LESTVICA

Sveti Jovan Lestvičnik
LESTVICA

Pouka XIV

O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE

(864) Više nego na bilo kome drugom mestu, govoreći ovde o stomaku – govorim u stvari protiv samoga sebe. Čudilo bi me kada bi se neko oslobodio od ove strasti pre nego što legne u grob.
Ugađanje stomaku je licemerstvo trbuha: iako sit, on viče da mu je malo, i mada pun i pretovaren, zapomaže da je gladan. Ugađanje stomaku je pronalazač poslastica, nepresušni izvor slasti: otkineš li mu jednu žilu, ono pusti drugu, a ako i tu prerežeš, nicanjem nove doživećeš poraz. Ugađanje stomaku je obmana očiju: ono nas podstrekava da odjednom progutamo sve ono što bi trebalo jesti u odmerenim zalogajima.
Prejedanje je majka bluda, a morenje trbuha – vinovnik čistote. Onaj koji mazi lava, često uspeva i da ga pripitomi. A ko ugađa telu, čini samo da ono još više podivlja.
Jevrejin se raduje suboti i prazniku, a monah koji ugađa stomaku – suboti i nedelji. On računa koliko još dana ostaje do Uskrsa (Pashe), te danima pre praznika priprema jela. Sluga trbuha računa s kakvim će jelima dočekati praznik [1], a sluga Božiji – kakvim će se blagodatnim darovima obogatiti.
Kad naiđe gost, slugu stomaka stomakougađanje sveg pokreće na ljubav. On misli da gostoprimstvo, koje treba da ukaže bratu, razrešuje i njega samog. Dolazak izvesnih ljudi on smatra za priliku koja i njemu dopušta da pije vino. I misleći da skriva vrlinu, on postaje rob strasti.
Slavoljublje se često odnosi neprijateljski prema stomakougađanju. Ove dve strasti se bore oko nesrećnog monaha kao oko nekog skupog roba. Stomakougađanje navodi na razrešenje od posta, a slavoljublje nagovara da se pokaže sopstvena vrlina. Mudar monah uspeva da izbegne i jednu i (865) drugu opasnost, odbijajući jednu drugom u odgovarajuće vreme.
Kada se telo uspali, u svako vreme i na svakom mestu treba da ga mučimo. A kada se ono umiri (što, uostalom, ne očekujem pre smrti), već možemo skrivati svoju vrlinu pred drugima.
Znao sam stare sveštenike koji su demonima postali predmet ismevanja usled toga što su mladim monasima, koji se ne nalažahu pod njihovim rukovodstvom, s blagoslovom odobravali na gozbama da piju vino i sve ostalo. Ako imaju dobro svedočanstvo u Gospodu, onda to u izvesnoj meri i možemo sebi dopustiti; no, ako su radi o nebrizi, ne treba uopšte da obraćamo pažnju na njihov blagoslov, naročito kada se nalazimo u borbi sa vatrom telesne požude.
Bogoprotivni Evagrije [2] je uobrazio da je pametniji od svih mudrih ljudi, kako po rečitosti tako i po misaonosti. Međutim, prevario se, jadnik, pokazavši se luđim od ludaka, kako u mnogim svojim mišljenjima, tako i u sledećem. On kaže: „Kada duša želi različita jela, treba je mučiti hlebom i vodom“. Takav propis izgleda kao kad bi se detetu reklo da u jednom skoku dospe na vrh lestvice. Stoga ćemo, pobijajući ovo njegovo pravilo, reći: „Želeći različita jela, duša traži ono što je svojstveno prirodi. Zato pribegnimo lukavstvu protiv svelukavoga. Inače nastaje najteži rat, ili se priprema pad“.
Prekinimo, pre svega, sa hranom koja goji, onda sa hranom koja raspaljuje telo, i najzad sa slatkišima. Ako je moguće, daj stomaku svome zasitljive i lako svarljive hrane, da bismo sitošću od sebe odvratili njegovu nenasitu želju, a brzim varenjem se izbavili od razbuktavanja požude kao od biča. Pogledajmo dobro, pa ćemo naći da mnoga jela koja nadimaju u isto vreme izazivaju i pohotne osećaje.
Nasmej se demonu koji te posle večere nagovara da ubuduće večeraš kasnije. Jer, kad sutradan nastupi deveti čas, pravilo prethodnog dana biće narušeno [3].
Jedna vrsta uzdržanja odgovara onima koji su samostalni, a druga onima koji se nalaze pod nečijim rukovodstvom. Prvima pohotni osećaji služe kao znak, a drugi ostaju sa njima sve do smrti, do kraja života svog, bez utehe i odmora. Prvi hoće da stalno održavaju ravnotežu duha, a drugi umilostivljavaju Boga time što duševno tuguju i venu.
Časovi veselja i utehe za savršena čoveka znače bezbrižnost u svemu. Za podvižnika, to je vreme borbe. Za obuzetog strastima, to je praznik nad praznicima i svetkovina nad svetkovinama.
Proždrljivac sanja o jelu i piću, a onaj koji plače – o mukama i Sudu
Budi gospodar stomaka, pre nego što on zagospodari tobom. A tada ćeš biti prisiljen da se sa stidom uzdržavaš. To što kažem razumeju odlično oni koji su na neobjašnjiv način pali u jamu. Ljudi koji su postali evnusi Carstva radi nebeskog nisu to iskusili.
Ukrotimo stomak predstavom večnog ognja. Neki su ljudi, pokoravajući se stomaku, na kraju odrezali svoj polni ud, i umrli dvostrukom smrću.
Ispitajmo, i svakako ćemo naći da je ugađanje stomaku jedini uzrok svih naših brodoloma.
(868) Um isposnika moli se bodro, a um neuzdržljivca prepun je nečistih sanjarija.
Sitost stomaka znači presušivanje izvora našeg plača. A kada se stomak osuši, čitavi potoci suza liju iz nas.
Ko služi sopstvenom stomaku a hoće da pobedi duha bluda, liči na čoveka koji uljem hoće da ugasi požar.
Kada stomak gladuje, srce postaje smireno. A kada se stomaku ugađa, misao postaje ohola.
Ispituj sebe oko podne i oko poslednjeg sata pre jela, i shvatićeš korist posta. Misao izjutra skita, dotičući se svega po malo; kada nastupi šesti čas, ona se donekle stiša; a kada sunce zađe, konačno se smiri.
Stešnjavaj stomak, pa ćeš i usta zatvoriti, jer jezik dobija slobodu od velike količine hrane. Bori se protiv stomaka i budi veoma oprezan. Jer, čim se ti malo potrudiš, odmah će i Gospod priteći u pomoć.
Razmekšane mešine se šire i primaju u sebe više tečnosti, a zapuštene i suhe ne primaju ni onoliko koliko su ranije primale. Onaj koji opterećuje svoj stomak, širi creva, a ko se bori protiv stomaka, sužava i creva. A kada se ona suze, neće više primati mnogo hrane. Tada ćemo već biti isposnici po prirodi.
Žeđ se često gasi pomoću žeđi. No, utoliti glad glađu, teško je i nemoguće. Kada te pobedi, ukroti je trudom. Ako ti je to nemoguće zbog [telesne] slabosti, bori se bdenjem. Kada ti očni kapci otežaju, prihvati se telesnoga rada. No, kada te san ne napada, nemoj se telesnoga rada prihvatati, jer je nemoguće posvećivati duh i Bogu i mamonu, tj. i Bogu i telesnom radu.
Znaj da demon često sedi uz želudac i ne da čoveku da oseti sitost, makar i čitav Misir pojeo i reku Nil popio.
Pošto smo se najeli, taj nečisti duh odlazi i šalje nam duha bluda, izveštavajući ga o tome šta se sa nama zbilo: „Hajde,- kaže,- uznemiri ga! Pošto mu je stomak prepun, savladaćeš ga lako“. A ovaj dolazi, smeši se, i svezavši nam pomoću sna ruke i noge, čini sa nama što mu je volja, prljajući dušu nečistim sanjarijama i telo istečenjem.
Čudnovata stvar: bestelesni um prlja se i tamni dejstvom tela. A s druge strane, neveštastveno biće očišćuje se i usavršava dejstvom blata!
Ako si obećao Hristu da ćeš ići uzanim i tesnim putem, sužavaj stomak. Jer, ako ga hraniš i širiš, nećeš moći da ispuniš obećanje. Obrati pažnju, i čućeš reči: Široka su vrata i širok put stomaka, što vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, međutim, vrata i tesan put posta, što vodi u život čistote, i malo ih je koji ga nalaze (up. Mt.7,13-14)!
Knez demona je pali svetlonosac, [tj. Lucifer]. Knez strasti je proždrljivost.
Sedajući za sto na kome je iznet ručak, duhovno stavi na sredinu sećanje na smrt i na Sud. Pa i tako ćeš jedva malo ukrotiti ovu strast. Kad piješ piće, nemoj prestajati da (869) misliš na ocat i žuč Gospoda tvog, i ti ćeš se svakako uzdržati, ili ćeš uzdahnuti, ili ćeš misao načiniti smirenijom.
Ne varaj se: ti se nećeš osloboditi od faraona, niti ćeš ugledati nebesku Pashu, ako ne budeš uvek jeo gorko zelje i beskvasni hleb. Gorko zelje znači: napor i trud posta. A beskvasni hleb: misao bez nadmenosti.
Neka se sa disanjem tvojim sjedini reč onoga koji kaže: A ja, kada me demoni uznemiravahu, obukoh se u vreću i smirih postom dušu svoju; i molitva moje duše imađaše odjeka (Ps.34,13).
Post je nasilje nad prirodom i lišavanje grla naslade na koju je naviklo, gašenje plamena telesne požude, odstranjenje rđavih misli, oslobođenje od snoviđenja, očišćenje molitve, svetilnik duše, stražar uma, spas od ogrubelosti, dveri umilenja, smireno uzdisanje, vedra skrušenost, odmaranje mnogogovorljivosti, osnov bezmolvija, čuvar poslušnosti, olakšica sna, zdravlje tela, vinovnik bestrašća, otpuštenje grehova, vrata i blaženstvo raja.
Upitajmo i ovoga našeg neprijatelja, glavnoga među svim strašnim neprijateljima našim (jer on je kapija strasti, on je Adamov pad, Isavova propast, pogibija Izrailjaca, obnaženje Nojevo, izdajstvo gomorsko, rodoskvrnjenje Lotovo, pogubljenje sinova Ilije sveštenika, rukovodilac svake poganštine): odakle se rađa, i koji su mu potomci, ko je taj koji ga satire, ko je onaj koji ga konačno uništava? „Reci nam, o tiranine svih smrtnika, koji si sve kupio zlatom nenasite gladi, kako ulaziš u nas? Šta izazivaš u nama? Kako izlaziš iz nas?“
A on, razdražen našim upornim pitanjima, odgovori tiranski razgoropađen i besan: „Što me obasipate pogrdama, kada ste mi potčinjeni? I kako možete pokušavati da se razdvojite od mene? Ja sam prirodom vezan s vama. Moja vrata je priroda same hrane. Uzrok moje nenasitosti jeste navika. A osnova moje strasti jeste dugotrajna navika, bezosećajnost duše, i zaboravljanje smrti. I kako tražite da vam kažem imena mojih potomaka? Izbrojaću ih, i biće ih kao peska na obali morskoj. No, ipak, čujte koji su prvenci i ljubimci moji.
Prvenac sin mi je duh bluda. Drugi za njim je – okamenjenost srca. Treći je – san, ta pučina nečistih pomisli, sa svojim prljavim valovima. Dubina neznanih i neiskazanih nečistota iz mene proizlazi. Moje su kćeri: lenost, mnogogovorljivost, drskost, smehotvorstvo, šaljivost, raspravljanje, tvrdoglavost, neposlušnost, neosetljivost, ropstvo duha, hvalisanje, bezobraznost, naklonost prema gizdanju, na koju se nadovezuje nečista molitva i tumaranje misli, a često i događaji nenadani i neočekivani, za kojima ide očajanje, opasnije od svega.
Protiv mene vojuje, ali me ne pobeđuje, sećanje na vlastite grehe. Dosledni mi je neprijatelj pomisao na smrt. Ali, u (972) čoveku nema ničega što bi me moglo potpuno uništiti. Ko je primio Utešitelja, moli mu se protiv mene, i On, umoljen, ne dozvoljava da dejstvujem strasno. Oni koji nisu Njega okusili, traže svakako da uživaju u mojim slastima“.

Junačka pobeda! Očevidno je da onaj koji se pokazao jačim od ove strasti, hita ka bestrašću i najvećim visinama celomudrenosti.


NAPOMENE:

  1. Doček praznika: praznike ne treba proslavljati u pijančenju, već u obnovljenju uma i očišćenju duše (Ilija Kritski, Shol. 5, sol. 873 A).
  2. Bogoprotivni Evagrije: Evagrije Pontijski (350-399), savremenik i prijatelj svetog Vasilija Velikog i svetog Grigorija Nazijanzina. Bio je đakon svetog Grigorija. Oko 385. godine odlazi iz Carigrada u Jerusalim, a zatim u Nitrijsku pustinju (Egipat), gde ostaje do smrti u strogim podvizima i sagledavanjima. Bio je veoma obrazovan čovek, tako da ga izvesni pisci smatraju prvim intelektualcem koji se posvetio otšelničkom životu u egipatskoj pustinji. Pisao je dosta, i to uglavnom o monaštvu i podvižničkom životu, ali je malo sačuvano, jer je njegovo učenje zbog origenizma bilo osuđeno na V Vaseljenskom saboru (553). Poznat je po tome što je monaškoj askezi hteo da da filosofski osnov, da je uklopi u jedan metafizički i antropološki sistem nadahnut neoplatonizmom (up. Jean Meuendorff, St Gregoire Ralamas et la mustique orthodoxe, 1959, r. 18).
  3. Kad sutradan nastupi deveti čas: po starim monaškim pravilima, jelo se samo jedanput dnevno, i to u deveti čas, tj. oko 15 časova.
Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Pingback: Lepota – dar od Boga i plod podviga – Podvižnička slova

  2. Pingback: Sveti Jovan Lestvičnik: O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Trpljenje i poslušanje svetih monaha (Sinajski čaj) – Podvižnička slova

  4. Olivera

    Predivno štivo!

  5. Boris Banovic

    Hvala Bogu i vama na ovom sajtu!

  6. Da se čovek zaplače od ovolikog smirenja.
    Slava Bogu dragom a i vama što nam ovo omogućiste.

  7. Predivno…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *