Krštenje

Pitanje:
Pomaže Bog, Na Petrovdan 12. 7. 2011. godine smo krstili našu devojčicu Unu, koja je na dan krštenja imala nepune dve godine. Odlučili smo da joj kršteno ime bude Petra. Dugo smo čekali na pravi momenat i osetili smo da je Petrovdan pravi dan za njeno krštenje. Međutim, mene muči to što crkva ne priznaje njeno građansko ime Una. Nemam osećaj ispunjenosti, jer se radi o dva imena, a jednom biću. Osećam da smo trebali da uzmemo isto kršteno ime kao građansko. Da li je moguće promeniti kršteno ime i da li taj postupak nosi sa sobom neke posledice? Bojim se da je snaga molitve umanjena time što se u molitvama ne spominje njeno građansko ime nego samo kršteno. Takođe me je jako uplašila njena reakcija u toku samog krštenja. Kada joj je otac prišao i otpočeo krštenje, počela je jako da plače i tako je bilo do kraja krštenja. Bila je sva mokra i uplašena i čvrsto nas je grlila. Na taj dan smo svi bili jako sretni, ali u meni i dalje postoji neki osećaj nespokoja u duši i strah da li je sve u redu. Molim Vas da mi pomognete.
Vanja


Odgovor:
Draga sestro, Na početku odgovora bih da ti napišem malo o davanju imena deci uopšte, a posebno na krštenju. Za onog, koji se krštava, je najbolje da dobije ime nekog Svetog, da bi mu taj Sveti bio pokrovitelj i obrazac u životu (najčešće je to Sveti, u čiji se dan dete rodilo) . Detetu se može dati ime i po nekom od predaka, koji je iza sebe ostavio lepu uspomenu dostojanstvom svog zemaljskog života. To znači da za dete treba tražiti ime u porodici i svom narodu, a izbegavati potpuno neznabožačke navike – birati imena zato što su sada „moderna i lepo zvuče“. Ili još više – istraživati i izmišljati imena, kojih uopšte nema u hrišćanskom kulturnom svetu. Jedna nemila pojava preti da potisne naša lepa narodna imena. U matičnim knjigama je sve manje imena: Jovanka, Milica, Anđelija, Ljubomir, Radiša, Milija, Miroljub… To su za savremene roditelje zastarela imena, mirišu na seljačke gunjeve i opanke. I da bi pokazali da sa opankom nemaju nikakve veze, daju imena: Tea, Diana, Lea, Mona, Robert, Kristijan, Denis… I ovo su, nesumnjivo, lepa imena, ali za Nemce, Francuze, Talijane. A oni, bar koliko nam je poznato, još nisu počeli svojoj deci davati imena Dušan, Jagoda, Ljubica… Kako neskladno zvuči Robert Jovanović, Mona Popović i sl. Po našem drevnom običaju ime detetu daje kum, ali u dogovoru sa roditeljima. Vi ste svom detetu dali ime kakvo ste želeli, sigurno bez konsultacija sa kumom, a još manje sa sveštenikom. I to je vaše pravo. Neki roditelji su tek mnogo kasnije shvatili grešku pri davanju imena svom detetu (posle Drugog svetskog rata bilo je imena kao Mašinka, Traktorka, Staljinka, a u vreme „emancipacije“ davana su imena Garinča, Vinetu, Samanda, Sandokan, danas su to imena iz turskih serija) . Kažu da ime nikog nije naružilo, ali ipak treba voditi računa i o narodu kome pripadate. Nemci (dunavske Švabe) su bili u našim krajevima više od 200 godina i nijedan se nije vratio u Nemačku sa imenom Slaviša, Jagoda, Momčilo… U vreme kad su gastarbajteri masovno odlazili u Nemačku, jednom dedi u Srbiji su javili da je dobio unuka. Deda se pohvalio, rekavši: „Javili su da mi se rodio unuk u Nemačkoj. Nisam ga još video, ali ime mi je nešto poznato, zove se Adolf“. Meni je jedna majka došla da prijavi kćerkicu za krštenje sa imenom Evelin. Nisam hteo da ulazim u diskusiju o krštenom imenu, već sam joj samo rekao da u srpskom jeziku sva ženska imena završavaju na A. Biće, rekoh, neprimereno, da u rubriku Matične knjige krštenih upišem ime Evelin – žensko. Kršteno ime joj je bilo Biljana i sa tim imenom je venčana u Crkvi. Što se vremena krštenja tiče, mogla si, draga sestro, pročitati u dva odgovora na našem sajtu u poslednjih par meseci. Zašto ste odlagali krštenje skoro dve godine? Zar zaista mislite da krštenje nije potrebno deci od najmanjeg uzrasta? Vi ste čekali zaista neku pogodnu priliku za slavlje, ne brinući se za blagoslov Božiji detetu. Ne pišeš ništa ko je zahtevao da se dete krsti sa imenom Petra. Da li je to zato što je krštenje bilo na praznik Svetog apostola Petra, Petrovdan ili ste sami shvatili da ime Una (da li ste joj ga dali po reci Uni koja se u Savu uliva kod Jasenovca ili po nekoj javnoj ličnosti) nije srpsko narodno ime, ili vam je sveštenik stavio to do znanja? Ja verujem da vam sveštenik nije rekao kako Crkva ne dozvoljava to ime, pogotovo što dete to ime nosi već skoro dve godine i upisano je u sva dokumenta. Ti si se, draga sestro, sada (kao i mnoge majke koje su brzopleto davale tzv. „pomodna“ imena) setila da detetu smeta „građansko“ ime. Nije tačno da Crkva ne priznaje građansko ime, ali u molitvama za vašu kćerku može se pominjati samo njeno kršteno ime, jer pod tim imenom ona je zapisana u Crkvi kao Njen član i pod tim imenom će se, ako Bog da, i venčati u Crkvi. Pitaš, da li je moguće promeniti kršteno ime. U Simvolu vere mi ispovedamo JEDNO krštenje i ono se ne može ponoviti, znači, kršteno je pod jednim imenom i to ime ostaje za večnost. A zašto nisi pomišljala da promeniš građansko ime, ako ti već smetaju dva imena? To bi bilo mnogo jednostavnije, iako na prvi pogled izgleda komplikovano. Za Crkvu nije nikakav prblem, ako dete ima dva imena. Kad se dete rodi, neko od ukućana odlazi u crkvu u osmi dan po rođenju za „znamenje“ i tada dete dobija ime i vrši se vodoosvećenje, da bi se porodilja, dete i kuća poprskali osvećenom vodom. Ime, koje obično sveštenik da na znamenju, najčešće po Svetome koji se toga dana slavi, ne mora biti i kršteno ime. Ono „važi“ samo do krštenja, a krštenje se obično vršilo već do šest nedelja po rođenju deteta. Kod vas je od davanja imena do krštenja prošlo dosta vremena, ali vi možete to ime (Una) smatrati kao ime dobijeno na znamenju, a kršteno ime Petra stavljaćete u spisak porodice za pominjanje u toku Svete Liturgije, izgovarati na pričešću, uneti u spisak ukućana pri svećenju slavske ili vaskršnje vodice u vašoj kući, kao i pri vašim domaćim, porodičnim molitvama. Eto, draga sestro, poštuj kršteno ime svoga deteta, ne pokušavaj da ga menjaš i nemoj ga zanemarivati. I lepše je i značajnije od njenog građanskog imena. Ime Petar i Petra dolaze od grčke reči, koja označava stenu, tvrd kamen. Hristos je svom učeniku Simonu dao ime Petar (jevrejski Kifa) i rekao mu: „A i ja tebi kažem da si ti Petar i na tome kamenu (na tako čvrstoj veri u Mene) sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati“ (Matej 16, 18) . Zar to nije dovoljan razlog da se ponosiš sa krštenim imenom svoje kćerke, a ne da pomišljaš na njegovo menjanje. I nadam se da ćeš bolje razmišljati prilikom davanja imena drugoj deci, koju budeš rađala i krštavala. A to što je vaša kćerka plakala celo vreme dok je trajao obred krštenja, ne treba da vas čudi ili zabrinjava. Vi ste krštenje isplanirali u najnepogodnije vreme u uzrastu deteta. Dete od nepune dve godine ne možete „cuclom“ zavarati da ne plače, a ne možete mu ni objasniti da treba da ćuti tih nekoliko minuta. I još nešto. Kćerka je izgleda jedinica, navikla uglavnom samo na roditelje i kad se u nepoznatom ambijentu pojavilo i nepoznato lice sa bradom i drukčijoj odeći, a još možda ni kuma nije poznavala, nije nikakvo čudo što se dete uplašilo i stalno plakalo. Nemojte se sekirati, molitva Bogu je bila usrdna i uslišena, bez obzira na dečji plač. Nadam se, da se sada više ne plaši sveštenika, kada je dovodite u crkvu i na Sveto Pričešće. Blagoslov Gospodnji i milost Njegovu priziva na tebe i tvoju porodicu o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *