LESTVICA

Sveti Jovan Lestvičnik
LESTVICA

Pouka XV

O NETLJENOJ ČEDNOSTI I CELOMUDRENOSTI,
KOJE TRULEŽNI POSTIŽU TRUDOM I ZNOJEM
[1]

(880) Čednost [tj. čistota] je usvajanje bestelesne prirode. Čednost je željeni dom Hristov, i zemno nebo srca. Čednost je posve neobično natprirodno poricanje prirode, i zaista čudesno nadmetanje smrtnog i prolaznog tela sa bestelesnim bićima. Čedan je onaj čovek koji je ljubav potisnuo ljubavlju, i koji je ognjem neveštastvenim ugasio plamen svojih strasti.
Celomudrenost je sveopšti naziv svih vrlina. Celomudrenost je čistota duše i tela. Celomudren je čovek koji ni u samome snu u svome telu nema nikakvih strasnih pokreta. Celomudren je čovek koji je za svagda (881) stekao savršenu neosetljivost za razlike u polu. Merilo i vrhunac savršene i potpune čistote jeste u tome da se ima isti isti odnos prema živim bićima kao i prema neživim stvarima, prema ljudima kao i prema životinjama.
Niko od onih koji su se naučili čistoti, neka uspeh ne smatra svojom zaslugom, budući da naša priroda nije sposobna da pobedi samu sebe. Gde priroda pretrpi poraz, prepoznaje se dolazak Onoga koji je iznad prirode. Van svakog spora, manje odstupa pred većim.
Početak je čistote u neslaganju sa nečistom pomisli, i u istečenjima koja se s vremena na vreme dogode bez ikakvih nečistih slika. Sredina je čistote, kada od obilne hrane imamo prirodne polne prohteve, ali smo bez prljavih maštarija i bez istečenja. A kraj je umrtvljenje tela, koje ide za umrtvljenjem pomisli.
Zaista je blažen čovek koji je stekao potpunu ravnodušnost prema svakome telu, boji i lepoti.
Čist nije onaj čovek koji je ovo svoje blato [tj. telo] sačuvao neuprljanim, već onaj koji je njegove udove savršeno potčinio duši. Veliki je onaj čovek koji ostaje bez ikakve strasti pri dodiru tela, netaknut, nadvladavši pohotljivi pogled razmišljanjem o nebeskoj lepoti.
Onaj koji psa sladostrašća molitvom tera od sebe, liči na čoveka koji se bori sa lavom; onaj koji ga protivrazlozima pobija, liči na čoveka koji je svog neprijatelja već naterao u bekstvo; a čovek koji je već potpuno prezreo napade toga psa, ustao je iz groba iako se još nalazi u ovom životu. Ako je dokaz istinske čistote da se bude bez pohotljivih osećaja pri nečistim snovima, onda je svakako krajnji stupanj bluda – imati istečenje u budnom stanju od samih pomisli.
Ko telesnim radom i znojem vodi borbu sa ovim protivnikom, liči na čoveka koji je neprijatelja svog vezao slabom vrpcom; onaj ko se s njim bori uzdržanjem i bdenjem – na onoga koji neprijatelja stavlja u gvozdene okove; a onaj ko se s tim protivnikom bori smirenoumljem, bezgnevljem i žeđu – na čoveka koji je svog neprijatelja ubio i sakrio u pesak (up. Izl.2,12). Pod peskom podrazumevaj smirenje. Iz njega ne niče hrana za strasti, jer je prah i pepeo.
Jedan savlađuje ovog mučitelja podvizima, drugi smirenjem, a treći – božanskim otkrivenjem. Prvi je kao zvezda Danica, drugi kao pun mesec, a treći – kao svetlo sunce. No, svima je zajedno življenje na nebesima. I kao što se sa zorom javlja svetlost, a za njom se rađa sunce, tako i to što smo rekli treba razumeti i videti kako izgleda na delu.
Lisica se pretvara da spava, a demon glumi celomudrenost. Samo, lisica to čini da prevari pticu, a demon – da nam upropasti dušu.
Čitavog svog života ne veruj ovome blatu, i ne oslanjaj se na njega dok se ne susretneš sa Hristom. Nemoj držati za sigurno da će te uzdržanje sačuvati od pada: i neko ko baš ništa okusio nije, s neba je bio zbačen [2].
Neki mudri ljudi su dobro označili odricanje, odredivši ga kao neprijateljstvo s telom i borba s trbuhom. Početnici padaju u blud obično zbog hrane. Srednji, osim iz istog uzroka, još i zbog gordosti. A oni koji se približavaju savršenstvu, padaju isključivo zbog osuđivanja bližnjeg, i ni od čega drugog.
(884) Neki uškopljenike smatraju po prirodi srećnima, kao ljude koji su se izbavili od tiranije tela. A ja smatram da su blaženi oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami sebe škope čistim mislima kao nožem.
Viđao sam ljude koji su protiv svoje volje pali. Viđao sam i one koji su dragovoljno želeli da padnu, ali im ne polažaše za rukom. I ja sam ove druge smatrao nesrećnijim od onih koji svaki dan padaju. Jer, iako nesposobni da greše, oni žele da osete smrad greha.
Jadan je onaj koji pada. Jadniji je, pak, onaj koji i drugoga povlači za sobom, zbog toga što će poneti težinu greha, i teret naslade drugog čoveka.
Nemoj ni pomisliti da razlozima i protivrazlozima potučeš demona bluda, jer on uvek može dokazivati da je u pravu, pošto se po prirodi bori s nama. Ko hoće da se bori sa svojim telom ili da ga pobedi svojim sopstvenim snagama, uzalud se muči. Jer, ako Gospod ne razori dom tela i ne sagradi dom duše, uzalud bdi i posti onaj koji bi hteo da telo svoje umrtvi (up. Ps. 126,1-2). Priznaj pred Gospodom nemoć svoje prirode, potpuno svestan svoje nesposobnosti, pa ćeš neosetno dobiti dar celomudrenosti.
U sladostrasnim ljudima (kao što mi je jedan od njih pričao na osnovu sopstvenog iskustva, pošto se otreznio) postoji osećanje nekog neodoljivog nagona za telima i duh bestidni i surovi, prikriven na dnu srca, koji čini da čovek koji je napadnut oseća telesni bol u srcu kao da se peče na užarenoj peći, duh koji se Boga ne boji, koji sećanje na večne muke ne smatra ni za šta, koji se gadi molitve. I za vreme dok čini greh, on i na kosti mrtvaca gleda kao na bezdušno kamenje. To je duh koji čoveka (podvrgnuta njegovom dejstvu) čini kao bezumnim, kao van sebe, opijenim večitim nagonom slovesnih i beslovesnih bića. I kada se dani kušanja ne bi skratili, ne bi se spasla ni jedna duša odevena u ovo blato rastvoreno krvlju i prljavom tečnošću.
Zašto to? Zato što sve stvoreno nenasito teži ka sebi srodnome: krv krvi, crv crvu, blato blatu. Zašto onda ne bi i telo čeznulo za telom? Ipak, mi koji savlađujemo prirodu i čeznemo sa Carstvom nebeskim, pokušavamo da raznim lukavstvima prevarimo tog varalicu.
(885) Blaženi su ljudi koji nisu iskusili tu borbu. Molimo se Bogu da nas zanavek izbavi o takvih iskušenja. Jer, oni koji su se okliznuli u spomenutu jamu, nalaze se daleko od onih koji se penju i silaze po lestvici. Za takav uspon potrebno je da u najstrožem postu proliju mnogo znoja.
Pogledajmo, da možda i naši duhovni neprijatelji (kao što to inače biva u zemaljskom ratu), u svome nastupanju protiv nas nemaju svaki svoj posebni borbeni zadatak – jedna čudna stvar koju sam primetio kod ljudi kada se nalaze u iskušenju. I video sam grehe, jedan od drugog teže. Ko ima um da čuje, neka čuje!
Demon često ima običaj (naročito kod podvižnika i kod onih što vode monaški život) da upotrebi svu svoju snagu, i brigu, i lukavstvo, i veštinu, i prepredenost, kako bi nas naveo na protivprirodne grehe, a ne na grehe koji su u skladu sa ljudskom prirodom. Stoga često, živeći zajedno sa ženama i ne budući uopšte kušani pohotom niti nečistim mislima, izvesni ljudi samima sebi odaju priznanje, a ne znaju, jadni, da nema potrebe za manjom pogibijom tamo gde preti veća.
Mislim da ovi najnesrećiji krvnici upropašćuju nas, jadne, protivprirodnim gresima iz dva razloga: prvo, zbog toga što mi u samima sebi svuda nosimo mogućnost takvog pada, i drugo, što takvi gresi navlače na nas veću kaznu. Toga je postao svestan onaj koji je prvo vodio divlje magarce, a posle na najžalosniji način bio i sam vođen i ismejan od strane paklenih magaraca [3]. I onaj koji se hranio nebeskim hlebom, potom je bio lišen velikog dara. Najčudnije je to, što je i posle njegovog pokajanja nastavnik naš, Antonije, sa velikim bolom rekao: „Veliki stub je srušen“. (Međutim, način pada mudri Antonije je sakrio. Znao je, naime, da postoji telesni blud i bez drugoga tela).
Postoji u nama neka smrt i opasnost pada, koju mi uvek sa sobom i u sebi nosimo, naročito u mladosti. Nisam se ni usudio da o tome nešto više stavim na hartiju, jer mi je ruku zaustavio onaj koji je rekao: Jer je sramotno i govoriti o onome što neki tajno čine (Ef.5,12), a i pisati, i slušati! Ovoga mog (i nemog) neprijatelja (ali i prijatelja!), telo, Pavle je nazvao smrću, jer kaže: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim.7,24)? A drugi jedan bogoslov naziva ga strasnim, ropskim i noćnim [4].
Zbog čega, hteo bih da znam, zbog čega su svi sveti ljudi upotrebili za telo takve nazive? Ako je telo – smrt, onda onaj koji ga pobedi, svakako, više ne umire. I koje onda čovek koji će živeti a neće videti smrti (Ps.88,49) svog prljavog tela.
(888) Od sveg srca molim da se ispita ko je veći: onaj koji je umro i vaskrsnuo, ili onaj koji uopšte nije umro. Onaj koji daje prednost drugome – vara se: Hristos je i umro i vaskrsnuo. A onaj koji daje prednost prvome, samim tim uči ljude koji umiru, tj. padaju, da se ne predaju očajanju.
Naš nečovečni neprijatelj i zastupnik bluda govori da je Bog čovekoljubiv i da ovoj strasti, kao prirodnoj, vrlo lako oprašta. No, ako ispitamo mamac demona, videćemo da posle učinjenog greha oni Boga nazivaju pravednim i neumoljivim sudijom. Ono prvo nam govore, da nas navuku u greh; a ovo drugo, da nas bace u očajanje. Kada se tuga i očajanje uvuku u nas, mi više nismo ni spremni da se opet podamo istom grehu. A kada se očajanje ugasi, ponovo nam tiranin naš govori o čovekoljublju Božijem.
Kao prečist i bestelesan, Gospod se veseli netaknutosti i čistoti našeg tela. Demoni se, kako neki vele, ničemu drugom ne raduju toliko kao smradu bluda, niti se nekoj drugoj strasti toliko vesele kao prljanju tela.
Čistota je bogousvojenje i upodobljenje Bogu koliko je to moguće čoveku. Majka prirodnih krasota jeste zemlja, natopljena rosom, a majka čistote – bezmolvije sa poslušnošću. Bestrašće tela stečeno podvigom bezmolvija, zbog čestog odlaženja u svet ne ostaje nepokolebljivo. Bestrašće, pak, koje dolazi od poslušnosti, svuda je pouzdano i nepokolebljivo.
Videh kako gordost može da bude uzročnik smirenoumlja, i setih se onoga koji govori: Ko poznade um Gospodnji (Rim.11,34)! Jama i plod nadmenosti jeste pad. A pad često postaje povod smirenoumlja u onima koji su smirenoumlju skloni.
Ko hoće da proždrljivošću i prejedanjem pobedi demona bluda, liči na čoveka koji požar gasi uljem. Ko pokušava da ovu borbu stiša uzdržanjem, i ničim drugim osim uzdržanjem, liči na čoveka koji misli da se sa otvorene pučine spase plivajući samo jednom rukom. Spoji sa uzdržanjem smirenje, jer prvo bez drugoga ne donosi nikakve koristi.
Ko primeti da ga neka strast sve više osvaja, treba da se pre svega na nju, i samo na nju obori, naročito ako je u pitanju urođeni neprijatelj. Jer, ako se ta strast ne savlada, ništa nam neće koristiti pobeda nad ostalim. A ako ovog Misirca lupimo po glavi (up. Izl.2,11), svakako ćemo i mi u dubini smirenosti videti Boga.
Prilikom jednog iskušenja, osetio sam da ovaj vuk hoće da me prevari, izazivajući u mojoj duši bezraložnu radost, i suze, i utehu. U svom neiskustvu, mišljah da se radi o plodu, a ne gubitku.
Ako je svaki greh koji čovek učini osim tela, dok onaj koji (889) bludniči greši svome sopstvenom telu (svakako usled toga što se istečenjem prlja sama priroda tela, što se ne može dogoditi kod bilo kakvog drugog greha – up. 1.Kor.6,18) – pitam se zašto imamo običaj da povodom svakog greha koji obori čoveka kažemo samo: „On je zgrešio“, a kada čujemo da je neko izvršio blud, s bolom kažemo: „Taj i taj je pao“? [5]
Riba beži od udice što brže može. Tako i slastoljubiva duša beži od bezmolvija.
Kad hoće da sveže dva lica sramnom vezom, đavo isprobava i jednu i drugu stranu, pa tek onda počinje da raspaljuje plamen strasti.
Oni koji su skloni sladostrašću, često su saosećajni i milostivi, sposobni da plaču sa tužnima, a i da laskaju. A oni koji vode računa o čistoti, obično nemaju takvih osobina.
Jedan mudar čovek mi je postavio strašno pitanje, rekavši: „Koji je greh, izuzev ubistva i otpadništva od vere, teži od svih?“ A ja odgovorih: „Pasti u jeres“. „Pa kako,- kaže,- Saborna Crkva prima jeretike kad iskreno anatemišu svoju jeres, i oglašava ih dostojne Tajne Pričešća, a onoga koji je izvršio blud, čak i kada se ispovedi i okane svog greha, prima s tim što ga za izvesno vreme, prema odredbama apostolskih kanona, odlučuje od Prečistih Tajni?“ [6]. Kada sam čuo ovaj odgovor, dospeh u veliku nedoumicu, te ovo teško pitanje ostade za mene nerazjašnjeno i nerešeno.
Treba da ispitujemo, procenjujemo i pazimo, kada nam ono uživanje koje osećamo prilikom pojanja na bogosluženju dolazi od demona bluda, a kada od reči Duha i blagodati i sile koji su sadržani u njima.
Ne zaboravljaj se, mladiću! Znao sam neke mlade ljude koji su se od sveg srca molili za one što su im dragi, pokrenuti na to bludom, misleći da odužuju dug uspomene i zakona ljubavi.
Može doći do telesnog oskvrnjenja i usled samog telesnog dodira. Ništa nije opasnije od ovog čula, [tj. čula pipanja]. Sećaj se onoga koji je ruku svoju zavio u terisrtij da bi preneo svoju prestarelu majku [7], pa se uzdrži i ne dotiči se rukom ni otkrivenih ni pokrivenih delova svog ili tuđeg tela.
Mislim da se niko ne može nazvati potpuno svetim ako prethodno ovu zemlju ne pretvori u svetinju, ukoliko je takav preobražaj u ovom životu moguć.
Kad legnemo u postelju, pazimo: tada se sam um, bez tela, sukobljava sa demonima. I ako je slastoljubiv, on rado postaje naš izdajnik. Neka sećanje na smrt uvek spava i ustaje s tobom, kao i neprekidna umna Isusova molitva, jer ti u snu ništa drugo ne može pomoći kao to.
Neki misle da do ove borbe i do istečenja dolazi jedino usled hrane. No, ja sam video i ljude koji su bili teško bolesni i koji su najstrože postili, kako su često prljani istečenjem. Jednom prilikom, upitao sam jednog od veoma iskusnih (892) i pametnih monaha, da mi kaže nešto o tome. Taj slavni podvižnik odgovori sasvim jasno: „Istečenja u snu,- kaže on,- mogu nastati usled uzimanja velikih količina hrane i usled preteranog odmaranja; mogu nastati i usled gordosti, kada se uobrazimo zbog toga što izvesno vreme nismo imali istečenja; najzad, ona mogu biti posledica osuđivanja bližnjih. Iz ova dva poslednja razloga, – veli, – istečenja mogu imati i bolesni, a pretpostavljam – i iz sva tri razloga. A ko dođe do zaključka da kod njega nije posredi nijedan od spomenutih uzroka – blažen je, trudbenik bestrašća, jer on samo zbog pakosti demona trpi tako nešto, s vremena na vremena, kad Bog popusti, kako bi pomoću jedne bezgrešne nezgode stekao najveću smirenost“.
Niko ne bi trebalo da u toku dana mašta o onome što je sanjao. I to je plan demona – da nas onim što smo sanjali prljaju u budnom stanju.
Da čujemo nešto i o jednom drugom lukavstvu naših neprijatelja. Hrana, škodljiva za naše telo, izaziva u nama bolest tek posle izvesnog vremena ili dan kasnije. Tako vrlo često biva i sa uzrocima koji prljaju dušu. Video sam ljude koji se naslađuju, ali ne bivaju smesta napadnuti. A video sam i ljude koji su zajedno sa ženama jeli i sa ženama stajali, bez ikakve prljave misli u odnosu na njih. No, kada su se malo oslobodili i postali samouvereni, pomišljajući da već imaju mir i sigurnost, iznenada ih je zadesila nesreća u njihovoj sopstvenoj keliji.
A kakva je to nesreća koja se čoveku može dogoditi, telesno ili duševno, kada je potpuno sam, zna onaj koji je to iskusio. Ko nije iskusio – ne treba ni da zna. U to vreme nam mogu dobro poslužiti: kostret, pepeo, svenoćno stajanje, glad i žeđ koja pali jezik, gašena samo po nekom kapi vode, posećivanje grobova, a pre svega smirenje srca, i – ako je mogućno – otac ili dobar i razborit brat, koji bi bili u stanju da nam pomognu. Smatrao bih za čudo da neko potpuno sam spase svoj brod na toj burnoj pučini.
Jedan te isti greh zaslužuje stostruko težu osudu kada ga učini jedna osoba nego kada ga izvrši druga, što zavisi od okolnosti, mesta, duhovnog stupnja na kome se čovek nalazi, kao i mnogih drugih činilaca.
Neko mi je pričao o neobičnoj i najuzvišenijoj čistoti: „Jedan čovek,- veli,- ugleda neku veoma lepu ženu i od sve duše proslavi Tvorca zbog nje. Bio je dovoljan jedan pogled na nju, da taj čovek, obuzet ljubavlju Božijom, prolije bujicu suza. I bilo je čudno videti, kako tom čoveku donosi venac nebeske slave upravo ono što bi drugoga survalo u propast!“ [8]. Ako takav čovek doživljava isto osećanje i isto se (893) tako ponaša u svim takvim slučajevima, onda je vaskrsnuo iz mrtvih kao neraspadljiv još pre sveopšteg vaskrsenja.
Istoga merila treba da se pridržavamo i u pogledu muzike i pevanja. Bez obzira da li slušaju svetske ili duhovne pesme, bogoljubivi ljudi se ispunjavaju vedrinom i ljubavlju, i guše u suzama. Kod slastoljubivih je obratno.
Kao što smo već rekli, neke ljude đavoli mnogo više napadaju na pustim mestima. Nije ni čudo: demoni najradije borave tamo. Jer, Gospod ih je, na spasenje naše, proterao u pustinje i u bezdan. Demoni bluda strašno napadaju bezmolvnika, kako bi ga iz pustinje prognali u svet, ubedivši ga da mu boravak u pustinji ništa nije koristio. A kad se nalazimo u svetu, demoni nas napuštaju, kako bismo stekli uverenje da nas [van pustinje] neće napadati i, sa tim uverenjem, ostali sa svetovnjacima.
Gde nas neprijatelj napada, tamo se bez sumnje i mi žestoko borimo. Onaj među nama koji nije napadan, javlja se i sam kao prijatelj neprijatelja.
Ruka Gospodnja nas čuva kada se nalazimo u svetu po nekoj potrebi, možda često i po molitvi duhovnog oca, da se zbog nas ne bi hulilo na Gospoda. Ponekad je to zbog naše neosetljivosti, ili zbog toga što smo prethodno već mnogo iskusili i zasitili se onoga što vidimo i čujemo, ili zbog toga što demoni namerno odlaze od nas, ostavljajući nam demona gordosti, koji sam sobom zamenjuje sve ostale demone.
Svi koji hoćete da se naučite čistoti, čujte za još jedno lukavstvo i prepredenost ovog obmanjivača, i čuvajte se!
Pričao mi je jedan koji je bio u tome iskušenju, da demon tela često prikriva svoje prisustvo u čoveku, pobuđujući u monahu krajnju pobožnost, praveći u njemu, možda, čak i bujicu suza dok sedi ili razgovara sa ženama, nagovarajući ga da ih uči sećanju na smrt i Sud, i da im govori o celomudrenosti, kako bi one, jadnice, zavedene njegovim rečima i prividnom pobožnošću, pritekle vuku kao pastiru. A on, još jadniji, oslobodivši se druženjem sa ženama, na kraju i pada s njima.
Bežimo, bežimo, kako ne bismo gledali, ni slušali o plodu o kome obećasmo: „Nećemo ga okusiti“!
Jer, čudim se kako bismo mi mogli smatrati sebe jačim od proroka Davida [9]. To je nemoguće!
Slava čistote je toliko uzvišena i velika, da su se neki oci usudili da je nazovu bestrašćem. Neki kažu da je nemoguće nazvati se čistim pošto se već jednom okusi telesni greh. A ja, pobijajući to mišljenje, rekoh da je onome koji samo hoće moguće i zgodno od jedne divlje masline načiniti pitomu. I da su nešto ključevi Carstva nebeskog povereni devstveniku po telu, možda bi ono mišljenje i bilo ispravno. (896) Ali, neka njegove pobornike posrami onaj koji je imao taštu a postao čist i poneo ključeve Carstva [10].
Zmija sladostrašća se javlja u mnogo vidova: neiskusne nagovara da samo jedanput probaju, pa da prekinu; a one koji su to već iskusili, taj bednik navodi da se sećaju svog greha, kako bi kroz uspomenu ponovo pali u greh. Mnogi među prvima ostaju mirni zahvaljujući svom neznanju. Među drugima mnogi trpe uznemirenje i borbu, zbog toga što su okusili od ove gadosti. Uostalom, dešava se i suprotno.
Ukoliko se probudimo čisti i mirni, znajmo da se radi o tajnome dejstvu svetih anđela, naročito ako smo zaspali sa velikom molitom i trezvoumljem. A ponekad ustajemo nemirni, posle nečistih snova. Videh bezbožnika kako se pravi važan i velik, koji podrhtava i besni protiv mene kao kedar livanski, i prođoh mimo njega uzdržanjem. I gle, ne beše jarost njegova kao pre. I potražih ga smirivši svoje misli, i ne nađe mu se u meni mesta, nitraga (up. Ps.36,35-36).
Ko je pobedio telo, pobedio je prirodu. A ko je prirodu pobedio, postao je, bez sumnje, natprirodan. Takav čovek je samo nešto malo – da ne kažem ni malo – manji od anđela (Ps.8,6). Nije čudno ako se bestelesni bori sa bestelesnim. Čudo je, međutim, pravo čudo, što jedno telesno biće, u borbi sa telom kao sa svojim podmuklim neprijateljem, pobeđuje u stvari bestelesne neprijatelje [11].
Blagi Gospod i u tome pokazuje svoju veliku brigu za nas što besramnost ženskog pola obuzdava stidom, kao nekom uzdom. Jer, kada bi žene same išle muškarcima, nijedan se čovek ne bi spasao.
Prema objašnjenju mudrih otaca, treba razlikovati: pristupanje [tj. prilog], spajanje, pristanak [tj. slaganje], porobljenje, borbu i tzv. strast u duši. Blaženi oci određuju pristupanje kao prostu reč, ili sliku bilo čega, koja se ponovo pojavljuje i unosi u srce. Spajanje znači, razgovaranje sa onim što se pojavilo, bez obzira da li sa strašću ili bestrasno. Pristanak je saglasnost duše sa onim što se javilo, sjedinjena sa uživanjem. Porobljenje je nasilno i nevoljno zavođenje srca ili trajno opštenje sa predmetom, koje razara naše dobro duševno zdravlje. Borbu oni određuju kao ravnotežu snaga između onoga koji (897) napada i onog koji se brani, gde poslednji pobeđuje, ili biva pobeđen isključivo po svojoj volji. Strašću nazivaju porok koji se tokom dužeg vremena strasno ugnezdio u duši, i koji je kroz naviku postao kao njeno prirodno svojstvo, tako da duša već sama, hotimično, hrli k njemu.
Od svega toga, prvo je bezgrešno. Drugo – ne sasvim. Treće – već prema stanju u kome se podvižnik nalazi. Borba je uzrok pobedničkih venaca ili osude, a porobljenje se drukčije ceni ako je vreme molitve, a drukčije u neko drugo vreme, drukčije prema eznačajnim stvarima, a drukčije u odnosu na rđave misli.
Strast podleže kod svih ljudi ili budućem pokajanju ili budućoj muci. Prema tome, ko se prema pristupanju odnosi bez strasti, jednim udarcem odseca i sve potonje.
Najoštroumniji učeni oci primetili su još jednu misao, tananiju od ovih o kojima smo sada govorili. Neki je nazivaju prepadom uma, pošto bez trajanja i bez reči i slike, trenutno izaziva strast u podvižniku. Među duhovima koji kušaju telo, nema nijednog tako brzog, tako hitrog i podmuklog kao što je on. Naime, on se u jednoj sitnoj predstavi, bez zadržavanja, bez trajanja i bez reči, a kod nekih i mimo njihove svesti, pojavljuje u duši.
Ko je, dakle, uspeo da plačem postigne takvu istančanost razuma, može da nas nauči, kako to duša strasno bludniči samo okom, i prostim pogledom, i dodirom ruke, i slušanjem melodije, bez ikakve misli i pomisli.
Neki vele da strast obuzima telo zahvaljujući pomislima srca. A neki, naprotiv, tvrde da telesni osećaji rađaju nečiste misli. Prvi još kažu: kada um ne bi vodio, ne bi ni telo išlo za njim. A drugi navode u svoju odbranu zlo dejstvo telesnih strasti, govoreći: „Često prljave misli ulaze u srce kroz nežan pogled, ili dodirom ruke, ili preko prijatnog mirisa, ili slušanjem prijatnog glasa“.
Ko je sposoban u Gospodu, neka nas nauči da rešimo ovo pitanje. Jer, sve je to potrebno i korisno onima koji svesno vode podvižnički život. Takvo objašnjenje uopšte nije potrebno onim trudbenicima koji provode život u prostoti srca. Niti je za svakoga znanje, niti je za svakoga blažena jednostavnost, taj oklop koji čoveka štiti od svih iskušenja zlih duhova.
Neke strasti iz duše prelaze u telo, a druge idu obratnim putem. Drugo se dešava sa ljudima koji žive u svetu, a prvo se zbiva sa onima koji se nalaze u monaštvu, pošto nemaju prilike za drugo. Što se mene tiče, ja bih o tome rekao ovo: Tražićeš kod zlih pameti, i nećeš naći (Prič.14,6)!
(900) Posle duge borbe najzad isteran iz našeg srca, pretučen kamenjem posta i mačem smirenja, bedni demon, drug našega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u njega, nastoji da nas isprlja, dražeći nas izvesnim neočekivanim i nezgodnim kretnjama. Tome su najviše podložni ljudi koji se pokoravaju demonu slavoljublja. Jer, oni se ispunjavaju taštinom čim primete da u njihovom srcu više nema bludnih misli.
A da to što kažemo nije neistina, oni se mogu i sami uveriti ako pažljivo ispitaju sebe, pošto već dostignu izvestan stupanj bezmolvija. Neizostavno će pronaći u dubini svog srca jednu pomisao, koja se u njemu krije kao zmija u đubretu, a koja im našaptava da čistotu srca, postignutu u izvesnoj meri, pripišu svome trudu i revnosti, i da i ne pomisle, jadnici, na one reči: Šta li imaš što nisi primio (1.Kor.4,7) bilo od Boga, bilo uz pomoć drugih ljudi i njihove molitve.
Stoga, neka obrate pažnju na sebe i neka se svim silama postaraju da velikim smirenoumljem umrtve i izbace iz svog srca spomenutu zmiju, kako bi, oslobođeni od nje, i oni mogli jednom svući kožne haljine (up. Post.3,21) i zapevati Gospodu pobednu himnu čistote, kao što to jednom prilikom učiniše nevina [tj. jerusalimska] deca. Tek kada svuku sa sebe haljine zla, pokazaće se sva bezazlenost i sva smirenost njihove prirode.
Ovaj demon, mnogo više od drugih, pazi na trenutke u kojima nismo u stanju pokrenuti svoje telo da se moli protiv njega. Tada taj zlikovac najviše i pokušava da nam nametne borbu. Onima koji još nisu stekli pravu molitvu srca, odgovara podvig telesne molitve, tj. širenje ruku, udaranje u prsa, upućivanje umilnih pogleda ka nebu, duboko uzdisanje, često padanje na kolena. Sve to, međutim, oni često ne mogu činiti u prisustvu drugih ljudi. Stoga demoni pokušavaju da ih napadnu upravo tada. A oni, budući nesposobni da im se suprotstave snagom uma i nevidljivom silom molitve, podležu, možda i protiv svoje volje, svojim napadačima.
U tim slučajevima, ako možeš, smesta se udalji na neko skrovito mesto i, ako ti je moguće, pogledaj gore duševnim okom. Ako ne, onda pogledaj prema nebu makar i telesnim okom, držeći nepomično ruke u vidu krsta, kako bi i tim znakom posramio i pobedio Amalika (up. Izl.17,11). Zavapi ka Silnome da te spase, i to ne odabranim rečima, već smirenim šaputanjem, počinjući najpre sa: Pomiluj me, nemoćan sam (Ps.6,3)! Tada ćeš na sopstvenom iskustvu osetiti silu Višnjega, i svojim vapajem ka Nevidljivome na nevidljiv način oterati nevidljive neprijatelje. Čovek koji je navikao da se tako bori, brzo će početi i samom mišlju da od sebe goni svoje neprijatelje. Jer, ovim drugim darom Bog nagrađuje podvižnike za njihov prvi podvig. I pravo je!
(901) Našavši se na jednom molitvenom skupu, primetio sam da su jednoga časnog brata spopale nečiste misli. Ne našavši zgodnog mesta za skrivenu molitvu, on ode u nužnik kao radi prirodne potrebe, i tamo se usrdno pomoli Bogu protiv napadača. I kad sam mu ja zamerio zbog nepristojnoga mesta na kome se molio, on mi odgovori: „Za prognanje nečistih pomisli ja se i pomolih na nečistome mestu, da se očistim od nečisti“.
Svi demoni se trude da pomrače um, kako bi zatim u našu dušu mogli da ubace što im je drago. Jer, ako um ne zaklopi oči, riznica ne može biti poharana. A demon bluda čini to mnogo više od svih ostalih. Zaplenivši um kao vodeću sposobnost čovekovu, on nas često navodi i podgovara da i u prisustvu drugih činimo ono što čine samo ljudi koji nisu pri čistoj svesti. I kada se posle izvesnog vremena um otrezni, mi se zbog svojih beščasnih dela i reči, ili postupaka, stidimo ne samo od onih koji su nas gledali nego i od nas samih, užasavajući se nad svojim pređašnjim slepilom. Usled toga su neki, razmišljajući o tome, često i prestajali da čine takve stvari.
Beži od ovog napadača kada te posle izvršenja takvog rđavog dela sprečava da se moliš, da ispoljavaš pobožnost, da bdiš. Seti se onoga koji je kazao: „Zbog toga što mi duša pati, mučena grehom kao nekim tiraninom, osvetiću se neprijateljima njenim“ (up. Lk.18,5).
Ko je pobedio telo? Onaj koji je skrušio srce. A ko je skrušio srce? Onaj koji se odrekao sebe. Jer, kako da ne bude skrušen čovek u kome je umrla sopstvena volja?!
Među strasnim ljudima, jedai je strasniji od drugog. Ima i takvih koji i same svoje prljavštine ispovedaju sa sladostrašćem i uživanjem.
Nečiste i sramne misli u srcu rađaju se obično od obmanjivača srca, od demona bluda. Njih leči uzdržanje i savršeno nipodaštavanje.
Na koji način i pomoću kojeg sredstva da vežem ovoga svog prijatelja [tj. telo], i kako da mu sudim po ugledu na ostale strasti, ja ne znam. Pre nego što ga vežem, ono se odvezuje. I pre no što počnem da mu sudim, mirim se s njim. I pre no što počnem da ga mučim, sažalim se na njega. Kako da mrzim ono što po prirodi volim? Kako da se izbavim od onoga s čime sam vezan za navek? Kako da ubijem ono što sa mnom treba da vaskrsne? Kako da načinim nepropadljivim ono što je dobilo propadljivu prirodu? Kakav razlog da navedem onome koj“ mi može uzvratiti tolikim prirodnim razlozima?
Ako ga svežem postom – kad osudim bližnjeg ja mu se ponovo predajem. Ako ga pobedim na taj način što sam prestao da osuđujem, kada se pogordim u srcu – ono me ponovo obara. Ono mi je i saradnik i protivnik, i pomoćnik i suparnik, i stražar i uhoda. Kada ga mazim, ono me napada. Ako ga iscrpljujem – ono klone. Ako ga odmaram – ono se razuzda. Ako ga opteretim – ne podnosi. Ako ga zlostavljam – i sam se izlažem opasnosti. Ako ga upropastim – nemam (904) s kime da stičem vrline. Gadim ga se – i grlim ga. Kakva je to tajna sa mnom? Kakav je smisao ovakvog mog ustrojstva? Kako sam ja samome sebi postao i neprijatelj i prijatelj?!
Reci mi, reci mi, o, moja suprugo, prirodo moja! Nikoga drugog neću da pitam o onome što je u vezi s tobom. Kako da ostanem nepovređen od tebe? Kako da izbegnem prirodnu opasnost, kada sam obećao Hristu da ću voditi rat s tobom? Kako da pobedim tvoju tiraniju, kada sam dobrovoljno rešio da te silom savladam?
A telo, odgovarajući svojoj duši, reče: „Neću ti reći ništa što i ti sama ne znaš, već samo ono što znamo oboje. Moj dragi otac jeste samoljublje. Uzrok spoljašnjeg raspaljivanja leži u negovanju tela, i uopšte u odmaranju, a uzrok unutrašnjih strasnih osećaja nalazi se u prethodnom odmaranju i uspomeni na počinjena sladostrasna dela. Začeta, rađam grehove. Rođeni, oni sa svoje strane rađaju smrt kroz očajanje. Ako upoznaš moju i tvoju očevidnu i duboku nemoć, ti si mi vezao ruke. Ako grlo svoje mučiš postom, vezao si mi i noge, da ne mogu koračati. Ako svemu tome dodaš i poslušnost, oslobodio si se od mene. Ako stekneš smirenje, odsekao si mi glavu“.

Petnaesta pobeda: onaj koji je u telu, pa ju je zadobio – umro je i vaskrsnuo, i već ovde naslutio buduću besmrtnost.


Napomene:

  1. Na kraju Sholija uz Pouku XIV (sol. 880 S), kod Minja se nalazi i jedan kraći tekst pod naslovom „Predgovor pouke o telima i ljudima koji u telu žive kao van tela“, čiji autor, međutim nije označen. U salezijanskom izdanju taj tekst je potpuno ispušten kao neautentičan. Ipak ga prevodimo:
    „Tek što smo čuli od pomamnog žderanja da su njegov porod telesna [tj. bludna] iskušenja. Nije ni čudo: to uči i onaj naš drevni praotac, Adam. Da ga stomak nije bio pobedio, on u svojoj supruzi ne bi ni poznao ženu. Stoga, oni koji drže prvu zapovest, ne padaju u drugi prestup, već ostaju sinovi Adamovi ne znajući šta je bio Adam (posle greha), samo nešto malo manji od anđela (Ps.8,5); pa i to, da zlo ne bi postalo besmrtno, kao što veli onaj koji je dobio nadimak Bogoslov“.
  2. S neba je bio zbačen: misli se na Lucifera, koji, kao duhovno biće, nije nikada okusio niti imao potrebe da okusi od telesne hrane, pa je ipak pao – zahvaljjući gordosti.
  3. Paklenih magaraca: svakako, demona. O kome je to podvižniku reč, ne zna se. Može se zaključiti samo to, da je bio savremenik svetog Antonija Velikog (250-350), da je raznosio hranu pustinjacima i otšelnicima (otuda „vodio divlje magarce“), i da je u svome podvigu bio dostigao izvanredno visok stupanj savršenstva.
  4. Drugi jedan bogoslov: nije jasno da li sveti Grigorije Nazijanzin (328-390) ili sveti papa Grigorije I Veliki (540-604).
  5. Taj i taj je pao: Ko skrene s pravog puta, vraća se istim putem kojim je i zastranio. Ko se odrekne jezikom, jezikom ponovo i ispoveda veru; ko je rukama krao, rukama može i da vrati. Tako je i sa drugim gresima. Ali, čovek koji zgreši bludom, ne vraća se putem kojim je pao, već drugim: on plače, posti, uzdiše. Zbog toga se blud i naziva padom u pravom smislu reči. Monaškom životu je naročito svojstveno devičanstvo, kao što izražava i sam naziv i zavet monaha (tj. onog koji živi sam, bez supruge). Monah, dakle, koji naruši devičanstvo, zaista pada, pogazivši onošto je obećao Bogu (Shol. 24, sol. 912 SD).
  6. Odlučuje od Prečistih Tajni: Jeres je zastranjenje uma izraženo jezikom, a stoga i greh. A blud upropašćuje sva čula i sile tela i duše, i kvari, unakažuje bogolikost i bogopodobiost u čoveku, bacajući ga u nebiće, zbog čega se i naziva padom (Shol. 26, sol. 912-913 A).
  7. Ruski prevod od 1891. upućuje povodom ovog slučaja na Paterik, Slovo 13, ali mi do toga Paterika nismo mogli doći.
  8. Prema sholiji Ilije Kritskog, Lestvičnik ovde spominje u stvari svetog Nona, episkopa koji je krstio svetu Pelagiju, čuvenu grešnicu koja se posle svog pokajanja i krštenja proslavila svetošću. Sveti Non je bio veliki podvižnik u Tavenskom manastiru (Egipat), i zbog toga bio izabran 448. god. prvo za episkopa edeskog, a zatim iliopoljskog. Umro je u Edesi 471. god. (up. Žitije 10. novembra). Prepodobna Pelagija je bila prvo poznata grešnica antiohijska, čuvena po svojoj lepoti i bogatstvu. Prilikom dolaska u Antiohiju, na sabor, episkop iliopoljski Non ugleda Pelagiju, i zadivljen njenom lepotom zaplaka. Lepota ove mnogobožačke bludnice i njena briga o svome telu pobudili su ga na razmišljanje o tome, kako se malo mi brinemo o lepoti i ukrasu svoje duše, neveste Hristove. Uz to se on pomoli za grešnicu: „Gospode, ne pogubi delo ruku svojih! Ne dozvoli da takva lepota ostane u razvratu, u vlasti demona, već je obrati sebi, da se njome proslavlja ime Tvoje sveto!“ I zaista, čudesnim putevima Božijeg promisla, grešnica ču reč Božiju, pokaje se i krsti, te ostatak života provede u surovom podvigu kao monahinja – otšelnica na Maslinovoj Gori kod Jerusalima, ali pod muškim imenom – Pelagije (up. Žitije 8. oktobra; sveta Pelagija je umrla oko 457. godine).
  9. Jačim od proroka Davida: Lestvičnik misli na greh Davidov sa Vitsavejom, ženom Urije Hetejina (2.Sam.11,1 itd.).
  10. Koji je imao taštu: ovo se, odnosi na svetog apostola Petra, koji je imao taštu (Mt.8,14), tj. bio oženjen, pa je ipak primio ključeve Carstva nebeskog (Mt. 16,19).
  11. Bestelesne neprijatelje: demone (up. Shol. 41, sol. 920 A).

 

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Pingback: Lepota – dar od Boga i plod podviga – Podvižnička slova

  2. Pingback: Sveti Jovan Lestvičnik: O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Trpljenje i poslušanje svetih monaha (Sinajski čaj) – Podvižnička slova

  4. Olivera

    Predivno štivo!

  5. Boris Banovic

    Hvala Bogu i vama na ovom sajtu!

  6. Da se čovek zaplače od ovolikog smirenja.
    Slava Bogu dragom a i vama što nam ovo omogućiste.

  7. Predivno…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *