Лични, брачни и родитељски живот

Питање:
Помаже Бог Оче Душане, Користим погодност оваквог начина обраћања, јер ми је омогућено да искажем и најтананије и најскривеније детаље овога о чему Вам пишем. Наиме, 2006. године, заинтересована интервјуом једног човека на ТВ и најавом наводне радионице у једном београдском позоришту, отишла сам – како први, тако и други пут… Искуство које сам тамо доживела било је тако дубоко и снажно као ретко које. Није ми било ниста сумњиво, јер се радило о позадини породичних односа. Водитељ радионице се није мешао, већ је само постављао проблем на сцену, где су људи који су представљали чланове породице дочаравали динамику која делује у породичним односима. Убрзо потом, сви присутни су били сведоци огромне количине енергије, односно љубави која се ослобађа разрешењем проблема, тј. признањем да је неко од чланова породице чији проблем се поставња, неправедно искључен из породице или му је начињена нека неправда… Готово истог месеца од тог догађаја мој 6-годишњи син је оболео од диабетеса и постао зависник од инсулина… Живот моје породице окреће се наглавачке. Искушење највеће у животу и најтеже… Опет сам отишла на радионицу и сада користим присуство и боравак у Београду, оснивача тог метода рада, Немца Берта Хелингера, кога лично молим да помогне моме сину. Хелингер бира људе из публике, и сваком додељује улогу неког члана моје породице. Догађа се нешто невероватно. На сцени су идентични односи као у мојој породици. На поду лежи особа која представља моје прво, давно абортирано дете, људи који представљају мог мужа и мене су се удаљили, а „абортираном детету“ је пришао једино нас 6-годишњи син, наводно га штитећи и мазећи… Док се ја и на сцени и гледајући све то, гушим у сузама, Берт Хелингер констатује да он ту ништа не може помоћи и завршава породични распоред… Моје осећање очаја и плача одједном добија заокрет. Чинило ми се да је решење ту на дохват руке, била сам пресрећна и полетна. Осетила сам огромно олакшање и отишла кући где су ме испред зграде чекали муж и син. Наравно мужу ништа није било јасно док сам их грлила и љубила… Та радионица је била некакав Конгрес мира, чији рад је и снимљен на ДВД. Мој муж никада, до дана данашњег није хтео или смео да погледа снимак… Исте године смо се крстили под Острогом и од тада се молим Богу, постим како правило поста налаже, исповедам и причешћујем, и трудим се да будем боља… Моја породица живи и даље у некако неразрешеној ситуацији. Ја упорно чекам да мој муж схвати колико ме боли што смо изгубили прво дете, а он не разуме зашто ја тугујем… Покушала сам неколико пута да разговарамо о томе што ме мучи, рекао је „ми смо тада били млади“. Њега губитак детета не боли као мене. Сваког дана дрхтимо када нашем рођеном сину, сада 10-годишњаку меримо шећер, бодемо га иглицама, и патимо што не може да једе као остала деца… као да је он наше нерођено дете… Муж обично мене криви ако му је шећер висок, а ја углавном реагујем сузама. Ситуација је свакодневна, стресна и мучна. Док се муж и ја не разумемо – дете пати.. Често крије од оца високе вредности шећера, јер зна да ће бити бесан, а мајка ће плакати. У марту сам коначно исповедила код надлежног Свештеника и тај грех. Мислим да сам тражила да знам и више него што је души неопходно и корисно… Да ли сам учинила грех према човеку који ми је на свој начин помогао да сагледам свој највећи грех и обратим се Цркви? Да ли има спаса мојој породици и душама нашим? Како живети са сазнањем да сам одузела један живот? Где завршавају душе абортиране деце? Опростите ми Оче ако сам неразумљиво и преопширно писала. Свако добро од Господа Вам жели
Бранкица


Одговор:
Драга сестро Бранкице, Твоје опширно писмо, уствари животна исповест, заслужују одговор, али је врло тешко повезати све оно што си у овом готово вапају изнела. Твој, да тако кажемо, предхришћански период је обиловао тражењима и покушајима да свој лични, брачни и родитељски живот обликујеш без Бога, тачније мимо Христа, за кога си требала бити везана пореклом и рођењем. И као што то обично бива, не налазећи свој живот у вери, кренила си у сујеверје. Ја немам право да кажем, да је та радионица, па ма била рекламирана на телевизији и одвијала се у неком позоришту, нека секта, али да је имала окултна обележје, то је несумњиво. И немам намеру да даље коментаришем Твоју везу са том радионицом. Та веза је, надам се, престала вашим крштењем (према Твом писању, како сам ја разумео, нико од ваше породице, дакле муж, дете и Ти, нисте до тада били крштени) . Болест Твога 6-годишњег сина сигурно није изазвао Твој одлазак у радионицу. Десило се то генетски или неким каснијим поремећајем. Једина добра страна те радионице је била та, што си ипак схватила да ту не можеш тражити срећу за своју породицу, оздрављење Твога сина и ослобођење од одговорности за абортирано дете. Сви ти проблеми нашли су решење код Христа, који Тебе и многе позива: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Матеј 11, 28) . Твој муж није био заинтересован за радионицу коју си Ти похађала, али ни сада не осећа тежину преступа за заједничко убиство нерођеног детета. Ту свакако Ти мораш да порадиш и како си се, сигурно, потрудила да организујеш заједничко крштење у Острогу, да сада и наставиш са христијанизацијом породице. Ти говориш о посту, одласку на Литругију, причешћивању, али само у првом лицу једнине. Дакле, постиш само Ти, идеш у цркву само Ти, само се Ти исповедаш и причешћујеш. А остали, муж и син? Зар неће Твој муж доживети Твоје ангажовање у вери исто као некад одлазак у радионицу? Зато он и не схвата озбиљност проблема чедоморства, приписује то времену младости и незнања. Зато је раздражљив када је у питању болест вашег детета и Тебе криви ако резултати шећера код сина нису повољни. Мораш се потрудити да и њих двојицу приведеш Христу, да утичеш на мужа да се и он исповеди, да се исповеди потпуно и искрено, као што си и то учинила пред вашим свештеником. Постите сви заједно, па се заједно, цела породица и причестите. Ваш син ће, видећи и доживљавајући вашу веру, а кроз веру и породичну љубав, схватити да је он жељено дете и своју болест, свој крст ће лакше подносити. Ти знаш да је дијабетес психосоматско обољење и да ће породичном хармонијом, душевним миром и хришћанском љубављу, ако се већ не може излечити, а оно бар у највећој мери олакшати. Цар Давид је одавно у Старом завету рекао: Јер безакоње моје ја знам и грех је мој стално преда мном (Псалам 50, 5) . И вас двоје треба непрекидно да се молите Богу за опроштај греха, заиста младости и незнања. Да вам је тада, кад сте се одлучивали за абортус, неко само рекао да је то чедоморство, убиство нерођеног детета, можда би и одустали од своје намере. Овако, раван, ако не и већи, грех има онај који је тај акт одобрио. Молите се Богу стално, и исповедајте тај грех све док не осетите олакшање савести. Детиње душе, па и мртворођене и абортиране, су са анђелима Божјим, онако како се и молимо на опелу деце. Нема места за очајање и вапај: да ли има спаса мојој породици и душама нашим? Нема тог греха који би превазилазио милост и љубав Божју. И Бог ће нам опростити свако наше огрешење о себе, о наше ближње и о Бога, ако се искрено и потпуно покајемо, ако зажалимо што смо грех учинили и настојимо да га не поновимо. Ето, драга сестро Бранкице, Бог је Тебе обдарио даром вере и искреношћу покајања, па настој да те врлине усадиш и у Твоју породицу, мужа и сина и Бог ће вас све благословити, олакшаће вам терет синове болести, а њему посебно живот учинити достојним човека. У очекивању благодати Духа Светог на Тројичин дан, срдачно и у братској љубави Твоју породицу поздравља О. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *