NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » KROZ TAMNIČKI PROZOR

KROZ TAMNIČKI PROZOR

 

KROZ TAMNIČKI PROZOR
PORUKE SRPSKOM NARODU IZ LOGORA DAHAU
 
LXIX
Žalio se Gospod na svoj negda izbrani narod jevrejski govoreći: Bijem ih ali ih ne boli. Udario je Gospod grešnu Evropu sa dva teška rata za našega veka, i ne zna se da li ju je zabolelo. U oba slučaja udario je Gospod Srbiju strašnije nego i jednu drugu zemlju. Da li je to Srbe zabolelo? Po čemu bi se cenilo da ih je zabolelo? Prvo po tome što bi razumeli da ih je udario Gospod zbog njihovih greha i drugo što bi se ispravilo, to jest, što bi se promenili, očistili i obnovili, te ne bi više bili otpadnici i samovoljnici koji zaslužuju svaki dan batine. Šta znači za Srbe ispraviti se? Ispravlja se onaj ko se iskrivio. Ispravlja se u visinu prema Bogu i prema sebi, prema svome Tvorcu i prema svome prirodnome rastu. Zapad je sav iskrivljen; sav zgrčen kao ona žena koja je osamnaest godina hodila sastavljene glave sa kolenima. Srbi su najpre pogledali na Evropu, na bolesnicu sa užasom i sa sažaljenjem. No docnije su se privikavali na nju i na njeno samohvalisanje, pa se i oni zgrbili i zgrčili, i našli u tome lepotu govoreći to je modno i to je moderno; ne treba ni mi da budemo prostaci nego da idemo za vremenom, za modom, za Evropom. Treba da se zgrčimo i zgrbimo. U tome je lepota koju ne mogu da vide prostaci. Do takvog izraza došla je iznakaženost onog herojskog Srpstva koje se proslavilo baš time što je uspravno stajalo i nije se dalo zgrbiti od Azije ni za punih 500 godina. A kad je oslobođeno od Azije ono se zgrbilo za pedeset godina pod uticajem Evrope tako strašno, da niti deca više poznaju svoje đedove, ni đedovi svoje unuke. Sve je to gledalo i videlo svevideće oko Gospodnje. Zato nas je ruka Gospodnja udara la teško, da bi se povratili od svojih zlih puteva i da bi se držali Njega kao i preci naši. Ali mi se nismo povratili. Toliko smo se iskrivili za poslednjih 70 – 80 godina, da bi se pre prelomili nego ispravili.
No nisu svi Srbi zgrbili se i iskrivili se. Ima ih još mnogo koji su ostali uspravno. I oni se u čudu pita ju: šta je Evropa? I šta je nas toliko privuklo Evropi? I čime je Zapad postao za nas privlačniji nego Istok?
Šta je dakle Evropa? To je drugi Jerihon. Prvenac Evrope jeste papa a mezimac Evrope jeste bezbožnik. Re čeno je za stari Jerihon, kad je proklinjan da će na prvencu svome zasnovati novi Jerihon a na mezimcu svome postaviti mu kapiju (Isus Navin, 6, 26).
Šta je Evropa? Jeres. To je jepec. Najpre papska arhijeres potom luteranska jeres, pa kalvinska, pa subotaška i tako skoro bez kraja. Konac svih tih jeresi završava se ateizmom, tj. bezbožnicima evropskim, kakvih nije bilo ni po broju niti po jarosti nikad i nigde u istoriji čovečanstva. Dakle: prvenac arhijeretik a mezimac arhibezbožnik. Kako može takav grad opstati? Kako može služiti za ugled taj novi Jerihon? Nikome osim glupaci ma. Ali otkud da se meću glupacima nađu i Srbi? To je pitanje na koje se teško da odgovoriti, i zagonetka koja se teško da odgonetnuti. Tri su približna odgovora, tri približne odgonetke. Prvi što su srpski sinovi otišli po učevinu na Zapad, pa naučivši da piju iz veštačkih čatrnja omrzli su bistre izvore svoje otadžbine. Drugi što su školovani sinovi srpskih seljaka stali manisati srpskim devojkama pa se iženili tuđinkama. Treće što su školovani sinovi srpski otpali od svojih otaca, pre zreli svoje oce zbog njihove pobožnosti i poštenja, i udarili su prostranim putem. To troje. Ta tri otrova za trovali su bili sav naš život lični, porodični, društveni i državni. Pa kao što domaćin udara po drveću tako oštro da i lišće pada i grane se lome samo da bi stresao gusenice sa drveća, tako i domaćin sveta, Gospod naš premudri, udara po Srbima da bi ih očistio od proždrljivih stranih gusenica. Zašto se onda ljutimo? I na koga bi se s pravom ljutili ako ne na sebe?
Evropa je jeres. A svaka jeres hrišćanska je gora od neznaboštva. Jer se iskustvom dokazalo, da je lakše ne znabošce pridobiti za Hrista nego li krivoverce hrišćane, jeretike, povratiti pravoslavlju. Dokle god mi bu demo sebe nazivali pravoslavnim, ne možemo stavljati se bi jeretike za ugled ni u kom pogledu. Zadatak je pravo slavnih hrišćana ne da klecaju za jereticima nego da ove povrate na svoj, na pravi put.
U naše vreme raspada se i prelazi u smrtnu trulež sve što je jeretičko, ali sve pa čak i one vrednosti koje jeretici smatraju svojim ponosom i dikom.
Neka ustanu pravoslavni narodi i budu trubači jereti cima da se povrate ka istini i poštenju. To je zadatak vremena. Ako to učinimo blagosloviće nas Hristos Bog, kome neka je slava i hvala sada i navek. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *