LESTVICA

Sveti Jovan Lestvičnik
LESTVICA

Pouka HHV

O UPROPASTITELJU STRASTI, UZVIŠENOM SMIRENOUMLJU,
KOJE SE RAZVIJA U NEVIDLJIVOM OSEĆANJU

Onaj ko bi običnim jezikom hteo da, na potpuno odgovarajući način, objasni osećanje i dejstvo ljubavi Gospodnje; smirenoumlja – onako kako to smirenoumlju dolikuje; blažene čistote – istinito; božanskog ozarenja – sasvim jasno; straha Božijeg – očigledno, te ko misli jedino pričanjem da prosveti one koji i sami nisu okusili od navedenih vrlina – čini nešto slično čoveku koji bi rečima i primerima hteo da objasni šta je slast meda onima koji med nikada ni probali nisu. I, kao što drugi uzalud drži predavanje (da ne kažem – mlati praznu slamu), tako i prvi ni sam ne poznaje ono o čemu govori ili, pak, trpi žestoko izrugivanje od taštine.
Ova pouka stavlja pred vas riznicu, načinjenu u zemljanim sasudima, ili bolje – u telima, koja po svojoj kakvoći ostaje tajna za svaki razum. Jedan jedini natpis ima ova riznica, natpis nepojmljiv, koji odozgo dolazi. Oni koji se staraju da ga protumače rečima – preuzimaju na sebe trud velikog i beskonačnog ispitivanja. Taj natpis jeste: SVETO SMIRENJE.
Oni koje Duh Božiji vodi, neka uđu s nama u ovo misleno i svemudro saborište, noseći u mislenim rukama bogopisane tablice bogopoznanja.
I sabrasmo se, i zajedno istražismo i ispitasmo silu ovoga časnoga natpisa.
Jedan reče da je smirenost potpuni zaborav svojih vrlina; drugi – smatrati sebe poslednjim i grešnijim od svih; treći – poznavanje sopstvenih slabosti i nemoći; četvrti – preduhitriti bližnjega u slučaju da se naljuti, i prvi prekinuti svađu; peti, opet – saznanje Božije blagodati i samilosti; šesti – osećanje skrušene duše i odricanje sopstvene volje.
Pošto sam sve ovo čuo, razmotrio i brižljivo ispitao u sebi, ja ipak nisam bio u stanju da osetim šta je blažena smirenost. I zato, poslednji od svih, skupivši kao pas mrve koje su padale sa stola mudrih i blaženih otaca, pokušah da odredim smirenost na ovaj način:
(989) Smirenoumlje je bezimena blagodat duše. Njeno ime poznato je samo onima koji su je upoznali na sopstvenom iskustvu. To je neiskazano bogatstvo, Božiji naziv i Božiji dar. Naučite se, veli, ne od anđela, ne od čoveka, ne iz knjiga, nego od mene, tj. od moga useljenja, ozarenja i delanja među vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i umom, i razumom, i naći ćete pokoj dušama svojim od rata i olakšanje u borbi sa pomislima (Mt.11 29).
Drukčije izgleda ovaj sveti vrt dok je još zima strasti, drukčije u proleće, koje tek obećava plod, a drukčije u leto vrlina. A sve to vodi u stvari k jednome: veselju berbe. Zbog toga i svako godišnje doba u pojedinim plodovima ima svoj simvol. Kada, dakle, u nama počne sazrevati grozd prepodobne smirenosti, odmah ćemo (mada s mukom) omrznuti svaku ljudsku slavu i dobar glas, izgnavši iz sebe gnev i ljutinu. A kada smirenost. ta carica vrlina, počne da napreduje u duši duhovnim uzrastom, sva svoja dobra dela nećemo smatrati ni u šta. Štaviše, držaćemo ih za gadost, budući da ćemo misliti na to da svaki dan, mada nismo ni svesni, samo uvećavamo svoje breme. Uz to ćemo se plašiti da će nam izobilje blagodatnih darova, koje stalno dobijamo od Boga a kojih smo nedostojni, samo umnožiti večne muke. Um tada ostaje bezbedan od krađe, jer je samoga sebe zaključao u kovčeg umerenosti. On čuje oko sebe bat koraka i razuzdanu igru demonskih lopova, ali ga nijedan od njih ne može navesti na iskušenje. Jer, umerenost je riznica u koju lopovi ne mogu da se uvuku.
Mi smo se, eto, usudili da u nekoliko reči filosofiramo o cvetanju i prvom sazrevanju ploda koji nikad ne prestaje da cveta. A kakva je konačna nagrada za tu svetu vrlinu, pitajte Gospoda, prijatelji Gospodnji! Jer, o meri ove vrline nije moguće govoriti; o kakvoći – još manje. Pa ipak, mi ćemo pokušati da bar o svojstvu njenom nešto kažemo, prema umnim sposobnostima s kojima raspolažemo.
Između pokajanja (dakako stvarnog pokajanja), plača (očišćenog od svake nečistote) i sveprepodobnog smirenja početnika, postoji razlika i deoba slična razlici između kvasca, brašna i hleba. Pravim pokajanjem duša se satire i mršavi, i nekako spaja i tako reći meša sa Bogom, uz pomoć vode iskrenog plača. A kada se od njega [tj. plača] raspali oganj Gospodnji, nastaje i dobija se beskvasan i nenarastao hleb blažene smirenosti. Stoga i taj sveprepodobni i trostruki lanac (bolje reći duga), koji se svodi (992) na jednu silu i dejstvo, ima svoje posebne delatnosti i svojstva. I ako ukažeš na bilo koji znak jednoga, videćeš da si, u isto vreme, obeležio i drugo.
Zato ćemo pokušati da ono što smo rekli ukratko potvrdimo i dokazima.
Prvo i isključivo svojstvo ove divne i čudesne trijade [tj. trojice], jeste potpuno radosno podnošenje ponižavanja. Naime, duša ga prima raširenih ruku i grli kao lek koji leči i spaljuje njene bolesti i velike grehe. Drugo iza njega svojstvo jeste uništenje svake ljutine, a sa tim – umerenost. A treći, i najlepši stepen, jeste iskreno nepoverenje u sopstvena dobra dela, i žudnja za neprestanim učenjem.
Hristos je završetak zakona i proroka, za opravdanje svakom koji veruje (Rim.10,4). Kraj, pak, nečistih strasti je taština i gordost, kod svakoga koji ne pazi na sebe. Njihov istrebitelj je misleni jelen [tj. smirenoumlje], koji svoju košutu čuva od dejstva svakog smrtonosnog otrova [1]. Jer, gde bi se u smirenoumlju mogao pojaviti otrov licemerstva, gde – otrov klevete, gde – guja u pećini skrivena? Zar ono, štaviše, ne izvlači tu guju iz dubine svog srca, da bi je ubilo i uništilo.
U tome sjedinjenju nema ni traga od mržnje, ni senke raspravljanja, ni najmanje projave nepokornosti, osim kada je reč o veri. Ko je sa smirenošću sklopio brak, postao je blag, prijatan, nežan, saosetljiv, a iznad svega tih, vedar, spreman da posluša, netužan, budan, vredan i (zar je potrebno mnogo govoriti?) bestrasan. Jer, u smirenju našem seti nas se Gospod, i izbavi nas od neprijatelja, od strasti i od prljavština naših (Ps. 135,23-24).
Smirenoumni monah nije previše radoznao kada se radi o neshvatljivim stvarima, a uobraženi hoće da ispituje i tajne Suda Božijeg.
Jednome vrlo mudrom bratu javiše se demoni vidljivo, i počeše da ga hvale. No, svemudri podvižnik im reče: „Kada biste prestali da me u duši mojoj hvalite i kada biste otišli, ja bih zaključio da sam veliki čovek. Međutim, ako ne prestanete da me hvalite, ja ću iz same pohvale poznati koliko sam nečist. Jer, nečist je pred Gospodom svaki gord čovek (Prič.16,5). Prema tome, ili odlazite – da bih bio nešto veliko, ili me hvalite – da pomoću vas dođem do smirenosti“. Zbunjeni ovom doskočicom, demoni odmah isčeznuše.
Neka ti duša ne bude izvor životvorne reke smirenosti iz kojeg će smirenje ponekad obilno da ističe, a ponekad, opet, da presuši pod uticajem slave i gordosti. Naprotiv, neka ona bude izvor bestrašća, izvor iz koga stalno ističe reka siromaštva [duha]. Znaj, dragi, da se jaruge pune žitom (up. Ps.64,14) i duhovnim plodom. Jaruga je smirena duša, koja posred planina – muka i vrlina – ostaje nenadmena i nepomična. Nisam postio, nisam bdio, nisam ležao na zemlji, nego sam se smirio, i odmah me spase Gospod (Ps.114,6). (993) Pokajanje vaskrsava palog, a plač kuca u nebeske dveri. Prepodobna smirenost ih, međutim, otvara. A ja ispovedam i obožavam trojicu u jedinici, i jedinicu u trojici.
Sve što je vidljivo, osvetljeno je suncem. Sve što se čini po duhovnom razumu, utvrđuje smirenost. Nema svetlosti – sve je u mraku! Nema smirenoumlja – sve naše vene!
Na celom stvorenom svetu postoji samo jedno mesto na kome je sunce viđeno samo jedanput [2]; i jedna je pomisao često dovoljna da se rodi smirenje. Jednog jedinog dana se sav kozmos obradovao [3]; i smirenost je jedina vrlina koju demoni ne mogu podražavati.
Jedna je stvar – uznositi se, a druga – ne uznositi se; nešto treće je – smiravati se. Prvi sudi po ceo dan; drugi ne sudi, ali ni sebe ne osuđuje; a treći, mada nevin, uvek osuđuje samoga sebe.
Jedna je stvar biti smirenouman; druga – boriti se da postaneš smirenouman; a treća – hvaliti smirenoumna čoveka. Prvo je savršeno; drugo je svojstveno poslušnicima; a treće svima vernima.
Onoga ko se u sebi smirio, usta ne mogu pokrasti: čega nema u riznici, ne iznose na vrata.
Konju koji je upregnut sam, često se čini da trči dovoljno brzo. No, kada je upregnut sa drugim konjem, po njemu upoznaje svoju sporost.
Početak duhovnog zdravlja prepoznaje se u tome što se pomisao naša više ne hvali prirodnim darovima. A dokle god se oseća smrad sujete, dotle ni prijatan miris mira ne može da se oseti.
Prepodobna smirenost reče: „Ljubitelj moj neće nikog povrediti, neće nikoga osuđivati, neće ni nad kim da vlada, niće se praviti mnogo pametnim, sve dok se ne sjedini sa mnom. A posle sjedinjenja sa mnom, na njega se više nikakav zakon ne odnosi“ (up. 1.Tim.1,9).
Jednome podvižniku, koji se naročito trudio da stekne tu blaženu vrlinu, zli dusi tajno posejaše u srce pohvalu. Međutim, on je, po božanskom nadahnuću, umeo da pobedi nevaljalstvo zlih duhova blagočestivim lukavstvom: on ustade i na zidu svoje kelije napisa nazive najuzvišenijih vrlina – savršene ljubavi, anđelskog smirenoumlja, čiste molitve, netljene [tj. neuprljane] čistote i slično. I kad su ga pomisli započele hvaliti, on reče: „Hajd’mo na sud!“ Došavši pred zid, čitao bi nazive, pa bi viknuo na samoga sebe: „Kad budeš i sve ove vrline stekao, znaj da si još daleko od Boga!“
U čemu se, zapravo, sastoji sila i suština ovog sunca – mi nismo sposobni reći. Ipak, po njegovim dejstvima i svojstvima možemo unekoliko shvatiti njegovu unutarnju suštinu.
Smirenoumlje je božanski zaklon od koga ne vidimo svoja dobra dela. Smirenoumlje je bezdan samoprezira, zaštićen od svih mogućih lopova. Smirenoumlje je tvrda kula koja može odoleti svakom neprijatelju (Ps.60,4). Ništa mu neće moći neprijatelj, ni sin, tj. pomisao bezakonja neće ništa više moći da mu nahudi (Ps.88,23-24). Saseći će pred njim neprijatelje njegove, i one koji ga mrze pobediće.
Osim ovih navedenih svojstava, koja su sva, osim jednog, (996) njegova vidljiva obeležja, postoje i druga, koja veliki sopstvenik ovog bogatstva može uočiti u svojoj duši. Ti ćeš znati (i nećeš se prevariti) da je ova prepodobna vrlina u tebi po tome što ćeš sav biti ispunjen neopisivom svetlošću i neizmernom ljubavlju prema molitvi. Tome prethodi srce koje ne grdi tuđe grehe. Preteča ove vrline je mržnja prema svim oblicima slavoljublja, o kome je već bilo reči.
Ko je upoznao sebe u svakom osećanju duše, seje u dobru zemlju. Smirenoumlje ne može procvetati ako se zaseje na drugi način.
Ko je upoznao sebe, shvatio je i šta je strah Božiji. Živeći u njemu, on stiže pred vrata ljubavi.
Smirenost je kapija Carstva, koja u njega uvodi one koji su mu se približili. Mislim da o onome koji kroz tu kapiju ulazi govori Gospod, kad kaže: Ući će, i izići će iz života bez straha, i pašu će naći i cveće u raju. Svi koji uđoše kroz druga vrata u monaštvo, lopovi su i razbojnici svoje sopstvene duše (up. Jn. 10,9).
Ne treba da prestanemo ispitivati sebe, ako hoćemo da postignemo vrlinu smirenoumlja. Pa ako u dubini duše budemo mislili da je svaki naš bližnji bolji od nas, znači da je milost Božija blizu.
Nemoguće je da iz snega proizađe plamen; još je manje moguće da u jeretiku ima smirenoumlja. To je vrlina koja pripada samo vernim i pobožnim ljudima, i to samo onima koji su se već očistili.
Mnogi od nas nazivaju sebe grešnima, a možda se odista i smatraju takvima. No, tek trpljenje uvreda pokazuje kakvo je srce.
Ko hita tihome pristaništu smirenoumlja, neka ne prestaje da čini sve što može, neka se prisiljava na razne načine – rečima, mislima, zaključcima, ispitivanjem i istraživanjem, celokupnim podvigom i radom, tvoreći molbe i molitve, razmišljajući i premišljajući – sve dok se uz Božiju pomoć, i sa najnižim i najprezrenijim podvizima, lađica njegove duše ne izbavi od večno burnoga mora gordosti. Ko se izbavi od gordosti, lako se opravdava za sve ostale grehe, kao što pokazuje primer jevanđelskog carinika (Lk.18,9-14).
Neki ljudi, radi smirenoumlja, do same smrti drže pred očima svoje nekadašnje grehe, iako su za njih dobili oproštaj, šamarajući tom uspomenom sujetnu uobraženost. Drugi, pak, razmišljajući o stradanju Hristovom, smatraju sebe večnim dužnicima. Neki, opet, preziru sebe zbog svakodnevnih nedostataka. A drugi, po iskušenjima, bolestima i padovima koji im se dogode, usvojiše majku darova [tj. smirenoumlje]. Ima i takvih (da li ih i sada ima, ne znam reći), koji se utoliko više smiravaju ukoliko ih Bog više dariva, smatrajući sebe nedostojnima svakoga bogatstva. Oni ostaju u uverenju kao da svakoga dana samo (997) uvećavaju svoj dug pred Bogom. To je smirenje, to je blaženstvo, to je savršena nagrada za pobedu! Kad nekoga vidiš, ili za nekoga čuješ, da je za svega nekoliko godina dostigao najviši stupanj bestrašća, shvati da nije išao drugim do ovim blaženim i kratkim putem.
Sveti dvopreg: ljubav i smirenje. Ljubav uzdiže do neba, a smirenost one koji su se uzdigli pridržava da ne padnu.
Skrušenost, samopoznanje i smirenost su tri različite stvari. Skrušenost je porod grehova: onaj koji pada, skrušava se, i mada bez smelosti, s pohvalnom bestidnošću stoji na molitvi, oslanjajući se, sav razbijen, na štap nade, kojim odgoni od sebe psa očajanja. Samopoznanje je tačno razumevanje svojih sposobnosti i trajno pamćenje i svojih najsitnijih grehova. Smirenost je duhovna pouka samoga Hrista, koju oni koji se udostojiše da je prime misleno čuvaju u riznici svoje duše, i koja se običnim rečima ne da izraziti.
Ko tvrdi da je ispunjen mirisom ovog mira, a oseti makar i najmanje zadovoljstvo u srcu kad ga hvale ili pridaje veliki značaj rečima pohvale, neka se ne vara: u zabludi je! Ne nama Gospode, ne nama – čuo sam nekoga gde kaže u dubini svoje duše – već samo imenu Tvome daj slavu (Ps.113,9). Čovek koji je to rekao dobro je poznavao prirodu ljudsku. On je znao da pohvala ne može da joj ne naškodi. Od Tebe je pohvala moja u crkvi velikoj (Ps.21,26), tj. u budućem veku. A pre toga, ja nisam u stanju da bez opasnosti primam pohvalu.
Ako je vrhunac, suština i obrazac krajnje gordosti u tome, da se radi slave glume i nepostojeće vrline, zar nije onda znak najdubljeg smirenoumlja u tome, što neki ljudi radi uniženja svog uzimaju na sebe i nepostojeće krivice? Tako je uradio onaj prepodobni koji je uzeo u ruke hleb i sir [4]. Tako je postupio i onaj podvižnik čistote, koji je svukao sa sebe svu odeću i bestrasno prošao kroz grad [5]. Takvi se više ne brinu da li će sablazniti ljude, budući da poseduju moć da nevidljivo, putem molitve, svakome otkriju spasonosni smisao svog postupka. Ko se brine o prvome, samim tim pokazuje da mu nedostaje drugo. Jer, tamo gde je Bog spreman da ispuni naše zahteve, mi sve možemo učiniti.
Bolje ti je da ožalostiš ljude nego Boga. On se raduje kad nas vidi da se spremno izlažemo ponižavanju da bismo potisnuli, povredili i ubili svoju sujetu.
Do takvih darova dovodi potpuno tuđinovanje. Zaista, samo veliki ljudi mogu podnositi ruganje od strane svoje okoline. Nemoj se užasavati nad ovim što rekoh: niko nikada nije mogao da se jednim korakom vine na vrh lestvice.
Svi će poznati da smo Božiji učenici ukoliko su imena naša zapisana (1000) ne nebu smirenosti, a ne ukoliko bi nam se demoni pokoravali (up. Lk. 10,20; Jn.13,55).
Prirodno svojstvo limunovog drveta jeste, da mu se grane pružaju u vis kada je bez ploda. Kada se, pak, savijaju, znači da će uskoro biti i ploda. Ko je razborit, razume šta hoću da kažem.
Na svome usponu ka Bogu, ova vrlina prolazi kroz tri stupnja: trideseti, šezdeseti i stoti. Na stotom su bestrasni; na srednjem, junačni; a prvi stupanj mogu svi postići.
Ko je upoznao sebe, nikada ne seže za onim što ne može da dohvati, nego korača sigurno ovom blaženom stazom.
Ptice se boje i slike jastreba, a podvižnici smirenja – i najmanjeg prizvuka prepirke.
Mnogi su se spasli i bez proricanja i ozarenja, bez znamenja i čudesa. Ali, bez smirenosti niko neće ući na nebesku svadbu. Jer, čuvar darova je smirenost. No, površni ljudi zbog tih darova često i smirenost gube.
Da bi nas smirio i onda kada nismo voljni, Gospod je uredio i ovo: niko ne može sam tako dobro videti svoje rane kao što može bližnji. Stoga smo i obavezni da ne pripisujemo sebi svoje isceljenje, već bližnjem, i da Bogu zahvaljujemo za to.
Smirenouman čovek se uvek gnuša svoje volje, kao grešne. U svojim prozbama Gospodu, s nesumnjivom verom on uči da prima ono što izražava Njegovu volju. On uopšte ne obraća pažnju na to kako njegovi učitelji žive, već prepušta svu brigu Bogu, koji je i preko magarice naučio Valaama šta treba da radi (up. Broj. 22,28). I mada sve čini, misli i govori po Bogu, podvižnik smirenoumlja ipak nema poverenja prema sebi samom.
Žalac i teret za smirenog monaha jeste samopouzdanje, kao što je za gordog – da usvaja mišljenja drugih ljudi.
Meni se čini da samo anđelu ne može da se potkrade nikakav greh, budući da čujem zemaljskog anđela da kaže: Jer ne osećam ništa na svojoj savesti, ali zato nisam opravdan; a onaj koji me sudi jeste Gospod (1.Kor.4,4). Stoga smo dužni da neprestano osuđujmo sebe i da budemo nezadovoljni sa sobom, da bismo se dobrovoljnim samonipodaštavanjem opravdali za nehotične grehe. Inače, u času smrti ćemo svakako morati da položimo računa o njima, i to u teškim mukama.
Ko traži od Boga manje nego što zaslužuje, svakako će dobiti više nego što traži. To svedoči carinik: tražio je oproštaj, a dobio – opravdanje (up. Lk. 17,9-14). Razbojnik je tražio da bude samo spomenut u Carstvu, a nasledio je čitav raj, i to – prvi (up. Lk.23,43)!
Kao što se ni u čemu stvorenom ne može videti ni mali ni veliki oganj kao samostalni elemenat, tako i u nepatvorenom smirenoumlju ne ostaje ni trunke strasti. I dokle god mi grešimo hotimično, dotle u nama nema smirenosti. U nama se može raspoznati prisustvo smirenosti po tome što više ne grešimo hotimično.
Znajući da se vrlina duše saobražava spoljašnjem ponašanju, Vladika uze ubrus i pokaza nam put kojim se dolazi (1001) do smirenosti (up. Jn.13,4). Duša se, naime, upodobljava dejstvima [tela], saobražavajući se i saglašavajući se sa njima.
Vlast postade jednome od anđela uzrok gordoumlja, mada mu radi toga nije bila data. Drugo raspoloženje ima čovek koji sedi na prestolu, a drugo onaj koji sedi na đubrištu. Možda je zbog toga onaj veliki pravednik [tj. Jov] i sedeo na đubrištu van grada. Stekavši savršeno smirenoumlje, on reče sa svom iskrenošću: Prezreh samoga sebe i uvenuh od tuge. Smatram se prahom i pepelom (Jov,2,8; 42,6).
Nalazim da je Manasija zgrešio kao niko drugi, oskvrnivši hram Božiji i čitavo bogosluženje idolima (up.4.Car.20-24; 1.Dn.Z,13; 2.Dn.32-33; Mt.1,10), tako da ni post čitavog sveta ne bi bio u stanju da ga potpuno iskupi. Ali, smirenost se pokazala sposobnom da u njemu izleči i ono što je neizlečivo. Jer, da si hteo žrtvu [6], dao bih, kaže David Bogu; svepaljenice, tj. telo iscrpljeno postom, ne voliš. Žrtva je Bogu (Ps.50,18) itd., kao što svi znaju [7]. Sagreših Gospodu, zavapi jednom blaženo smirenje k Bogu, povodom preljube i ubistva. I odmah ču: Gospod oprosti greh tvoj (2. Car. 12,13).
Nezaboravni oci tvrde da put ka smirenosti i njen osnov čine telesni napori. Ja, pak, mislim da su to poslušnost i pravičnost srca, koji se po samoj prirodi suprotstavljaju gordosti. Ako je gordost neke anđele pretvorila u demone, bez sumnje i smirenost može od demona načiti anđele. Stoga, neka se ohrabre pali!
Postarajmo se svim silama da se popnemo na vrh smirenoumlja. Ako i nemamo snage, ipak se potrudimo: možda će nas sama smirenost izneti na svojim ramenima. Ako i pokleknemo, bar nemojmo ispasti iz njenog zagrljaja. Čudio bih se, naime, da neko ko otpadne od nje dobije bilo kakav večni dar.
Nervi i putevi smirenosti (ali još ne i jasni znaci) jesu: nesticanje, neprimetno stranstvovanje, prikrivanje duhovne mudrosti, jednostavno izražavanje, iskanje milostinje, skrivanje plemenitog porekla, izgnanje drskosti, odstranjenje mnogogovorljivosti.
Ništa tako nije u stanju da smiri dušu, kao sirotovanje i ishrana samo onim što se isprosi. Jer, kao mudroljupci i bogoljupci se pokazujemo tek tada kada imamo razloga da budemo gordi – a bežimo od gordosti glavom bez obzira.
Ako se spremaš za borbu protiv neke strasti, uzmi u (1004) pomoć smirenoumlje: Na aspidu i zmijskog cara nagaziće, tj. na greh i na očajanje; lava i zmaja pogaziće, tj. đavola i svoje telo (up. Ps.90,13).
Smirenoumlje je nebeski vodoskok, koji je u stanju da dušu iz ambisa grehova uzdigne do neba.
Jednom prilikom je neko u srcu svome primetio lepotu ove vrline. Obuzet divljenjem, on je upita za njenog roditelja. A ona, smešeći mu se vedro i blago, reče: „Kako možeš želeti da znaš ime Onoga koji me rodio, kada On nema imena? Neću ti ga reći, sve dok ne primiš Boga! Njemu slava kroza sve vekove. Amin“.

Bezdan je majka izvora. A izvor rasuđivanja je smirenje.


NAPOMENE:

  1. Jeleni i zmije: poređenje smirenosti sa jelenom počiva na tvrđenju starih pisaca, prema kome jelen instinktivno oseća mesto gde se skriva zmija. On staje iznad ulaza u zmijsku rupu i svojim snažnim dahom je izvlači. Tako mu zmije same ulaze u usta, i on ih proždire. No, kada ih proždre, jelen oseti silnu žeđ i žurno trči na izvor, kako bi se rashladio i utolio žeđ. Inače, ako za tri časa po gutanju zmije ne okusi vode, jelen umire. Zato je i David uporedio svoju dušu sa žednim jelenom (up. prim. z u ruskom prevodu od 1891, str. 23-24).
  2. Samo jedno mesto na kome je sunce viđeno samo jedanput: to je dno Crvenoga mora, prilikom čudesnog prolaska Izrailjaca (Izl.14) (up. Shol. 10, sol. 1005 V).
  3. Jednog jedinog dana se sav kozmos obradovao: to je dan Vaskrsenja Hristovog, dan u koji je Bogočovek vaskrsnuo i time oslobodio ljudski rod od večnih okova ada. Neki pod tim danom podrazumevaju dan Rođenja Hristovog, kada su anđeli pevali: Slava na visini Bogu. Najzad neki misle da je to dan kada je Noje sa svojima izišao iz kovčega (up. Shol. 10, col. 1005 V).
  4. Prepodobni koji je uzeo hleb i sir: u knjizi Izreke staraca govori se o avi Simonu da je, čuvši da gradonačelnik sa poštovanjem dolazi da od njega uzme blagoslov, uzeo hleb i sir, iako nije bilo vreme za obed, i sevši na prag kelije, počeo da jede, kako bi ga zatekli i stekli mišljenje da je izelica. Zaista, kad je gradonačelnik došao i video ga, odmah je otišao razočaran.
  5. Prošao nag kroz grad: to je bio sveti Serapion Sindonit, o kome se najstariji i verodostojni podaci nalaze u Lavsaiku, 83 (Migne, R. G., 34, 1180-1186; srp. prevod, Bitolj, 1934, II, 45-51). Neki to povezuju sa prepodobnim Simeonom Jurodivim (up. Žitije 21. jula).
  6. Ilija Kritski veli da smirenost može izgladiti mnoge grehove i bez nekih drugih podviga. Naprotiv, podvizi bez smirenosti ne samo da ne koriste ništa, već nam i mnoga zla nanose (up. Shol. 39,col.1012 S).
  7. Kao što svi znaju: Lestvičnik ponekad ne završi citat iz Svetog Pisma, imajući u vidu opštu pojavu među monasima toga doba, da skoro celo Sveto Pismo znaju napamet. U ovom slučaju, pun citat glasi: Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i smireno Bog neće poniziti (Ps.50,18).
Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Pingback: Lepota – dar od Boga i plod podviga – Podvižnička slova

  2. Pingback: Sveti Jovan Lestvičnik: O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Trpljenje i poslušanje svetih monaha (Sinajski čaj) – Podvižnička slova

  4. Olivera

    Predivno štivo!

  5. Boris Banovic

    Hvala Bogu i vama na ovom sajtu!

  6. Da se čovek zaplače od ovolikog smirenja.
    Slava Bogu dragom a i vama što nam ovo omogućiste.

  7. Predivno…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *