LESTVICA

Sveti Jovan Lestvičnik
LESTVICA

Pouka V

O BRIŽLJIVOM I ISTINSKOM POKAJANJU,
O ŽIVOTU SVETIH OSUĐENIKA I O TAMNICI
[1]

(764) Pokajanje je obnova krštenja. Pokajanje je zavet s Bogom da će se voditi jedan novi život. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake želje za telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim stvarima. Pokajanje je kćer nade, i poricanje beznadežnosti. Pokajnik je osuđenik koji nije lišen časti. Pokajanje je pomirenje s Gospodom putem vršenja dobrih dela, suprotnih pređašnjim gresima. Pokajanje je očišćenje savesti. Pokajanje je dobrovoljno trpljenje svih muka. Pokajnik je čovek koji samome sebi izriče kaznu. Pokajanje je jako iznuravanje stomaka i šibanje duše silnim osećanjem.
Skupite se i priđite, dođite i čujte, i reći ću vam nešto! Svi vi koji ste Boga naljutili, skupite se i vidite šta mi je Bog pokazao radi nazidanja duše moje! Na prvo mesto stavićemo izlaganje o prezrenim podvižnicima, dostojnim svakog poštovanja. Čujmo, zapamtimo i učinimo ono što ti ljudi čine, svi mi koji smo god pali u kakav neprikladan greh. Ustanite i stojte, vi koji ste oboreni gresima. Obratite pažnju, braćo moja, na ovu moju pouku. Nagnite uho svoje, vi koji hoćete da se ponovo pomirite s Bogom istinskim obraćanjem.
Mnogo sam slušao o jednom uzvišenom i neobičnom podvigu i smirenju onih što žive u posebnom manastiru, zvanom Tamnica, koji se nalazio pod upravom pomenutog onog svetilnika nad svim svetilima. I dok sam se još nalazio u njegovom manastiru, zamolih pravednika za odobrenje da posetim tu izdvojenu obitelj. Ne želeći ničim da rastuži moju nemoćnu dušu, veliki mi dade dozvolu.
Kada sam prispeo u manastir pokajnika, tj. pravu zemlju (765) plačućih, video sam zaista (ako nije drsko reći) ono što oko nemarna čoveka ne vide, i uho lakomislenoga ne primi, i na srce lenoga ne dođe (up. 1.Kor.2,9) – dela i reči koji su u stanju da pobede čak i samoga Boga, život i podvige koji smesta izazivaju Božije čovekoljublje.
Među tim krivcima bez krivice, video sam neke kako po svu noć, do ranog jutra, stoje pod vedrim nebom, ne pomerajući noge. San ih snagom prirode žalosno obara, ali oni i pored toga ne daju sebi ni najmanjeg odmora, nego prekorevaju sami sebe i rasanjuju se uvredama i grdnjom. Drugi su ukočeno gledali u nebo, i uz ridanje i vapaje odande dozivali pomoć. Neki su stajali na molitvi, vezavši sebi ruke na leđima kao da su osuđenici, smračena pogleda uprtog u zemlju, smatrajući se nedostojnima da gledaju u nebo, niti da kažu štogod, niti da puste glasa od sebe, niti da se mole Bogu.
Veoma mučeni svojim tužnim mislima i grižom savesti, ne nalazeći ni kako ili odakle da počnu molitvu, oni su, ispunjeni mrakom i tananim očajanjem, samo zbunjenu dušu i zanemeli um predstavljali Bogu. Neki su sedeli na zemlji, na vreći i pepelu, sakrivajući lice među kolena, i udarajući čelom o tle. Drugi su se stalno tukli u prsa, pozivajući svoju dušu i svoj raniji život da se vrate.
Jedni su među njima natapali zemlju suzama. A drugi su, ne mogavši ni da plaču, sami sebe tukli. Jedni su naricali nad svojom dušom kao da je mrtva, ne mogući da podnesu patnju u svome srcu. Drugi bi u sebi zaurlali, ali im se glas zamrzavao na usnama. Ponekad bi, kada se već ne bi mogli savaladati, iznenada kriknuli.
Video sam tamo neke koji su od silne tuge bili kao van sebe, neke koji su postali gluhi i nemi od svoje nesreće, potpuno smračeni i kao neosetljivi za sve što se odnosi na ovaj život. Oni su umom sišli u bezdan smirenja i ognjem svoga bola isušili suze u svojim očima. Drugi su sedeli zamišljeni, saginjući se k zemlji i klimajući stalno glavom, te kao lavovi rikali iz dubine srca i noktima grebli tle pod sobom.
Neki su među njima, puni nade, tražili i molili za potpuni oproštaj; a drugi su se u svome beskrajnom smirenju smatrali nedostojnima oproštaja, i govorili s tugom da se ne mogu opravdati pred Bogom. Neki su, pak, preklinjali (768) Gospoda da ovde budu kažnjeni a tamo pomilovani; drugi su, mučeni teškom grižom savesti, od svega srca molili Gospoda da ih ne kazni, ali da ih ni Carstva ne udostoji, govoreći: „To bi nam bilo dovoljno“ [2].
Video sam tamo duše toliko ponizne i skrušene, i tako pritisnute težinom grehovnog bremena, da bi i sam kamen mogli raznežiti svojim rečima i vapajima upućenim Bogu. Jer, ležeći ničice na zemlji, oni govorahu: „Znamo, znamo da smo zaslužili svaku kaznu i muku, i to je pravedno: čak i kada bismo svu vaseljenu pozvali da plače s nama, ne bismo imali dovoljno da otplatimo naše ogromne dugove. No, samo jedno tražimo, samo jedno molimo i preklinjemo: Da nas u jarosti svojoj ne okriviš, niti da nas u gnevu svom kazniš (Ps.6,2)! Za nas je dovoljno da se oslobodimo od velike Tvoje pretnje i tajnih muka koje se ne mogu imenovati. Tražiti potpuni oproštaj – ne usuđujemo se. Kako bismo i mogli da ga tražimo, kad ne održasmo svoje obećanje, već ga narušismo i pored toga što smo već osetili Tvoje čovekoljublje i dobili oproštaj za svoje grehe?!“
Tamo se moglo videti praktično ostvarenje Davidovih reči: mogli su se videti namučeni ljudi, savijeni do kraja svog života, koji po ceo dan idu tužni (up. Ps.37,7), sa usmrdelim i zagnojenim ranama po telu, za koje se i ne brinu; ljudi koji zaboravljaju da jedu hleb svoj, a vodu sa suzama piju pomešanu, te prah i pepeo umesto hleba jedu; ljudi kojima je koža prilepljena uz kost, isušeni kao seno (Ps.101,5; 10; 12).
Među njima se ništa drugo nije moglo čuti osim: „Jao, jao! Avaj, avaj! Pravo je, pravo! Poštedi, poštedi, Gospode!“ Neki govorahu: „Smiluj se, smiluj!“, a drugi još žalosnije: „Oprosti, Gospode, oprosti ako je moguće!“ Među njima su se mogli videti jezici zapaljeni i isplaženi kao u pasa. Jedni su kažnjavali sebe vrućinom, a drugi hladnoćom. Neki bi okusili malo vode pa odmah prestajali da piju, tek da ne umru od žeđi; drugi bi okusili malo hleba, pa bi ga rukom bacali daleko od sebe, govoreći da su nedostojni ljudske hrane, pošto su činili stvari koje čine životinje.
Gde bi se kod njih mogao primetiti smeh, gde praznoslovlje, gde ljutina, gde gnev? (Oni nisu znali da gnev uopšte i postoji u ljudima, budući da je plač u njima potpuno uništio svako osećanje ljutnje). Gde se kod njih moglo primetiti odgovaranje, gde praznik, gde bestidan jezik, gde negovanje tela, gde makar trag slavoljublja, gde računanje na raskoš, gde pomisao na vino, gde kušanje voća, gde spremanje hrane, gde naslađivanje grla? Briga o svemu tome u sadašnjem životu iz njih je potpuno iščezla.
Gde bi se među njima moglo sresti staranje o bilo čemu zemaljskom, gde osuđivanje bilo kog čoveka? Nigde! Takve stalno bejahu njihove reči i vapaji Gospodu. Jedni se snažno lupahu u grudi, kao da stoje pred nebeskim dverima, i govorahu Bogu: „Otvori nam, Sudijo, otvori nam, jer smo ih gresima zatvorili pred sobom! Otvori nam!“ A drugi govorahu: Pokaži nam lice svoje i bićemo spaseni (Ps.79,20). Drugi, opet: Pokaži se nesrećnima što sede u tami i senci smrti (Lk.1,79). Neki, pak: Neka nas što pre sustignu milosti Tvoje, Gospode, jer smo izgubljeni i očajni, i osirotesmo veoma (Ps.78,8).
Jedni govorahu: „Hoće li nam se uopšte Gospod pokazati?“ A drugi: Da li pređe duša naša nemirnu vodu grehova (Ps. 123,5). Neki, opet: „Hoće li se Gospod najzad smilovati na nas? Hoćemo li ga čuti gde kaže nama koji smo sputani vezama nerazrešivim: „Iziđite!“ – i onima u adu pokajanja: „Oprošteno vam je?!“ Da li je jauk naš dospeo do ušiju Gospodnjih?“ Svi su oni večito imali pred očima smrt, i govorili: „Šta će biti s nama? Kakva će biti presuda? Kakav će nam kraj biti? Hoće li nas pozvati natrag? Ima li oproštaja za mračne, jadne, osuđene? Da li je moljenje naše stiglo pred Gospoda, ili je, po pravdi, odbijeno, na naše poniženje i sramotu? Ako li je stiglo, koliko ga je blagonaklonim učinilo, s kakvim uspehom, s kolikom korišću, s kakvim dejstvom? Jer, ono od nečistih usta i telesa bi upućeno, i nema veliku vrednost. Da li je u potpunosti, ili samo delimično, umirilo Sudiju, makar za polovinu [našega duga]? Jer, zaista su velike te rane, i njihovo lečenje iziskuje mnogo znoja i truda. Da li nam se približiše čuvari naši [tj. anđeli], ili se još nalaze daleko od nas? Jer, dok nam se oni ne približe svaki je naš trud beskoristan i uzaludan. Molitva naša nema snage da se slobodno obrati Bogu, niti krila čistote na kojima bi uzletela ka Gospodu, sem ako se anđeli naši ne približe k nama, ne uzmu je i ne prinesu Gospodu“. Ponavljajući često ove reči, govorili su sa nedoumicom jedan drugome: „Da li uopšte napredujemo, braćo, dobijamo li ono što tražimo, prima li nas Gospod, otvara li nam dveri milosrđa?“ A drugi su na to odgovarali: „Ko zna (kao što rekoše braća naša Ninevljani), neće li se još predomisliti Gospod (Jona 3,9), i izbaviti nas makar od one najveće kazne! Mi ćemo, u svakom slučaju, učiniti što je do nas. I ako otvori – dobro je i lepo! Ako ne – neka je i tada blagosloven Gospod Bog, koji ih je pred nama pravedno zatvorio! Ipak, nastavićemo da kucamo i dalje, do kraja života svog. Možda će nam otvoriti zbog velike naše drskosti“.
Zato su i podstrekavali jedan drugoga, govoreći: „Potrčimo, braćo, potrčimo! Potrebno je da trčimo, jer zaostadosmo za lepim našim društvom. Trčimo ne štedeći ovo prljavo i slabo telo, nego ga umrtvimo kao što i ono nas ubi, kako su činili i oni blaženi krivci koji su pre nas bili ovde“.
(772) Kod njih su se mogla videti kolena usahnula od mnogobrojnih metanija; oči zamagljene i upale negde u dubinu lobanje, bez trepavica; obrazi izranavljeni i upaljeni od obilnog prolivanja vrelih suza; lica uvenula i bleda, koja se ni po čemu ne razlikuju od mrtvaca; prsa bolna od udaraca u grudi. Gde tamo beše spremanje postelje, gde čišćenje ili krpljenje odeće? U svih je odeća bila pocepana i prljava, pokrivena vašima. Šta je prema tome stradanje besomučenih, šta patnja onih koji nad mrtvima plaču, šta muke onih koji se nalaze u progonstvu, ili onih što su osuđeni zbog ubistva? Zaista, prinudno mučenje i kazna svih tih ljudi nije ništa prema dobrovoljnom stradanju ovih svetih pokajnika.
I nemojte pomisliti da pričamo bajke, molim vas, braćo! Često su molili onog velikog sudiju (mislim pastira, tog anđela među ljudima) i ubeđivali ga da im stavi gvožđe i okove na ruke i na vrat, a noge da im sapne u klade kao kažnjenim robovima, i da ih ne oslobodi sve dok ih grob ne primi. Uostalom, neki ni grob nisu hteli.
Ne, ne mogu da zatajim ni ovo zaista dostojno smilovanja smirenje tih blaženih ljudi, i njihovu skrušenu ljubav i pokajanje: kada je neko od tih divnih građana zemlje pokajanja imao da ide Gospodu, kako bi se pojavio na Njegovom nepodmitljivom Sudu, i kada bi osetio da mu se bliži kraj, preko nastojatelja bi molio i zaklinjao velikog avu (tj. oca) da ga ne udostoji ljudskoga groba, već da ga kao mrcinu baci u reku ili u polje, zverima. Svetilnik rasuđivanja bi to često i uslišio, zapovedivši da ih iznesu bez ikakvog opela ili počasti.
No, kakav se strašan i žalostan prizor ukazivao pri njihovom poslednjem času! Jer, kada bi osuđenici osetili da se neko od njih pre ostalih sprema da umre, okruživali bi ga dok je još pri svesti, pa bi gorko plačući na najžalosniji način i tužnim glasom, klimajući glavom, zapitkivali umirućeg. Plamteći saosećanjem k njemu, govorahu: „Šta je, brate i saosuđeniče? Kako je? Šta kažeš? Čemu se nadaš? Šta misliš? Jesi li postigao ono što si sa mukom tražio, ili ne? Jesi li otvorio vrata milosrđa, ili si još kriv? Jesi li postigao cilj, ili ne? Da li si primio neku potvrdu o svome spasenju, ili ti je nada još nesigurna? Jesi li dobio slobodu, ili se tvoja misao još koleba i dvoumi? Da li si u srcu osetio neko prosvećenje, ili ti je srce još pokriveno mrakom i sramotom? Da li ti se javio neki glas, koji bi u tebi govorio: Eto, postao si zdrav (Jn.5,14), ili: Opraštaju ti se gresi tvoji (Mt.9,2), ili: Vera tvoja spasla te je (Lk.18,42); ili, pak, i dalje slušaš onaj glas koji govori: Neka se vrate grešnici u (773) ad (Ps.9,18), i: Svežite mu ruke i noge (Mt. 22,13), i: Neka se ukloni bezbožnik, da ne vidi slavu Gospodnju (Is. 26,1)? Šta kažeš, prosto, brate? Reci nam, preklinjemo te, da i mi znamo šta nas čeka! Jer, tvoje je vreme zaključeno, i drugoga već nećeš imati do veka“.
Na to su neki od samrtnika odgovarali: Blagosloven Gospod koji ne odbi molitvu moju i milost svoju od mene. (Ps.65,20). A drugi, opet: Blagosloven Gospod koji nas ne dade kao plen zubima njihovim (Ps.123,6). A neki sa bolom govorahu: „Da li nam duša prođe uskolebanu vodu duhova u vazduhu?“ A govorili su tako zato još nisu imali slobodu, nego su izdaleka gledali ono što se zbiva na tom suđenju. A drugi su s još više bola odgovarali i govorili: „Teško duši koja ne sačuva svoj zavet besprekornim. U ovaj, i samo ovaj čas ona će videti šta joj se sprema“.
A ja, gledajući i slušajući sve to među njima, umalo da ne padoh u očajanje, poznajući svoju ravnodušnost i poredeći je sa njihovim stradanjem.
Pa, kakvo je još bilo uređenje samoga tog mesta, kakvi uslovi za stanovanje! Sve mračno, sve smradno, sve prljavo i zapušteno! To mesto je s pravom i nazvano Tamnicom i zatvorom za izdržavanje osude. Samim svojim izgledom, ono je najbolji učitelj pokajanja i plača. Ipak, ono što je za druge nezgodno i neprijatno, jeste zgodno i sasvim prihvatljivo za one koji su pali sa visina vrline i duhovnog bogatstva. Jer, kada se liši pređašnje smelosti pred Bogom, kad izgubi nadu da će postići bestrašće i slomije pečat nevinosti, kada dopusti da njena riznica blagodati bude opljačkana i kada se otuđi od božanske utehe, kad zakon Božiji naruši i ugasi lepi plamen duševnih suza – uznemiravana i bolno probadana sećanjem na sve, duša ne samo što se svim srcem predaje spomenutim mukama, nego se trudi da i samu sebe pobožno uništi podvigom, ukoliko se samo u njoj zadržao makar i trag od iskre ljubavi ili straha Gospodnjeg.
Zaista, takvi su bili ovi blaženi. Jer, razmišljajući o tome i sećajući se visine sa koje su pali, oni govorahu: Setimo se starih dana (Ps.142,5) i onog plamena naše revnosti! Drugi su dozivali Boga: Gde su milosti Tvoje negdašnje, Gospode, koje si pokazao duši našoj u istini Tvojoj? Obrati pažnju na poniženje i muku slugu Tvojih (Ps.88, 50, 51); i drugi: Ko će me načiniti onakvim kakav sam bio pre, kada me čuvaše Bog, kada je blistao svećnjak svetlosti Njegove nad glavom srca mog (Jov 29, 2)?
I kako bi im u sećanje dolazile njihove pređašnje vrline, tako bi počinjali plakati kao mala deca, (776) i govoriti: „Gde je čistota molitve, gde njena smelost, gde su slatke suze namesto gorkih, gde nada savršene nevinosti i očišćenja, gde očekivanje blaženog bestrašća, gde poverenje u pastira, gde blagotvorno dejstvo njegove molitve u nama? Sve to propade, i kao da nikad nije postojalo – iščeze; kao da ga nikad nije ni bilo – prođe i nestade!…“ Govoreći tako i plačući, neki se moljahu da polude; drugi preklinjahu Gospoda da ih spopadne sveta bolest [tj. padavica]; neki su želeli da budu lišeni vida te da tako izazovu sažaljenje kod ljudi; a drugi, da postanu oduzeti, samo da ne budu podvrgnuti večnim mukama. A ja, o prijatelji moji, zaboravih na sebe gledajući njihov plač. Bio sam sav van sebe, ne mogući da se uzdržim.
No, da se vratimo na stvar!
Pošto sam, dakle, proveo u Tamnici oko trideset dana, i ne mogavši više da izdržim, vratih se u veliko opštežiće, velikome ocu. A on, svemudri, videvši da sam se sav promenio, kao da nisam pri sebi, oseti u čemu je razlog moje promene, i reče: „Šta je, oče Jovane? Jesi li video podvige tih jadnika?“ A ja rekoh: „Video sam, oče, i zadivio sam se, pa sam odao priznanje palim i plačućima više nego onima koji nisu pali i ne plaču nad sobom. Jer, kroz svoj pad oni vaskrnuše takvim vaskrsenjem, da im nikakva opasnost više ne preti“. A on reče: „Zaista je tako“, pa mi nelažnim ustima svojim ispriča sledeće:
„Pre deset godina,- kaže,- imao sam ovde brata veoma revnosna i vredna, i to tako revnosna, da sam, videći ga kako gori duhom, drhtao u strahu od zavisti đavola, tj. da se u svome brzom napredovanju nekako ne spotakne o kamen, što se često događa onima koji žurno koračaju. Tako se i dogodilo. Kasno uveče, dolazi on k meni i pokazuje obnaženu ranu. Veoma uznemiren, tražeći lek, moli da mu se rana spali. Videći da lekar hoće da primeni ne sasvim oštar zahvat, jer beše dostojan samilosti, on se baci na zemlju, uhvati se za noge lekara, zali ih obilnim suzama i zatraži da bude osuđen na Tamnicu, koju si video: „Nemoguće mi je,- jaukaše on,- da ne odem tamo!“ Najzad i uspeva da ubedi lekara da svoje milosrđe pretvori u strogost, što se od obolelih zaista retko može očekivati. On odmah hita ka tim pokajnicima i postaje njihov drug i sapatnik. Ranjen u srce tugom ljubavi Božije, kao mačem, osmog dana ode ka Gospodu, tražeći da ga ne sahranjuju. No, ja ga prenesoh ovamo i sahranih ga sa ocima kao dostojnog takve počasti. Jer, pošto je izdržao nedelju dana kao rob, on je osmog dana bio razrešen kao slobodan. A neko je tačno doznao da se on od prljavih i bednih mojih nogu nije podigao pre no što je Boga umilostivio. Nije ni čudo: primivši u srce veru one bludnice (up. Lk.7,36 i d.), on sa istim takvim pouzdanjem obli (777) suzama moje smirene noge. Sve je moguće onome koji veruje, rekao je Gospod (Mk.9,23). Ja sam video nečiste duše koje su prosto pomahnitale od telesnih požuda; pokajavši se, one su svoju nečistu ljubav pretvorile u strasnu ljubav prema Gospodu, i ne mareći više ni za kakav strah, nenasito se predale ljubavi Božijoj. Zbog toga i Gospod ne kaže da se celomudrena bludnica plašila, već da je volela mnogo (Lk.7,47), te da je zato i bila u stanju da ljubavlju lako odbije ljubav“.
Znam, braćo moja divna, da će podvizi o kojima sam pripovedao jednima izgledati neverovatni, drugima takvi da prevazilaze nadu, trećima, opet, da bacaju u očajanje. No, hrabar čovek, kada čuje za takve podvige, dirnut u srce, ustaje i odlazi sa strelom plamene revnosti u duši. Onaj koji je slabiji od njega, upoznaje svoju nemoć, i prekorevajući samoga sebe odmah stiče smirenoumlje, te polazi za prvim, samo ne znam da li ga može i stići. A čovek len neka se i ne dotiče toga što je ovde izneto, da ne bi pao u očajanje i upropastio i ono što čini. Jer, tada bi se na njemu ispunila jevanđelska izreka: Od onoga koji nema revnosti, i što ima uzeće se od njega (Mt.25, 29).
Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne možemo izvući na drugi način do da se spustimo u dubinu pokajničke smirenosti. Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griža savesti onih koji još greše; a drugo je, opet, blažena i bogata smirenost koja po dejstvu Božijem ulazi u savršene. Mi nećemo ni pokušavati da rečima objasnimo u čemu je suština ove treće vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje sramote. Navika često tiranski muči i one koji plaču zbog svojih grehova.
Nije ni čudo: nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna duša nije u stanju da shvati kakvi se gresi događaju s nama zbog našeg nehata, kakvi po promisliteljskom božanskom napuštanju, a kakvi zbog toga što se Bog od nas odvraća. Uostalom, neko mi je i to pričao: kada nam se to desi po promislu Božijem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj, naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time. Ako smo pali u greh, onda pre svega treba da se borimo protiv demona tuge. Jer, dolazeći pred nas za vreme molitve naše i podsećajući nas na raniju slobodu pred Bogom, on hoće da nas odvrati od moljenja.
Nemoj se plašiti ni kada svaki dan padaš, i nemoj prestati da se moliš, već stoj hrabro. Anđeo koji te čuva, bez sumnje, odaće priznanje tvome trpljenju. Dok je još sveža i zapaljenja, rana se lako leči; no zastarele, nelečene i zapuštene rane se teško leče: da bi se iscelile, potrebno je već mnogo rada i svestranog zauzimanja lekara. Mnoge rane s vremenom postaju i neizlečive. Ali, Bogu je sve moguće (up. Mt.19,26). Pre nego što padnemo u greh, demoni nam govore da (780) je Bog čovekoljubiv. A pošto padnemo, oni ga predstavljaju prestrogim. Ne veruj onome koji ti po padu tvome govori o tvome grehu kao o maloj pogreški: „Samo to i to nemoj ti da učiniš, a ovo – pa to nije ništa!“ Često su, naime, i mali pokloni veliki gnev sudije stišavali.
Čovek koji istinski polaže računa svojoj savesti, smatra izgubljenim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar učinio tog dana ne znam kakva dobra dela.
Neka niko od onih što plaču ne očekuje da će u času svoje smrti dobiti potvrdu o tome da mu je oprošteno: ono što nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha dokazom da mi je oprošteno, da se odmorim pre no što odem odavde bez potvrde da mi je oprošteno (Ps.38,14).
Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je najdublja smirenost – i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog, neka se ne vara: okovan je!
Oni koji žive u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Naročito ne onu prvu. Uostalom, oni koji čine milostinju će u času svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od nje.
Onaj koji plače nad sobom, ne vidi plač, i pad, i grižu savesti kod drugog. Pas koga ujede zver, još više se na nju razjari i od bola što ga oseća u rani laje bez prestanka.
Pazimo da savest naša nije prestala da nas grize usled toga što se, na izvestan način, umorila, a ne usled čistote naše. Znak razrešenja od greha je u tome što čovek uvek smatra sebe dužnikom.
Nema ničeg ravnog Božijoj milosti. Nema ničega većeg od nje. Zato onaj koji očajava – vrši samoubistvo.
Znak prilježnog pokajanja je u tome što čovek smatra da zaslužuje svaku vidljivu i nevidljivu nevolju koja mu se dogodi, pa čak i nešto teže.
Pošto je video Boga u kupini, Mojsije se ponovo vratio u Egipat, tj. u sumrak, da pravi crep, možda duhovnog faraona. Ali, opet se vraća kupini, i ne samo kupini nego i Gori. Ko razume ovu pouku, nikada ne očajava zbog sebe. Veliki Jov pada u bedu, no zatim postaje dvostruko bogatiji nego pre.
Padovi lenjivih posle stupanja u monaštvo jesu vrlo teški, jer im oduzimaju nadu da će dostići bestrašće i usađuju u njih misao da je za blaženstvo dovoljno tek ustati iz jame. Pazi, mi se nikako ne vraćamo onim putem kojim smo zalutali, nego drugim, kraćim.
Video sam dvojicu monaha koji su na isti način i u isto vreme gredili ka Gospodu. Jedan je od njih bio star, i prednjačio u podvizima. Drugi je bio učenik. Pa ipak, učenik pretrča stazu brže od starca i stiže prvi do grobnice smirenja (Jn.20, 4).
Svi, a naročito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuče bolest bezbožnog Origena [3]. Njegovo pogano učenje o Božijem čovekoljublju veoma je prihvatljivo za ljude koji vole uživanja. U pouci mojoj, a najviše u pokajanju mome, razgoreva se oganj molitve, koji spaljuje šumu greha (Ps.38,4). Neka ti obeležje, obrazac, uzor i primer pokajanja budu gore spomenuti sveti osuđenici pa ti celoga života neće biti potrebna nikakva knjiga, dok te ne (781) obasja Hristos, Sin Božiji i Bog, u vaskrsenju istinskog pokajanja. Amin.

Na petu stepenicu popeo si se, pokajniče, jer si pokajanjem očistio pet čula. Preuzimanjem na sebe dobrovoljnih muka, izbegao si večne muke.


NAPOMENE:

  1. Tamnica: o identitetu toga manastira up. Pouku IV, primedbu 2). Sa svojim površnim i bledim osećanjem greha, savremeni čovek nije u stanju da shvati natčovečanske podvige čudnih pokajnika Tamnice. Međutim, objašnjenje leži upravo u tome: u potpuno bogočežnjivoj savesti, svaki greh postaje užasna stvarnost bogoostavljenosti. I nikakav podvig više nije težak ako se njime vaspostavlja jedinstvo sa Bogom, narušeno grehom. U tome svom beskrajno snažnom osećanju grešnosti, u toj svojoj neutoljivoj žudnji za svetim, božanski lepim životom duha, tivaidski pokajnik je velika opomena laodikijski mlakome Hrišćaninu, a posebno monahu XX veka. Treba se ozbiljno zamisliti nad tim
  2. Da ih ne kazni, ali da ih ni Carstva ne udostoji: u svome bezmernom Širenju, kanopski pokajnik kao da previđa jednu duhovnu činjenicu: ko je van Carstva, nalazi se u mukama, jer nema sredine između vrline i zla (up. Shol. 7, sol. 784 D).
  3. Bolest bezbožnog Origena: Origen (185-254), veliki pisac, rodom Egipćanin, učenik Pantena i Klimenta Aleksandrijskog. Veoma darovit iz malena, Origen još u ranoj mladosti drži predavanja u aleksandrijskoj katihetskoj školi, a zatim u Kesariji Palestinskoj. Bio je pod jakim uticajem neoplatonizma i klasične filosofije uopšte, te je zastupao izvesne stvavove koje je Crkva kasnije proglasila za jeres i osudila (konačno na V Vaseljenskom saboru, 553, što potvrđuju i sledeći vaseljenski sabori). Naročito je poznato njegovo učenje o apokatastazi, tj. o uspostavljanju prvobitnog stanja, prema kome svet nužno prolazi kroz zlo kao privremenu fazu svog večito kružnog kretanja. Sada zao, sav svet će ponovo postati dobar, Čak će i zli dusi, a kamoli tek zli ljudi, biti vraćeni u jedinstvo sa Bogom i tako spaseni, po nužnosti samoga kružnog kretanja kozmosa. Otuda je ovo učenje moglo poslužiti kao izgovor za život u gresima i nepokajanju, pa su mu zato najveći protivnici i bili monasi, kao god što su mu monasi bivali i najvatreniji pobornici. U Egiptu i na Sinaju, borba oko Origenovih ideja između origenista i protivorigenista bila je veoma žestoka, dostigavši svoj vrhunac sa proterivanjem origenističkih monaha iz Egipta, 401. godine.
Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Pingback: Lepota – dar od Boga i plod podviga – Podvižnička slova

  2. Pingback: Sveti Jovan Lestvičnik: O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Trpljenje i poslušanje svetih monaha (Sinajski čaj) – Podvižnička slova

  4. Olivera

    Predivno štivo!

  5. Boris Banovic

    Hvala Bogu i vama na ovom sajtu!

  6. Da se čovek zaplače od ovolikog smirenja.
    Slava Bogu dragom a i vama što nam ovo omogućiste.

  7. Predivno…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *