LESTVICA

Sveti Jovan Lestvičnik
LESTVICA

Pouka IV

O BLAŽENOJ I NEZABORAVNOJ POSLUŠNOSTI

(677) Sada je na redu izlaganje o borcima i atletama Hristovim: svakome plodu prethodi cvet, a svakoj poslušnosti – tuđinovanje, bez obzira da li se poslušnost izražava samo telom ili voljom. Ovim dvema vrlinama, kao na zlatnim krilima, sveta [duša] brzo uzleće na nebo. Možda je o njoj onaj duhonosac pevao: Ko će mi dati krila kao u goluba, da poletim kroz delanje, i da počinem (Ps.54,7) u sagledavanju i smirenosti?
Nećemo propustiti, ako je po volji, da otkrijemo i sam način borbe ovih hrabrih ratnika, tj. kako drže štit vere u Boga i svog duhovnog rukovoditelja, i kako njime odbijaju, da tako kažemo, svaku pomisao na neverstvo duhovnom ocu i odseljenje na drugo mesto. Otkrićemo i to, kako ti duhovni ratnici ubijaju svaku ličnu želju koja im se približava, mašući stalno duhovnim mačem, i kako, odeveni u gvozdeni oklop krotosti i poslušnosti, odbijaju svaku pogrdu i uvredu, i uopšte svaku strelu. Molitveni pokrov duhovnog oca služi im kao spasonosni šlem. Oni stoje ne sasvim sastavljenih nogu: jedna im je uvek spremna za služenje, a druga (680) je nepomično na molitvi.
Poslušnost je potpuno odricanje od svoje duše, koje se ispoljava u telesnim dejstvima; ili obratno: poslušnost je umrtvljenje udova pri živom razumu. Poslušnost je vršenje dužnosti bez ispitivanja. To je dobrovoljna smrt, život bez radoznalosti, bez brige za opasnosti, nepripremljena odbrana pred Bogom, odsustvo straha od smrti, bezopasna plovidba, hodanje u snu. Poslušnost je grob volje, a uskrsnuće smirenja. Kao da je mrtav, poslušnik ne odgovara niti razmišlja, bilo da se radi o dobrim stvarima ili o nečemu što izgleda zlo, jer će za sve odgovarati onaj koji je pobožno umrtvio njegovu dušu. Poslušnost je odustajanje od rasuđivanja pri bogatstvu rasuđivanja.
Početak umrtvljavanja, bilo da se radi o volji ili o našim udima, jeste mučan; sredina je ponekad teška, a ponekad nije; a kraj je potpuna neosetljivost za bol i odsustvo svakog mučnog osećanja. Ovaj blaženi živi mrtvac oseti tugu i bol u srcu samo kad vidi sebe da vrši svoju volju, jer on se i plaši jedino odgovornosti za sopstveni sud.
Vi koji se spremate za poprište duhovnog ispovedništva; vi koji hoćete da na svoj vrat stavite jaram Hristov; vi koji od sada nastojite da sopstveno breme prebacite na tuđa pleća; vi koji se žurite da dragovoljno, sami sebe prodate u ropstvo, da biste u zamenu dobili pravu slobodu; vi koji plivate podržavani rukama drugih, kako biste prešli preko ove beskrajne pučine – znajte da ste kročili na put kratak i kamenit, na kome vreba samo jedna zabluda koja se zove samovolja. Onaj koji se samovolje potpuno odrekao, čak i u stvarima koje mu izgledaju dobre, duhovne, bogougodne, stigao je na cilj pre nego što je i koraknuo. Jer, poslušnost je neverovanje sebi u svakome dobru, do kraja života.
Pre nego što, pokrenuti smirenoumljem, ushtemo da sagnemo glavu i da svoje spasenje u Gospodu potpuno poverimo drugome, te pre nego što stupimo na podvig, ukoliko posedujemo iole pronicljivosti i razboritosti, mi treba da prosudimo, ispitamo i (da se tako izrazim) iskušamo svog duhovnog krmanoša, kako ne bismo dopali u ruke mornara umesto krmanoša, bolesnika umesto lekara, strasnika umesto bestrasnika, i kako se, umesto u pristaništu, ne bismo našli na pučini, te – pretrpeli brodolom. No, kada već uđemo na to poprište blagočašća i pokornosti, ne smemo ni za što više suditi našem dobrom nastavniku, makar u njemu, kao čoveku, možda i videli izvesne male pogreške. Inače, sudeći, nikakvu korist od potčinjavanja nećemo imati.
Ko god hoće da ostane nepokolebljiv u svome poverenju prema duhovnom ocu, obavezno treba da u stalnoj uspomeni neizbrisivo u srcu svom čuva njegove vrline, kako bi (tom uspomenom) zapušio usta demonima kad u njega stane sejati (681) nepoverenje prema njemu. Srazmerno povećanju poverenja u srcu, i samo telo postaje marljivije u vršenju svoje službe. A kad se spotakne o kamen nepoverenja, pade! Jer, svakako, sve što nije od vere – greh je (Rim. 14,23).
Od pomisli koja ti predlaže da ispitaš ili osudiš svog duhovnog oca, odskoči kao od bluda. Toj zmiji uopšte ne daj ni najmanje slobode, ni mesta, ni pristupa, ni početka. Vikni na guju: „Varalice jedna! Nisam ja nad svojim ocem, već je on nada mnom dobio pravo suđenja. Nisam ja njemu, već je on meni postavljen za sudiju“.
Oci pojanje Psalama određuju kao oružje, molitvu kao bedem, a neporočne suze kao umivaonik. Blaženu poslušnost, pak, shvataju kao ispovedanje, bez kojeg niko od strasnika neće videti Gospoda [1].
Poslušnik samome sebi izriče presudu: ako se savršeno pokorava radi Gospoda, oslobađa se od sopstvene krivice čak i kada ne misli da je savršeno poslušan; no ako u bilo čemu izvrši svoju volju, sam snosi odgovornost čak i kad misli da je poslušan. Uostalom, bilo bi korisno da duhovnik ne prestane da ga kori. Ako bi i on zaćutao, ja ne bih znao šta još o tome da kažem.
Oni koji se u svojoj prostodušnosti pokoravaju radi Gospoda srećno stižu na cilj svog puta, jer ne navlače na sebe lukavstvo demona time što bi kritikovali duhovnika.
Pre svega, ispovedimo se našem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo što se ne pogoršavaju nego se lakše i leče.
Po dolasku u opštežiće dobrog sudije i pastira [2], prisustvovao sam jednom strašnom suđenju.
Dogodilo se, naime, dok sam se tamo nalazio, da je neki razbojnik došao da se posveti monaškom životu. Onaj odlični pastir i lekar zapovedi da razbojnik sedam dana uživa potpuni odmor, te da samo gleda kako se u toj obitelji živi. Kada je tih sedam dana prošlo, pastir ga pozva nasamo i upita, da li mu se sviđa da živi s njima. I pošto vide da se on sasvim iskreno složio s tim, ponovo ga upita, šta je grešno počinio u svetu. Razbojnik odmah, do tančina, ispovedi sve. Videći to, pastir mu, želeći da ga iskuša, reče: „Hoću da to ispovediš javno, pred čitavim bratstvom“. A ovaj, istinski omrznuvši svoj greh i prezrev svaki stid, obeća ne kolebajući se, i reče: „Ako hoćeš, i posred grada Aleksandrije!“.
Tad pastir sabra u crkvu sve svoje ovce, njih tri stotine trideset, i za vreme božanstvene liturgije (beše nedelja), (684) a posle čitanja Jevanđelja, naredi da se uvede taj neporočni osuđenik, kojeg su, sa rukama vezanim pozadi, odevena u vreću od dlake i posuta po glavi pepelom, neka braća vukla i s vremena na vreme udarala. Pred tim prizorom, svi su ustuknuli i smesta briznuli u plač, jer niko nije znao šta se u stvari dešava. I kad se razbojnik približi crkvenim dverima, povika k njemu ona sveštena i čovekoljubiva glava gromkim glasom: „Stoj! Nedostojan si da uđeš ovamo!“ Uplašen glasom pastira koji mu je dolazio iz oltara (jer mu se učinilo, kako nas posle pod zakletvom uveravaše, da čuje grom, a ne glas ljudski), razbojnik u taj mah pade ničice, tresući se od straha sav smeten. Dok je ležao tako na zemlji i kropio tle suzama, ponovo mu naredi čudesni lekar (koji to sve činjaše za njegovo spasenje, pokazujući svima kako se spasava i šta je to delatna smirenost), da pred svima podrobno kaže sve šta je počinio. I on s trepetom ispovedi, jedan po jedan, sve svoje grehe, sablažnjive i za uho: ne samo prirodne i protivprirodne telesne grehe, sa ljudskim bićima i sa životinjama, nego čak i vračanja, ubistva i druge zločine o kojima nije red ni slušati ni pisati. Odmah posle te ispovesti, naredi pastir da se razbojnik postriže i primi u bratstvo.
Diveći se mudrosti ovog prepodobnog, ja ga nasamo upitah, radi čega je upotrebio jedan tako neobičan način lečenja. A pravi lekar reče: „Iz dva razloga: prvo, da samog pokajnika putem sadašnje sramote izbavim od buduće. To se i zbilo, jer on ne ustade sa poda, brate Jovane, dok nije dobio oproštaj svih grehova. Ne sumnjaj u to. Jedan brat, koji se tu nalazio, uveravao me, govoreći: „Videh nekog strašnog čoveka gde drži ispisanu hartiju i pero. I kako bi koji greh pokajnik izgovorio, on bi ga perom odmah precrtao“. A i pravo je: Rekoh, ispovediću bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio nevaljalstvo srca moga (Ps.31,5). A drugo, hteo sam time da pobudim na ispovedanje one koji u manastiru ne ispovedaju sve grehe, budući da bez ispovedanja niko neće dobiti oproštaj“.
Video sam kod tog nezaboravnog pastira i u njegovoj pastvi i mnogo drugih stvari dostojnih divljenja i večite uspomene, od kojih ću većinu pokušati da vam prikažem. Ostao sam kod njih ne malo vremena, pažljivo prateći njihov način života, van sebe od divljenja tome kako zemni ljudi podražavaju nebeskim bićima!
(685) Ljubav je među njima bila odista nerazrešiva sveza. Što je još lepše, ona je bila lišena svake nepristojnosti u izražavanju i svakog naklapanja. A pre svega toga, učili su se da ničim ne povrede savest svog brata. Ako bi se gdegod pojavio neki koji bi mrzeo drugoga, pastir bi ga kao prestupnika isterao u odvojen manastir. Jednom prilikom, neki brat okleveta pred njim bližnjega. Prepodobni smesta naredi da se klevetnik istera, govoreći da u manastiru ne mogu zajedno opstati i vidljivi i nevidljivi đavo.
Video sam kod ovih prepodobnih zaista korisne i divljenja dostojne stvari: bratstvo koje je Gospod sabrao i povezao, bogato u čudesnim delanjima i sagledavanjima. Jer, oni su sami tako upražnjavali i uvežbavali božanske vrline, da im skoro nisu bile ni potrebne opomene nastojatelja. Oni su po svojoj sopstvenoj pobudi podsticali jedan drugoga na božanstvenu budnost.
Bejahu, naime, kod njih određeni, uobičajeni i utvrđeni izvesni svešteni i božanstveni običaji. Na primer, ako se dogodilo da neko od njih, u odsustvu nastojatelja počne da kleveta, ili da osuđuje, ili uopšte da praznoslovi, neki drugi brat bi ga neprimetnim migom opominjao i umirivao. Ako ovaj to možda ne bi primetio, brat koji ga je opomenuo bi, učinivši metanije, odlazio. Kad bi se pokazalo da treba nešto govoriti, sećanje na smrt i pomisao na Večni sud bejahu im neprestani i večiti predmet razgovora.
Neću propustiti da vam opišem izvanrednu vrlinu tamošnjeg kuvara. Primetivši da on za vreme svoje službe neprestano razmišlja i plače, zamolih ga da mi otkrije kako se udostojio takve blagodati. Prisiljen mojom molbom, odgovorio mi je: „Nikad nisam pomislio da služim ljudima, već Bogu. Uz to sam došao do zaključka da nisam dostojan podviga bezmolvija, te mi je dovoljno da samo pogledam u vatru pa da zamislim budući, večni oganj“.
Da čujemo nešto i o drugoj retkoj vrlini njihovoj. Oni ni za vreme samog obeda nisu prestajali da se bave umnom delatnošću. Na izvestan utvrđeni način i jedva primetnim znacima, ovi blaženi oci su podsećali jedan drugoga na umnu molitvu. I činili su to ne samo za vreme obeda nego i pri svakom susretu i skupu. Ako bi neko od njih kadgod učinio neki prestup, braća su ga preklinjala da njima prepusti brigu o odgovornosti pred pastirem i o kazni. Otuda je veliki pastir, znajući za običaj svojih učenika, određivao i lakše epitimije, siguran da kažnjenik nije krivac. Štaviše, on nije ni vršio istragu o tome ko je u stvari načinio prestup.
Među njima nikada nije moglo biti ni pomena o praznoslovlju ili šali. Ako bi neko i započinjao raspru sa bližnjim, drugi prisutni bi, metanišući, stišavao (688) gnev. A kad bi primetio da su zlopamtljivi, on je izveštavao nastojatelja, da bi ih ubedio da se pomire pre nego što sunce zađe. Ako su, pak, ostajali uporni u svojoj tvrdoglavosti, onda bi im bilo zabranjeno da uzimaju hranu dok se ne pomire, ili bi bili izbačeni iz manastira. Ova pohvalna strogost kod njih nije bila primenjivana uzalud, već je donosila i pokazivala obilan plod: mnogi su se, naime, od ovih prepodobnih monaha proslavili kao delatelji i sagledatelji, kao rasudljivi i smirenoumni.
Kod njih se mogla videti i strašna, no anđelolika pojava: časni sedi i sveti starci koji trče na poslušanje kao da su deca, starine kojima je najveća pohvala u smirenju. Videh tamo i ljude koji se nalaze u poslušnosti oko pedeset godina. Molio sam ih da me pouče, kakav su uspeh postigli tolikim trudom. Jedni su na to govorili da su se spustili u bezdan smirenoumlja, kojim je svaka borba za svagda prekinuta; drugi su pričali da su stekli savršenu neosetljivost i bezbolnost za grdnje i uvrede.
Videh i druge među ovim nezaboravnim ocima, ukrašene belinom kao da su anđeli, koji dospeše do stanja najdublje nezlobivosti i premudre prostote, ostvarene svesno, uz Božiju pomoć. Jer, dok je rđav čovek dvostruk – jedan spolja a drugi iznutra, jednostavan čovek nije dvojstven, već predstavlja nešto jedinstveno. Ta njihova prostota nije bila bezumna i besmislena kao kod onih starih ljudi u svetu što ih često nazivaju izlapelim. Po spoljašnosti su bili sasvim prijatni, privlačni, vedri. U govoru i ponašanju bili su prirodni, neizveštačeni, nepatvoreni (stvar koja se ne sreće kod mnogih). A unutra, u duši, oni su kao bezazlena deca bili svim svojim bićem odani svome Bogu i nastojatelju, motreći smelim i čvrstim duhovnim okom na demone i na strasti.
Ni čitav život neće mi biti dovoljan, časni oče i bogoljubivi zbore, da opišem vrlinu i nebočežnjivo življenje tih blaženih ljudi. No, ipak je bolje da ovaj naš spis ukrasimo opisom njihovih napornih podviga, i da time u vama podstaknemo bogoljubivu revnost, nego da ga ispunimo sopstvenim savetima. Van svakog je spora da se ono što je gore ulepšava jedino onim što je bolje. No, zamolio bih vas još nešto: nemojte misliti da je bilo šta od onoga što je ovde napisano izmišljeno. Jer, nepoverenjem se obično upropašćuje svaka korist.
No, vratimo se svom pripovedanju.
(689) Neki čovek, po imenu Isidor, koji je pripadao plemićkom staležu grada Aleksandrije, pre izvesnog vremena se povukao u spomenuti opštežiteljni manastir. Tamo sam ga još i ja zatekao. Primivši ga, prepodobni pastir primeti da se radi o skroz pokvarenom, grubom, opakom i obesnom čoveku. Premudri onda reši da ljudskim lukavstvom nadmudri lukavog demona, pa reče Isidoru: „Ako si stvarno rešio da poneseš jaram Hristov, hoću da se pre svega izvežbaš u poslušnosti“. A ovaj reče: „Kao gvožđe kovaču, tako se i ja, sveti oče, predajem tebi na poslušanje“. A veliki otac, umiren ovim poređenjem, odmah odredi podvig gvozdenom Isidoru, i reče: „Hoću da ti, rođeni moj, stojiš kraj kapije manastirske, i da se svakom ko ulazi ili izlazi pokloniš do zemlje, govoreći: „Moli se za mene, oče, jer sam padavičar““. A ovaj ga posluša kao anđeo Gospoda.
Pošto je on tako proveo sedam godina i došao do najdubljeg smirenja i umilenja, slavni otac odluči da ga, posle besprimerno hrabro podnete propisane sedmogodišnje probe, kao više nego dostojna, primi u bratstvo i udostoji rukopoloženja. Ali je Isidor, kako preko drugih, tako i preko mene nemoćnog, preklinjao pastira da mu dozvoli da na istom mestu svoj podvig završi, nekako zagonetno nagoveštavajući svoj kraj i poziv na onaj svet. Tako se i zbilo. Jer, kada ga učitelj ostavi na istom mestu, on posle deset dana ode Gospodu, kroz poniženje u slavu, uzevši sa sobom nedelju dana kasnije i vratara manastirskog. Jer, blaženi beše rekao vrataru: „Ako steknem slobodu kod Gospoda, bićeš ubrzo i tamo sa mnom nerazdvojan“. To se i desilo, kao najveći dokaz njegove nepostidne poslušnosti i bogopodražavajućeg smirenja.
Upitah toga velikog Isidora, dok još beše među živima, čime se njegov um bavio za vreme stajanja ispred kapije. I nezaboravni podvižnik ne sakri to od mene, želeći da mi pruži korist. „U početku sam zamišljao da sam prodat kao rob za grehe svoje, te sam sa mnogo gorčine, napora i snage metanisao. Posle godinu dana, srce mi više nije osećalo bol, očekujući od samog Boga nagradu za trpljenje. Kada je prošlo još godinu dana, osetio sam svim srcem da nisam dostojan da živim u manastiru, da viđam oce i razgovaram s njima i da ih u lice gledam, niti da se pričešćujem Svetim Tajnama. I od stida oborivši oči k zemlji, a misli još niže, ja sam već iskreno preklinjao one koji su ulazili i izlazili da se pomole za mene Bogu“.
(692) Jednom prilikom, kada sam sedeo za trpezom sa velikim nastojateljem, nasloni on svoja sveta usta na moje uho, i reče mi: „Hoćeš da ti pokažem božansku mudrost u najdubljoj starosti?“ I kad sam ga za to zamolio, dozove on sa druge trpeze jednog monaha, po imenu Lavrentija, koji je u manastiru dotle proveo oko četrdeset osam godina i bio drugi po činu sveštenoslužitelj. On dođe, i poklonivši se igumanu do zemlje, uze od njega blagoslov. No, kad je ustao, iguman mu ništa ne reče, nego ga ostavi da stoji kraj trpeze, bez jela. Ručak tek što je bio počeo. Tako je on stajao dobar sat, ili čak i dva, da me je već bilo stid i pogledati u lice tog podvižnika: beše to starac osamdesetih godina, sav sed. Ostao je tako, bez odgovora od strane igumana, sve do završetka obeda. A kad smo ustali, prepodobni ga posla k pomenutome velikom Isidoru, da mu izrecituje početak trideset devetog Psalma [3].
A ja, najlukaviji, ne propustih priliku da ispitam starca. I kad sam ga upitao, na šta je mislio dok je stajao kraj trpeze, on mi je odgovorio: „Zamišljajući da umesto pastira gledam lik Hristov, ja ni za trenutak nisam pomislio da dobijam naređenje od njega kao čoveka, nego od Boga. Stoga sam i stajao, oče Jovane, ne kao pred ljudskom trpezom, nego kao pred žrtvenikom Božijim, moleći se Bogu bez ikakve rđave misli o pastiru, s poverenjem i pun ljubavi prema njemu. Jer, neko reče da ljubav ne misli o zlu (1.Kor.13,5). Uostalom, znaj i to, oče: nečastivi više ni na trenutak nema mesta u čoveku koji se preda prostoti i dragovoljnom neznanju zla“.
Kakav je bio, uz pomoć Božiju, taj pastir duhovnih ovaca, takvoga mu i manastirskog ekonoma posla pravedni Gospod. Taj čovek beše čestit kao niko drugi i krotak kao retko ko. Jednom prilikom, radi koristi ostalih, veliki starac se kao naljuti na njega, očevidno bez ikakvog razloga, i naredi da se istera iz crkve pre završetka bogosluženja. A ja, znajući da čovek nije kriv za ono za što ga pastir beše optužio, kad ostadoh nasamo s velikim, uzedoh ekonoma u zaštitu. No, mudrac mi reče: „I ja znam, oče! Ali, kao što bi bilo nepravedno i žalosno oteti hleb iz usta gladnome detetu, tako i vaspitač duša čini nepravdu i sebi i podvižniku kada mu ne pruža priliku da zadobije lovorov venac, a zna da ga on podnošenjem uvreda, prezira, nipodaštavanja i podsmeha u svakom trenu on može zaslužiti (693). To dovodi do trostruke i veoma značajne štete: prvo, sam nastojatelj se lišava nagrade za izricanje epitimije; drugo, nastojatelj nije vrlinu jednoga upotrebio na korist ostalih, iako je mogao; treće, i najteže, čak i oni koji izgledaju čvrsti i strpljivi, zanemareni izvesno vreme tobož kao dobrodeteljni, bez opomena i bez ukora od strane nastojatelja, često ostaju bez stečene koristi i trpljenja. Jer, ma koliko zemlja bila dobra, plodna i masna, nedostatak vode poniženja čini da podivlja i da iz nje nikne trnje nadutosti, bluda i neznanja za strah Božiji. Znajući za to, onaj veliki apostol je i pisao Timoteju: Nastoj, ukori, zapreti i u vreme i u nevreme (up. 2.Tim.4,2).
A kad sam se ja tome usprotivio, ukazujući na slabost našeg naraštaja, kao i na to, da se zbog bezrazložnog kaogod i opravdanog prekorevanja od strane pastira, možda mnogi mogu odbiti od stada, istinskom putovođa mi, kao čovek pun mudrosti, reče: „Duša koja se Hrista radi ljubavlju i poverenjem vezala za pastira, ne odstupa od njega do poslednje kapi krvi, naročito ako je njegovom pomoću izlečila rane, sećajući se onoga koji reče: Ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile… niti ikakva druga tvar neće nas moći odvojiti od ljubavi Hristove (Rim.8,38-39). A ako se duša nije na takav način vezala, učvrstila i privila uz pastira, onda se ja čudim da takav čovek na tome mestu ne provodi vreme uzalud, vezan za pastira lažnom i prividnom pokornošću“.
I stvarno, veliki se nije prevario. Naprotiv, zadržao je ovce u svome stadu, vaspitao ih i usavršio, i prineo Hristu kao žrtvu bez mane. Da čujemo, i da se divimo premudrosti Božijoj koja se nalazi u zemljanim sasudima!
Nalazeći se tamo, divio sam se veri i trpljenju nekih početnika, i nesavladivoj čvrstini s kojom su podnosili strogost ne samo nastojatelja nego i izvesnih monaha mnogo nižih od njega. Da bih se nečemu naučio, obratih se jednome od te braće, koji je proveo u manastiru već petnaest godina, po imenu Avakiru. Njega su najviše, primetio sam, skoro svi zlostavljali: trapezari su ga gotovo svaki dan isteravali iz trapezarije, budući da po prirodi beše na jeziku malo neuzdržljiv. I rekoh mu: „Brate Avakire, zašto vidim da te svakog dana izbacuju iz trapezarije, pa često i na spavanje odeš bez večere?“ A on mi odgovori: „Veruj mi, oče, kušaju me oci, da vide jesam li pravi monah. Oni to ne čine odistinski. Te tako i ja podnosim sve lako, pošto mi je poznat cilj velikoga oca i svih ostalih. I evo, petnaest (696) godina živim s tom mišlju. Uostalom, i oni sami su mi rekli prilikom stupanja u obitelj, da one koji su se odrekli od sveta ispituju sve dok se ne navrši trideset godina. I pravo je, oče Jovane: zlato ne može biti čisto dokle god se ne pretopi u ognju“. Poživevši još dve godine posle mog dolaska u taj manastir, ovaj čestiti Avakir otputova ka Gospodu, rekavši ocima na smrti, pre nego što je ispustio dušu: „Hvala, hvala Gospodu i vama! Zato što ste me, radi moga spasenja, kušali vi, evo već sedamnaest godina kako me ne kuša demon!“ Pastir, kao pravedni sudija, s pravom naredi da se Avakir sahrani kao ispovednik, sa svetima koji tamo počivaju.
Učinio bih nepravdu svima koji teže ka dobru, kada bih u grob ćutanja zakopao vrlinu i podvig Makedonija, prvog među tamošnjim đakonima. Jednom, na dva dana pred praznik svetog Bogojavljenja, ovaj sveti podvižnik, potpuno predan Gospodu, isprosi od pastira odobrenje da ode nekim svojim poslom u grad Aleksandriju. Uz to, naravno, obeća da će se najbrže vratiti iz grada, zbog blizine praznika i potrebnih priprema. Dobromrzac, pak, đavo omete arhiđakona, kojeg s blagoslovom beše otpustio iguman, da stigne u manastir za sveti praznik o roku koji mu nastojatelj beše odredio. Pošto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da služi i odredi mu mesto među poslednjim početnicima. Dobri je đakon trpljenja i arhiđakon postojanosti primio zapovest očevu, i to tako mirno kao da je kažnjen neko drugi, a ne on. Pošto je u takvom položaju proveo četrdeset dana, mudri pastir ga vrati u pređašnji njegov čin. No, tek što je prošao jedan dan, arhiđakon ga stane ponizno moliti da ostane pod epitimijom i prvobitnom kaznom gubitka časti, govoreći mu da je „u gradu počinio jedan neoprostiv greh“. Prepodobni je znao da on ne govori istinu, ali učini po pravednoj želji podvižnika, budući da je to tražio radi smirenja. Imalo je šta i da se vidi: časna starina stoji u redu početnika i svakog iskreno preklinje da se moli za njega. „Pao sam“, veli, „u blud neposlušnosti“. A meni, bednome, ovaj veliki Makedonije poveri razlog, zbog čega se dobrovoljno vratio na poslednje mesto: „Nikada nisam u sebi osetio takvo olakšanje od svake borbe i takvu sladost božanstvene svetlosti, kao sad“. Anđelima je svojstveno da ne padaju (neki čak misle da uopšte ne mogu ni pasti); ljudsko je – pasti, i što je brže moguće ustati, ma koliko puta da se padne; a demonima, i samo njima, svojstveno je da kada padnu više nikada ne ustanu.
(697) Manastirski ekonom mi je poverio sledeće: „Kad sam bio mlad i čuvao stoku, dogodilo se da sam pao najtežim padom duše. Međutim, pošto sam bio naviknuo da zmiju nikada ne krijem na dnu srca svoga, i ovu zmiju uhvatih za rep i pokazah je lekaru. (Pod repom podrazumevam kraj zlodela). A on me, s osmehom na licu, lako potapša po obrazu, i reče: „Budi spokojan, čedo moje! Vrši svoju službu kao i do sada i ničega se ne plaši!“ A ja primih to s vatrenom verom, i kroz svega nekoliko dana uverih se da sam izlečen, te nastavih put svoj s radošću i strahom“.
Sva stvorena bića, kako neki smatraju, stvorena su tako da se razlikuju jedno od drugoga. Tako su i u tome bratstvu postojale razlike u stupnju ostvarenog napretka i saznanja. Kada bi primetio da neka braća vole da se prave važni prilikom posete svetskih ljudi manastiru, onaj lekar bi ih baš u prisustvu gostiju obasipao najtežim pogrdama i određivao im najniže poslove, tako da su posle hitro bežali kada bi samo videli da neko iz sveta dolazi u goste. Beše zanimljivo videti kako taština progoni samu sebe i od ljudi se krije!
Nedelju dana pre mog odlaska iz toga svetog mesta, Gospod uze k sebi jednog prepodobnog oca, ne želeći da me liši njegove molitve. To je bio jedan divan čovek, po imenu Mina, drugi po činu iza nastojatelja, koji je pedeset devet godina živeo u tome opštežiću i prošao kroz sve dužnosti. Trećeg dana posle njegove smrti, dok sam vršio uobičajeno pravilo povodom upokojenja prepodobnog, odjednom se čitavo mesto gde je bio položen ispuni divnim mirisom. Veliki naredi da otvorimo kovčeg u kome je ležalo telo prepodobnoga. I kada to učinismo, ugledasmo svi kako iz njegovih časnih stopala, kao iz dva izvora, ističe miomirisno miro. Tada učitelj reče svima: „Vidite? Gle, znoj njegovih muka i napora prinet je Bogu kao miro!“ Da, upravo tako!
Oci iz toga mesta pričali su nam i o mnogim drugim vrlinama ovog prepodobnog Mine. Između ostalog, pričahu i ovo: jednom naumi nastojatelj da isproba njegovo bogodarovano trpljenje. Mina je došao u igumansku keliju i napravio večernje metanije pred igumanom, moleći ga, po običaju, za pravilo. Međutim, iguman ga ostavi da leži na zemlji sve do jutarnjeg bogosluženja. Tada ga blagoslovi i podiže, pošto ga prethodno izgrdi kao uobražena i netrpeljiva čoveka. Prepodobni je znao da će on to hrabro podneti, pa je zbog toga (700) to i izveo, na pouku svima. Učenik prepodobnog Mine uverljivo nam je ispričao i ovu pojedinost o svome učitelju: „Radoznalo sam ga ispitivao, nije li ga spopadao san dok je ležao ničice pred igumanom. A on mi otkri da je ceo Psaltir napamet pročitao dok je na zemlji ležao“.
Neću propustiti da venac pouke ukrasim i jednim pravim smaragdom.
Sa nekim od tih najčestitijih staraca poveo sam jednom prilikom razgovor o bezmolviju. Ljubazno i sa osmehom na licu, oni mi duhovito rekoše: „Oče Jovane, mi smo od tela, pa vodimo i život koji odgovara telu, jer smo unapred ocenili da prema meri naše slabosti treba i vrstu borbe izabrati. Računamo, tako, da je bolje boriti se s ljudima (koji se pokatkad naljute, ali se i umeju pokajati zbog toga) nego s demonima, koji su svagda besni i spremni da nas napadnu“.
A jedan drugi starac, gajeći prema meni veliku ljubav božansku i prisan u ophođenju sa mnom, reče mi ljubazno: „Ako ti, mudriji od svih ljudi, poseduješ u dubini svoje duše energiju onoga koji je kazao: Sve mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,13); ako te je Duh Sveti okropio rosom čistote kao što je okropio Djevu; ako te je sila Višnjega, sila trpljenja, osenila – opaši se kao Hristos Bogočovek, opaši bedra svoja ubrusom poslušnosti, i ustavši sa večere bezmolvija, sa skrušenim duhom operi noge braći. Bolje rečeno, baci se sa poniznim duhom pred noge bratstva. Na vrata svog srca postavi stroge i nedremljive stražare. Neka ti u nepostojanom telu um bude postojan. Vežbaj umno bezmolvije i pored toga što osećaš kretanje i nemir u udovima. Što je najteže od svega, ostani spokojan u duši i posred najvećeg meteža. Zaveži brzi jezik, koji pomamno hoće da protivreči; bori se sa ovim despotom sedamdeset puta po sedam na dan. Um prikuj na krst duše kao što se nakovanj pričvršćuje na panj, da bi se tučen čestim udarcem čekića poruge, grdnje, ismevanja i uvrede, održao nimalo slomljen ili klonuo nego potpuno gladak i netaknut. Svuci sa sebe svoju volju kao sramnu odeću, i tako obnažen uđi u borbu. Učini ono što se retko čini i što se ne sreće lako: obuci se u oklop vere koji se ne može razbiti niti probiti nepoverenjem prema duhovniku; uzdom celomudrenosti ukroćuj čulo pipanja, koje se bestidno propinje; razmišljanjem o smrti obuzdavaj oči, koje bi da se svaki čas zagledaju u lepotu i veličinu zemaljsku; ljubopitljivi um, koji bi da rado osuđuje brata kao nemarnog, umiri brigom o samome sebi, iskreno voleći bližnje i potpuno saosećajući s njima. Svi će, (701) dragi oče, po tom zbilja poznati da si Hristov učenik, ako u zajednici vlada međusobna ljubav. Hajde, hajde (ponovo reče moj dobri prijatelj), hajde nastani se kod nas! Svakog trenutka pij od vode poniženja kao da je voda živa, pošto i David, okusivši od svake slasti pod nebom, posle svega, kao u nekoj nedoumici reče: Gle, šta je dobro, i šta je najbolje! Ništa drugo do kada braća žive zajedno (Ps. 123,1). Pa, ako se još i ne udostojismo blaga takvog trpljenja i poslušnosti, dobro je i to ako, poznavši svoju nemoć i živeći u samoći daleko od podvižničkog poprišta, slavimo podvižnike i molimo se da im Bog podari trpljenje“.
Reči toga dobrog oca i odličnog učitelja, koji je na jevanđelski i proročki, ili još tačnije – na prijateljski način raspravljao s nama, potpuno su me pobedile, te smo se složili da bez ikakve sumnje prvenstvo pripada poslušnosti.
Podsetivši se još jedne korisne vrline ovih blaženih otaca, ja kao da iz raja izađoh, te ću vam opet predložiti svoj nelepi i nekorisni trnoviti govor.
Blaženi pastir je često primećivao, dok smo stajali na molitvi, da neki razgovaraju. Takve je on kažnjavao da stoje pred crkvom po nedelju dana, naredivši im da metanišu svima koji ulaze i izlaze iz crkve. Što je još neobičnije, on je tako kažnjavao čak i klirike, tj. prezvitere!
Primetio sam da jedan brat za vreme bogosluženja stoji sa mnogo više osećanja u srcu nego mnogi drugi, i da se naročito u početku pojanja po izvesnim osobitim kretnjama i izrazu lica moglo primetiti kao da razgovara s nekim. Zapitah ga za razlog njegova blaženog običaja. A on razumede da će biti korisno ako ne sakrije svoju tajnu, i reče: „Navikao sam, oče Jovane, da od samog početka sabirem svoje pomisli i um sa dušom, i da ih, prikupljajući, pozivam: Hajde da se poklonimo i padnemo pred Hrista, Cara i Boga našeg!“
Motreći na trapezara video sam da mu za pojasom visi mala sveščica. Uhvatio sam ga da svaki dan zapisuje svoje pomisli, i sve to onda ispoveda pastiru. I ne samo njega, nego i mnoge druge videh da postupaju na isti način. Čuo sam da je to ustanovljeno po zapovesti samog velikog pastira.
Jednom je taj pastir isterao iz manastira nekoga brata koji je pred njim oklevetao svog bližnjeg, nazvavši ga (704) zanovetalom i brbljivcem. Isterani je izdržao sedam dana stojeći pred manastirskom kapijom, moleći ponizno da mu se oprosti i odobri ponovni ulazak. Kada je čovekoljubivi iguman za to saznao i izvestio se da isterani nije ništa okusio čitavih šest dana, saopštio mu je: „Ako baš hoćeš da živiš u manastiru, odrediću ti mesto među onima što se kaju“. I pošto pokajnik to vrlo rado primi, pastir naredi da ga odvedu u poseban manastir za one što oplakuju svoje grehe, što je odmah bilo i izvršeno.
A pošto smo se setili pomenutog manastira, reći ćemo ukratko nešto i o njemu.
Na jedan stadij od velikog manastira beše mesto, zvano Tamnica, načinjeno bez ikakve udobnosti. Tamo nikada nisi mogao videti vatre, ni vina, ni ulja za jelo, niti bilo čega drugog osim hleba i nešto povrća. Tamo je iguman zatvarao one koji su se posle stupanja u monaštvo ponovo zapleli u strasti – bez prava na izlazak, i to ne zajedno, već svakoga zasebno i odvojeno, ili najviše po dvojicu, sve dok od Boga ne bi o svakome bio izvešten. Postavio im je i namesnika velikog, po imenu Isaaka, koji je od svih što su mu predati zahtevao skoro neprestanu molitvu. Za rasterivanje uninija imali su veliku količinu zelenih grančica za pletenje korpi.
Takav je bio način života, takvo uređenje, takav podvig onih koji stvarno ištu lice Boga Jakovljeva (up. Ps.23,6). Dobra je stvar diviti se mukama ovih svetaca; još bolje je slediti njihov put spasenja; no, hteti odjedanput dostići njihov sveti život, stvar je bezumna i nemoguća.
Podsticani grižom savesti, dođimo k sebi, dok Gospod, videvši koliko se naprežemo i otimamo k Njemu, ne izbriše grehove naše i bol koji nam razdire srce ne pretvori u radost.
Jer, po mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje razveseliše dušu moju (Ps.93,19). U odgovarajuće vreme, ne zaboravimo ni onoga koji govori Gospodu: Koliko god velike i strašne bile muke moje, Ti si mi se vratio i oživeo me, i iz ponora zemaljskog, po mome padu, ponovo me podigao (Ps.70,20). Blago onome koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i poniženje, i uspe da se savlada! Taj će likovati s mučenicima i slobodno će razgovarati s anđelima. Blago monahu koji u svakom trenutku smatra da je zaslužio svaki prezir i porugu! Blago onome ko je svoju volju do kraja umrtvio i svu brigu o sebi preneo na svog učitelja u Gospodu, jer će stati s desne strane Raspetoga!
Ko od sebe odbacuje pravedan ili nepravedan ukor, (705) odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, s bolom ili bez bola, brzo će primiti oproštaj svojih grehova.
Veru i ljubav prema svom duhovnom ocu pokazuj Bogu duhovno, a Bog će [tvoju naklonost] tajanstvenim putem otkriti tvome ocu. Tada će ti on, osetivši tvoju privrženost, odati priznanje i postati prijatelj.
Ko svaku zmiju otkriva svom duhovnom ocu, pokazuje da stvarno ima poverenje u njega; a ko skriva bilo šta, još luta po bespuću.
Svaki od nas prepoznaće u sebi bratoljublje i pravu ljubav tek kada sebe zatekne da plače zbog poraza brata i da se iskreno veseli njegovim uspesima i blagodatnim darovima.
Ko u razgovoru s drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje mišljenje, makar bilo i tačno, treba da shvati da boluje od bolesti đavola. Ako to čini u razgovoru sa sebi ravnima, možda ga još može izlečiti kazna starijih; međutim, njegovu bolest ljudi neće moći izlečiti ukoliko se na isti način ponaša i pred starijim i pametnijim od sebe.
Ko nije poslušan na rečima, sigurno nije poslušan ni na delu. Jer, onaj koji je neveran u malome (tj. na rečima), taj je i na delu nepopravljiv. On se uzalud trudi, jer od svetog potčinjavanja ne dobija ništa osim sopstvene osude.
Ko je svoju savest kroz potčinjavanje duhovnom ocu do najveće mere smirio, iz dana u dan iščekuje smrt kao san, ili bolje – kao život, i ne plaši se, jer sigurno zna da se u času njegovog odlaska iz ovog sveta neće od njega, već od njegovog duhovnika, tražiti da položi račun.
Ko je u Gospodu dobrovoljno primio na sebe kakvu dužnost od svog oca, pa se neočekivano spotakne, neka ne pripisuje krivicu onome ko je dao oružje, već onome koji je oružje primio jer ono mu je dato da se bori s neprijateljem, a ne da ga okrene protiv samoga sebe. A ko se prisilio radi Gospoda, i skrenuo pažnju svom duhovnom ocu na svoju nesposobnost, neka bude bez brige – jer ako i padne neće poginuti.
Prijatelji moji, propustio sam da iznesem pred vas još jednu poslasticu vrline: video sam, naime, i takve poslušnike u Gospodu koji su sami eebe vređali i ponižavali Boga radi, da bi bili spremni da prime uvrede sa strane, naviknuti da se ne plaše poniženja.
Duša koja stalno misli na ispovest, kao uzdom biva sprečavana da greši, jer grehove koje ne ispovedamo već činimo bez ikakve bojazni.
Šta je prava poslušnost, shvatili smo zaista tek onda, kada u odsustvu duhovnika, zamišljajući lik njegov, mislimo da je pred nama i klonimo se svakog razgovora, ili reči, ili jela, ili sna, ili bilo čega drugog što bi mu, po našem mišljenju, moglo biti neprijatno. Jer, nepravi učenici se raduju odsustvu učitelja, a pravi ga smatraju gubitkom.
Zatražih jednom od jednoga od najiskusnijih podvižnika da mi objasni na koji se način u poslušnosti stiče smirenost. (708) A on reče: „Čak kada bi i mrtve vaskrsavao, i dar suza stekao, i oslobođenje od duhovne borbe dostigao, razborit poslušnik sve pripisuje učinku molitve duhovnog oca, te mu je sujetna uobraženost tuđa i daleka. Kako bi se i mogao uobraziti zbog onoga što je, kako i sam misli, učinio uz pomoć drugoga a ne svojim sopstvenim snagama? Bezmolvnik, međutim, nema na raspolaganju takvu smirenu misao. Uobraženost nalazi pred njim opravdanje, ulivajući mu u glavu da je sve ove uspehe postigao svojom sopstvenom zaslugom“.
Kada izbegne dve zablude, onaj koji se nalazi u poslušnosti ostaje večito poslušnim slugom Hristovim.
Demon se trudi da poslušnike ponekad isprlja nečistotama tela i da ih načini hladnim i preko običaja uznemirljivim. Ponekad ih načini nekako suhim i jalovim, nemarnim prema molitvi, sanjivim i natmurenim, kako bi ih naveo da dignu ruke od podviga, jer tobož nikakvu korist nisu videli od poslušnosti, nego čak idu unazad. On im ne dopušta da shvate da promisliteljsko oduzimanje od nas onoga što nam izgleda kao dobro često biva povod za najdublje smirenoumlje. Neki su, često, trpljenjem odbijali pomenutog varalicu. No, ovaj još nije ni prestao da govori, a drugi glasnik ubrzo za tim staje pred nas i pokušava da nas na drugi način prevari. Znao sam poslušnike koji su zahvaljujući brizi duhovnog oca postali puni umilenja, tako mili, uzdržljivi, marljivi, mirni, vatreni. Demoni, međutim pristupiše k njima i posejaše u njihovu dušu misao – kao da su već zreli za bezmolvije i sposobni da u tome podvigu dostignu najviši stupanj savršenstva i bestrašća. I oni se, prelašćeni, otisnuše iz luke na pučinu. I kada ih iznenadi bura, oni se, bez krmanoša, kukavno izložiše bednoj propasti u tome prljavom i slanom moru.
Neophodno je da se more uzburka i da podivlja, da bi ponovo na zemlju bio izbačen sav mulj, travuljina i svaka trulež koju su reke strasti nanele u njega. Pogledajmo dobro: naći ćemo da posle bure nastaje na moru velika tišina.
Ko nekad sluša a nekad ne sluša oca, liči na čoveka koji na svoje oko pristavlja – čas lekovitu mast, čas – negašeni kreč. Jer, jedan je koji zida, a drugi koji ruši; kakva je od toga korist osim samoga rada (Sir.34,23)?
O, poslušni sine Gospodnji, neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove učitelju kao u trećem licu. Jer, bez sramote se od srama ne može osloboditi. Pokaži slobodno svoju ozledu lekaru. Ne stidi se, reci: „Moja je to rana, oče. Moj je to ožiljak. Nije ga niko drugi napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Niko drugi nije kriv – ni čovek, ni duh, ni telo, niti šta drugo – već jedino moj nemar“.
Na ispovesti budi i po spoljašnjem izgledu i u dubini (709) duše kao osuđenik: nikom ponikni i ako je moguće orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove. Demoni često imaju običaj da nam savetuju ili da se uopšte ne ispovedamo, ili da se ispovedamo u trećem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge.
[Tvrdnju] da sve zavisi od navike i za njom se povodi (ukoliko je samo tačna) najpre [možemo primeniti] na vrline, koje Boga imaju za svog velikog saradnika. Ako se od samog početka svom dušom predaš svakovrsnim poniženjima, nećeš se, sine, dugo vremena truditi da u sebi osetiš blaženi mir. Ne ustručavaj se da grehe svoje ispovedaš ocu koji ti pomaže da se spaseš, kao Bogu, sa najdubljom poniznošću. Video sam kako osuđenici držanjem koje izaziva sažaljenje, odrešitim priznanjem i molbom na kolenima ublažavaju strogost sudije, i njegov gnev preobražavaju u milosrđe. I Jovan Preteča je od onih što su mu dolazili tražio da se pre krštenja ispovede (up. Mt.3,6; Mk.1,5) ne stoga što je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, već zato što mu je stalo do njihovog spasenja. Ne treba da nas čudi ako se i posle ispovesti nađemo u borbi: bolje je boriti se s nečistotama nego sa gordošću.
Ne zanosi se i ne povodi se za pričama o ocima bezmolvnicima i otšelnicima, jer ti koračaš u vojsci prvomučenika [4]. Čak i kad padneš, ne beži s poprišta: baš tada nam je lekar najviše i potreban. Onaj koji se i pored pomoći putovođe saplete o kamen, bez njegove pomoći bi se, svakako, ne samo sapleo nego i poginuo.
Kada nas iskušenje savlada, odmah pristupaju demoni. Uhvativši se za to kao za zgodan (u stvari potpuno neprikladan) povod, savetuju nam da se odamo bezmolviju. Cilj je naših neprijatelja da našem padu dodaju još jednu ranu.
Kada se lekar izgovori nesposobnošću da nas izleči, treba otići drugome. Jer, bez lekara se retko ko izlečio. Kome će onda pasti na um da nam protivreči kad tvrdimo da bi brod koji je i sa iskusnim krmanošem pretrpeo brodolom, bez krmanoša u svakom slučaju morao propasti?
Od poslušnosti – smirenje, od smirenja – bestrašće. Ako nas se baš u smirenju našem opomenuo Gospod i izbavio nas od neprijatelja naših (Ps.135,23-24), ništa nas ne sprečava da kažemo da se kroz poslušnost dolazi do bestrašća, u kome smirenje postiže svoju svrhu. Jer, sa smirenjem počinje bestrašće, kao god što sa Mojsijem počinje Zakon. I kćer usavršava majku kao Marija sinagogu [5].
Svaku kaznu od Boga zaslužuju bolesnici koji, pre konačnog isceljenja, ostavljaju prvoga lekara, iako su kod njega bili na lečenju i osetili poboljšanje, te počinju da više cene drugoga. Nemoj bežati iz ruku onoga koji te je priveo Gospodu. Jer, u toku celog života svog, nikoga drugog (712) ne treba toliko da poštuješ kao njega.
Za neiskusnog vojnika nije bezopasno da se odvaja od mase boraca i upušta u pojedinačnu borbu. Nije bez opasnosti ni za monaha da odlazi na podvig bezmolvija pre nego što prođe temeljnu obuku i stekne veliko iskustvo u borbi protiv duševnih strasti. Prvi se izlaže telesnim, a drugi duševnim opasnostima. Bolje su dvojica, kaže Pismo, nego jedan (Ekl.4,9); tj. dobro je za sina da se zajedno sa svojim ocem bori protiv svojih strasti, uz sadejstvo Duha Božanskog. Ko slepcu uskrati vodiča, i stadu pastira, i zalutalome sprovodnika, i detetu oca, i bolesniku lekara, i brodu krmanoša – izlaže ga opasnosti. A ko se bez pomoći upušta u borbu sa zlim dusima, postaje njihova žrtva.
Oni koji prvi put dolaze u lečilište, neka kažu šta ih boli. A oni koji su se posvetili poslušnosti, neka ispolje odgovarajuće smirenje. Pouzdan znak ozdravljenja jeste, kod prvih, stišavanje bolova, a kod drugih, kao ništa drugo – povećanje samoosuđivanja. Neka ti savest bude ogledalo poslušnosti. To će ti biti dovoljno.
Oni koji podvig bezmolvija provode u poslušnosti duhovnom ocu, imaju za protivnike demone, i samo demone. A oni koji se nalaze u zajednici, moraju se boriti ne samo sa demonima nego i sa ljudima. S obzirom na to da su stalno pred učiteljevim očima, prvi brižljivije izvršavaju njegove zapovesti; a drugi, često, u odsustvu učitelja pomalo i narušavaju njegove zapovesti. Međutim, ako su neki od njih marljivi i trudoljubivi, trpljenjem zlostavljanja više nego dovoljno nadoknađuju nedostatak i dobijaju dvostruki venac.
Živeći u bratstvu, obratimo na svoje spasenje svu moguću pažnju. U pristaništu koje je puno brodova može lako doći do sudara, a na prvom mestu onih koje gnev, kao neki crv, potajno nagriza.
Treba nastojati da se u prisustvu duhovnika ponašamo tako kao da ništa ne znamo, i da budemo krajnje ćutljivi. Jer, ćutljiv je čovek sin filosofije, koji na svakom koraku, kud god se okrene, stiče veliko znanje. Video sam poslušnika koji prekida pripovedanje svog duhovnika, te [počeh] da očajavam nad njegovom poslušnošću, gledajući kako od nje postaje nadmen a ne smiren.
S najvećim trezvoumljem i budnošću treba da procenimo kada i kako dužnost da pretpostavimo molitvi. Svakako, čovek se ne može rastrgnuti na sve strane.
Pazi na sebe kada se nalaziš s braćom, i nikako nemoj nastojati da bilo po čemu izgledaš pravedniji od njih. Inače ćeš napraviti dva zla: njih ćeš ozlediti svojom izveštačenom i lažnom revnošću, a samome sebi ćeš na svaki način (713) pružiti povod za gordost.
Imaj revnost u duši svojoj, nikako je ne ispoljavajući telom, niti izgledom, niti rečju, niti kakvim zagonetnim ponašanjem. Pa i to čini tek pošto si prestao da potcenjuješ bližnjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdržljiv, budi u svemu sličan braći svojoj, i ne izdvajaj se ni u čemu svojom uobraženošću.
Video sam neiskusnog učenika kako se pred nekim ljudima hvali vrlinama svoga učitelja. Misleći da tuđom slavom postane i sam slavan, izložio se sramoti kada mu svi rekoše: „Pa, kako da jedno tako plodno drvo ima na sebi jednu tako jalovu granu?!“
Trpeljivima se možemo smatrati ne kada hrabro podnosimo grdnju samo od oca, već kada od svakog čoveka trpimo poniženje i uvredu. Jer, od oca mi sve podnosimo iz poštovanja, i zato što se osećamo njegovim dužnicima.
Žudno ispijaj podsmeh kao vodu života, od svakog čoveka koji hoće da te napoji njime. Jer, on je lek koji čisti od bluda. Tada će se u tvojoj duši roditi sunce duboke čistote, i svetlost Božija neće napuštati tvoje srce.
Ko bi video da se bratstvo smiruje zahvaljujući njemu, neka se ne hvali u svojoj duši, budući da su lopovi svuda oko nas. Ureži duboko u sećanje Onoga koji reče: I vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). Sud o našim delima saznaćemo u času smrti.
Opštežiće je nebo na zemlji. Gospodu služe anđeli. Tako i mi svoje srce treba da nastrojimo. Oni koji se nalaze na ovom nebu pokatkad imaju srce kao od kamena; ponekad ih, opet, teši umilenje, tako da i gordost izbegnu i suzama ublaže svoje muke.
Mala vatra smekša veliku količinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se često nanosi, svu surovost, bezosećajnost i okorelost srca odjedanput omekša, zasladi i sasvim iskoreni.
Video sam jednom dva čoveka gde, sakriveni, motre na muke i osluškuju uzdahe podvižnika. No, jedan je to činio da bi se ugledao na podvižnike, a drugi – da ih u zgodnom trenutku s prekorom obelodani i tako Božijeg delatelja odbije od njegove vrline. Nemoj biti nerazborito ćutljiv i time dovoditi druge u pometnju i ogorčenje. Ne budi ni mlitav u ponašanju i hodu kada ti je naređeno da požuriš. Inače, bićeš gori od ludih i poremećenih. Video sam jedanput duše koje su bolovale od takve mlitavosti po prirodi, a neke namešteno. I začudih se, reče Jov, kako je raznovrsna ljudska pokvarenost (up. Jov 22,5).
Onaj koji živi u zajednici neće moći da ima toliko koristi od pojanja Psalama koliko od molitve: jer, nastane li neka zabuna – gotovo je sa Psalmom.
Neprekidno se bori sa mislima: kad počnu da lutaju priberi ih k sebi. Jer, Bog i ne zahteva od poslušnika potpuno pribranu molitvu. Ne budi stoga neraspoložen kada se osetiš pokradenim, ali se plaši ako večito moraš prizivati um k sebi [6].
(716) Ko je u dubini duše rešio da borbu ne napušta do poslednjeg daha, i da makar po cenu hiljada smrti tela i duše ne uzmakne, neće lako pasti ni u jedno ni u drugo. Jer, dvoumica u srcu i nepoverenje prema određenom mestu podviga uvek dovode do saplitanja i nesreća. Onima koji su skloni da se sele iz jednog manastira u drugi, ni u jednome ne može biti dobro, jer ništa toliko dušu ne čini besplodnom kao nestrpljivost.
Ako si došao nepoznatom lekaru i u nepoznatu bolnicu, budi kao prolaznik, a tajno posmatraj iskustvo svih koji se tamo nalaze. Pa kad osetiš da za tvoje bolesti imaš koristi od ovih majstora i njihovih pomoćnika, a naročito ono što je potrebno za suzbijanje razmetljivosti, ti im već i pristupi i prodaj se za zlato smirenja, na hartiji poslušnosti i zadužnici služenja, te u prisustvu anđela kao svedoka iscepaj pred njima hartiju svoje volje, Jer, ako prelaziš iz manastira u manastir može ti se desiti da ti propadne cena kojom te je Hristos iskupio. Neka ti manastir u koji si stupio bude grobnica pre groba: iz groba niko ne izlazi pre sveopšteg vaskrsenja. Ukoliko su neki i izašli – razmisli: oni su pre toga ipak bili umrli. Pomolimo se Gospodu od sveg srca da se i u to zlo ne uvalimo.
Kada se nemarnijim monasima učini da su dužnosti poslušanja teške, izgovaraju se da je bolje moliti se. Ako su, pak, te dužnosti lakše, beže od molitve kao od vatre.
Događa se da neko prepusti posao kojim je zadužen drugome, koji ga moli, da bi ga umirio. Događa se, pak, da neko ustupi svoju dužnost drugome i iz lenosti, ili, pak, iz slavoljublja, ili iz revnosti.
Ako si obećao da ćeš živeti u izvesnoj obitelji, pa vidiš da nemaš baš nikakva napretka, ne ustručavaj se da je napustiš. Uostalom, iskusni je monah svuda iskusan, i obratno.
Pogrde su u svetu prouzrokovale mnoga razdvajanja i nesuglasice, a ugađanje stomaku je u manastirima uzrok svakog pada i gaženja monaških zaveta. Ako ovu gospodaricu savladaš, svako će ti mesto biti pogodno da postigneš bestrašće. A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bićeš izložen svakovrsnim opasnostima.
Gospod otvara oči poslušnicima da vide vrline učitelja, a zatvara ih za njihove mane. Dobromrzac [tj. đavo] čini suprotno.
Obrazac savršene poslušnosti, dragi prijatelju, neka nam bude živa: ako je i mešamo sa drugim tvarima, ona (717) ostaje uvek čista od bilo kakve nečistote.
Revnosni najviše treba da paze na sebe, da ne bi zbog toga što osuđuju površne bili više od njih osuđeni. Smatram da se Lot upravo time i opravdao, što, živeći među onakvim ljudima, nikoga nikada nije osuđivao.
Uvek, a najviše za vreme pojanja na bogosluženju, treba sačuvati mir i tišinu. Cilj je demona da izazivanjem nereda upropaste molitvu. Onima koji služe priliči da u molitvi umom svojim dosežu nebesa dok telom stoje pred ljudima.
Uvrede, potcenjivanja i slične stvari u duši podvižnika mogu da se uporede sa gorčinom pelena. Pohvale, počasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod sladostrasnih rađaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen čisti u nama svaku nečistoću, a med obično izaziva poremećaj žuči.
Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i zapovedali ponešto što je suprotno našem mišljenju i što se naizgled protivi našem spasenju. Tada se, kao u vatri smirenja, kuša naše povernje u njih. Znak potpunog i pravog poverenja sastoji se u tome da se bez dvoumljenja pokoravamo svojim pretpostavljenim i onda kada vidimo da su njihove naredbe suprotne našim očekivanjima.
Od poslušnosti – smirenje, kao što smo već u prethodnom izlaganju rekli; od smirenja – rasuđivanje, kao što to veliki Kasijan u svojoj knjizi „O rasuđivanju“ tako lepo i uzvišeno uči [7]; od rasuđivanja – prozorljivost, a od njega – predviđanje.
Ko, dakle, neće hteti da krene divnim putem poslušnosti, kad vidi kakvim sve dobrima vodi! O toj velikoj vrlini reče onaj divni psalmopevac: Po svojoj dobroti si pripremio svoje prisustvo u srcu sirotog poslušnika, Bože (Ps.67,11).
Čitavog života se sećaj onog velikog podvižnika, koji od duhovnika u toku celih osamnaest godina nije čuo telesnim ušima „Spasavaj se!“, dok je unutrašnjim sluhom svaki dan slušao od Gospoda – ne „Spasavaj se!“ (što izražava samo želju čije ostvarenje nije izvesno), nego „Spasen si“ (što je određeno i nesumnjivo).
Nisu svesni poslušnici koji, primetivši popustljivost i snishodljivost duhovnika, traže da im odredi dužnosti po njihovim sopstvenim željama. Kada ih dobiju, neka znaju da su se potpuno lišili ispovedničkog venca. Jer, poslušnost je tuđa svakom licemerstvu i ličnim željama.
Ima i takvih koji odbiju da izvrše naredbu koju su primili jer shvataju da njeno izvršenje naredbodavcu u stvari ne bi bilo prijatno. A ima i takvih koji to osete, pa ipak poslušaju bez dvoumljenja. Treba ispitati ko je od njih postupio blagočastivije.
Nemoguća je stvar da se đavo suprotstavlja svojoj sopstvenoj volji. Neka ti kao dokaz posluže oni koji žive (720) nemarno, bez obzira na to što su stalno u jednoj te istoj isposnici ili u jednom te istom opštežiću. Neka ti borba pri prelasku s jednog mesta na drugo bude znak da smo na prvobitnom mestu mogli najbolje ugađati Bogu. Jer, takva je borba znak da smo je sami izazvali.
Ne bih želeo da budem nepravedni skrivač i nečovečni lihvar, ćuteći o onome što nije pravo zadržati za sebe. Slavni Jovan Savait [8] mi je ispričao zanimljive stvari. A da je to bestrasan čovek, čist od svake laži i zlog dela i reči, znaš iz sopstvenog iskustva, prepodobni oče. On mi je ispričao sledeće:
„U mome manastiru u Aziji (jer odande dođe ovaj pravednik) beše neki starac, skroz nemaran i raspusan. Govorim to ne da bih ga osudio, već za ljubav istine. Kako – ne znam, tek on dobi jednoga mlađeg učenika, po imenu Akakija, mladića prostodušne naravi ali obdarena prirodnom pameću. On toliko podnese od ovog starca, da će se to možda mnogima učiniti neverovatno. Starac ga je svakog dana kinjio ne samo vređanjem i pogrdama nego i batinama. Ali, njegovo trpljenje ne beše nerazumno.
Gledajući ga, dakle, kako se svaki dan strašno muči kao da je kupljeni rob, ja sam mu često, kada bismo se sreli, govorio: „Šta je, brate Akakije? Kako je danas?“ A on bi mi na to pokazivao: sad pomodrelo oko, sad modrice po vratu, a ponekad i ozleđenu glavu. Znajući ga kao podvižnika, govorio sam mu: „Odlično! Tako i treba! Trpi, i to će ti koristiti!“ I pošto se namuči kod tog nemilostivog starca oko devet godina, Akakije ode Gospodu. Pet dana nakon što Akakije bi sahranjen u groblju otaca, njegov starac ode jednom od velikih staraca koji tamo žive, i reče: „Oče, brat Akakije umre!“ Kad to ču, taj starac reče: „Veruj mi, starče, sumnjam u to!“ A ovaj mu reče: „Dođi i vidi!“ Tad ti se starac hitro podiže, i stiže na groblje sa učiteljem blaženog borca. I pozvavši kao živoga onoga koji je stvarno i u smrti živ, reče: „Brate Akakije, jesi li umro?!“ A blagorazumni poslušnik, i posle smrti pokazujući primer poslušnosti, odgovori velikome: „Oče, kako bi mogao da umre čovek – trudbenik poslušnosti?“ Tad starac, njegov bivši učitelj, pade na zemlju (721) sa suzama, obuzet strahom, i isprosivši od igumana Lavre keliju blizu groba, prožive ostatak svog života čestito, uvek govoreći ocima: „Izvršio sam ubistvo!““
Meni se čini, oče Jovane, da je onaj starac koji je s mrtvacem razgovarao bio sam veliki Jovan Savait. Jer, njegova blažena duša mi je još nešto ispričala kao o nekome drugom licu – premda je to bio on sam, kako sam posle mogao tačno doznati.
„U istome azijskom manastiru, – priča on, – neki drugi čovek postade učenik jednog krotkog, blagog i tihog monaha. Videći da ga starac poštuje i ne dira, pravilno zaključi da može pretrpeti štetu, kao i mnogi drugi, te ga zamoli da ga otpusti. Starac imađaše i drugog učenika pa mu to ne pade odveć teško. Otišavši od njega, uz pomoć njegove preporuke, smesti se u jednom od opštežića što se nalaze u Pontu. Prve noći po stupanju u opštežiće, on vide u snu kako neki traže od njega da položi račun, te kao da, posle tog užasnog mučenja, ostade dužan sto funti zlata. Probudivši se, on razmisli o snu i reče: „Kukavni Antioše (to mu beše ime), zaista si još mnogo dužan!““
„Ostadoh u tom opštežiću, – pričao je dalje Antioh, – tri godine u bespogovornoj poslušnosti, ponižavan i ugnjetavan od svih kao tuđinac. Jer, tamo nisu ni imali nekoga drugog monaha stranca. I vidim opet u snu jednoga kako mi daje priznanicu o isplati deset funti moga duga. Probudivši se, razumedoh viđenje, i rekoh: „Tek deset! Pa, koliko će mi biti potrebno da isplatim sve?!“ Tada rekoh u sebi: „Siroti Antioše, potreban je još veći trud i još dublje poniženje!“… Od tada započeh da se pravim sulud, premda nisam sasvim zanemario svoje dužnosti. Kada me nemilostivi oci videše u takvom stanju, ali ipak usrdna na poslu, nalagahu na mene sve teške manastirske poslove. Pošto sam u takvom podvigu proveo trinaest godina, videh kako mi opet dođoše oni što su mi se ranije javljali, te mi pismeno potvrdiše da sam u potpunosti isplatio svoj dug. Kada bi me, dakle, u bilo čemu zlostavljali oci tog manastira, sećao bih se svog duga i hrabro podnosio sve“.
To mi je svemudri Jovan, oče Jovane, ispričao u trećem licu. Zato i sebe nazva Antiohom. A u stvari, on beše taj podvižnik koji trpljenjem iscepa spisak svojih dugova.
No, da čujemo kako je mudar postao prepodobni [tj. Jovan Savait] zahvaljajući svojoj krajnjoj poslušnosti.
Dok se nalazio u manastiru Svetog Save, dođoše tri mlada monaha sa željom da mu budu učenici. Primivši ih, on (724) ih odmah ugosti, starajući se iz sveg srca da se odmore od naporna puta. Posle tri dana, starac im reče: „Braćo, ja sam po prirodi bludnik, i ne mogu da primim nijednoga od vas“. A oni se ne sablazniše, jer im je bilo poznato starčevo podvižništvo. Kada ga, pak, nikakvim, molbama ne mogadoše ubediti, baciše mu se pred noge i zamoliše da im bar da pravilo kako i gde treba da žive. Starac pristade. Videvši da će njegovu pouku primiti smireno i poslušno, on jednome reče: „Gospod hoće, sine, da živiš povučeno sa duhovnim ocem u podvigu poslušnosti“. A drugome reče: „Idi, prodaj želje svoje i daj ih Bogu, pa uzmi krst svoj i trpi u manastiru zajedno sa braćom: svakako ćeš imati blago na nebesima“. A onda reče i trećem: „Sa svakim dahom svojim sećaj se reči Hristove: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22). Idi, i ako je moguće pronađi za sebe po prirodi što surovijeg i strožeg čoveka. Ostani nepokolebljiv i pij svaki dan ismevanje i porugu kao med i mleko“. A brat reče velikome Jovanu: „A šta da radim, oče, ako on živi nemarno?“ A starac će na to: „Kada bi ga video čak i da bludniči, nemoj ga napustiti, već reci sebi: „Druže, radi čega si ovde?“ Tada ćeš videti kako iz tebe iščezava nadutost i kako se plamen pohote gasi“.
Svi mi koji želimo da steknemo strah Božiji, treba da se svim silama borimo kako ne bismo u ovoj školi vrline postali rđavi i zli ljudi, puni lukavstva i zlobe, prepredenosti i gneva. To se dešava, a nije ni čudo: sve dok je čovek prost, na primer lađar ili zemljoradnik, neprijatelji cara se toliko i ne spremaju za borbu protiv njega; a kada ga vide da je uzeo carski steg i štit, bodež, i mač, i luk, i da je navukao vojničku uniformu [9], i oni zaškrguću na njega zubima, i svim sredstvima pokušavaju da ga unište. Ne dremajmo, stoga! Video sam bezazlenu i najbolju decu koja su došla u školu da se nauče mudrosti, da budu vaspitana i uopšte da vide neku korist od škole. I ničemu se tamo nisu naučili osim lukavstvu i zlu, zahvaljujući druženju sa ostalima. Ko ima pameti, razumeće!
Nemoguće je da oni koji priželjno uče neku veštinu ne napreduju svakog dana [pomalo]. Međutim, jedni prepoznaju napredovanje, a drugi ga, po promislu Božijem, nisu svesni. Dobar bankar svake večeri neizostavno pravi obračun dnevne zarade ili gubitka. Ipak, on ne može imati jasnu sliku o kretanju svog novca ako na naročitu pločicu svakog časa ne ubeležava određene podatke. Svakočasovno polaganje računa omogućava da se sastavi svakodnevni obračun.
Nerazborit monah se, kad ga grde i osuđuju, oseća uvređen i pokušava da odgovara, ili, pak, odmah metaniše (725) pred onim što ga grdi, i to ne iz smirenja, nego u želji da prekrati grdnju. A ti, pak, ćuti kada te tuku, i primaj bol kao najbolje sredstvo da ti duša postane svetla i čista. Tak kada lekar prestane da te grdi ti zatraži oproštaj. Jer, on, možda, u ljutini ne bi ni primio tvoje kajanje.
Mi koji živimo u manastirima, treba da se u svakom trenutku borimo protiv svih strasti, ali naročito protiv dve: protiv oblapornosti i protiv gnevljivosti. Jer, gde je veliki broj braće, uvek ima dosta povoda za izbijanje tih strasti.
Kod poslušnika đavo izaziva želju da steknu vrline koje ne mogu dostići, kao što i onima koji žive u bezmolviju savetuju da teže za onim što nije za njih. Zaviri u dušu neiskusnih poslušnika, pa ćeš naći pogrešnu misao: čežnju za bezmolvijem, za krajnjim postom i sabranom molitvom, za potpunim odsustvom taštine, za nezaboravljivim sećanjem na smrt i neprestanim umilenjem, za savršenom bezgnevljivošću, za dubokim ćutanjem, za natprirodnom čistotom. Pošto im te vrline po promislu Božijem nisu date u početku njihova podviga, oni nepromišljeno preskaču neophodne stupnjeve podviga, prevareni od strane đavola, koji ih podstrekava da ih traže pre vremena, te da ne izdrže i ne dobiju ih ni onda kada bi inače bio pogodan trenutak. Pred bezmolvnicima, međutim, taj obmanjivač hvali gostoljublje poslušnika, njihovo služenje, bratoljublje, zajednički život, negovanje bolesnika. I njih, kao i prve, ta varalica hoće da načini nepostojanima.
Retki su oni koji žive istinsko bezmolvije. To mogu samo oni kojima Bog pomaže u borbi i koji su primili božansku utehu. Jer, samo ta uteha može da im olakša muke.
Prema svojstvima naših strasti treba da procenimo kome bi obliku poslušnosti trebalo da se posvetimo, te da izaberemo odgovarajući način. Ako vidiš da si neuzdržljiv i veoma sklon pohoti, neka ti učitelj bude podvižnik, neumoljiv po pitanju hrane, a ne čudotvorac, niti neko ko je spreman da svakog primi i ugosti. Ako si ohol, neka ti duhovni otac bude surov i nepopustljiv podvižnik, a ne krotak i čovekoljubiv. Ne treba da tražimo proroke niti prozorljivce, već pre svega sasvim smirenoumne podvižnike, čiji bi način i mesto podviga odgovarali našoj bolesti.
Neka ti za poslušnost, po ugledu na gore spomenutog pravednika Avakira, posluži i ovaj dobri običaj: večito misli da te duhovnik kuša. U tom slučaju, nikada nećeš pogrešiti. Kada i pored neprestanog zlostavljanja od strane svog duhovnog oca osetiš da su tvoje poverenje i ljubav prema njemu sve veći, znaj da se Duh Sveti nevidljivo uselio u tvoju dušu, i sila Višnjega te osenila! Ipak, ne hvali se niti se raduj kad hrabro podnosiš grdnju i poniženje. Naprotiv, plači zbog toga što si uopšte uradio nešto što zaslužuje prekor, i što si dušu svog oca uzrujao protiv sebe. Nemoj se (728) čuditi kada ti kažem (jer se Mojsije slaže sa mnom [10] ): bolje je ogrešiti se o Boga, nego o svog duhovnog oca! Jer, kada Boga naljutimo, naš vođa ga može pomiriti s nama. No, kada svog duhovnog oca ogorčimo protiv nas, nemamo više nikoga ko bi se za nas pred Bogom zauzeo. Mislim, uostalom, da oba greha u krajnjoj liniji imaju istu težinu.
Razmislimo, prosudimo i pazimo: kada smo dužni da zahvalno i ćutke trpimo ukor pastira, a kada da se objašnjavamo s njim. Meni se čini da treba ćutati u svim onim slučajevima kada se grdnja odnosi na nas, budući da se radi o trenutku za nagradu. A kada se ona odnosi na drugo lice, mi treba da se branimo, radi sveze ljubavi i nepomućenog mira.
Oni koji su otpali od poslušnosti mogu da te obaveste o tome kakva je korist od nje: tek tada su upravo i saznali na kakvom su nebu stajali.
Onaj koji stremi bestrašću i Bogu, smatra potpuno izgubljenim svaki onaj dan u koji ga niko ne bi grdio.
Kao što drveće koje trese vetar pušta svoj koren duboko u zemlju, tako i oni koji se nalaze u poslušnosti stiču jaku i nepokolebljivu dušu.
Ko god je, živeći u bezmolviju, osetio svoju nemoć, pa, došavši u manastir, prodao sebe na poslušnost, progledao je za Hrista bez muke, mada je bio slep.
Drž’te se, drž’te se, i opet kažem: drž’te se, trkači, braćo podvižnici, slušajući onoga premudrog čoveka koji o vama govori: Kao zlato u topionici – ili bolje, u opštežiću – isprobao ih je Gospod, i kao žrtvu paljenicu ih je primio u nedra svoja (Prem.Sol.3,6). [Njemu slava i vlast večna sa bespočetnim Ocem i Duhom Svetim i obožavanim. Amin.]

Stepen po redu jednak broju jevanđelista. Drži se, podvižniče i trči bez straha! Jednom je Jovan stigao pre Petra (up. Jn. 20,4), a ovde je poslušnost stavljena ispred pokajanja. Apostol koji prvi stiže do groba Hristova predstavlja poslušnost, a drugi – pokajanje.


NAPOMENE:

  1. Poslušnost bez koje niko neće videti Gospoda: Treba ispitati, kaže Ilija Kritski, kako to da bez poslušnosti niko neće videti Boga. Šta? Zar Marija Egipćanka, i neki drugi koji nikome nisu bili potčinjeni, neće videti Gospoda? Mislimo da Lestvičnik ne govori samo o telesnoj poslušnosti, nego i o poslušnosti duhovnoj. Jer, nećemo naći nijednoga svetog koji nije pokorio telo duhu. Iz toga jasno proizlazi da Gospoda neće videti niko ko uz telesnu poslušnost ne sprovodi i ovu poslušnost (tela duhu). Mnogi koji se pokoravaju svojim telesnim očevima žive kao robovi slasti, pa im takva poslušnost ništa ne koristi (Shol. 14, col.732 D).
  2. To je verovatno jedan manastir u Tivaidi, blizu Aleksandrije (tačnije rečeno, u predgrađu Aleksandrije zvanom Kanop, danas Abukir). Na osnovu podataka iz Lestvice moglo bi se zaključiti da je taj manastir imao pod sobom još dve obitelji: lavru, uređenu za bezmolvnike, i manastir pokajnika, koji se u Lestvici naziva Tamnica. U Kanopu je stvarno postojao manastir, koji spominje i blaženi Jeronim u svome predgovoru Pravilima svetog Pahomija Velikog, i koji se prema tim podacima nazivao Metanija (Pokajanje) (up. Tganzl. lat. Reg. Scti Rashomii, Rgaef., 1, MRL. 23,65). Ukoliko je Tamnica (Filaki) zaista taj manastir u Kanopu, o kome je blaženi Jeronim slušao od jednog svetog prezvitera iz Aleksandrije, Siluana, onda je ona vrlo starog datuma. To znači da je ta neobična obitelj postojala bar dve stotine godina pre no što ju je Lestvičnik posetio.
  3. Trpeći sačekah Gospoda i obrati pažnju na mene i usliši molitvu moju (Ps.39,1).
  4. U vojsci prvomučenika: Matija Rader shvata tu reč kao nadimak prvog hrišćanskog mučenika, svetog arhiđakona Stefana (up. sol. 710 S: in Stephani protomartyris exercitu meres). Isto tako i pomenuti ruski prevod (str. 63, t. 68). U italijanskom salezijanskom izdanju, izraz je shvaćen kao da se odnosi na samoga Hrista: Stupaj napred kao i učenici Hristovi, koji nisu bili usamljenici, već življahu u zajednici (I, 165, nota 3).
  5. Kao Marija sinagogu: uz ono što je rečeno u so1. 700, to je sve što Lestvičnik kaže o Presvetoj Bogorodici. Ovde se misli na Vavedenje, tj. unošenje male Djeve Marije u jevrejski hram.
  6. Ako večito moraš prizivati um k sebi: verovatno je smisao ovaj: nemoj se plašiti ni podavati očajanju ako ti misli odlutaju pa se opet vrate; brini se tek ako ti je um stalno odsutan, i to po sopstvenom interesovanju za zemaljske stvari.
  7. Veliki Kasijan: to je sveti Jovan Kasijan (+ oko 435), znameniti podvižnik i hrišćanski pisac. Ne zna se odakle je ni kada se rodio, ali je poznato da je živeo asketski u jednom manastiru kraj Vitlejema (Palestina). Obilazio je egipatske manastire, a u Carigradu ga sveti Jovan Zlatousti rukopolaže za đakona. Posle smrti Zlatoustog odlazi na Zapad, i nastanjuje se u južnoj Galiji, gde osniva dva manastira (okolina Masilije = Marselja). Pisao je dogmatska i asketska dela, među kojima i Collationes Patrum in Scythica eremo. U tome spisu on veli da se istinsko rasuđivanje stiče samo istinskim smirenjem, a prvi njegov znak jeste potpuno ispovedanje duhovniku, dakle i ispovedanje pomisli (up. Soll. II, 12, Migne, R. L., 49,542 AV).
  8. Slavni Jovan Savait: Poznati svetitelj, rođen 454. god. u Nikopolju Jermenskom, u porodici jednog vojvode, Hrišćanina. U osamnaestoj godini postaje monah, ubrzo zatim i iguman jednoga malog bratstva, a u dvadeset osmoj godini života hirotonisan je za episkopa Kolonije, maloga grada u vizantijskoj Jermeniji. Na katedri ostaje punih deset godina, ali ga teško stanje u Crkvi pobudi da napusti Koloniju i ode u Jerusalim, inkognito, kao prosjak. Konačno se smesti u lavru prepodobnog Save Osvećenog, koji je tada još bio živ. Vršio je poslušno sve manastirske poslove, a kada otkriju ko je, povuče se u keliju, te ostatak života provede u potpunom bezmolviju, zbog čega se još zove i sveti Jovan Ćutljivi. Umro je 558. godine (up. Žitije 3. decembra).
  9. Ilija Kritski daje alegorijsko tumačenje ovih predmeta. Carski steg je simvol krštenja ili pokajanja, koje isprljanoga čoveka čini ponovo čistim; štit – bekstvo od sveta praćeno bespristrašćem; bodež – poverenje u pastira; mač – odricanje od želja; luk – molitva, kojom se demoni obaraju; vojnička uniforma – ogrtač vrlina (Shol. 93, sol. 760).
  10. Svakako misli na bunu Korejevu protiv Mojsija (up. Broj.16). Bog kažnjava u stvari strože za greh prema Mojsiju, nego za greh prema sebi (up. Izl.32).
Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Pingback: Lepota – dar od Boga i plod podviga – Podvižnička slova

  2. Pingback: Sveti Jovan Lestvičnik: O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Trpljenje i poslušanje svetih monaha (Sinajski čaj) – Podvižnička slova

  4. Olivera

    Predivno štivo!

  5. Boris Banovic

    Hvala Bogu i vama na ovom sajtu!

  6. Da se čovek zaplače od ovolikog smirenja.
    Slava Bogu dragom a i vama što nam ovo omogućiste.

  7. Predivno…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *