Liturgija za upokojene

Pitanje:
Pomaže Bog! U crkvi sam videla da je subotom Liturgija za upokojene. Možete li mi objasniti o kakvoj se Liturgiji radi i kako se ona odvija, i sve što je bitno za nju. Hvala,
Milica


Odgovor:
Draga Milice, Crkva je je odvojila nekoliko subota za pominjanje naših umrlih, i one su u našem narodu poznate kao zadušnjice. Neke su vezane za oba Trioda – Veliki post i Poslepashalni period, a neke su kao dimitrijevska subota vezane za fiksni kalendar. U subotu mesopusnu kao i u drugu, treću i četvrtu Velikog posta vrše se zaupokojene službe. U utorak Tomine nedelje isto se služi zaupokojena Liturgija, sa izlaskom na groblje, da se mrtvima javi blaga vest o vaskrslom Gospodu. Takđe se služi zaupokojena Liturgija u subutu pred Svetu Trojicu.
Zaupokojena Liturgija se služi i pred opelom, i članovi porodice upokojenog se pričešćuju. To se obično radi po narudžbini jer parohijski oženjeni sveštenik nije obavezan da služi Liturgiju svaki dan (postoje kanonski razlozi) .
Liturgija je Liturgija, i njena se suština ne menja, osim nekih dodataka. Bitno je da se na svakoj Liturgiji pominju umrli, i na Proskomidiji vade čestice za njih, na kojoj mi tako mistički spajamo Nebesku sa Zemaljskom Crkvom. Dakle, mi se uvek molimo za umrle, samo u ovom slučaju Crkva je uvela obavezu, za one slabije, da prime kao poslušanje, da treba da se molitveno sete svojih umrlih. U te dane ranije je Crkva propisala davanja milostinje za naše upokojene (po starom jevrejskom iskustvu) , ali se to kasnije svelo samo na nahranjivanje gladnih i siromašnih na grobljima, a u naše savremenije dane pod uticajem neznabožačkih običaja to se razvilo u jedan običaj ili ritual, koji nosi sasvim drugi karakter, i to jela i pića, ili recimo pušenje cigareta za one umrle koji to više tamo nemaju. Tih običaja ima i na pretek.
Važno je da se pobrinemo da iskorenimo mnoga sujeverja koja su uticajem lokalnog neznabožačkog iskustva forimrale određene rituale, koji se često pokazuju na našim sahranama. Jedno od najjačih sredstava je upravo odlučnije ukazivanje na Tipik, kako on uređuje da se molimo za naše upokojene a ne lokalni običaji. Sigurno je da je to posao lokalnih sveštenika koji zbog delikatnosti momenta, a i finasijskih razloga očigledno izbegavaju pastirsku «konfrontaciju» sa porodicama. Nema sumnje da ne bi bilo mudro da se upravo u ovim momentima žalosti opterećuju porodice sa nečim «novim», ali zato je propoved u hramu najbolja mogućnost za učenje, kao i neobavezni lični kontakti i razgovori.
Spoljšnje posebnosti zaupokojene Liturgije su jedva primetne. Na suguboj jekteniji (ona posle Evanđelja) , a do «jektenije oglašenih», ubacuje se kratka jektenija litije sa molitvom, ili «za umrle». Na «Velikom vhodu», kada se prenose naši darovi sa predloženja na žrtvenik – sv. presto, sveštenik posle pominjanja arhijerja i ostalih, dodaje i pominjanje duše umrlog tog i tog. Posle zaamvonske molitve, služi se parastos (a neki praktikuju posle otpusta) , a za vreme otpusta ubacuje se i pominjanje imena duše (ili duša) , sa molitvom da je useli «u rajska naselja».
Ovo su te pojedinosti koje su vezane za zaupokojenu Liturgiju a da valja da se na njih ukaže.
U Hristu Vaš
oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *