KRSNA SLAVA – KRSNO IME

KRSNA SLAVA – KRSNO IME
 
Srpska Slava
Prvohrišćanska je vera, od Boga nam dana i od Svetih Apostola predana, da slavimo Boga i Njegove Svetitelje. Slavljenje Boga i Božjih Ugodnika: Anđela, Apostola, Proroka, Mučenika, Svetitelja, Prepodobnih i svih Pravednika, jeste naš hrišćanski pravoslavni životni stav, kojim ispovedamo veru svoju u pravi cilj i smisao našeg ljudskog života i ovde na zemlji i u večnosti. Jer ko slavi Boga i Božje Svetitelje, taj slavi istinsku i večnu slavu čovekovu u Bogu Živom i Istinitom, te onda neće slaviti nikakve lažne bogove ni prolazne i smrtne ljude ovoga sveta. Ko slavi Boga i Božje Svece, kao prave i istinite, besmrtne ljude, koji iz ovog prolaznog i smrtnog života Bogom Živim pređoše u život večni i besmrtni, taj će se i sam slavom Božjom proslaviti i Bogu i Svetima upodobiti, jer će od Boga biti zajedno sa Svetima proslavljen u večnom Carstvu Nebeskom.
Srpska Slava, kao domaće praznovanje Svetitelja – zaštitinika porodice, nesumnjivo je nastala zaslugom Svetog Save Srpskog i Njegovih direktnih naslednika, kada su potisnuti ostaci paganstva u narodu, i Slave dovedene u saglasnost sa hrišćanskim načinom slavljenjem Boga. Njenom utvrđivanju i razvijanju u snažan crkveno – narodni obred mogao je doprineti viševekovni teški period turske vladavine. Za svoje zastupnike i molitvenike pred Gospodom, Srbi su najčešće uzimali Majku Božju ili nekog drugog Svetitelja na čiji su dan kršteni (primili hrišćanstvo). Od dana prihvatanja Slave, Srbi su se svim silama zalagali da taj dan što svečanije proslave. Slava se prenosila s kolena na koleno, sa oca na sina i nije se gasila ni u najtežim trenucima naše istorije. Srbin je slavio Slavu u rovu, u logoru i ma gde bio i pod bilo kakvim okolnostima se našao.
Naša Krsna Slava, koju slavimo posebno u svakom domu i svakoj porodici (ako se nismo odrekli vere Hristove i imena Srbinovog), molitvama Svetoga koga slavimo oživljava u nama i dušama našim svetu i svetlu uspomenu na onaj dan kada smo se svi porodično krstili i hristijanizovali, kada smo se i naši preci i mi za njima verom i krštenjem u Hrista uhristovali i ohristovili, kada smo se ucrkvili i ocrkvili, da bi se obožili i obesmrtili, kako to lepo veli naš novi ugodnik Božji Otac Justin.
Slaveći našu domaću Slavu, mi ne prestajemo slaviti i svoju crkvenu, hramovnu Slavu, zajedno sa svojom braćom parohijanima; i to je naša zajednička sveta Preslava. A kad slavimo svoju domaću i porodičnu Slavu, ne slavimo je opet sami u kući, niti samo u kući, nego najpre sa ostalim pravoslavnim hrišćanima u Crkvi, na zajedničkoj svetoj Službi, svetoj Liturgiji, gde su prisutni i svi Božji Anđeli i svi Sveti, i gde se spominju svi naši živi i upokojeni, pa tek onda i u domu svome. I opet u domu ne slavimo je sami, nego u zadruzi i zajednici sa svojom porodicom, sa svojim bližnjima i srodnicima, sa susedima i prijateljima, i sa svakim namernikom Božjim koji nam tog dana dođe u dom, makar bio i prosjak i ubožjak, pogotovu on. Jer je i on, kao i svaki čovek, slika Božja i brat Hristov i naš.
Mnogi naši ljudi se hvale danas kako i dalje slave Slavu, ali na žalost, te „Slave“ se pretvaraju u najobičnije gozbe uz obilje hrane. U mnogim srpskim kućama nema slavske ikone, nema kandila, ne mesi se kolač, ne pravi se slavsko žito, ne pali se slavska sveća, ne vrši se obred njihovog osvećenja. Iz tog razloga je ovaj mali priručnik koji opisuje sve potrebne radnje da bi Slava bila dostojno proslavljena u skladu sa našim starim običajima.
 
Kada treba jedna porodica da otpočne da slavi
Odgovor je jednostavan i logičan: onda kada se osamostali. Kada se oženjeni sin odvoji od roditelja i po građanskim merilima osnuje posebno domaćinstvo, nema razloga da se i u crkvenom smislu ne smatra posebnom ćelijom velikog organizma Crkve. Zašto da lišava sebe i svoju porodicu blagodatnih darova koje donosi Slava? Otud je pogrešno uverenje, koje postoji u nekim našim krajevima, da sin ako je i odvojen od roditelja ne treba da slavi, jer ima živa oca ili starijeg brata! Još se ponegde događa da porodica ne slavi ako je te godine u žalosti, što je takođe pogrešno, a ukazuje na neshvatanje suštine praznovanja Slave!
 
Pripreme uoči Slave
Nekoliko dana pre Slave, domaćin treba da pozove sveštenika da mu u domu osveti Slavsku Vodicu, ukoliko se sveštenik sam ne najavi svoj dolazak.
Za Osvećenje Vodice treba pripremiti:

  • činiju sa čistom vodom
  • bosiljak
  • tamjan
  • kadionicu
  • sveću
  • spisak živih članova porodice
  • spisak umrlih članova porodice

Osvećenje vodice se obavlja na istočnom zidu sobe pred slavskim ikonama, a ispred ikone je upaljeno kandilo. Činu osvećenja vodice treba da prisustvuju svi članovi porodice koji su se tog trenutka zatekli u kući.
Osvećenje vodice je vrlo važan čin, jer se kroz vodo-osvećenje silaskom Duha Svetog, osvećuje porodični dom kao i svi njegovi članovi. Osvećena vodica se čuva kako bi s njom domaćica zamesila Slavski Kolač.
Slavski Kolač se mesi uoči Slave i predstavlja našu žrtvu Bogu što smo se kroz stradanje i vaskrsenje Gospoda Našeg Isusa Hrista spasli od smrti.
Slavski kolač se priprema na sledeći način:
Rano ujutru se izdrobi oko 30 grama pivskog kvasca u jedan manji sud, i doda soli i brašna te se napravi retko testo. Sud sa kvascem se stavi na ne suviše toplo mesto. Dok kvasac kisne, proseje se 1.5 kilograma brašna, stavi se u sud za mešenje i dobro zagreje pored šporeta. U drugi sud se stave četiri kašike šećera, parče posnog margarina, uskisli kvasac, pa se sve to zajedno dobro izmeša i nastruže se kora od limuna. Zatim se dodaje po malo zagrejano brašno i testo se mesi uz dolivanje Osvećene Vodice, dok se ne zamesi kao za svaku pitu od takvog testa. Kad testo počne da se odvaja od suda i po njemu počnu da iskaču klobuci, znači da je dovoljno rađeno. Da bi testo bilo još bolje, na šporetu se rastopi 100 grama posnog margarina i za vreme mešenja dodaje u testo, pri čemu se kvase i ruke i nastavlja mešenje. Ako se testo ovako mesi, kolač će biti mnogo vlažniji i ukusniji. Zatim se testo prekrije čistim stolnjakom i ostavi na toplo mesto da ukisne.Testo je gotovo kad napuni sud. Onda se izruči u sud za pečenje i pusti da ukisne.
Izgled samog kolača zavisi od umešnosti domaćice. Kolač se pravi u obliku okruglog hleba. Važno je da kolač ima pečat-prosfornik (kao na slici – Isus Hristos pobeditelj), a može da ima i ukrase. Ukrasi od testa koji se prave tako da odražavaju sve ono što se želi u kući: ptice, koje predstavljaju zdravlje i veselje; grozd, da bi vinograd dobro rodio; burence, da bi u kući bilo svega u izobilju, kao i da bude optočen vencem od upletenih pletenica koje se narežu malim nožem.


U sredini kolača se zabode parče osvećenog bosiljka. Svaki ukras na kolaču ima svoje mesto i značenje. Ceo kolač se premaže vodom i uljem, a ukrasi se ostavljaju belim. Kolač se stavlja u rernu i pažljivo peče. Dobro ispečen kolač se izvadi iz rerne i suda za pečenje i postavi na tanjir u kome će biti izvršeno blagosiljanje slavskog kolača. Kolač se mesi postan.
Slavsko žito je takođe važno obeležje Slave. Sprema se iz zahvalnosti Bogu za sve zemaljske plodove koje nam Gospod daje, u spomen Svetitelja koga slavimo, kao i za pokoj duše naših umrlih srodnika.
Žito, kao simbol Vaskrsa, (seje se, istruli, ali niče novi klas – „kad zrno pšenice umrevši mnogi rod donosi“ Jov. 12:24), se sprema za svaku Slavu, jer se ono ne priprema za pokoj duše Svetitelja koga slavimo (svi Svetitelji su živi), već za pokoj duše naših umrlih srodnika (u znak molitvenog sećanja na njih).
Slavsko žito se priprema na sledeći način:
Žito dobrog kvaliteta se pažljivo otrebi, pa se na dva dana pred Slavu uveče potopi u hladnu vodu i ostavi da prenoći. Izjutra, potopljenu pšenicu, u istoj vodi, staviti na šporet i kuvati. Za vreme kuvanja izbegavati dolivanje vode, sem kada je to neophodno. Takođe treba izbegavati mešanje žita. Pšenica lako zagori pa je stoga treba kuvati na tihoj vatri. Kuvanu pšenicu skinuti sa šporeta, staviti na cediljku (đevđir) i ispirati sve dok ne nestane bela skrama sa nje, a zrnevlje ne postane čisto i belo. Pšenicu treba pustiti da dobro okaplje od vode. Veći sto zastrti čistim stolnjakom pa po njemu rasporediti pšenicu da ne dođe zrno preko zrna. Preko toga staviti drugi suv stolnjak. Ostaviti pšenicu da prenoći, a sutra dan rano izjutra je samleti na dobro opranoj mašini za meso.
Na kilogram pšenice odmeriti kilogram šećera i kilogram samlevenih oraha. Spremiti takođe i vanilin šećer kojim će se žito zasuti odozgo. Kristalni šećer i orah ravnomerno dodavati u žito i dobro mesiti rukama. Treba uzeti stakleni tanjir, koji se naročito za ovu priliku koristi, pa na njemu postaviti žito u obliku velikog hleba. Odozgo posuti ravnomerno sloj samlevenih badema ili oraha, pa preko toga posuti vanilin šećer. Najzad, uzme se čist salvet, stavi se preko šećera, pa se dlanom dobro utapka kako ne bi spao. Ukoliko se žito ukrašava, najbolje je upotrebiti obaren i oljušten badem kojim se napravi venac oko žita i razni drugi ukrasi.
Slavska sveća treba da je od čistog voska, čime predstavlja našu najčistiju i naiskreniju žrtvu Bogu. Slavska sveća je simbol želje i težnje svečara:

  • Da upozna svetlost života Gospoda Boga i Njegovog Sina Isusa Hrista.
  • Da Svetlost Božja prosvetli razum njihov, osvetli i osnaži vrline u njima i uputi ih da vreme na zemlji provedu u besprekornom hrišćanskom životu.
  • Da hrišćanska ljubav zaplamti u njihovim dušama, kao što plamti i plamen njihove Slavske sveće.

Crno vino je takođe jedan važan činilac. Prelivanjem vinom presečenog kolača znači da smo Hristovom krvlju očišćeni od grehova svojih.
Tamjan se koristi za kađenje i označava našu molitvu koja treba da potiče iz čistog srca kako bi Gospodu bila prijatna i draga, kao što je nama prijatan i drag miris tamjana, kojim se kadi.
Zejtin nam je potreban za prisluživanje kandila i predstavlja takođe našu žrtvu Bogu.
Važno je naglasiti da sve ovo treba nabaviti i pripremiti uoči Slave. Domaćica treba sama da umesi Slavski kolač i pripremi Slavsko žito, jer to treba da bude njena žrtva i blagodarnost Bogu za sva dobročinstva koja im dade.
Uveče, uoči Slave, treba svi članovi porodice na čelu sa domaćinom, da se zajedno pomole Bogu, (Oče naš, Bogorodice Djevo,Simbol vere) i otpevaju tropar Svetitelju kome je Slava posvećena.
Na dan slave
Ako se kolač seče u Crkvi
Kuća od ranog jutra treba da bude u najboljem redu, a domaćin i ostala čeljad što čistije i što urednije odevena. Cela porodica, ako je dan slave zapovedni praznik (crveno slovo u kalendaru), treba da pođe u Crkvu, na svetu Liturgiju. Od velike bi važnosti bilo da se svi članovi domaćinstva pričeste, (uz prethodni dogovor sa sveštenikom), jer smo tada u najvećoj zajednici, u jedinstvu s Bogom. Ukoliko taj dan nema Liturgiju, najbolja i duševno korisna priprema za Slavu bila bi priprema za sveto pričešće poslednje nedelje pre Slave.
U Crkvi sveštenik, pre ili posle svete Liturgije, blagosilja Slavski kolač, koljivo (žito) i vino (koje domaćin ponese sa sobom), moleći Boga da primi prinesenu žrtvu u spomen Svetitelju koji se slavi.
Onda uzme kolač, seče ga sa donje strane unakrst, a zatim ga sa svečarom (domaćinom) okreće pevajući sledeće tri pesme:

  1. Svjati mučenici, iže dobrje, stradalčevstvovavše i vjenčavšsja, molitesja ko Gospodu, pomilovatisja dušam našim.
    (Sveti mučenici, koji ste se dobro borili i vence stekli, molite se Gospodu da se smiluje na duše naše.)
  2. Slava Tebje Hriste Bože, apostolov pohvalo, mučenikov radovanije, ihže propovjed Trojica jedinosušnaja.
    (Slava Tebi Hriste Bože, apostolska pohvalo, mučenika radovanje, čija je propoved Trojica jedinosušna.)
  3. Isaije likuj, Djeva imje vo črevje, i rodi Sina Emanuila, Boga že i čelovjeka; Vostok imja Jemu, Jegože veličajuše, Djevu ublažajem.
    (Isaije likuj, Djeva zače i rodi Sina Emanuila, Boga i čoveka; Istok Mu je ime; Njega veličajući Djevu blaženu proslavljamo.)

Zatim prelome kolač na pola i držeći svaki svoju polovinu sastavljaju ga. Ljubeći kolač sveštenik govori:
Hristos posredje nas.“ (Hristos je među nama)
Svečar ljubi Slavski kolač i odgovara:
I jest i budet.“ (Jeste i biće)
Ovo čine tri puta.
Kad domaćin donese kolač kući, tad zapali sveću, okadi je, a zatim okadi ikonu, sebe, ukućane i goste i svi se pomole Gospodu i svome Svetitelju, kao što su i uoči Slave radili. Posle molitve, domaćinu i članovima porodice se čestita Slava.
Ako se kolač seče u kući
Sto sa Slavskom svećom treba namestiti pred Slavskom Ikonom. Na stolu, malo napred, stoji Slavska sveća, sa leve strane postavi se Slavski kolač, sa desne Slavsko koljivo (žito), u sredini časa sa crnim vinom, uz kolač i nož, tamjan i hartija na kojoj su ispisana imena svih članova porodice, da bi ih sveštenik u molitvi spomenuo, i pripremljena kadionica.
Kad sveštenik dođe u dom svog parohijana, ulazeći pozdravlja ga Jevanđelskim rečima: „Mir domu ovome i onima koji žive u njemuNa ovaj pozdrav, domaćin odgovara: „Amin, Bože daj
Obred osvećenja je isti kao i u Crkvi.
 
Šta još treba znati o Slavi
Ako postoje materijalne mogućnosti može se, (ali nije obavezan), pripremiti i slavski ručak da se ugoste rođaci, prijatelji i komšije, a sa njima i članovi porodice. Za vreme ručka obično se nazdravlja i diže se zdravica. Uvek se mora pozvati na umerenost, jer ovo nije nikakva gozba, već Srpska Slava. Za neke Slave uvek se sprema posno posluženje, jer uvek padaju u toku velikih postova (kao Sveti Nikola, Sveti Ignjatije Bogonosac, itd.). Za druge Slave, koje ne padaju u toku nekog od četiri velika posta, posno posluženje se sprema ako gosti dolaze u sredu ili petak (bez obzira u koji dan Slava inače pada), – štaviše, svaki pravoslavni hrišćanin bi trebalo da posti sredom (zbog izdajstva Judina), i petkom (zbog Hristovog raspeća na krst).
Međutim, ako se nema materijalnih mogućnosti za pripremu slavskog ručka, ne sme se zaboraviti i Srpska Slava, vršenje slavskog obreda i molitva Bogu za napredak i sreću svih čeljadi u domu koji toga dana slavi svog zaštitinika.
Slavu treba slaviti uvek, ma u kakvim se prilikama čovek nalazio – u sreći ili nesreći, u radosti i u žalosti, samo treba razlikovati bitno od nebitnog – odvojiti proslavljanje Svetitelja od obične gozbe, Slavu od običnog veselja. I dok Slavsku trpezu može pripremiti onaj koji ima, a veseliti se onaj koji nije u žalosti, dotle za Slavsku sveću, Slavski kolač, malo crnog vina, koljiva, tamjana i malo zejtina trebalo bi da se u toku godine svako postara i spremi i da se kroz tu molitvenu uspomenu oduži svome Svetitelju.
Srbi nikada ne treba da zanemaruju svoju Slavu. Pravoslavna vera ih je kroz vekove održala i očuvala, zato i oni treba da čuvaju svoju veru, ne kao običaj nego kao svesno ubeđenje.
 
I treba uvek da potvrde narodnu istinu:
Gde je Srbin, tu je i Slava
Pored porodičnih, domaćih Slava postoje i: Crkvene Slave, seoske, gradske ili opštinske Slave, školske slave, esnafske i slično.
 
<p claPriredilo bratstvo Svetog Trifuna – Kampsada
O Božiću, 1998.

<p cla(koristeći tekstove "Blagovesnik" br. 7. – manastir Ćelije,
„O Krsnoj Slavi“,- internet stranica porodice Petrović, i dr.
   

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. HRISTOS SE RODI! Pomaže Bog! Kako sam u nedoumici, obzirom da prvi put slavim slavu, a kako u našoj parohiji sveštenik seče slavski kolač u crkvi ali ga ne lomi zajedno sa domaćinom ostavljajući slobodu izbora kod lomljenja slavske pogače…kako u kuću donosim sečeni slavski kolač,slavski žito i vino te kako još preostaje lomljenje pogače kao i paljenje sveće, kađenje ikona, molitve, zdravica i sve gore u tekstu navedeno, molim da me uputite na pravilan redosled i radnje…Brat Simeon

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *