LESTVICA

Sveti Jovan Lestvičnik
LESTVICA

Pouka VIII

O BEZGNEVLJU I KROTOSTI

(823) Kao što voda, kada se malo po malo sipa na vatru, potpuno ugasi plamen, tako i suza istinskog plača gasi svaki plamen gneva i plahovitosti. Stoga sad i prelazimo na bezgnevlje, po logičnom redu.
Bezgnevlje je čežnja za ponižavanjem, isto onako nenasita kao što je kod sujetnih ljudi nenasita težnja ka pohvalama. Bezgnevlje je poraz prirode, koji se ispoljava u neosetljivosti za uvredu, neosetljivosti koja proizlazi iz velikih podviga i obilnog znoja.
Krotost je nepokretno stanje duše, koja se ne menja bilo da trpi raznovrsna poniženja ili da sluša pohvale.
Početak bezgnevlja je ćutanje usta kada je srce uzbuđeno. Sredina je, ćutanje misli pri tananom uznemirenju duše. A vrhunac, nepokolebljivi mir i pored toga što duvaju nečisti vetrovi.
Gnev je izraz potajne mržnje, tj. zlopamćenja. Gnev je želja da se dogodi zlo onome koji nas je rasrdio. Plahovitost je zapaljivanje srca u nevreme. Ogorčenje je neprijatno osećanje, koje se gnezdi u duši. Gnev je promenljivo stanje naravi i rugoba duše.
Kao što tama nestaje kada zasija svetlost, tako i miris smirenja potiskuje svaku gorčinu i jarost. Ima ljudi sklonih gnevu, koji se ne brinu o lečenju i iskorenjivanju ove strasti. Oni, jadnici, ne misle na ono što je rečeno: Težina ga srdžbe njegove obara (Sir.1,22).
(829) Brzo kretanje jednoga vodeničnog kamena može u jednom magnovenju da satre i uništi žito duše i plod dotadašnjeg podviga u većoj meri nego sporo kretanje drugoga za čitav dan. Zato i treba dobro da pazimo. Ponekad plamen, odjednom raspaljen jakim vetrom, spaljuje i upropašćuje njivu srca više no vatra koja dugo gori.
Prijatelji, ne bismo ni ovo smeli zaboraviti: lukavi demoni ponekad, u trenucima gneva, brzo odlaze od nas, da bismo prestali da vodimo računa o velikim strastima, kao da su male, te da bolest naša na kraju postane neizlečiva.
Kao što tvrd i neravan kamen, kada se tare i udara o drugo kamenje, gubi sve svoje neravnine, sve nepravilne i grube oblike svoje, i postaje gladak i okrugao, tako i duša plahovita i gruba, opšteći i živeći sa drugima, isto tako grubim ljudima, postiže jedno od dvoga: ili trpljenjem izleči svoju bolest, ili se povlači, i tako na pouzdan način saznaje svoju nemoć, koja će joj se, kao u ogledalu, pokazati u njenom malodušnom bekstvu.
Srdit je čovek dobrovoljni padavičar, kome padavica prelazi u naviku. A navika ga tada i protiv njegove volje rastrže i zlostavlja.
Ništa toliko nije nedolično onima koji se kaju, kao uzbuđenje gneva. Jer, obraćanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.
Ako je znak najdublje krotosti u tome, da i u prisustvu onoga koji nas izaziva sačuvamo spokojstvo u srcu i ljubav prema njemu, onda je svakako znak krajnje gnevljivosti ako se sami sa sobom, rečima i pokretima, svađamo i besnimo na onoga koji nas je uvredio. Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duše, a gnev jeste i naziva se uznemirenje srca, onda ništa toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas, kao srditost.
Poznate su nam vrlo mnogobrojne i rđave posledice gneva. Mećutim, samo jedna nehotična posledica njegova, mada posredna, može nam biti i od koristi.
Znao sam ljude koji su se u nastupu mahnite jarosti oslobodili davnašnjeg zlopamćenja, koje se u njima krilo, pa su se tako pomoću strasti izbavili od strasti, dobivši od onoga koji ih je uvredio izvinjenje ili objašnjenje u vezi sa onim što ih je dugo mučilo. Viđao sam, opet, i takve ljude koji su prividno trpeli, ali su nerazumno, pod plaštom ćutanja, skrivali u sebi zlopamćenje. I došao sam do zaključka da su takvi ljudi bedniji od ludaka, jer su belinu goluba kao nekom crninom prekrivali.
Treba veliku pažnju da obratimo na ovu zmiju, zato što i njoj, kao i zmiji telesnih prohteva, pomaže sama priroda. Viđao sam ljude koji bi se rasrdili i u svom ogorčenju odbijali da jedu, te su takvim besmislenim uzdržanjem samo dodavali otrov na otrov. A viđao sam i druge ljude, koji su svoju srdžbu koristili kao zgodan povod da se predaju žderanju, pa su tako iz jame upadali u ponor. Ali sam i druge, (832) pametne ljude viđao, koji su kao dobri lekari združili obe krajnosti, od umerenog negovanja tela imajući najviše koristi.
Kada je umereno, pojanje ponekad odlično umiruje srdžbu. A ponekad, kada je neumereno i nepravovremeno, pogoduje slastoljublju. Ovo će nam sredstvo koristiti samo ako vodimo računa o trenutku.
Nalazeći se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju, čuh kako se od ogorčenja i besa sami u svojoj keliji svađaju kao jarebice u kavezu, i kako se na uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni. Ja sam im blago savetovao da ne žive usamljeno, kako se od ljudi ne bi načinili demonima. Viđao sam, opet, ljude sladostrasna i proždrljiva srca, koji su, međutim, bili krotki i ljubazni, bratoljubivi i ljubitelji lepote. Njih sam nagovarao da se odadu bezmolvnom životu, kao leku protiv sladostrašća i proždrljivosti, da ne bi od slovesnih bića na najžalosniji način postali beslovesne životinje. A pošto mi neki tužno govorahu da su veoma podložni i jednom i drugom, ja sam im potpuno zabranio da žive po svojoj volji, a duhovnicima njihovim prijateljski sam savetovao da im s vremena na vreme dozvole da vode taj ili onaj način života, pokoravajući se ipak glavnome nastojatelju u svemu.
Slastoljubac škodi jedino samome sebi, i možda još jednome, svome drugaru u telesnim zadovoljstvima. A gnevljivi, kao vuk, često uznemirava čitavo stado i mnoge smirene duše unižava i vređa. Opasno je uznemiravati oko našega srca jarošću, kao što je rečeno: Uznemiri se od gneva oko moje (Ps.6,8). Još je teže izražavati rečima uzrujanost duše. A ako se ona izražava i rukama, onda se već čini nešto što je sasvim suprotno i tuđe monaškom, tj. anđelskom i božanskom životu.
Ako hoćeš, pa si čak i rešio da izvadiš trun iz oka drugoga čoveka, nemoj da umesto lekarskog instrumenta upotrebiš gredu. Greda – to je teška reč i nedolično ponašanje, a lekarski instrument – blaga pouka i prijateljsko prekorevanje. Pokaraj, kaže apostol, zapreti, uteši (2.Tim.4,2), a ne i „tuci“! A ako i to bude potrebno, onda retko, i to ne tvojom rukom!
Obratimo pažnju, pa ćemo videti da se mnogi gnevljivi ljudi rado vežbaju u bdenju, postu i bezmolviju. Demonu je cilj da im pod vidom plača i pokajanja podmeće stvari koje pothranjuju njihovu strast.
Ako je jedan vuk, kao što smo već rekli, u stanju da uzbuni celo stado (uz pomoć demona), onda bez sumnje i jedan veoma mudar brat (uz pomoć anđela) može, kao dobra mešina puna ulja, stišati valove i umiriti lađu [1]. I koliko tešku osudu zaslužuje prvi, toliko veliku nagradu zaslužuje od Boga drugi, služeći svima za primer.
Prvi stupanj blažene trpeljivosti jeste u tome što se poniženje podnosi, makar i sa gorčinom i bolom u duši. Sredina je, biti u takvim okolnostima bez tuge. A kraj (ako samo kraja ima), smatrati uvredu za pohvalu. Neka se raduje (833) prvi, drugi neka srećan bude, a treći neka se veseli, blažen u Gospodu!
Zapazio sam kod gnevljivih ljudi jednu žalosnu pojavu, koja u njima nastaje kao posledica potajne gordosti: pošto se već jednom rasrde, oni bi ponovo padali u jarost zbog svoga poraza. Zaprepastio sam se, gledajući kako se jedan pad nadovezuje na drugi. I ne mogadoh gledati bez sažaljenja kako se oni samima sebi grehom svete za greh. Užasnuvši se nad ogromnim lukavstvom demona, umalo ne počeh očajavati za svoju večnu sudbinu.
Ako neko oseti da ga ponos i plahovitost, zloba i licemerstvo lako pobeđuju, pa reši da na njih izvuče mač krotosti i strpljenja, neka stupi u jedan opštežiteljni manastir, kao u radionicu spasenja. Ako uopšte hoće da se potpuno izbavi od ovih strasti, neka tamo, podvrgnut zlostavljanju, ponižavanju i dosađivanju od strane braće, te duhovno, a ponekad i telesno, tučen i ugnjetavan, gažen i mučen, očisti haljinu duše svoje od prljavštine. A da je zlostavljanje u stvari spiranje duševnih strasti, neka te uveri i jedna narodna izreka. Izvesni ljudi u svetu, kada nekom u lice bace uvredu, obično kažu, hvališući se pred drugima: „Dobro sam ga izribao!“ A tako i jeste u stvari.
Jedna je stvar, bezgnevlje kod početnika koje proističe iz plača, a drugo je potpuno spokojstvo kod savršenih. Kod prvih je gnev vezan suzama kao nekakvom uzdom; kod drugih, on je umrtvljen bestrašćem kao zmija mačem.
Video sam trojicu monaha koji su u isto vreme pretrpeli uvredu iste vrste. Prvi se uvredio, ali je oćutao. Drugi se obradovao sebe radi, a ožalostio zbog onoga koji mu je naneo uvredu. A treći, zamislivši štetu koju je tako bližnji samome sebi naneo, zaplaka vrelim suzama. Tako su se zajedno mogli videti podvižnik straha, nagrade i ljubavi.
Kao što telesna groznica, sama po sebi uvek ista, ima mnoge a ne samo jedan izvor svog nastanka, tako i buktanje i pojava gneva i ostalih naših strasti ima mnoge i različite uzroke. Zato nije ni moguće odrediti protiv ovih strasti jedan te isti lek. Takav, pak, savet dajem najviše radi toga da bi svaki bolesnik brižljivim ispitivanjem pronašao odgovarajuće sredstvo za svoje lečenje. Prvi je uslov lečenja – saznati uzrok svog oboljenja, da bi se, kada on bude pronađen, mogao primiti i odgovarajući lek od promisla Božijeg i duhovnih lekara.
Uđite, kao u slici, vi koji u Gospodu hoćete da zajedno sa nama učestvujete u ovom duhovnom suđenju, pa ćemo na izvestan, razume se, nedovoljno jasan način ispitati pomenute strasti i njihove uzroke.
I tako, neka gnev, kao neki tiranin, bude okovan krotošću. Tučen, zatim, strpljenjem i vučen svetom ljubavlju na ovaj sud razuma, neka bude podvrgnut saslušanju.
„Reci nam, luda i nečasna strasti, ime onoga koji te je načinio, i ime one koja te rodila, a takođe i imena tvojih (836) poganih sinova i kćeri. Ne samo to, nego nam naznači i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju“.
A gnev, odgovarajući nam, reče: „Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: taština, srebroljublje, stomakougađanje, a ponekad i blud. Otac mi se zove: ponos. A moje kćeri: zlopamćenje, mržnja, neprijateljstvo, samoopravdavanje. Moji protivnici, koji me sada drže okovana, jesu vrline suprotne ovim strastima: bezgnevlje i krotost. Moj potajni neprijatelj zove se: smirenoumlje. A čije je ono dete, pitajte u zgodnom trenutku njega samog“.

Na osmom stupnju leži venac bezgnevlja. No, onaj koji ga nosi po samoj prirodi, možda uopšte i nema nikakvog drugog. A onaj koji ga je sopstvenim znojem zadobio, bez sumnje je pobedio svih osam strasti ujedno.


NAPOMENE:

  1. Stišati valove i umiriti lađu: Lestvičnik, smatra Ilija Kritski, na alegorijski način primenjuje pojave podivljalog mora na monaški život. Pod mešinom, tako, on podrazumeva telo, pod uljem – krotost, pod valovima – uobraženost, kao i grubost, a pod lađom – brata ili manastirsko bratstvo.
Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Pingback: Lepota – dar od Boga i plod podviga – Podvižnička slova

  2. Pingback: Sveti Jovan Lestvičnik: O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE – Manastir Vavedenje

  3. Pingback: Trpljenje i poslušanje svetih monaha (Sinajski čaj) – Podvižnička slova

  4. Olivera

    Predivno štivo!

  5. Boris Banovic

    Hvala Bogu i vama na ovom sajtu!

  6. Da se čovek zaplače od ovolikog smirenja.
    Slava Bogu dragom a i vama što nam ovo omogućiste.

  7. Predivno…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *