NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » KRŠTENJSKO BOGOSLOVLJE

KRŠTENJSKO BOGOSLOVLJE

<p claANDREAS TEODORU
KRŠTENJSKO BOGOSLOVLJE[1]
 
Postoji neka nova eklisiološka teorija, saglasno kojoj tamo gde se vrši Krštenje u ime Svete Trojice, postoji i istinita Crkva, koja u sebe uključuje i inoslavne.
Očigledno je da se uz pomoć te teorije, koja je iskorišćena radi ekumenističkih ciljeva, šire granice Saborne Crkve, pod čijim okriljem, kao pod krovom, može sebi naći mesta dovoljno hrišćana, nezavisno od njihovih bogoslovskih stavova i naročito od njihovog eklisiološkog obličja. Postoji određena analogija sa zloglasnom protestantskom teorijom grana (Branch Theory) o primanju u Crkvu.
U početku naravno nije baš jasno, i teorija se čini pravilnom. U suštini, ispovedanje vere u Svetu Trojicu je neophodno za sazdavanje Crkve onoliko koliko je neophodno i za čovekovo spasenje.
Čiji je taj dogmat? Prirodno, on pripada istini. Onoj istini koja se u čistoti i nepovređenosti predaje u okrilju Pravoslavne Saborne Hristove Crkve. Da li ima silu sve ovo i za inoslavlje? Bez sumnje – ne.
 
* * * * *
 
Hajde da pogledamo ovo analitički.
U dogmatu pravoslavne vere o Svetoj Trojici sustiču se tri osnovne postavke: priroda, ipostas i božanske energije.
Suština u potpunosti nadilazi um, ona je nepristipna i nepojmiva. A ipostasi predstavljaju bogodolične različitosti u Božanstvu, same ličnosti, koje izražavaju način prevečnog postojanja Božanstva. Njihova ipostasna svojstva su ličnosna, nesmešiva i nesaopštiva.
I božanske energije predstavljaju odgovarajuće bogodolične različitosti u Božanstvu, koje ne čine prostu prirodu Boga, iz koje one od večnosti ishode, kao njeno prirodno dostojanje (bogatstvo). Energije su zajedničke i saopštiteljne, posredstvom kojih se nedokučiva božanska priroda izražava u svojim raznovrsnim spoljnjim projavama, stvaranju, otkrivenju i iskupljenju. Energije su netvarne, kao što je i božanska blagodat, sa kojom su one istovetne.
Ispovedanjem ova tri obeležja sazdaje se istiniti dogmat o Svetoj Trojici, čije prihvatanje je neophodno za spasenje. Očigledno da i najmanje izopačavanje jednog ili nekoliko ovih obeležja lišava čoveka spasenja.
 
* * * * *
 
Ali, šta se događa sa inoslavnima? Da li su oni pravilno primili glavnu osnovu vere? Naravno – ne. Koliko papizam, toliko i osnovni ogranci protestantizma izopačuju dve životno važne činjenice: ipostasni odnos Lica i njihovih božanskih energija, upadajući time u užasnu jeres koja ih odseca od tela istinske Hristove Crkve.
Prvo što unakažuju u veri u Trojičnog Boga je Filioque. To je lažno učenje koje se odnosi na čin i uzajamni odnosi Božanskih Ipostasi.
Saglasno pravoslavnoj veri, Otac je nerođen, izvor Božanstva, iz Koga predvečno proizlaze dva druga Lica Svete Trojice: Sin – kroz rođenje i Sveti Duh – kroz ishođenje.
Saglasno rimokatoličkom učenju Filioque (i od Sina), Sveti Duh ne ishodi samo od Oca, već i od Sina (ἐκ τοῦ Υἱοῦ). Na taj način se unižava dostojanstvo Oca, kao jedinog izvora Božanstva Svete Trojice. Uvodi se dvonačalije, mešaju se ipostasna svojstva i čin ipostasi, unižava se delo i istina trećeg Lica Svete Trojice.
Drugo – netvarne božanske energije. Upravo njih inoslavni odbacuju.
Kako smatraju rimokatolici, jedna takva razlika razara prostotu Božanske prirode, unoseći složenost u nju. To je, međutim, zabluda. Ipostasi poseduju bogodoličnu različitost, bez ikakvog narušavanja prostote Božanske prirode. U istoj meri se to (narušavanje) ne događa ni prilikom razlikovanja netvarnih božanskih energija.
Rimokatolici prihvataju božanske energije ne kao netvarne, već kao tvarne. Po njihovim mišljenju tvarna je bila i Tavorska božanska svetlost, kao što je tvarna i blagodat, koju Bog (kako oni smatraju), stvara da bi imao opštenje sa spoljašnjim svetom i da bi osvetio čoveka.
Zar inoslavni sa takvim stavovima mogu biti uključeni u saborno prostranstvo Crkve. Da li Pravoslavna Saborna Crkva može to da prihvati i ispoveda?
Da bi krštenje u ime Svete Trojice bilo stvarno i delotvorno, potrebno je, pre svega, pravilno ispovedanje vere u Trojedinog Boga. U protivnom, ono (ispovedanje vere) predstavlja puko lelujanje vazduha.
Sve ovo ima značaj i za Krštenje. Ono mora biti istinsko i realno da bi prisajedinilo čoveka istinskoj Hristovoj Crkvi. Uz pomoć Krštenja čovek sa sebe skida prljavštinu praroditeljskog prestupa (prvorodni greh), čisti se od greha i duhovno obnavlja. On odmah postaje član Crkve, pripaja se mističkom Hristovom Telu i zadobija pravednost nakon Pričešća, i kroz druge svete Tajne prima božansku blagodat iskupljenja.
Međutim, da bi Krštenje prisajedinilo čoveka Crkvi, mora da ispuni određene osnovne uslove:
a) treba da se obavi u granicama Saborne Hristove Crkve;
b) mora da se vrši u ime Presvete Trojice kroz tri pogruženja u osvećenoj vodi i
v) mora da se izvrši od strane kanonskog episkopa ili sveštenika.
 
Logično i ispravno je kada neko postavi pitanje: da li inoslavno krštenje zadovoljava gorenavedene zahteve? Svakako da ne.
Pre svega, ono se ne vrši u okrilju Crkve, koju je sazdao Gospod. Njoj u principu ne pripadaju inoslavne „crkve“ i hrišćanske veroispovesti. Saglasno dogmatskoj akriviji (ἀκρίβεια – tj. tačnosti) krštenje jeretika je nedelotvorno i lažno.
Ova poslednja karakteristika naravno nije apsolutna. Zbog sledećih uslova (od kojih je glavni to što se vrši u ime Svete Trojice) takvo krštenje ima neki značaj. U njegovoj osnovi, saglasno ikonomiji (οἰκονομία) krštenje jeretika može postati prihvatljivo u principu, ali samo u onim slučajevima kada jeretici ulaze u okrilje Pravoslavne Crkve. Međutim, od ovog stava pa do stava da se inoslavno krštenje smatra a priori za punovažno, a ujedno i da pribraja Crkvi – postoji ogromno rastojanje.
Krštenje jeretika ima nedostatak još i zbog jednog veoma važnog razloga. Kod nas, da bi Krštenje postalo punovažno, neophodno je da se vrši kroz tri pogruženja u svetu vodu jer simboliše Grob i Vaskrsenje Gospodnje. Inoslavni (rimokatolici i protestanti) su narušili ovu odredbu, vršeći krštenje oblivanjem ili kropljenjem.
Da, takvo krštenje vršilo se i drevnoj crkvi. Međutim, to je bio izuzetak, vršilo se u slučaju nužde, kada nije bilo moguće pogružavati u vodu (krštenje teško bolesnih koji su zbog svoje nemoći bili prikovani za postelju). To je bilo Krštenje po ikonomiji. Ali uvođenje takvog krštenja u Crkvu u vidu kanonske norme i odluke nije dozvoljivo i, u celini, dovodi do razaranja Svete Tajne.
 
* * * * *
 
Krštenjsko bogoslovlje (Baptismal Theology) u saglasnosti sa onim što smo rekli gore još nema elemente da zasluži odbacivanje, ako je krštenje koje pripaja Crkve kanonsko, ako se vrši u granicama Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Hristove Crkve.
Kao što kanonsko krštenje pripaja Crkvi, za koju i sazdaje Njeno istorijsko telo (ljude, tj. članove), tako i sveta Tajna Evharistije, kada se vrši ispravno, isto tako pripaja Crkvi kao evharistijskoj zajednici sa episkopom, izražavajući čvrsto jedinstvo Tela Hristovo, vere, ljubavi i njenu bogostvaralačku dinamiku.
Krštenjsko bogoslovlje postaje sumnjivo i neprihvatljivo kada ono, preskačući konfesionalne barijere, uvodi u Jednu, Svetu, Sabornu Crkvu jeretike i inoslavne u dostojanstvu njenih zakonitih članova samo zato što oni vrše krštenje u ime Svete Trojice, iako nemaju ništa zajedničko u svom ostalom eklisiološkom obličju, u zloverju, jeresi, zabludama koja ih rastržu.
Zaista, kako se može papizam sa mnoštvom njegovih jeretičkih trijadoloških i eklisioloških razlika (Filioque, odricanje netvarnosti božanskih energija, papska nepogrešivost i primat), da ne govorimo o dominantnoj eklisiološkoj karakteristici – oholosti, svetovnom duhu i sklonosti ka obnovljenstvu – smatrati istinskom Crkvom, koju je na zemlji osnovao Hristos?
Kako može protestantizam sa svojim prekomernim individualizmom, uz odsustvo shvatanja dogmata o sabornosti, uz odsustvo crkvenog autoriteta i granica, sa učenjem o „nevidljivoj“ i „apstraktnoj“ Crkvi sa svojim razgranjavanjem i rašlanjavanjem, da zadobije istinsko sklonište pod krovom Svete Hristove Crkve? Samo iz razloga što vrši krštenje u ime Svete Trojice? Zar je to suština?
Mi pravoslavni veoma cenimo dogmat vere o Crkvi. Zato i kada čujemo ono što se ispoveda u sveštenom Simbolu vere: „u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu“, sebe osenjujemo znamenjem Krsta.
To izražava našu krajnje prefinjenu osetljivost i živu veru u Crkvu, koju je osnovao Hristos na zemlji radi spasenja čoveka od greha, koju u punoj meri ovaploćuje Pravoslavlje. Ovu našu veru mi objavljujemo uvek i svuda. Oni koji je kriju ili odbijaju da je ispovede nisu pravoslavni.
Nažalost, veoma je žalosna pojava da određeni deo pravoslavnih ne izražava hrabro i potpuno svoje eklisiološko obličje. To se danas uočava u ekumenističkim krugovima međuhrišćanskog sveta, gde se događa umanjivanje značaja dogmata, slabljenje crkvenih tradicija i nesvojevremeno i lakomisleno učenje o sjedinjenju „crkava“.
Interesantno je, koliko ima pravoslavnih koji učestvuju na ekumenističkim skupovima i neustrašivo izražavaju svoje eklisiološko obličje? Koji odbacuju fundamentalni protestantski princip “teorije grana“, koja predstavlja suštinu eklisiologije „Svetskog saveta crkava“?
Treba biti veoma oprezan i prema teoriji krštenjskog bogoslovlja koja se nedavno pojavila. Očigledno je da ta teorija potiče iz protestantske eklisiologije. Tendencija ka širenju granica istorijske Crkve usmerena je na to da se u Njoj prikriju i oni hrišćani koji su se od Nje odvojili.
Ako se tako nešto dogodi, to će biti velika pretnja za Pravoslavlje, koje veruje da je ono jedina istinita Hristova Crkva na zemlji.
Postoji opasnost i zbog još jednog veoma važnog razloga. Ako dopustimo da je kanonska osnova za jedinstvo samo „krštenje u ime Svete Trojice“ i da se svi, koji makar po spoljašnjoj formi tome odgovaraju, nalaze u granicama Crkve, onda se automatski razaraju konfesionalne barijere, koje razdvajaju „crkve“. Međukonfesionalno opštenje u svetim Tajnama (intercommunion) je nešto što se već događa, i takvo „ujedinjenje crkava“, bez obzira na sva protivljenja, onda postaje realnost.
Ali, možemo li mi prihvatiti ovako nešto?
 


 
NAPOMENE:

  1. Objavljeno u časopisu „Ὀρθόδοξη Μαρτυρία“, br. 51/1997, str. 11-15.

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić

Izvor:
PRAVOSLAVNЫЙ APOLOGET

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *