LESTVICA

Sveti Jovan Lestvičnik
LESTVICA

Pouka XXI

O MNOGOLIKOJ TAŠTINI

(948) Neki imaju običaj da o taštini [tj. sujeti] pišu u posebnoj glavi, odvojeno od gordosti. Zbog toga i kažu da osnovnih i (949) glavnih grehovnih pomisli ima osam. Međutim, Grigorije Bogoslov i drugi nabrajaju sedam [1]. S njima se i ja više slažem, jer – ko može biti obuzet gordošću ako uspe da savlada taštinu? Razlika između ovih strasti je samo tolika kolika je po prirodi razlika između deteta i odraslog čoveka, između pšenice i hleba. Taština je početak, a gordost – kraj.
Stoga ćemo sada ukratko reći nešto o nečasnoj uobraženosti, početku i punoći strasti. Jer, onaj koji bi o tome hteo da filosofira na dugačko, liči na čoveka koji uzalud nastoji da odredi mere vetra.
Po izgledu svome, slavoljublje je promena prirode, i izvrtanje naravi, svesno previđanje ukora. Po kvalitetu, ono je rasturač truda, uništitelj znoja, kradljivac riznice, izrod neverstva, preteča gordosti, brodolom u luci, mrav na gumnu (koji, iako majušan, raznosi sav trud i plod). Mrav čeka vršidbu pšenice, a taština – da se zgomila bogatstvo. Prvi se raduje što će krasti, a ono – što će rasipati. Duh očajanja se raduje kad vidi kako se nagomilava zlo, a slavoljublje kad vidi kako se uvećava vrlina. Jer, vrata prvog su mnoge duhovne rane, a vrata drugog – izobilje truda.
Pazi, i videćeš da se grozno slavoljublje sve do groba kiti haljinama, mirisima, pratnjom, aromatima i drugim.
Svima bez razlike sija sunce, i svim dobrim delima veseli se taština. Na primer, sujetan sam kad postim; kada razrešavam sebi post, da ljudi ne saznaju za moje uzdržanje, opet sam sujetan – jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobeđuje kada se obučem u sjajnu odeću; ali i kad se odenem u dronje – i tada sam sujetan. Poražen sam kad progovorim, a zaćutim li – opet me ona pobeđuje. Kako god baciš na zemlju ovaj tribolum [trorožac], jedan vrh ostaje uperen gore.
Sujetan čovek je Hrišćanin koji obožava idole. On misli da obožava Boga, a u stvari hoće da ugodi ljudima a ne Bogu.
Sujetan je svaki čovek koji voli da se hvališe. Post sujetnog čoveka ostaje bez nagrade i njegova molitva bez ploda, jer i jedno i drugo čini radi pohvale ljudske.
Slavoljubivi podvižnik sebi nanosi dvostruku štetu: prvo, što iznurava telo, a drugo, što ne prima nagradu.
Ko da se ne nasmeje sujetnome podvižniku, koga strast za vreme bogosluženja pokreće – ponekad da se smeje, a ponekad da pred svima plače?
Gospod od očiju naših često skriva i one vrline koje smo stekli. A čovek koji nas hvali (bolje reći – kvari), svojom pohvalom otvara naše oči. No, čim se oči otvore – isčezava iz nas bogatstvo naše. Laskavac je služitelj demona, vodič gordosti, is-trebljivač umilenja, rušilac vrlina, zavodnik. Oni koji vas hvale, obmanjuju vas, veli prorok (Is.3,12).
(952) Uzvišenim ljudima je svojstveno da plemenito i radosno podnose uvrede, a svetim i prepodobnim – da pohvalu primaju bez štete.
Viđao sam kako su ljudi koji imađahu plač, padali u jarost kad su ih hvalili, i tako kao na vašaru trampili jednu strast za drugu.
Niko ne zna šta je u čoveku, osim duha čovekovog (up. 1.Kor.2,11). Zato, neka se postide i zaneme oni koji bi hteli da nas hvale u lice.
Kad čuješ da je bližnji tvoj ili prijatelj rekao o tebi nešto loše u tvome odsustvu, pokaži koliko ga voliš – i pohvaliga!
Velika je stvar stresti sa sebe pohvalu ljudsku. Još veća je stvar, otresti se pohvale demonske.
Smirenoumlje ne pokazuje onaj koji sam o sebi govori rđavo (ko ne bi bio u stanju da podnese samoga sebe?), već onaj koji od drugoga čoveka podnosi uvredu tako da ne umanji svoju ljubav prema njemu.
Primetio sam da demon taštine ubacuje pomisli jednome bratu, pa ih otkriva drugome, podstrekavajući ga da prvome kaže šta mu je na srcu, kako bi ga proslavio kao prozorljivca.
Dešava se da se ovaj zlikovac dotiče i telesnih udova, proizvodeći u njima drhtanje.
Ne obraćaj pažnju na njega kad u tebi izaziva želju da postaneš episkop, ili iguman, ili učitelj. Teško je oterati psa od tezge na kojoj se prodaje meso.
Kad vidi izvesne ljude da su došli do nekog malog spokojstva, on ih smesta navodi da pređu iz pustinje u svet, govoreći: „Idi da spaseš ljude koji propadaju“.
Drukčije izgleda živi Etiopljanin, a drukčije kip njegov. Drukčije je slavoljublje onih koji žive u opštežiću, nego onih koji su po pustinjama.
Sujeta pobuđuje lakomislene monahe da očekuju posetu svetskih ljudi, te da izađu u susret onima koji dolaze; uči ih da padaju ničice pred njihove noge, i da se, prepuna gordosti, odeva u smirenost; podešava držanje i glas, i gleda u ruke posetilaca – ne bi li dobila nešto od njih; naziva ih gospodarima i zaštitnicima koji im, posle Boga, život daju.
Dok sede za trpezom, ona ih pobuđuje da se uzdržavaju a da prema potčinjenima budu osioni; na bogosluženju lene čini revnosnim; one koji nemaju glasa, dobrim pevačima; pospane, bodrima; ulaguje se kanonarhu, nazivajući ga ocem i učiteljem, ali samo dok gosti ne odu.
Taština cenjene monahe čini gordima, a ponižavane zlopamtljivima.
Slavoljublje često biva uzrokom sramote umesto časti. Jer, ono svojim razjarenim učenicima nanosi veliku sramotu.
Taština pred ljudima čini gnevljive krotkima. Ona vrlo lako ide sa prirodnim darovima, i njima često obara svoje okajane sluge.
Videh jednog demona kako vređa i (953) proganja svog brata. Kada se, tako, jednom prilikom brat naljutio, naiđoše neki svetski ljudi. I bednik taj od gneva pređe na slavoljublje. jer ne mogaše robovati u isto vreme i jednoj i drugoj strasti.
Monah koji je postao rob sujete, vodi dvostruki život: spolja – monaški, a u duši i mislima – svetski.
Ako se usrdno trudimo da ugodimo Bogu, svakako ćemo i od nebeske slave okusiti. A onaj koji oseti tu slavu, preziraće svaku zemaljsku slavu. Čudio bih se, naime, kada bi neko prezreo drugu pre nego što okusi prvu.
Pokradeni od taštine, mi se često okrećemo i vešto krademo nju samu. Viđao sam ljude koji su iz taštine počinjali duhovni podvig. I premda im je početak bio poročan, kraj ispade pohvalan, zbog toga što se duh u njima izmenio.
Ko se hvali prirodnim darovima (npr. oštroumljem, bistrinom, [naklonošću za] čitanje, rečitošću, i svim sličnim što dobismo bez truda), nikada neće dobiti natprirodna dobra. Jer, ko je u malome neveran, i u mnogome je neveran i tašt (up. Lk.16,10).
Da bi postigli krajnje bestrašće i bogatstvo darova, silu čudotvorstva i moć predviđanja, neki ljudi uzalud iznuravaju svoje telo. Jadnici! Oni ne znaju da majka tih dobara nije trud, već više od svega – smirenje. Ko traži darove za svoj trud, polaže opasan temelj, a ko sebe smatra dužnikom, primiće neočekivano i nenadano bogatstvo.
Nemoj slušati ovog vejača, koji ti savetuje da objaviš svoje vrline radi koristi slušalaca. Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi (Mt.16,26)? Ništa tako nije u stanju da pouči one koji gledaju, kao smireno i iskreno ponašanje i reč. Jer, to će i drugima poslužiti kao primer kako se ničim ne treba ponositi. A šta može biti korisnije od toga?
Jedan prozorljivac mi je ispričao šta je jednom prilikom video: „Dok sam sa ostalom braćom sedeo u manastirskoj zbornici, dođoše demon taštine i demon gordosti, i sedoše kraj mene, jedan s desne a drugi s leve strane. I prvi me poče bockati u rebra svojim slavoljubivim prstom, nagovarajući me da kažem nešto o izvesnim viđenjima i podvizima koje sam imao u pustinji. No, tek što sam ga se otresao, rekavši: Neka se odvrate i zastide oni koji mi smišljaju zlo (Ps.39,15) – demon koji je sedeo s leve strane mi reče na uho: „Bravo! Odlično si uradio! Postao si velik, jer si pobedio moju bezobraznu majku“. Tada se ja okrenuh i k njemu, i izgovorih reči sledećeg stiha: Neka se smesta vrate posramljeni oni koji mi govore: „Odlično! Odlično“ si uradio!“
Na moje pitanje, kako je taština majka gordosti, on mi odgovori:
(956) „Pohvale uznose i nadimaju dušu. A kada se duša ponese, tada je obuzima gordost, koja uznosi do neba i nizvodi do ada. Ima slave koja od Gospoda dolazi: Proslaviću one koji mene proslavljaju, kaže (1.Car.2,30). A ima slave koja je posledica đavolje prepredenosti: Teško vama, veli, kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama (Lk.6,26)! Prvu ćeš jasno prepoznati kada na slavu ljudsku budeš gledao kao na nešto što škodi, kada se kloniš svakoga njenog lukavstva i kriješ svoj bogougodni način života kud god krenuo. Drugu ćeš prepoznati, kada i svaku sitnicu činiš da te vide ljudi (Mt.6,5). Ta prljava taština uči nas da glumimo vrlinu koju nemamo, navodeći nam reči: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela (Mt. 5,16).
Gospod često preobražava slavoljubive u neslavoljubive pomoću neke sramote koja ih zadesi. Početak neslavoljublja je ćutanje i rado primanje uvreda; sredina – odstranjivanje svih misli koje su prožete slavoljubljem; a kraj (ako taj okean uopšte ima kraja) – trud da pred ljudima činiš bez ustručavanja ono što nam nanosi štetu, a da te pri tome nije ni najmanje stid.
Ne skrivaj svoju bruku, pod izgovorom da ne izazivaš sablazan. (Uostalom, možda ovaj lek treba upotrebljavati prema tome o kakvoj se sramoti radi).
Kada tražimo slavu, i kada nam se ona (netraženo) ukazuje od strane drugih ljudi, ili kada se iz slavoljublja prihvatimo nekih podviga, setimo se svog plača i pomislimo odmah na onaj strah i trepet sa kojim smo stajali pred Bogom u našoj usamljenoj molitvi. Tako ćemo bez sumnje oterati bestidnu taštinu, tim pre ako se staramo da postignemo istinsku molitvu. A ako ni to ne pomogne, podsetimo se odmah na svoju smrt. U slučaju da ni to ne možemo, onda se bar uplašimo od sramote koja prati taštinu: Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se (Lk.14,11), svakako i ovde, još pre budućeg veka.
Kada hvalitelji (bolje reći kvaritelji) počnu da nas hvale, odmah treba da se setimo mnoštva svojih bezakonja, pa ćemo videti da smo nedostojni onoga što se govori o nama ili čini za nas.
Među slavoljubivim ljudima svakako ima i takvih kojima bi Bog inače uslišio neke molbe. Međutim, njihove molitve i umoljavanja Bog obično sprečava, kako ne bi zbog uslišene molitve svoje postali još više uobraženi.
Prostodušniji ljudi obično nisu mnogo podložni dejstvu ovog otrova. Jer, sujeta isključuje prostodušnost i pretpostavlja licemeran život.
Često se dešava da crv, dostignuvši određeni uzrast, dobija krila i uzleće u visinu. Tako i taština, kada se potpuno razvije, rađa gordost, taj početak i kraj svih zala.
(957) Ko je bez ove bolesti, nalazi se blizu spasenja, a ko nije bez nje, još je daleko od slave svetih.

Stupanj dvadeset prvi. Onaj koga taština nije ulovila, neđe upasti u bezglavu gordost, toliko mrsku Bogu.


NAPOMENE:

  1. Jedan od prvih crkvenih pisaca koji su razlikovali taštinu [tj. slavoljublje] od gordosti jeste sveti Jovan Kasijan (Sol. V, 2. 18. MR1., 49, 635AV). On nabraja osam glavnih strasti, među kojima stavlja na sedmo mesto taštinu, a na osmo gordost. Tako čine i Evagrije Pontijski (De octo vitiosis cogitationibus, I-IX, Migne, R.G. 400, 1272), a između ostalih i sveti Nil Sinajski (350-430), u svom posebnom delu De octo spiritubus malitiae, Migne, P.G. 79, 1146. Sveti Grigorije Bogoslov, međutim, kaže da ima sedam duhova zla, kaogod i sedam duhova vrlina (Ogat. 39, Migne, R.G. 36, 345 A) (up. ruski prevod Lestvice od 1891, prim. č, str. 21-22, kao i disertaciju V. Fradinskog, Sveti Nil Sinajski, Beograd, 1938, 28-30).
Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Pingback: Lepota – dar od Boga i plod podviga – Podvižnička slova

  2. Pingback: Sveti Jovan Lestvičnik: O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Trpljenje i poslušanje svetih monaha (Sinajski čaj) – Podvižnička slova

  4. Olivera

    Predivno štivo!

  5. Boris Banovic

    Hvala Bogu i vama na ovom sajtu!

  6. Da se čovek zaplače od ovolikog smirenja.
    Slava Bogu dragom a i vama što nam ovo omogućiste.

  7. Predivno…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *