajnu stalnog doživljavanja na sebi Smrti i Vaskrsenja Hristovog i svedočenja o toj Smrti i Vaskrsenju Bogočoveka. Zato je Sveta Liturgija bila oduvek božanska kolevka i krstionica Pravoslavlja, iz koje su se rađala deca Crkve Hristove, sveti Mučenici i Ispovednici, Podvižnici i Krstonosci prave Vere i pravog Života. Takođe Sveta Liturgija bila i izvor i trpeza hrane i pića za svu vernu decu Božiju, za sve istinske pravoslavce. Bez Svete Litirgije nema nam života ni spasenja, i zato svaki naš posao i delatnost, makar bili i visoko moralni i filantropski, i društveno korisni i napredni, itd., ako nisu liturgijski i liturgiocentrični, ipak na kraju krajeva ne donose konačne i krajnje rezultate, jer ne donese konačno spasenje svetu i čoveku.
Vrlo je harakteristična činjenica da je stara Hrišćanska Crkva i naša Srpska srednjevekovna Crkva odlučno odbacila i osudila jeresi mesalijansku i bogumilsku, koje su učile da je dovoljno biti dobar hrišćanin, pobožan i molitven za sebe (dodajmo tome, ako hoćete, i dobrotvoran i društveno koristan), te da nije onda potrebno ići u crkvu, učestvovati u Svetoj Liturgiji i pričešćivati se. Ovo, nažalost, i danas mnogi govore i praktikuju (ako praktikuju a ne izgovaraju se samo), pokazujući time da ustvari nisu hrišćani, nego samo obični „religiozni“ ljudi, slični pripadnicima drugih religija, onih mnogobožačkih i neznabožačkih pre i posle Gospoda Isusa Hrista. Ali, ako je dovoljno biti „dobar hrišćanin“, a ne biti crkven („eklisiastikos“, kako su govorili Sveti Irinej i drugi Sv. Oci, nasuprot jereticima kao vancrkvenim i necrkvenim ljudima), onda im nije pogrebaй Gospod Hristos, kako bi rekao Otac Justin, jer je Hristos na svet u telu došao i u telu Crkve svagda ostao, došao i ostao ovaploćen i utelovljen na svu večnost, to jest nerazdeljivo bogočovečanski sjedinjen sa Crkvom kao Telom Svojim, čega je Sveta Liturgija projava i manifestacija. I ne samo manifestacija, nego i stvarno prisustvo i participacija, naše stvarno učešće i zajedničarenje u toj jedinstvenoj Taj ni nad tajnama koja se zove Bogočovek i Njegovo Telo.
Na kraju, naša hrišćanska pravoslavna vera nije samo naša lična vera, lično nadahnuće, makar ono bilo i harizmatičko, blagodatno nadahnuće, poput, na primer, nekih harizmatika, ili čak proroka i svetih ljudi, uzetih samih za sebe (takvih, na primer, ima među sektantima, mada ustvari najčešće samozvanih i samonadahnutih), nego je i sama naša lično vera uvek crkvena realnost, saborni dar Hristov Njegovim = crkvenim udovima. Otuda su pravoslavii bogonadahnuti Svetitelji uvek bili i ostajali potpuno crkveni ljudi, saborno utkani u Telo Hristovo više nego drugi članovi Crkve. Zato je onda njihov blagodatni dar imao takvu moć i značaj za celu Crkvu. U tome je izuzetni značaj i uloga Svetih Otaca u Crkvi Pravoslavnoj. Ali, o ovome, mislim, nije ni potrebno posebno govoriti niti to naglašavati, jer smo svi u tome saglasni. Ono što ovim želim ovde da naglasim to je: da smo u svojem propovedanju i katihiziranju mi sveštenici uvek apostoli i poslanici Crkve Hristove, a ne individualni poslenici, poslani od nekog ili samozvano mobilisani u ime nekog ili nečeg, u ime neke ideje, ili partije, ili bilo koga ili bilo čega u ovom svetu i od ovoga sveta. Mi smo organi Crkve, udovi i članovi Tela Živoga Hrista, Duhom Svetim vođeni i pokretani na delo služenja Evanđelju spasenja. Organi smo Crkve Hristove, ne toliko kao organizacije koliko kao organizma Bogočovečanskog. Sveta Liturgija je upravo i izvor i projava Crkve kao organizma, Duhom Svetim oživljavanog i nadahnjivanog. Da nije Crkva organizam Bogočovečanski, i mi u njoj kao žive ćelije, živi udovi zajednice i porodice Jedinorodnog Sina i Njegove mnoge braće, ona se ne bi kao ljudska organizacija održala, jep je sve ljudsko trošno i propadljivo. A Sveta Crkva je sebe održala i očuvala samo zato što je održala kao srce svoje Svetu Liturgiju svoju. Ova istina i znači Parohiju kao živu liturgijsku zajednicu i ona je osvoena baza i izvor katihizacije i evangelizacije pravoslavne.
 

Ovaj tekst, nastao kao autorovo saopštenje na teološkom simposionu „Parohija – živa liturgijska zajednica“, prvobitno je objavljen u „Teološkim pogledima 1980/3“. Mi ga prenosimo prema knjizi prot. N. Afanasjeva „Trpeэa Gospodnja“, u kojoj je objavljen pod nešto izmenjenim naslovom – „Liturgijski život – srž crkvenog života“.

 


Pripremio:
NENAD MIHAJLOVIĆ  

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *