NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » LESTVICA

LESTVICA

Sveti Jovan Lestvičnik
LESTVICA

Pouka XXVI

O RASUĐIVANJU

a) O pomislima, strastima i vrlinama

(1013) Rasuđivanje kod početnika predstavlja tačno poznavanje samoga sebe. Kod onih što su dospeli do sredine, rasuđivanje je duhovno čulo kojim se nepogrešivo razlikuje pravo dobro od prirodnog dobra i od onog što je dobru suprotno. Kod savršenih, rasuđivanje je znanje, koje u njih dolazi putem božanskog ozarenja i koje je sposobno da svojim svetilnikom osvetli i ono što je u dušama drugih ljudi tamno. Uopšte, smatra se da je rasuđivanje tačno shvatanje Božanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima čista srca, čista tela i čistih usana.
Ko je pobožno svrgnuo prve tri strasti, svrgnuo je ujedno i ostalih pet [1], a ko i ne haje za njih, nijednu drugu strast neće pobediti.
Rasuđivanje je neuprljana savest i čisto osećanje.
Niko ne sme da u neznanju svome padne u nevericu, kada u monaškom životu vidi ili čuje za nešto natprirodno. Jer, tamo gde se javlja Bog, koji je iznad prirode, dešavaju se i mnoge natprirodne stvari.
Sve demonske borbe u nama nastaju na osnovu tri glavna uzroka: bilo iz našeg nehata, ili iz naše gordosti, ili iz zavisti demona. Bedan je prvi; svebedan drugi; a treći – tri puta blažen! U svim slučajevima treba da se rukovodimo svojom savešću po Bogu, da bismo, doznavši odakle vetar duva, na odgovarajući način i jedra razvili.
U svim našim podvizima po Bogu, demoni nam kopaju tri jame: prvo, bore se da spreče izvršenje našeg dobrog dela; drugo, kad pri prvom pokušaju pretrpe poraz, staraju se da bar ono što se čini ne bude učinjeno po Bogu; pa kada, lopovi, i tu promaše, tiho nam se prikradu i hvale nas u duši našoj kao ljude koji u svemu žive po Božijoj volji. Prvome je neprijatelj briga i razmišljanje o smrti; drugome – poslušnost i samonipodaštavanje; trećem – neprestano prekorevanje samoga sebe.
To je trud pred nama, dok ne uđe u svetilište naše (Ps.72, 15-16) oganj Božiji: tada već neće biti u nama nasilja ukorenjenih navika. Jer Bog naš je oganj koji spaljuje (Pon.Zak.4,24; Jev.12, 29) svaku raspaljenost i pohotu, svaku lošu naviku i okorelost, bez obzira da li se radi o nečem unutrašnjem ili spoljašnjem, vidljivom ili nevidljivom.
Demoni, opet, čine suprotno onome što smo sad rekli. Kad oni pobede dušu, i svetlost uma pomrače, u nama, jadnima, nema više ni trezvoumlja, ni rasuđivanja, ni saznanja, ni obzira, već samo ostaje tupost, neosetljivost, nerasudljivost, zaslepljenost.
Sve što smo rekli vrlo dobro znaju oni koji su se otreznili od bluda, ili oni koji su se umerili u svojoj (1016) prevelikoj slobodi, ili pak ljudi koji su od bestidnih postali stidljivi. Oni dobro znaju kako su se posle sticanja trezvoumlja i izbavljenja od duhovnog slepila (bolje reći, od osakaćenja uma), stideli samih sebe pred sobom zbog onoga što su pre toga govorili i činili, živeći u slepilu.
Lopovi se neće usuditi da kradu, niti će se odvažiti na ubistvo, niti će pogubiti dušu našu, pre no što u njoj padne mrak. Krađa je neosetno zarobljavanje duše. Ubistvo duše jeste usmrćenje slovesnog uma palog u nepristojna dela. Pogubljenje duše jeste očajanje posle izvršenog bezakonja.
Kada se radi o izvršenju jevanđelskih zapovesti, niko ne treba da se izvinjava svojom nesposobnošću. Ima duša koje su učinile i više od onoga što traži zapovest. Neka te u to uveri onaj koji je zavoleo bližnjeg više od samoga sebe i za njega dao dušu, premda i nije dobio naredbu od Gospoda [2]. Neka se ohrabre strasnici koji su stekli smirenje. Jer, ako su i u svaku klopku upali i u sve mreže se zaplitali, i svaku bolest odbolovali, po svome ozdravljenju su za sve ljude postali: zvezde, lekari, svetila, krmanoši, učeći ljude svojstvima i izgledu svake bolesti, i spasavajući svojim iskustvom one koji se nalaze pred padom.
Ako ima nekih koje tiranišu ranije stečene navike, a sposobni su da uče druge makar i prostom rečju – neka uče. Možda će se jednom makar i svojih reči zastideti, i početi da ih sprovode u delo. (Samo da uz to nemaju i neki položaj vlasti). I zbiće se na njima ono što sam već jednom prilikom video da se dešava nekim ljudima koji se valjaju po blatu: onako iskaljani, oni su prolaznicima, radi njihovog spasa, objašnjavali kako su upali u glib, upozoravajući ih da i oni ne krenu istim putem. Radi spasenja drugih, Svemoćni je i njih izbavio od blata grehova. Ukoliko se, pak, oni koji pate od strasti hotimično predaju uživanjima, onda neka ćutanjem pokažu svoju mudrost. Radi njih, naime, poče Isus i tvoriti i učiti (Dap.1,1).
Burno, zaista burno more prelazimo, o, moji smireni monasi, prepuno mnogih vetrova i stena, virova i pirata, vrtloga i ponora, čudovišta i valova. Pod stenom u duši treba podrazumevati divlji i nagli gnev; vir je beznadežnost koja obuzima um i vuče ga u dubinu očajanja; ponor je neznanje, u kome se zlo uzima za dobro; čudovište je ovo dosadno i divlje telo; pirati – najopasniji službenici slavoljublja [3], koji pljačkaju naše blago i trud vrlina; val je naduven i pretovaren trbuh, koji nas svojom (1017) požudom predaje onoj nemani; a vrtlog je gordost, svrgnuta s neba, koja nas do neba uznosi i do pakla obara.
Oni koji izučavaju nauke znaju kakvo učenje odgovara početnicima, kakvo srednjima, a kakvo samim učiteljima. Obratimo svu svoju pažnju i [utvrdimo] nismo li još u redu početnika, iako već dugo vremena učimo. Svi smatraju da je sramota videti starca da ide u osnovnu školu.

Najbolja azbuka [4] za sve je sledeća:
poslušnost
post
kostret
pepeo
suze
ispovedanje
ćutanje
smirenje
bdenje
hrabrost
mraz
rad
muka
poniženja
skrušenost
nepamćenje zla
bratoljublje
blagost
prosta i neljubopitljiva vera
nemarenje za svet
nemrzeća mržnja prema roditeljima
bespristrašće
prostodušnost sa bezazlenošću
dobrovoljna skromnost

Domet i plod naprednih:
odsustvo taštine
bezgnevlje
nada
bezmolvije
rasuđivanje
trajno sećanje na Božiji Sud
milosrđe
gostoljublje
umereno poučavanje
bestrasna molitva
nesrebroljublje

Krajnja granica, pravilo i zakon za duhove i tela, koji još u ploti dostižu savršenstvo:
nezarobljeno srce
savršena ljubav
izvor smirenoumlja
ushićenje uma
useljenje Hrista
neukradljivost svetlosti i molitve
izobilje ozarenja Božijeg
čežnja za smrću
mržnja prema životu
bežanje od tela
zastupnik sveta
prinuditelj Boga
saslužitelj anđela
bezdan znanja
dom tajni
čuvar neizrecivih otkrivenja
spasilac ljudi
bog demona
gospodar strasti
vladar tela
upravitelj prirode
tuđin grehu
dom bestrašća
podražavalac Gospoda uz pomoć samog Gospoda.

Kad telo boluje, potrebno nam je veliko trezvoumlje. Ugledavši nas kako ležimo na zemlji, nesposobni da se odupremo telesnim podvigom, demoni pokušavaju da nas upravo tada napadnu s naročitom žestinom. Na one koji žive u svetu, za vreme bolesti napada demon gneva, a ponekad i demon hule. One koji žive van sveta, ukoliko imaju svega dovoljno, u to vreme muče demoni stomakougađanja i bluda. A ako žive na mestima neudobnim i podvižničkim, na njih juriša demon uninija i nezahvalnosti.
Primetio sam da kurjak bluda povećava muke bolesnim ljudima, proizvodeći i u samim bolovima pohotljive osećaje i istečenja. Beše užasno videti kako se telo usred žestokih bolova nadražuje i besni. Onda sam se okrenuo na drugu stranu, i video ljude koji leže bolesni, i koje u samoj bolesničkoj postelji teši božansko dejstvo i umilenje. Tom utehom oni su i bolove stišavali. I bili su tako raspoloženi, da uopšte nisu više ni želeli da se izleče od svoje bolesti. Potom se osvrnuh, i videh teške paćenike, koji su se bolešću, kao nekom epitimijom, izbavili od (1020) duševne strasti. I proslavih Onoga koji blatom čisti od blata.
Sav duhovan po svojoj suštini, um poseduje i osobito duhovno čulo. Takva priroda ljudskog uma svakog čoveka nagoni da traga za tim čulom u sebi, bez obzira da li ga već ima ili ne. Jer, kada se to duhovno čulo pokaže u nama, prestaje uobičajeno dejstvo telesnih čula. I to je upravo ono što jedan mudrac, poznavajući stvar, reče: „I naći ćeš božansko čulo“ [5].
U pogledu delatnosti i reči, misli i doživljaja duše, monaški život treba da teče u osećanju srca. Inače, on nije monaški, da i ne govorim – anđelski!
Drugo je promisao Božiji, a drugo – pomoć, drugo – zaštita, a drugo – milost Božija, i drugo – uteha. Promisao se odnosi na svu prirodu; pomoć se daje vernima, i samo njima; zaštita se pruža takođe vernima, ali onima koji su pravi vernici; milost Božija ukazuje se samo onima koji mu služe, a uteha – onima koji ga vole.
Ono što je za jednoga lek, za drugoga je otrov. A ponekad jedna ista stvar jednom te istom čoveku, kada se daje u prikladno vreme, služi kao lek, a kada se daje u neodgovarajuće vreme, deluje kao otrov. Video sam jednog neveštog lekara, koji je ponizio jednog slabog bolesnika, i time mu ništa drugo nije učinio osim što ga je bacio u očajanje. A videh i jednog darovitog lekara, koji je posredstvom poniženja izvršio operaciju nadmenog srca i iz njega izvukao sav gnoj. Video sam jednog istog bolesnika, kako jednom prilikom radi očišćenja nečistote pije lek poslušnosti, kreće se, hoda, ne spava; a drugom prilikom, imajući bolesno oka duše, prebiva nepokretan, u bezmolviju i ćutanju. Ko ima uši da čuje, neka čuje!
Izvesni ljudi, ne znam zbog čega (jer nisam naučio da radoznalo istražujem svojom glavom ono što je Božiji dar), jesu tako reći po prirodi skloni uzdržanju, ili bezmolviju, ili čistoti, ili skromnosti, ili krotosti ili umilenju. A kod drugih ljudi se skoro sama priroda protivi ovim vrlinama, te silom primoravaju sebe da ih čine. Iako s vremena na vreme dožive poraz, ja ih, kao ljude koji svoju sopstvenu prirodu prisiljavaju na dobro, ipak više pohvaljujem nego prve.
Ne hvali se mnogo, čoveče, bogatstvom koje si bez muke stekao. Predvidevši tvoju veliku štetu, tvoju nemoć i tvoju propast, Darodavac je hteo da te svojim darovima, koje nisi zaslužio, nekako spase.
Pouke i navike, i čitavo vaspitanje koje smo dobili u detinjstvu, kad odrastemo mogu da nam pomažu ili da nas, pak, ometaju u postizanju vrlina u monaškom životu.
Monasima su svetlost anđeli, a svetlost svima ljudima – monaški život. Zbog toga, neka se monasi podvizavaju da u svemu pružaju dobar primer, ne dajući ni najmanje povoda za sablazan (up. 2.Kor.6,3), kako u onome što rade, tako i (1021) u onome što govore. Jer, ako svetlost postane tama, koliko će tek biti mračna tama koja već jeste mrak, tj. oni koji žive u svetu (up. Mt.5,14-16; 6,22-23)?!
Ako me, dakle, već slušate, onda, vi koji hoćete da slušate, znajte: bolje je za nas da ne otežavamo život samima sebi, da ne rastržemo svoju jadnu dušu boreći se s hiljadama hiljada i s milionima miliona neprijatelja, jer nećemo stići ni da upoznamo, niti uopšte da primetimo sva lukavstva njihova.
Uz pomoć Svete Trojice, naoružajmo se za borbu protiv tri strasti – trima vrlinama [6]. Inače ćemo navući na sebe velike muke.
Stvarno, ako i u nama bude Onaj koji pretvara more u kopno, bez sumnje će i naš Izrailj, tj. um koji gleda Boga, preći bez bure more strasti i videti Misirce gde se dave u vodi suza. Ne bude li On sa nama, ko će izdržati bes valova strasti u telu ovome?!
Ako Bog vaskrsne u nama kroz dela naša, iščeznuće neprijatelji Njegovi. Ako se, pak, kroz sagledavanje približimo Njemu, pobeći će oni koji ga mrze, od lica Njegova (Ps.67,2) i od nas.
Postarajmo se da učinimo božanske stvari više svojim sopstvenim znojem nego golim rečima. U času smrti dužni smo pokazati dela, a ne reči.
Čuvši da na nekom mestu postoji zakopano blago, ljudi [se trude] da ga nađu. Ono što u tome traženju nađu oni s mukom čuvaju. Oni, pak, koji su se bez muke obogatili, lako rasipaju svoje bogatstvo.
Teško je pobediti svoje rđave navike bez velikog napora. Oni, pak, koji tim navikama ne prestaju dodavati nove – ili su pali u očajanje nad sobom, ili nikakvu korist nisu imali od svog monaškog života. Uostalom, znam da Bog sve može, jer Njemu ništa nije nemoguće (up. Jov 42,2).
Neki su mi postavili teško pitanje, koje prevazilazi umne sposobnosti svih ljudi sa razumom poput moga, i koje ne nađoh ni u jednoj knjizi koja je došla do mene: „Koje je, upravo, potomstvo osam strasti?“, ili: „Koja od tri glavne strasti rađa koju od ostalih pet?“ A ja priznadoh svoje neznanje u vezi sa tim izvanrednim pitanjem, te od sveprepodobnih otaca dobih ovakav odgovor: „Majka bluda je stomakougađanje, uninija – slavoljublje, a tuga, kao i gnev, jeste porod sve tri strasti. Majka gordosti je slavoljublje“.
Pošto mi ti čuveni oci pružiše objašnjenje, ja ih stadoh moliti da me nauče koji gresi proizlaze od osam glavnih strasti, i koji je greh plod koje strasti. Na to bestrasni oci odgovoriše ljubazno da među strastima nema ni reda ni smisla – sve je tu nered i zbrka. Potvrđujući svoju misao uverljivim dokazima, blaženi oci govorahu navodeći mnoge i verodostojne primere, od kojih neke stavljamo u ovu pouku, da bismo pomoću njih i ostalo učinili jasnijim.
Na primer: neumesni smeh rađa se ponekad od demona (1024) bluda, ponekad od demona taštine – kad čovek samoga sebe u sebi nečasno hvali, a ponekad i od uživanja u jelu. Dugo spavanje proizlazi ponekad od presićenosti, ponekad od posta – kada se posnici ponose svojim postom, a ponekad od uninija, ili čak i od prirode. Mnogogovorljivost proizlazi ponekad od ugađanja stomaku, a ponekad od taštine. Uninije proizlazi ponekad od presitosti, a ponekad od nedostatka straha Božijeg. Hula je upravo plod gordosti, a često dolazi i kao posledica toga što smo bližnjega osuđivali za isti greh, ili usled preterane zavisti demona? Okorelost srca dolazi od sitosti, od neosetljivosti, od pristrašća. To pristrašće dolazi, opet, ili od bluda, ili od srebroljublja, od ugađanja stomaku ili od taštine, ili od mnogih drugih strasti. Zloba proističe iz uobraženosti i gneva. Licemerstvo – od samozadovoljstva i svojeglavosti. Prirodno, vrline koje su suprotne ovim strastima rađaju se od suprotnih roditelja.
I da ne bih mnogo govorio (jer mi ne bi ostalo dosta vremena kada bih hteo podrobno ispitati svaku pojedinačno), reći ću samo da sve gore spomenute strasti uklanja smirenoumlje. Oni koji su tu vrlinu stekli, pobedili su sve strasti.
Roditelji svakoga zla su čulno uživanje i lukavstvo. Čovek koji je obuzet ovim strastima, neće videti Gospoda. Udaljenje od prvog, bez udaljenja od drugog, međutim, ne donosi nam nikakvu korist.
Strah od vlasti i od zverinja neka nam posluži kao primer straha Gospodnjeg. I neka ti telesna ljubav bude slika žudnje za Bogom. Ništa ne smeta da izvesne osobine vrlina uporedimo sa onim što je njima suprotno.
Strašno se iskvarilo naše pokoljenje: sve je puno gordosti i licemerstva. Telesne podvige, po ugledu na drevne oce naše, možda je još i moguće kod nas sresti, ali se blagodatnih darova njihovih naše pokolenje ne udostojava, iako ljudskoj prirodi, čini mi se, nikada nisu bili toliko potrebni kao sada. Pravedno smo i kažnjeni: Bog se ne pokazuje u podvizima, već u prostodušnosti i smirenju. Pa iako se sila Gospodnja u nemoći pokazuje (up. 2.Kor.12,9), ipak Gospod neće stati na put smirenoumnome podvižniku.
Kad vidimo nekoga od naših podvižnika gde pati od neke telesne bolesti, ne bi trebalo da sa zlobom pitamo za uzrok njegove boljke. Bolje bi bilo da ga primimo sa prostodušnom i iskrenom ljubavlju, kao da je deo našega tela, i kao vojnika ranjenog u borbi. Ima bolesti koje se dobijaju radi očišćenja od grehova, a ima i takvih koje treba da slomiju naš ponos. Kad vidi da je neko veoma len prema podvigu, naš dobri, svedobri Vladika i Gospod njegovo telo smiruje bolešću kao najpogodnijim podvigom, a ponekad i dušu očišćuje od rđavih pomisli i strasti.
(1025) Svako vidljivo ili nevidljivo zlo koje nam se dogodi, može se primiti ili onako kako treba, tj. mirno, ili sa uzbuđenjem, ili pomalo ovako i pomalo onako. Video sam, na primer, tri kažnjena monaha: jedan je negodovao, drugi je ostao miran, a treći je primio kaznu s velikom radošću. Gledao sam kako zemljoradnici bacaju isto seme, ali svaki sa svojim posebnim ciljem: jedan, da otplati svoj dug, a drugi, da napuni svoju kesu; jedan, da poklonima ukaže počast gospodaru, a drugi, da za svoj dobar rad dobije pohvalu od onih što prolaze putem života; jedan, da napakosti neprijatelju koji mu zavidi, a drugi, da ga ljudi ne bi kudili kao lenog. A evo i naziva semena: post, bdenje, milostinja, obavljanje dužnosti i slično.
Neka monasi brižljivo ispitaju šta upravo hoće da postignu svojim podvigom, kao što ljudi koji dođu na izvor po vodu paze da sa vodom ne zahvate i po koju žabu. Jer, i onda kada dobra dela činimo, mi često vršimo i ono zlo što se tajno sa njima splelo, a da toga nismo ni svesni. Na primer: sa gostoljubljem se prepliće stomakougađanje, sa ljubavlju blud, sa rasuđivanjem podmuklost, sa mudrošću prepredenost, sa krotošću podmuklost, mlitavost, lenost, ogovaranje, svojeglavost, gluhoća za osnovani prekor, kao što se i sa ćutanjem prepliće uobražena poza učiteljstva, sa radošću ponos, sa nadom nemar, sa ljubavlju (sem bluda) osuđivanje, sa bezmolvijem uninije i lenost, sa čistotom ogorčenje, sa smirenoumljem drskost. A uza sve to, kao neka lepljiva kolomast, bolje reći – otrov, lepi se taština.
Ne budimo tužni ako naše molitve Gospodu za izvesno vreme ne budu uslišene. Gospod hoće da svi ljudi u jednom trenutku postanu bestrasni. Oni koji nešto mole od Boga i ne dobijaju, svakako ne bivaju uslišeni iz jednog od ovih razloga: ili zbog toga što pre vremena traže, ili zbog toga što traže nedostojno i iz sujete, ili zbog toga što bi se pogordili i olenjili ukoliko dobiju traženo.
Strasti napuštaju ne samo vernike, već i neke nevernike, te odlaze sve – osim jedne [7] koju ostavljaju samu, kao neko vrhovno zlo koje sobom zamenjuje sve ostale. Jer, ona je tako štetna, da je u stanju zbaciti i sa neba.
Mislim da niko ne sumnja u to da demoni i strasti napuštaju dušu, bilo za izvesno vreme ili za stalno. No, malo njih zna usled kojih nas razloga oni ostavljaju na miru. Gorivo strasti troši se, sagorevano božanskim ognjem [8], koji je iskorenjuje iz duše. Po meri toga kako se veštastvo iskorenjuje, duša se čisti i strasti odlaze, izuzev ako ih sam čovek veštastvenoljubivim životom i nemarom opet ne privuče. Demoni se planski povlače, da bi nas načinili neobazrivima, te da bi iznenada ugrabili bednu dušu.
Znam i za jedno drugo povlačenje zveri: do njega dolazi kada se duša konačno navikne na greh. To je nešto slično kao kada deca, naviknuta da se doje i odbijena od sise, sisaju svoje prste.
(1028) Znam još i za peto bestrašće u duši, koje nastaje usled velike prostodušnosti i pohvalne nevinosti. Takvima pravedno šalje svoju pomoć Bog koji spasava prave srcem (Ps.7,11), i neosetno ih izbavlja od strasti, kao što i mala deca nisu ni svesna svoje nagote kada ih svuku.
U čoveku nema zla ili strasti po prirodi. Bog nije tvorac strasti. Nasuprot tome, Bog je našoj prirodi darovao mnoge vrline, od kojih su naročito jasne: milosrđe – jer i pagani imaju samilosti; ljubav – jer i životinje često zasuze kada ih razdvajaju; vera – jer nju sami od sebe rađamo; nada – zato što i mi uzamljujemo, i trgujemo, i sejemo – nadajući se da ćemo se obogatiti.
Ako je ljubav, kao što smo pokazali, vrlina koju možemo imati po samoj prirodi – a ona je sveza i punota zakona (Kol.Z, 14; Rim.13,10) – znači da vrline uopšte nisu daleko od naše prirode. Neka se, zato, zastide oni koji se pozivaju na svoju navodnu nesposobnost da čine dobro.
Međutim, ima i natprirodnih vrlina: čistota, bezgnevlje, smirenoumlje, molitva, bdenje, post, neprestano umilenje. Nekima od njih naučili su nas ljudi, drugima – anđeli, a nekima je, opet, sam Bog Slovo Učitelj i Darodavac [9].
Kad biramo između dva zla, treba da izaberemo manje. Na primer, često nas braća posete baš onda kada se molimo. Ili – ili: ili prekinuti molitvu, ili uvrediti brata, pustivši ga da ode a da mu nismo rekli ni reči. Ljubav je veća od molitve: molitva je delimična vrlina, a ljubav je sveobuhvatna vrlina.
Jednom prilikom, dok sam još bio mlad, dođoh u neki grad, i tamo me, dok sam sedeo za trpezom, u istom trenutku spopadoše dve pomisli: pomisao stomakougađanja i pomisao slavoljublja. Bojeći se posledica popuštanja besnilu stomaka, dozvolio sam pre da me pobedi slavoljublje. Znao sam, naime, da kod mladih demon slavoljublja često pobeđuje demona stomakougađanja. I pravo je. Kod svetskih ljudi, koren svih zala jeste srebroljublje (1.Tim. 6,10), a kod monaha – ugađanje stomaku.
Bog po svome promislu često u duhovnim ljudima ostavlja neke veoma lake strasti. Zbog tih svojih u stvari lakih i bezgrešnih strasti oni su veoma nezadovoljni sa sobom, čime stiču nepropadljivo blago smirenoumlja.
Početnik ne može postići smirenje ako ne živi u poslušnosti. Svaki samouk čovek, naime, koji je bez ičije pomoći savladao kakvu veštinu, sebe smatra izuzetnim.
Oci s pravom tvrde da se delatni [života monaha] sastoji iz dve glavne vrline: iz posta i poslušnosti. Post (1029) istrebljuje telesne požude, a poslušnost, razvijajući smirenoumlje, utvrđuje uspeh postignut pomoću prve vrline. Stoga i plač ima dvostruko dejstvo: kao istrebitelj grehova i tvorac smirenoumlja.
Pobožnim ljudima je svojstveno da daju svakome koji traži; pobožnijim, da daju i onome koji ne traži; ne tražiti, pak, nazad ništa od onih koji su uzeli, ni onda kada su u mogućnosti da nam vrate pozajmljeno, svojstveno je isključivo bestrasnicima.
Nikada ne treba da prestanemo da ispitujemo gde se nalazimo u odnosu na sve strasti i vrline: u početku, u sredini ili na kraju.
Do svih napada demonskih na nas dolazi na osnovu jednog od tri razloga: zbog slastoljublja, zbog gordosti ili zbog zavisti demonske. Blaženi su poslednji, svebedni srednji, a prvi – do kraja nepotrebni.
Postoji izvesno osećanje, ili možda navika, koja se zove izdržljivost u mukama. Obuzet ovim osećanjem, čovek se više nikada neće uplašiti ili pobeći od muka. Duše mučenika, prožete tim slavnim osećanjem, s lakoćom su prkosile i najstrašnijim mukama.
Drugo je čuvanje pomisli, a drugo – stražarenje nad umom. Koliko je istok daleko od zapada, toliko je drugo uzvišenije od prvog, premda i teže.
Jedna je stvar, moliti se protiv pomisli; drugo je, opet, protivrečiti im; sasvim nešto treće je nipodaštavati ih i prezirati. O prvome svedoči onaj koji je rekao: Bože, dođi mi u pomoć, i ostalo (Ps.69,2); o drugome – onaj koji reče: Odgovoriću onima koji me vređaju, reč suprotnu (Ps. 118,42), i opet: Stavio si nas kao predmet raspre susedima našim (Ps.38,10); svedok, pak, trećega je onaj koji je pevao: Zanemeh, i ne otvorih usta svoja (Ps. 38,2), i: Postavih stražu pred ustima svojim, kad ustade grešnik protiv mene, i opet: Gordi prestupiše zakon preko svake mere; ali od gledanja u Tebe ne odustadoh (Ps.118,51). Srednji se često služi prvim načinom, zbog svoje nespremnosti; prvi još nije u stanju da odbija neprijatelja drugim načinom; a treći pljuje na demone.
Po prirodi stvari, nemoguće je da se nešto bestelesno ograničava telom. Ali, sve je moguće Bogu Tvorcu.
Kao što oni koji imaju zdravo čulo mirisa mogu da osete i sasvim pritajen miris, tako i čista duša u drugima prepoznaje kako miomir što ga i sama od Boga dobi, tako i smrad od kojeg se sama savršeno oslobodila, premda drugi to i ne osećaju.
Ne mogu svi postati bestrasni. Ali nije nemoguće da se svi spasu i pomire sa Bogom.
Neka ne ovladaju tobom oni tuđinci, demoni, koji hoće da se upustiš u ispitivanje neshvatljivih tajni Božijeg promisla ili Njegovih javljanja ljudima, i koji ti potajno našaptavaju da Bog ipak gleda ko je ko. Te pomisli su, očigledno, porod gordosti.
Postoji demon srebroljublja koji često glumi smirenost, (1032) a postoji i demon slavoljublja koji podstiče na davanje milostinje, isto onako kako to čini i demon slastoljublja. Ako budemo čisti od poslednja dva demona, nemojmo prestati da na svakom mestu činimo dela milosrđa.
Neki rekoše da demoni rade protiv demona. Tek, ja vidim da svi oni složno misle o našoj propasti.
Svakome duhovnom podvigu, vidljivom ili mislenom, prethodi posebna namera i plemenita težnja, uz Božije sadejstvo. Ako nema prvoga, ni drugo ne sledi. Sve pod nebom ima svoje vreme, kako veli Eklisijast (Ekl.3,1 i d.). To se odnosi i na ono što sačinjava naš sveti monaški život. Stoga ćemo, ako hoćete, ispitati koje delatnosti kome vremenu najviše odgovaraju.
Bez sumnje, za podvižnike postoji i vreme odmora (mislim na one podvižnike koji tek počinju borbu); postoji vreme suza i vreme zaleđenosti srca; vreme za pokoravanje i vreme zapovedanja; vreme za post i vreme za jelo; vreme za borbu protiv neprijateljske čulnosti i vreme kada čulnost miruje; vreme duševne oluje i vreme tišine uma; vreme za tugu srca i vreme radosti duhovne; vreme za pričanje i vreme za slušanje; vreme za prljanje (možda zbog gordosti) i vreme očišćenja (zbog smirenosti); vreme za rat i vreme sigurnog mira; vreme za bezmolvije i vreme za neometano zanimanje; vreme za neprestanu molitvu i vreme za svesrdno vršenje drugih dužnosti.
Ne tražimo, dakle, pre vremena ono što će doći u svoje vreme, prevareni svojom gordeljivom revnošću. Ne tražimo leta u zimu, ni žetve u doba setve, jer postoji vreme za setvu truda i vreme za žetvu neizrecivih darova blagodati. Ako o tome ne povedemo računa, nećemo posle ni u odgovarajuće vreme dobiti ono što tom vremenu pripada.
Po neshvatljivom promislu Božijem, izvesni ljudi su dobili od Boga sveto uzdarje pre no što su se i potrudili; drugi, u toku samog truda; neki, po završenom trudu; a neki, najzad, u času smrti. Treba ispitati, ko je među njima smireniji od ostalih.
Postoji jedna vrsta očajanja koja proizlazi od mnogobrojnosti grehova, od opterećenja savesti i nesnosne tuge, u kome duša, pod teretom velikog broja rana, tone i davi se u dubini beznađa. A postoji i jedna druga vrsta očajanja koja nas obuzima od gordosti i visokog mišljenja o sebi, u kome oni koji su pali misle da nisu zaslužili takvo poniženje.
Ko pažljivo ispita i jednu i drugu vrstu očajanja, naći će da između njih postoje izvesne razlike: u prvom slučaju, čovek se predaje ravnodušnosti; u drugom, on očajava, ali nastavlja sa podvigom, premda se jedno sa drugim ne može (1033) uskladiti. Prvu vrstu očajanja obično leče uzdržanje i nada, a drugu vrstu smirenje, i još – nikoga ne osuđivati.
Ne bi trebalo da se čudimo ili sablažnjavamo videći kako neki ljudi govore dobro, a čine zlo. I onu zmiju u raju, ponela je i uništila gordost.
Neka ti u svim pothvatima i podvizima (bez obzira da li na osnovu poslušanja ili ne, da li u vidljivim ili mislenim) bude obrazac i pravilo [da ispitaš] da li ih zaista preduzimaš po Bogu.
Ukoliko kao početnici započnemo neki podvig (bilo mali ili veliki), pa primetimo da se u našoj duši ne povećava do tada već stečena smirenost, izgleda mi da ga ne činimo po Bogu. Kod nas, tako nezrelih, sigurna potvrda da je ono što činimo u skladu sa voljom Gospodnjom jeste baš ta smirenost; kod srednjih već možda i obustavljanje unutrašnje borbe; a kod savršenih – povećanje i obilje božanske svetlosti.
Male stvari za velike ljude možda i nisu male, a ono što je za male ljude veliko, nipošto ne mora biti savršeno.
Kada se vazduh očisti od oblaka, sunce zablista u punom sjaju. I duša koja se udostojila oproštaja grehova, nesumnjivo vidi božansku svetlost.
Drugo je greh, drugo – izostavljanje dobra, drugo – nehat, a drugo – strast, i drugo – pad. Ko je u Gospodu sposoban da ovo ispita, neka sve sa tačnošću razmotri [10].
Neki iznad svega cene čudotvorstvo i one duhovne darove koji se vide, ne znajući da ima i mnogo uzvišenijih darova koji su skriveni, no baš zato i slobodni od pada.
Ko se savršeno očistio, vidi čak i dušu bližnjega (premda ne dušu kao takvu), upravo stanje u kome se duša bližnjega nalazi. Onaj, pak, koji je tek na putu očišćenja, o stanju duše svog bližnjeg zaključuje samo na osnovu spoljnih dejstava.
Mala vatra ponekad zbriše čitavu šumu, kao što se i čitav trud može izgubiti kroz malu pukotinu.
Ponekad odmor tela (koje je neprijatelj duši) oživljava silu uma umesto da raspiri oganj pohote. Ponekad, naprotiv, iznuravanje tela dovodi do oživljavanja pohote, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Onoga koji na nepoznat način umrtvljuje požudu našega uvek živog tela.
Videći da nas izvesni ljudi vole ljubavlju Božijom, u njihovom prisustvu treba naročito da pazimo na svoje ponašanje. Ništa tako ne razara ljubav, i ništa toliko ne izaziva mržnju, kao prevelika sloboda u ophođenju.
Oko ljudske duše je nešto tako duhovno i prekrasno, da, izuzev onoga što poseduju bestelesna bića, nadmaša sve što se može zamisliti. Stoga i oni koji su obuzeti strašću često mogu pogoditi misli u dušama drugih ljudi, zahvaljujući svojoj velikoj ljubavi prema njima, naročito ako sami nisu ogrezli u telesne prljavštine. Onome što je neveštastveno ništa nije tako suprotno kao ono što je veštastveno! Neka čitalac odatle sam izvede zaključak.
Gatanje [11] se kod onih što žive u svetu protivi veri u Božiji promisao, a kod nas [tj. monaha] – duhovnoj mudrosti. Duševno nemoćni ljudi u telesnim (1036) tegobama, opasnostima i spoljnim iskušenjima treba da vide brigu koju Gospod vodi o njima; savršeni će to videti u dolasku Duha i umnožavanju blagodatnih darova.
Postoji demon koji nam prilazi čim legnemo u postelju, i koji nas obasipa zlim i nečistim mislima, kako bismo, onako tromi, ne naoružavši se protiv njih molitvom, zaspali sa prljavim mislima, te sanjali prljave snove.
Postoji jedan duh, zvani „preteča“, koji nas prima odmah po buđenju, i prlja naše prve misli. Posveti prvine dana svoga Gospodu: dan će pripasti onome koji ga prvi dobije. Jedan odličan podvižnik saopštio mi je misao koja zaslužuje da se spomene: „Po ranome jutru ja već unapred znam kako će mi čitav dan proteći“.
Mnogo je puteva pobožnosti, kao što je i mnogo puteva propasti. Zato se često dešava da onaj put koji je za jednog čoveka dobar, drugome ne odgovara, premda je namera i jednog i drugog ugodna Gospodu.
Kada se nađemo u iskušenju, demoni se bore da kažemo ili učinimo nešto bezumno. Ako, pak, ne mogu da nas savladaju, prikradaju se tiho i neprimetno nam u dušu ubacuju farisejsku zahvalnost Bogu (up. Lk.18,11).
Ljudi koji misle na ono što je gore, na nebu, gore i odlaze svojom dušom po smrti svojoj. A oni koji misle samo na ono što je dole, dole i odlaze. Za duše koje se razdvajaju od tela, ne postoji neko treće, srednje mesto.
Samo je jedna tvorevina Božija [tj. duša] dobila biće u nečemu drugome, a ne u sebi samoj. Čudno je, onda, kako ona može da postoji van onoga u čemu je dobilo biće?
Pobožne kćeri se rađaju od pobožnih majki. A otac samih majki je Gospod. Ne bi bilo neosnovano primeniti isto načelo i na ono što je suprotno rečenome.
Kukavica neka i ne ulazi u borbu – naređuje Mojsije (ili tačnije – Bog, up. Pon.Zak.20,8; Sud.7,3) – da ne bi poslednja prelest duše bila gora od prvoga pada tela. I pravo je!
Svetlost za sve udove tela su telesne oči. A mislena svetlost za sve božanske vrline jeste rasuđivanje.

b) O prevashodnom rasuđivanju

(1056) Kao što žedan jelen žudi za izvorima šumskim (Ps.41,2), tako i monasi žude za razumevanjem svete volje Božije. Osim toga, oni žele da znaju i kada se sa tom voljom meša naša sopstvena volja, a kada, pak, dejstvuje volja protivna volji Božijoj.
Pred nama je zadatak da pišemo opširno o mnogobrojnim pitanjima koja nije lako rešiti: koje smo podvige (1057) dužni izvršiti bez ikakvog oklevanja i opomene (prema onome koji reče: „Teško onome koji odlaže iz dana u dan i od vremena do vremena!“), a koje, opet, treba da obavljamo s obzirom na okolnosti i uz svestrano razmatranje (kao što savetuje onaj što je rekao: Ratovaćeš savetujući se /Prič.,24,6/, i još: Sve neka biva blagoobrazno i uredno /1.Kor. 14,40/).
Jer, ne mogu svi, ponavljam, ne mogu svi brzo i zdravo prosuditi ova teška pitanja. To često ispoljava čak i onaj bogonosac, kroz koga je Duh govorio, moleći se ponekad: Nauči me da vršim volju Tvoju, jer si Ti Bog moj (Ps.142,10), a ponekad opet: Vodi me ka istini Tvojoj (Ps.24,5), i opet: Pokaži mi, Gospode, put kojim ću ići, jer Tebi predajem dušu svoju (Ps.142,8) od svake ovozemaljske brige i svake strasti.
Svi koji hoće da upoznaju volju Gospodnju, treba da najpre umru u samima sebi. Zatim treba da se pomole Bogu sa velikom i iskrenom prostodušnošću, da sa smirenim i nedvoumnim srcem upitaju oce ili braću, i da njihove savete prime kao da dolaze iz usta Božijih, čak i ako je ono što oni kažu suprotno njihovom rasuđivanju, pa čak i ako upitani nisu toliko duhovni. Bog nije nepravedan pa da dopusti da se prevare duše koje su se sa verom i bezazlenošću podvrgle savetu i sudu bližnjega, čak ako bi i nerazumni bili oni kojima su se obratili s pitanjem. Kroz njih bi u tome slučaju govorio sam neveštastveni i nevidljivi Bog.
Puni su velikog smirenoumlja ljudi koji se bez dvoumljenja pridržavaju gore spomenutog pravila. Neko je došao čak do toga do svoju muku poveri strunama psaltira (up. Ps.48,5). Zamisli, međutim, kolika je razlika između slovesnog uma i mislene duše, s jedne strane, i bezdušnih zvukova jednog muzičkog instrumenta, s druge strane!
Mnogi ljudi koji, u nameri da samostalno dođu do poznanja volje Božije, nisu postigli gore navedeno dobro tako savršeno i lako (budući da su pokušali da sami po sebi i sami u sebi shvate šta je ugodno Gospodu), saopštili su nam vrlo mnoga i različita mišljenja o tome pitanju. Neki, dakle, od njih, koji su ispitivali volju Božiju, odvraćahu svoju misao od svake pristrasnosti prema ovom ili onom savetu duše (hoću da kažem: i prema onome koji pobuđuje na određeno delo i prema onome koji se protivi), te svoj um, obnažen od sopstvene volje, predstavljahu Gospodu u vatrenoj molitvi tokom nekoliko određenih dana. I uspevali su da saznaju volju Njegovu ili tako što je sam umni Um sa njihovim umom umno razgovarao, ili tako što je iz duše savršeno iščezavala pomisao na jednu od onih mogućnosti opredeljenja. Drugi su zaključili da je delo koje čine Božije po mukama i teškoćama na koje bi naišli pošto bi ga se prihvatili, saglasno rečima apostola: Htedosmo doći k vama – bar ja Pavle nekoliko puta – i (1060) spreči nas satana (1.Sol.2,18). Neki, su naprotiv, po neočekivanoj pomoći Božijoj u izvršenju [određenog] dela osećali njegovu bogougodnost, sećajući se reči: Svakome koji reši da čini dobro, pomaže Bog (up. Rim.8,28).
Ko je prosvećenjem u sebi stekao Boga, dolazi do poznanja volje Božije na drugi način (tj. molitvom), kako u onim slučajevima kada se radi o hitnim stvarima, tako i kad stvar nije hitna, i to bez zakašnjenja.
Kolebati se pri donošenju odluke, i ostati dugo neodlučan, jeste znak neprosvećene i slavoljubive duše.
Nije Bog nepravedan, pa da zaključa dveri milosrđa pred onima koji sa smirenjem kucaju na njih.
U svim našim delima, kako hitnim tako i onim koje treba odlagati, Gospod ispituje našu nameru. Sve što je čisto od pristrašća i svake prljavštine, i čini se isključivo radi Gospoda, a ne radi bilo čega drugoga – uračunaće nam se u dobro, makar i ne bilo sasvim dobro. Ispitivanje, pak, onoga što je iznad nas nije bezopasno. Sud Gospodnji o nama je neshvatljiv.
Gospod često promisliteljski hoće da sakrije svoju volju od nas, znajući da bismo se oglušili o nju kada bismo je razumeli, i time samima sebi naneli još veću štetu.
Pravo srce je slobodno od šarenila stvari, i bezopasno plovi na brodu bezazlenosti.
Ima junačkih duša koje se prihvataju podviga što prevazilaze njihovu moć, pokrenute ljubavlju i smirenošću srca. A ima i gordih srca, koja čine isto. Često baš naši neprijatelji hoće da preduzimamo ono što je iznad naših moći, kako bismo, ne postignuvši nikakvog uspeha, ostavili čak i ona dela koja odgovaraju našim sposobnostima, i tako se načinili predmetom njihovog izrugivanja.
Video sam i ljude, nemoćne dušom i telom, koji se zbog mnoštva grehova poduhvatahu podviga koji su prevazilazili njihove snage, i koji ne izdržavahu. Ja im rekoh da Bog procenjuje pokajanje po meri smirenja, a ne po meri truda.
Ponekad je uzrok krajnjeg zla vaspitanje; ponekad – druženje sa rđavim ljudima. No, često je za propast duše dovoljna njena sopstvena posunovraćenost. Ko živi u pustinji, ko se odvojio od sveta, izbavio se od prva dva, a možda i od trećeg zla. Ko je podložan trećem zlu, rđav je na svakom mestu, budući da nema sigurnijeg mesta od neba.
Kada nas neverni ili krivoverni ljudi zlonamerno napadnu, opomenimo ih jedanput, dvaput, pa prekinimo. A kada se radi o ljudima koji hoće da nauče šta je istina, ne smemo se ni do veka umoriti izlazeći u susret njihovoj želji. Uostalom, i u jednom i u drugom slučaju treba da postupimo prema čvrstini našeg srca.
Veoma je nerazuman čovek koji diže ruke od sebe slušajući o natprirodnim vrlinama svetih. Naprotiv, one te kroz trisveto smirenje najbolje uče kako da još bolje upoznaš samoga sebe, i kako da u sebi otkriješ svoje slabosti.
Ima nečistih koji su gori od drugih. Oni se ne zadovoljavaju time da samo na nas navedu na greh, već nam savetuju (1061) da i druge uvučemo u zlo, kako bi nam i kazna bila teža.
Znao sam jednog čoveka koji je svoju rđavu naviku preneo na drugoga. Potom je došao k sebi, počeo se kajati i odvikao se od zla. No, kako je njegov đak u zlu nastavljao da greši, pokajanje njegovo ostade bez ikakve vrednosti.
Veliko je, zaista veliko i teško lukavstvo demona, i malo je ljudi koji ga mogu videti. Mislim, čak, da ga ni to malo ljudi ne vidi u potpunosti. Zašto da baš onda kada smo siti i presiti – bdimo trezvoumno, a kada postimo i mučimo se – san nas na najžalosniji način savlađuje? Zašto da budemo tako hladni kada se odajemo bezmolviju, a da se ispunjavamo umilenjem – kada živimo sa drugima? Zašto da budemo kušani u snu upravo onda kada gladujemo, a kada se nasitimo – ostajemo bez iskušenja? Zašto da u oskudici budemo tako smračeni i bez umilenja, a kada pijemo vino – veseli i ganutljivi?
Ko je u stanju, neka to u Gospodu objasni neprosvećenima. Mi ništa od svega toga ne razumemo. Možemo reći samo to, da ova promena ne dolazi uvek od demona, već i od sjedinjenja duše sa prljavom i lakomom debljinom [tj. telom], koja nam je data i sa kojom smo (ne znam kako) spojeni.
Pomolimo se Gospodu iskreno i smireno da bismo razumeli sve pomenute nepojmljive obrte. Pa ako i posle molitve još dugo vremena budemo osećali u sebi isto dejstvo, znaćemo da se ne radi o dejstvu demona, već o samoj prirodi. A često i Božanski promisao hoće da nam učini dobro upravo kroz ono što je protivno našim težnjama, lomeći svim sredstvima naš ponos.
Opasno je zalaziti u dubinu Suda Božijeg. Takvi radoznalci plove na brodu gordosti.
Neko je jednoga čoveka koji je imao dar posmatranja upitao zašto je Bog izvesne ljude ukrasio blagodatnim darovima i čudesima iako unapred zna za njihov greh? A on reče: „Da bi i ostale duhovne ljude učvrstio, da bi pokazao slobodu volje čoveka, kao i da bi one koji i pored tolikih darova padnu načinio neodbranjivim na svome Strašnom sudu“.
Još nesavršeni zakon kaže: Pazi na sebe (Pon.Zak.15,9). A Gospod nam, kao više nego savršen, preporučuje da vodimo računa i o popravci brata rekavši: Ako li ti zgreši brat tvoj, i tako dalje (Mt.18,15). Ako je ukor tvoj čist i smiren, ako se, bolje reći, radi o dobronamernoj opomeni, onda ne izbegavaj da činiš što Gospod zapoveda, naročito prema onima koji hoće da te poslušaju. Ako, pak, još nisi dostigao taj stupanj, ispunjavaj bar starozavetni zakon.
Ne čudi se ako ti i prijatelji postanu neprijatelji zbog toga što ih opominješ. Površni ljudi su oruđe demona, naročito protiv onih koji se demonima suprotstavljaju.
(1064) Mnogo me čudi jedna stvar u nama: zašto se mi lakše i brže priklanjamo strastima, iako nam u ostvarivanju vrlina pomaže i Bog svemogući, i anđeli, i sveti, a u suprotnom isključivo lukavi demon! O tome nisam u stanju, niti želim da govorim podrobno.
Ako sve što je stvoreno ostaje onakvim kakvim je stvoreno, kako ja onda mogu biti (kako veli veliki Grigorije) i obraz Božiji i pomešan s blatom [12]?! Stvoreno biće, pak, koje je postalo drukčije nego što je bilo stvoreno, svakako će žudeti za svojim prvobitnim stanjem. Stoga svaki čovek treba da upotrebi sva sredstva kako bi ovaj prah uzdigao i tako reći ustoličio na prestolu božanskom.
Niko, dakle, ne sme da se odriče od ovog penjanja: put je slobodan i vrata su otvorena. Slušanje o vrlinama duhovnih otaca podstiče um i dušu na revnost. A slušanje njihovih pouka jeste svetiljka u tami, povratak zabludelih, progledanje slepih. Čovek koji ima dar rasuđivanja, našao je zdravlje i uništio bolest.
Čovek se [obično] sitnim, beznačajnim stvarima divi iz dva razloga: ili usled krajnjeg neznanja, ili radi smirenoumlja, veličajući i hvaleći ono što bližnji radi.
Treba da se borimo ne samo braneći se od demona nego i napadajući ih. Ko se samo brani, ponekad pobedi, a ponekad i sam bude pobeđen. A ko napada, uvek progoni neprijatelja.
Ko je pobedio strasti, ubio je demone: pretvarajući se da ima strasti koje u stvari nema, on svoje neprijatelje dovodi u zabludu i ostaje spokojan.
Pretrpevši uvredu, jedan brat ostade potpuno miran u srcu, i pomoli se u sebi; potom ipak započe plakati zbog toga što su ga uvredili, skrivajući svoje bestrašće prividnom strašću. Drugi jedan brat se pravio da žudi za prvenstvom, iako ga uopšte nije želeo. Kako da ti predstavim čistotu čoveka koji u javnu kuću uđe tobož radi greha, a bludnicu privede podvižništvu [13]? Jednome bezmolvniku, neko rano izjutra donese grozd. Po odlasku posetioca on navali na njega i pojede ga bez ikakvog apetita, pretvarajući se pred demonima da pati od ugađanja stomaku. Drugi monah se, opet, izgubivši nekoliko grančica za pletenje korpi, celog dana pravio tužnim zbog gubitka. Takvim podvižnicima potrebno je veliko trezvoumlje, kako ne bi, u nameri da se narugaju demonima, i sami bili izloženi njihovom podsmehu. To su zaista ljudi za koje neko reče: Kao varalice i kao istiniti (2.Kor.6,8).
(1065) Ko želi da Gospodu predstavi čisto telo i čisto srce, treba da se drži bezgnevlja i uzdržanja. Bez ove dve vrline, sav naš trud je uzaludan.
Kao što oči različitih ljudi različito vide boje, tako su i ozarenja mislenog Sunca [tj. Boga] u duši mnogobrojna i različita. Jedno dolazi od telesnih suza, a drugo od suza duševnih, jedno preko telesnih očiju, a drugo preko očiju umnih, jedno od slušanja reči, a drugo u radosti koja nastaje u duši, jedno od bezmolvija, a drugo od poslušnosti. Uza sve to, postoji i ozarenje koje na neizreciv i neopisiv način um u svetlosti predstavlja Hristu.
Postoje vrline, a postoje i majke vrlina. Razborit čovek se najviše trudi da stekne vrline koje su majka ostalih. Sam Bog, sopstvenim dejstvom, uči takvim vrlinama, dok su učitelji onih vrlina koje se od njih rađaju mnogobrojni.
Treba da pazimo da post ne potremo dugim spavanjem. To mogu da učine samo bezumni, kao i u suprotnom slučaju. Viđao sam odvažne podvižnike koji su po nekoj nuždi morali malo popustiti stomaku, ali su zato odmah svenoćnim stajanjem mučili svoje bedno telo. Na taj način su ga naučili da se s radošću kloni žderanja.
Demon srebroljublja se žestoko bori sa onima koji su se dobrovoljno odrekli imanja. Ne uspevši da ih savlada, on im ukazuje na tužan život sirotinje, kako bi ih naveo da od ravnodušnih za tvarna dobra ponovo postanu veštastvoljubivi.
Kada klonemo duhom, ne treba da prestanemo da se podsećamo na zapovest koju je Gospod dao Petru, tj. da se grenišku prašta sedamdeset puta sedam (up. Mt.18,21-22). Ko je drugome dao takvu zapovest, bez sumnje će i sam nesravnjeno više učiniti. Kada se, pak, počnemo ponositi, ne treba da prestanemo da razmišljamo o onome što je rečeno: Koji sav duhovni zakon održi a sagreši u jednome (tj. strašću gordoumlja), kriv je za sve (Jak. 2,10).
Postoje i takvi zli i zavidljivi duhovi, koji sa umišljajem napuštaju svete podvižnike da bi ih lišili prilike da se bore i pobede, i time onemogućili da zasluže pobednički venac.
Blaženi mirotvorci (Mt.5,9). To niko ne spori. No, ja sam video i blažene ratotvorce. Između neke dve osobe postojala je bludna veza. A jedan vrlo mudar i veoma iskusan čovek posvađa ih među sobom, oklevetavši svakoga od njih pred drugim kako ga navodno javno vređa pred ljudima. Tako je ovaj mudar čovek ljudskom dosetljivošću uspeo da suzbije zlobu demona i izazove mržnju, koja je raskinula bludnu vezu.
Može se jedna zapovest narušiti da bi se druga izvršila. Jer, videh mlade ljude koji behu predani jedan drugome po Bogu. Da, međutim, ne bi sablaznili druge i povredili savest njihovu, oni se dogovoriše da se za izvesno vreme odvoje jedan od drugoga.
Kao što je svadba suprotna pogrebu, tako se ne mogu složti ni gordost i očajanje. No, ipak je, usled lukave delatnosti demona, moguće u istom čoveku u isto vreme videti i jedno i drugo.
Postoje izvesni nečisti demoni, koji nam, dok smo još (1068) početnici, tumače Sveto Pismo. To najviše vole da čine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su učili svetske nauke, da bi ih, varajući ih malo po malo, vrgnuli u jeres i bogohulstvo. Tu teologiju (bogoslovlje), bolje reći teomahiju (bogoborstvo) demona, prepoznaćemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj i nečistoj radosti koja se u tim trenucima javlja.
Sve što je stvoreno, od Tvorca je primilo red i početak. Izvesna stvorenja su primila još i završetak. No, vrlina ima bezgraničnu granicu. Jer, psalmopevac kaže: Videh kraj svemu konačnom, ali je Tvoja zapovest, Bože neizmerno široka i bezgranična (Ps.118,96). Ako neki dobri delatelji polaze od sile delanja ka sili sagledavanja, i ako ljubav nikada ne prestaje (Ps.120,8; 1.Kor. 13,8), ako Gospod čuva ulazak straha tvog i izlazak ljubavi tvoje (Ps.120,8), onda je jasno da ljubav nema granica i da mi nikada nećemo prestati da rastemo u njoj, i u sadašnjem i u budućem životu, primajući u svetlosti Božijoj svetlost bogopoznanja. To što kažemo mnogim ljudima može izgledati čudno. Međutim, to ipak logički proizlazi iz svega što smo do sada, blaženi oče, govorili. Ne bih se usudio tvrditi da duhovna bića ne doživljavaju nikakav napredak; naprotiv, tvrdim da ona svagda rastu iz slave u slavu, iz znanja u znanje.
Nemoj se čuditi što demoni često i dobre misli ubacuju u nas, da bi im se potom sami suprotstavili. Cilj je naših neprijatelja da nas ubede kako su im poznate i naše najskrivenije misli.
Nemoj biti odviše strog sudija ljudima koji na rečima propovedaju velike stvari, dok su na delu leni. Korist koju donose njihove reči često nadoknađuje nedostatak dela. Nemamo svi sve u sasvim istoj meri: neki su bolji na rečima nego na delu, a drugi, opet, bolji na delu nego na rečima.
Bog nije stvorio, ni sazdao zlo. Stoga su u zabludi izvesni ljudi koji tvrde da su neke strasti u ljudskoj duši prirodne. Oni ne znaju da smo mi prirodna svojstva duše pretvorili u strasti. Na primer, mi po prirodi imamo seme za rađanje dece, ali smo ga iskoristili za blud. Po prirodi je u nama i gnev – ali protiv zmije, a mi smo ga upotrebili protiv bližnjega. U nama je revnost – da revnujemo za vrline, a mi na zlo revnujemo. Prirodno je da duša žudi za slavom, ali za onom na nebu. Prirodno je i ponositi se, ali u odnosu na demone. Isto tako je prirodno i radovati se, ali Gospodu i sreći svog bližnjeg. Dobili smo po prirodi čak i zlopamćenje, ali samo prema neprijteljima duše. Dobili smo i želju za hranom, ali to ne znači da treba biti oblaporan.
(1069) Odvažna duša izaziva demone: više borbe – više nebeske slave! Onaj ratnik koji u borbi ne bude ranjen, svakako ni vencem slave neće biti uvenčan; a onoga koji ne klone zbog grehova u koje pada, anđeli će pohvaliti kao pravog ratnika.
Odležavši u zemlji tri noći, neko ustade na svagda. Ni čovek koji ostane pobednik u tri različita časa [14], neće umreti. Ako po promislu Božijem, posle izlaska u nama, sunce pozna zalazak svoj, bez sumnje će ostaviti tamu i nastaće noć. U tu noć doći će k nama divlje zveri koje su nas pre toga bile ostavile, kao i šumske zveri (trnovitih strasti), ričući, da u bi u nama zgrabile nadu, tražeći od Boga hranu svoju, tj. da jedu od naših strasti bilo kroz pomisli ili kroz delo. Kada se, međutim, u nama ponovo, iz tamne dubine smirenja, rodi Sunce, zveri će se povući u svoju šumu i skriti u svoja legla, tj. u slastoljubiva srca, a ne u nas [15]. Tada će demoni reći jedan drugome: Gospod je baš zapeo da im opet učini milost! A mi ćemo im reći: Veliku stvar nam učini Gospod: veseli smo zbog toga (Ps.125,2; 3).
A vi, proganjani čujte: Gle, Gospod sedi na oblaku laku (tj. na oblaku duše koja se uzdigla iznad svake zemne želje), i doći će u Egipat (u srce koje je već gresima zamračeno), i uzdrmaće se idoli rukom načinjeni (nečiste pomisli uma) (Is.19,1).
Premda svemoguć, Hristos telesno beži od Iroda: neka se nauče, dakle, nagli ljudi da se bez potrebe ne bacaju u iskušenja. Jer, kaže, ne daj da ti se noga oklizne – pa ni anđeo koji te čuva neće zadremati (Ps. 120,3). Sa junaštvom se prepliće oholost, kao sa kiparisom takozvani smilaks [16].
Naša stalna dužnost mora da bude da ni na časak ne pomislimo da posedujemo bilo kakvu vrlinu. Naprotiv, brižljivo ispitujući svojstvo vrline, treba da razmotrimo da li je stvarno imamo. Tada ćemo bez sumnje doći do zaključka da te vrline u nama i nema. Neprestano ispituj i obeležja strasti, pa ćeš shvatiti da si ih pun. Nalazeći se u bolesti, mi ih ne možemo raspoznati, bilo zbog nemoći naše, ili zbog toga što se grešna navika u nama duboko ukorenila.
Bog ceni čoveka prema njegovoj nameri. Ali, kada se radi o onome što smo u stanju učiniti, On čovekoljubivo traži i dela. Veliki je onaj čovek koji ne propušta da učini štogod je u njegovoj moći. Veći je onaj čovek koji se u smirenosti svojoj prihvata i onoga što prevazilazi njegove moći.
Demoni nas često sprečavaju da činimo ono što je lakše (1072) i što je za nas najbolje, a podstiču nas da preduzimamo ono što je teže.
Nalazim da se Josif proslavlja zbog toga što je pobegao od greha, a ne zbog toga što je ispoljio bestrašće (up. Post.39,6-20). Mi, pak, treba da ispitamo u kojim i kakvim okolnostima bežanje od greha donosi čoveku venac. Druga je stvar bežati od senke; bolje je trčati u susret suncu.
Kada padne mrak, ljudi se spotiču. Spotaći se, znači pasti. Pasti, znači umreti.
Opijeni vinom često se trezne vodom. Opijeni strastima, trezne se suzama.
Druga je stvar uznemirenje, druga – rasejanost, a druga – slepilo. Prvu leči uzdržanje, drugu bezmolvije, a treću poslušnost i Bog koji je postao poslušan (up. Fil.2,8).
Dva mesta u kojima se čiste zemaljske stvari, mogu nam poslužiti kao odličan primer onoga što čisti one koji misle na nebesko. Vunovlačara je [slika] opštežića po Gospodu, koje skida sa duše svaku prljavštinu, neravninu i nakaznost. Otšelništvo je, pak, neka vrsta bojadžinice za one koji su se očistili od pohote, zlopamćenja i gneva, pa onda prešli u bezmolvije.
Neki vele da je padanje u isti greh posledica nedostatka odgovarajućeg i srazmernog pokajanja. No, treba ispitati: da li se svaki čovek koji ne pada u iste grehe samim tim već i dostojno pokajao? Neki padaju u iste grehe zbog toga što su svoje ranije padove predali dubokom zaboravu, ili zbog toga što u svome slastoljublju zamišljaju Boga čovekoljubivim [čak i kada se radi o odnosu prema grehu i zlu], ili zbog toga što su digli ruke od svoga spasenja. Ne znam, neće li me neko prekoriti ako kažem da oni više nisu ni sposobni da svežu neprijatelja svog, budući da je velika moć navike koja ih tiraniše.
Trebalo bi još ispitati zašto duša, budući bestelesna, ne može da vidi duhove koji joj se javljaju onakvi kakvi su po svojoj prirodi, premda su isto tako bestelesni kao ona. Nije li to, možda, posledica sprezanja duše s telom, sprezanja koje razume samo Onaj koji je dušu s telom vezao?
Kao da je hteo nečemu od mene da se nauči, jedan mudar čovek me jednom prilikom upita: „Reci, molim te, reci, koji duhovi kroz grehe smiruju, a koji uznose um?“ Pošto nisam znao šta da odgovorim, i pošto sam zakletvom potvrdio svoje neznanje, onaj koji je od mene hteo da se nauči reče, poučavajući me: „U nekoliko reči ću ti dati kvasac za rasuđivanje, a onda ti prepuštam da sam ispitaš s trudom. Zli dusi bluda, gneva, proždrljivosti, uninija i spavanja nemaju osobinu da podižu nos našeg uma, a zli dusi srebroljublja, vlastoljublja i mnogogovorljivosti, kao i mnogi drugi, imaju običaj da jednome zlu dodaju i drugo, tj. gordost. Demon osuđivanja je sličan poslednjim dusima“.
Ko ode u posetu svetovnjacima, ili ih prima kod sebe, pa sat ili dan posle rastanka s njima bude pogođen strelom žalosti (umesto da se raduje što se izvukao iz klopke), doživeo je da bude ismejan ili od strane taštine ili od bluda. (1073) Pre svega treba da ispitamo odakle vetar duva, da ne bismo razvili jedra u suprotnom smeru.
Sa ljubavlju pazi na stare podvižnike, koji su izmoždili telo svoje podvigom, pružajući im mogućnost da se malo i odmore. Mlade ljude koji su dušu svoju izmoždili gresima, nateraj da se uzdržavaju, učeći ih da misle na večne muke.
Kao što sam na drugom mestu već rekao, nemoguća je stvar da se u samom početku podviga odjedanput očistimo od stomakougađanja i slavoljublja. Ali, ne treba se protiv slavoljublja boriti – proždrljivošću: kod početnika pobeda nad stomakougađanjem rađa taštinu. Naprotiv, protiv stomakougađanja se valja boriti postom. Jer, dolazi čas, a za one koji hoće već je i nastao, da Gospod i tu strast pokori pod noge naše.
Mlade i stare koji stupaju u opštežiće, ne napadaju iste strasti. Jer, oni često imaju sasvim suprotne bolesti. Zbog toga blažena smirenost i jeste blažena, jer i kod mladih i kod starih pokajanje čini čvrstim i moćnim.
Neka te ne zbuni ovo što ću ti sad reći: retke su, mada postoje, duše pravedne i iskrene, slobodne od zla, licemerstva i podmuklosti, duše kojima je sasvim neprijatno da žive zajedno s ljudima, koje iz bezmolvija, sa svojim duhovnim vođom, kao iz tihog pristaništa mogu uzaći na nebo, i kojima nije potrebno da iskuse nemir i sablazni opštežića.
Bludnike mogu izlečiti ljudi, pokvarene – anđeli, a gorde – samo Bog.
Prepustiti bližnjem koji dođe kod nas da čini sve što hoće i pri svem tom pokazati ljubazno lice često predstavlja izraz ljubavi.
Treba ispitati: kako, i dokle, i kada, i da li kajanje zbog dobra uništava samo dobro isto onako kao što kajanje zbog zla uništava zlo.
Potrebno nam je veliko rasuđivanje [da bismo znali] kada, u kojim slučajevima i dokle smo dužni da odolevamo i da se borimo sa onim što sačinjava strasti. Može se ponekad, zbog svoje slabosti, pretpostaviti i bekstvo, da ne bi došlo do konačne pogibije. Pogledajmo dobro i pazimo (možda ćemo u svoje vreme, jednom, moći i gorčinom da istrebimo žuč) [da bismo saznali] koji demoni izazivaju gordost, a koji nas smiruju, koji nas čine hladnima, a koji nas teše, koji sa sobom donose mrak, a koji samo prividno svetlost, koji nas čine tromim, a koji prepredenim, koji nas prave tužnim, a koji radosnima.
Ne treba se mnogo čuditi kad vidimo da smo na početku monaškog života mnogo više podložni strastima nego kada smo živeli u svetu. Potrebno je da se najpre ispolje svi uzroci naše bolesti, pa da tek onda postanemo zdravi. Možda su te zveri bila sakrivene negde u nama, a da ih mi nismo ni primetili.
Kada se dogodi da oni koji se približavaju savršenstvu pretrpe poraz od demona ma u čemu sitnome, treba smesta da preduzmu sve mere kako bi neprijateljima svojim stostruko naplatili za poraz.
Kada je tiho vreme, vetrovi pokreću samo površinu mora, a drugi put – i samu dubinu morsku. Tako je i sa vetrovima strasti. Jer, kod strasnih ljudi oni talasaju i najdublje osećanje srca, a kod onih što su već napredovali – (1076) samo površinu uma. Ovi drugi odmah i osete uobičajenu tišinu svoju, budući da je unutrašnjost njihova ostala netaknuta.
Jedino savršeni mogu uvek u svojoj duši raspoznati koje su misli od savesti, koje od Boga, a koje od demona. Jer, demoni nam spočetka ne podmeću samo protivne stvari. Zbog toga ovaj problem i jeste nejasan.
Telesnim očima gleda telo, a mislenim i nevidljivim gleda srce.

v) Kratko vozglavljenje prethodnih pouka

(1084) Čvrsta vera je majka odricanja. Šta je suprotno, jasno je!
Nepokolebljiva nada predstavlja vrata kroz koja u čoveka ulazi bespristrasnost. Šta je suprotno, jasno je!
Ljubav Božija je uzrok tuđinovanja. Šta je suprotno, jasno je!
Potčinjavanje se rađa od samoosuđivanja i čežnje za duhovnim zdravljem.
Uzdržanje je majka zdravlja. Majka uzdržanja je pomisao na smrt i trajna uspomena na žuč i ocat Gospoda i Boga.
Pomoćnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne požude.
Protivnik rđavih i sramnih pomisli jeste skrušenost srca. Vera i tuđinovanje su smrt srebroljublja.
Samilost i ljubav predaje za bližnjeg i samo telo.
Usrdna molitva je propast za uninije.
Sećanje na Sud Božiji rađa revnost.
Lek od gneva je ljubav prema poniženju. A pojanje, sastradalnost i dobrovoljno sirotovanje su zadavljenje tuge.
Bespristrasnost prema čulnome znači sagledavanje umnoga. (1085) Ćutanje i bezmolvije su neprijatelji taštine: no, ako živiš u zajednici, koristi poniženje.
Vidljivu gordost leče žalosne okolnosti, a nevidljivu Onaj koji je odveka nevidljiv.
Jelen je gospodar svih vidljivih zmija, a smirenje – svih mislenih.
Svaka pojava u prirodi može odlično da nas pouči duhovnome. Kao što zmija ne može da svuče sa sebe staru košuljicu ako se ne provuče kroz tesnu rupu, tako ni mi ne možemo odbaciti stare navike, staru košuljicu duše i plašt starog čoveka, ukoliko ne prođemo tesnim i uzanim putem posta i poniženja.
Kao što odveć debele ptice ne mogu leteti visoko, tako se ni čovek koji mazi telo ne može popeti na nebo [17].
Isušeno blato više ne godi svinjama. Ni uvenulo telo više ne privlači demone.
Kao što prevelika količina cepanica često zaguši i ugasi plamen, proizvodeći mnogo dima, tako i prekomerena tuga često dušu čini zadimljenom i mračnom, i presušuje izvore suza.
Slep strelac je nesposoban, a učenik koji voli da odgovara – propada.
Kao što prekaljeni čelik može da izoštri nekaljeno gvožđe, tako i revnosni brat često spasava lenog.
Kao što jaja, zagrevana pod krilima ptice, oživljuju, tako i neispoveđene pomisli prelaze u delo.
Kao što se konji utrkuju da prestignu jedan drugoga, tako i u dobrom bratstvu monasi podstiču jedan drugoga na usavršavanje.
Kao što oblaci sakrivaju sunce, tako rđave misli pomračuju i pogubljuju um.
Kao što osuđeni na smrt koga vode na izvršenje kazne ne govori o pozorištu, tako ni onaj koji iskreno plače nikada neće ugađati stomaku.
Kao što siromasi koji vide carske riznice još više osećaju svoje siromaštvo, tako i duša koja čita o velikim vrlinama otaca svakako postaje smirenija u svojim mislima.
Kao što se gvožđe i protiv svoje volje pokorava magnetu, tako se i ljudi, ogrezli u zlu, pokoravaju svojim tiranskim navikama.
Kao što ulje stišava more i protiv njegove volje, tako i post gasi požude tela, čak i onda kada se one mimo naše volje raspale.
Kao što se pritešnjena voda penje u vis, tako često i (1088) duša, pritisnuta nesrećom, kroz pokajanje uzlazi k Bogu i spasava se.
Kao što se čovek koji nosi aromate i nehotice otkriva mirisom, tako se i onaj koji Duha Gospodnjeg ima u sebi prepoznaje po rečima i po smirenosti svojoj.
Kao što vetrovi ustalasaju okean, tako i gnev, više od svih ostalih strasti, uzburka razum.
Kao što čovek na osnovu samog slušanja baš mnogo ne želi da proba ono što nije i svojim očima video, tako i ljudi čistoga tela imaju u svojoj neiskusnosti veliko olakšanje.
Kao što se lopovi ne usuđuju lako da dođu na mesto gde vide da leži carsko oružje, tako ni misleni razbojnici ne mogu tako lako da pokradu onoga koji je uz srce, kao stražu, postavio molitvu.
Kao što vatra ne proizvodi sneg, tako ni čovek koji ište zemaljsku slavu neće primiti nebesku.
Kao što jedna varnica često izazove veliki šumski požar, tako i jedno jedino dobro delo može da izgladi mnoštvo velikih grehova.
Kao što bez oružja nije moguće uništavati divlje zveri, tako se ni bez smirenja ne može steći bezgnevlje.
Kao što se, po prirodi, ne može živeti bez hrane, tako se čovek do kraja života ne sme ni na časak predati nehatu.
Kao što zrak sunca, koji kroz prozor uđe u kuću, sve osvetljava, tako da se može videti i najsitniji trun prašine što lebdi u vazduhu, tako i strah Gospodnji koji uđe u srce, pokazuje sve njegove grehe.
Kao što se rakovi lako love zbog toga što se kreću čas napred čas nazad, tako i duša koja se čas smeje, čas plače, a čas naslađuje, ne može imati nikakve koristi.
Ljudi na spavanju mogu biti lako pokradeni: isto važi i za one koji se podvizavaju u blizini sveta.
Kao što čovek koji se bori sa lavom gine onog časa kad od njega odvoji pogled, tako i onaj koji se bori sa sopstvenim telom strada čim mu da odmora.
Kao što se oni koji se penju trulim lestvama izlažu opasnosti da padnu i da se slomiju, tako su i svaka čast, i slava, i vlast, suprotni smirenoumlju.
Kao što je nemoguće da gladan čovek ne misli na hleb, tako je nemoguće da se spase onaj koji ne pomišlja na smrt i Božiji Sud.
Kao što voda može izbrisati slova, tako i suze mogu izbrisati grehe.
Kao što slova, u nedostatku vode, brišemo i drugim sredstvima, tako i duše koje nemaju suza izglađuju i odstranjuju svoje grehe tugovanjem, uzdasima i dubokom setom.
Kao što mnogo đubreta proizvodi mnogo crva, tako i velika količina hrane izaziva mnoge grehe, rđave misli i snove.
(1089) Kao što čovek kome su noge okovane ne može lako da hoda, tako se ni oni koji gomilaju pare ne mogu popeti na nebo.
Kao god što se sveža rana lako da izlečiti, tako i zapuštene rane u duši teško zaceljuju, premda se i mogu izlečiti.
Kao što mrtvac ne može da hoda, tako ni očajnika nije moguće spasti.
Ko kaže da ima pravu veru, a u isto vreme greši, podseća na lice koje nema očiju.
Ko nema vere, a čini možda po neko dobro delo, liči na čoveka koji crpe vodu i sipa je u razbijeni sud.
Kao što brod koji ima dobrog krmanoša, uz Božiju pomoć, bezbedno stiže u luku, tako i duša koja ima dobrog pastira lako uzlazi na nebo, makar i mnoga zla ranije počinila.
Kao što čovek koji nema vodiča lako zaluta, ma koliko bio pametan, tako i onaj koji potpuno sam ide monaškim putem lako propada, makar posedovao i svu mudrost sveta.
Ko ima slabo telo, a iza sebe ima teške grehe, neka ide putem smirenja i onoga što mu je svojstveno. Za njega ne postoji drugi put k spasenju.
Kao što čovek koji boluje od neke dugotrajne bolesti ne može u jednom trenutku postati zdrav, tako se ni strasti, pa čak ni samo jedna od njih, ne mogu odjedanput savladati.
Odmeravaj jačinu svake strasti i svake vrline u sebi, pa ćeš znati da li napreduješ.
Veliki gubitak trpe oni koji menjaju zlato za blato: isto se dešava i onima koji ispoljavaju i izvode duhovne podvige radi tvarnih dobitaka.
Mnogi su odmah primili oproštaj grehova. Ali, bestrašće niko nije stekao odmah. Za njega je neophodno i mnogo vremena, i mnogo truda, i milost Božija.
Ispitajmo koje nam zverke ili ptice nanose štetu u doba setve, koje u doba rašćenja, a koje u doba žetve, da bismo stavili i odgovarajuće klopke.
Kao što nema opravdanog razloga da čovek digne na sebe ruku samo zato što ima vrućicu, tako ni do poslednjeg izdisaja ne treba očajavati.
Kao što bi bilo nečasno da neko ko je sahranio svog oca odmah po povratku sa pogreba ode na svadbu, tako ni onima koji plaču zbog svojih grehova ne odgovara da traže od ljudi bilo kakvu čast, ili spokojstvo, ili slavu u sadašnjem životu.
Kao što se stanovi građana razlikuju od obitališta (1092) osuđenika, tako i život pokajnika treba da bude različit od života nevinih.
Kao što car ne otpušta iz vojske vojnika koji u ratu zadobije teške rane na licu, već ga, štaviše, unapređuje, tako i nebeski Car uvenčava slavom monaha koji trpi velike nevolje od demona.
Osećanje duše je njeno prirodno svojstvo, a greh je njegovo mrcvarenje.
To osećanje dovodi ili do prestanka ili do smanjivanja zla. A saosećanje je plod savesti. Savest, pak, jeste glas i prekor našeg anđela čuvara, koji nam je još prilikom krštenja dodeljen. Zbog toga se nekršteni i ne muče toliko u svojoj duši zbog svojih zlih dela, već samo nekako slabo.
Umanjenje zla ima za posledicu uzdržavanje od zla. Uzdržavanje od zla je početak pokajanja. Početak pokajanja, pak, jeste početak spasenja. A početak spasenja je dobra volja.
Dobra volja rađa trud. A početak truda su vrline. Početak vrlina – cvat. Cvat vrline – delanje.
Porod vrline je navika. Plod i porod uporne brige o svojoj duši je običaj. Od njega se rađa činjenje dobra. A činjenje dobra je majka straha Božijeg.
Strah Božiji rađa držanje zapovesti, kako nebeskih tako i zemaljskih. Držanje zapovesti je znak ljubavi. A početak ljubavi je ogromna smirenost.
Ogromna smirenost je kćer bestrašća. A sticanje bestrašća je punoća ljubavi, ili konačno useljenje Boga u one koji su kroz bestrašće postali čisti srcem. Jer, oni će Boga videti (Mt.5,8). Njemu slava kroza sve vekove. Amin


NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Raitski smatra da Lestvičnik misli na stomakougađanje, srebroljublje i slavoljublje, nad kojima je Hristos u pustinji odneo pobedu (Scholia in Slimacum, sar. XX, Migne, R. G., 88,1238 V).
  2. Ilija Kritski smatra da se to odnosi na avu Leona (Shol. 7, sol. 1037). To misli već i sveti Jovan Raitski. Leon se spontano izložio smrti da bi spasao jednog brata monaha. No, sveti Jovan Raitski dodaje da bi se to moglo odnositi i na jednoga oficira u Korintu koji je svesno izabrao mučeništro, samo da spase jednu devojku (Hrišćanku?) od obeščašćenja (Scholia in Slimacum, sar. XX, Migne, R. G., 88,1238 S). 0 avi Leonu inače govori Jovan Mosh, monah i asketski pisac iz VI v., u svome delu Lug duhovni.Za vreme carevanja imperatora Tiberija (oko. 586. godine) dođosmo u Oazis (zapadno od Tivaide u Egiptu), gde videsmo velikog pustinjaka, po imenu Leona, rodom iz Kapadokije. Mnogi su nam pričali o njemu izvanredne stvari. Iz razgovora s njim, mi smo videli da je zaista svet čovek, i imadosmo mnogo koristi od njegovog smirenja, bezmolvija, dobrovoljnog sirotovanja i ljubavi prema svim ljudima. Taj poštovani starac nam govoraše: „Verujte, deco, ja ću biti car!“ A mi njemu na to: „Veruj ava, Leone, iz Kapadokije niko nikada nije bio car. I ti uzalud gajiš takve misli“. A on opet: „Zaista, deco, ja ću biti car!“ I niko ga nije mogao ubediti da ostavi te misli, jer bi on opet govorio: „Ja ću biti car!“ I posle izvesnog vremena, dođoše varvari (Maziki), opustošiše celu zemlju, prodreše i u Oazis i pobiše mnoge pustinjake, i neke odvedoše u ropstvo. Među zarobljenicima bejahu: ava Jovan (čtec Velike crkve carigradske), ava Evstatije iz Rima i ava Teodor, koji bihu bolesni. Kad ih zarobiše, ava Jovan reče varvarima: „Vodite me u grad. Izmoliću od episkopa da vam da za nas 24 zlatnika“. Jedan varvarin ga povede u grad, te ava Jovan ode do episkopa. U gradu se nađoše i ava Leon i neki drugi oci, koji ne bejahu zadržani. Ava Jovan, dakle, dođe k episkopu, i poče ga moliti da za njih da zlatnike varvarinu. No, episkop ne imađaše više od 8 zlatnika. Ponudiše ih varvarinu, ali on ne uze, govoreći: „Ili 24 zlatnika ili monaha!“ Prisiljeni, oni dadoše varvarinu avu Jovana, koji plakaše i ridaše. Varvarin ga odvede u svoj šator. Posle tri dana, uzevši 8 zlatnika, ava Leon ode u pustinju k varvarima, i moljaše ih ovako: „Uzmite mene i 8 zlatnika, a njih pustite, jer su bolesni i ne mogu da vam služe. Njih ćete vi ubiti, a ja sam, eto zdrav, pa ću vam služiti“. Varvari uzeše njega i 8 zlatnika, i pustiše tri zarobljenika. Ava Leon iđaše s varvarima donekle, pa kada iznemože, ovi mu odrubiše glavu. Na taj način ovaj sveti čovek ispuni reč Gospodnju: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn.15,13). Tek tada smo mi shvatili šta su značile njegove reči: „Ja ću biti car!“ Jer, on zaista postade car, položivši dušu svoju za prijatelje svoje.

    (Prema primedbi aa, u ruskom prevodu Lestvice, str. 26-27. Vidi takođe ruski prevod Luga duhovnog. Troice-Serg. Lavra, 1896, str. 137-138, kao i original na grčkom: Rgatum spirit., 112, Migne, R. G., 87,2976-2977).

  3. Najopasniji službenici slavoljublja: demoni i ljudi koji nas hvale (up. ruski prevod Lesgvice od 1891, str. 209 u primedbi).
  4. Najbolja azbuka: prema 24 slova grčkog alfabeta.
  5. Božansko čulo: duhovno čulo je u nama, ukoliko je spojeno sa umom (duhom) svakog čoveka, a nije, u nama, ukoliko je pokriveno strastima i usled toga nepoznato, bez dejstva (Ilija Kritski, Shol. 17, sol. 1040D).
  6. Protiv tri strasti – trima vrlinama: To su tri glavne strasti – slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje. Protiv njih, suprotne vrline – uzdržanje, ljubav, smirenje. Vrlina uzdržanja uništava slastoljublje; ljubav uništava srebroljublje jer predstavlja vrlinu koja podstiče čoveka da sve svoje deli sa onima koji nemaju; a smirenje razara slavoljublje, jer mrzi ljudsku slavu i ne voli da se pokazuje (Ilija Kritski, Shol. 29, sol. 1044 AV).
  7. Odlaze sve osim jedne: tajedna strast koja ostaje i zamenjuje sve ostale, jeste, svakako, gordost (Ilija Kritski, Shol. 51, sol. 1048 D).
  8. Sagorevano božanskim ognjem: energijom Duha Svetog, ili bogočežnjom u srcu (Ilija Kritski, Shol. 52, sol. 1048 D).
  9. Učigelji vrlina: prema Iliji Kritskom, učitelji čistote su Ilija, Jovan Preteča i Jovan Bogoslov; krotosti – Mojsije i David; molitve – samo Božije Slovo (Logos), kao i avđeo koji se javio Antoniju i Pahomiju; posta – opet Mojsije i sam Gospod (Hristos); bdenja – mnogi, koji su kroz to stekli i umilenje; smirenoumlja – Božije Slovo koje radi nas osirote, Spasitelj svih, koji radi nas primi telo naše (Shol. 55, sol. 1049 V).
  10. Greh znači – prestupiti svaku, pa i najmanju zapovest; izostavljanje dobra – ne činiti i ne vršiti dela Božija; nehat – činiti ali nemarno; strast – zlu i teško iskorenjivu sklonost ka onome što duši škodi; pad – padati u neverje ili u telesne grehe (Ilija Kritski, Shol. 73, sol. 1053 SD).
  11. Gatanje: u stvari, vera u sudbinu.
  12. Veliki Grigorije: Sveti Grigorije Bogoslov, 14. beseda, O siromaš tvoljublju.
  13. Bludnicu privede podvižništvu: to je bio ava Serapion (Shol. 12, sol.1077 S).
  14. Tri različita časa: prema jednom svetom ocu, to bi bili – čas rastanka sa ovozemaljskim životom, čas javljanja pred Bogom, i čas presude na Strašnom sudu. Prema drugima, to mogu biti i tri vrste iskušenja: od strane slavoljublja, slastoljublja i srebroljublja. Postoje i druga tumačenja (Shol. 21, sol. 1081 A).
  15. Alegorijska parafraza na 103. Psalam.
  16. Smilaks: nekakva bršljanu slična puzavica s belim, kao ljiljan mirišljavim cvetovima, koju su rado uzimali za vence (up. Senc, Gr?ko-hrvatski re?nik, Zagreb, 1910, str. 852, s.v.).
  17. Ilija Kritski s pravom dodaje: Sramota je da teloljupci i stomakougodnici raspravljaju o duhovnim stvarima, kaogod što je sramota da bludnici pričaju o celomudrenosti. Jer, u punom stomaku nema poznanja Božijih tajni (Shol. 3, sol. 1093 A).
Ključne reči:

9 komentar(a)

  1. Pingback: Lepota – dar od Boga i plod podviga – Podvižnička slova

  2. Pingback: Sveti Jovan Lestvičnik: O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Trpljenje i poslušanje svetih monaha (Sinajski čaj) – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *