NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » KROZ TAMNIČKI PROZOR

KROZ TAMNIČKI PROZOR

 

KROZ TAMNIČKI PROZOR
PORUKE SRPSKOM NARODU IZ LOGORA DAHAU
 
LXV
Dogme verovanja i dogme vladanja jesu zapovesti Boži je. Dogme verovanja su kao izvori, a dogme vladanja kao reke što ističu iz tih izvora. Kakvi su nam izvori, braćo moja, onakve su nam i reke. Ako su izvori čisti, i re ke su čiste; i ako su izvori sveti i reke su svete; i ako su izvori božanski, i reke su božanske. Kakvo nam je ve rovanje, onakvo nam je i vladanje, ili: kako verujemo, ona ko se i vladamo. Sav život čovečji, sadrži se iz verovanja i vladanja.
Ako su izvori verovanja mutni, i reke su mutne. Takvi su izvori i takve reke života mnogih premnogih ljudi našeg vremena. Čak i oni koji su se odmah po rođenju okupali na prečistom izvoru Hristovom, zamutili su suzni izvor krštenja raznim prljavim i otrovnim tečnostima moderne filosofske apoteke, a sa zamućenog izvora potekla je mutna reka. Mutljag na izvoru, mutljag u reci; to su mutne dogme verovanja i mutne dogme vladanja. Čovek je počeo verovati čoveku više nego Bogu, i počeo se vladati više po zapovestima čovečjim nego li po zapovestima Božjim. Dete se odvrglo od skuta svoga roditelja i pošlo za svojim očima, kuda ako ne u propast? To ce događalo, i to se događa.
Pojevrejena Evropa ponovila je smutonosnu zabludu starih Jevreja od pre 2000 godina, kojima je Gospod Hristos uputio ovakav prekor Ostaviste zapovesti Božije a držite zapovesti ljudske (Marko 7, 7). Posledica te kobne zablude bila je, da su Jevreji raspeli Sina Božjega pravog Mesiju a oslobodili od smrti krvnika Barabu. A posledica ovoga nečuvenog zločina bila je i jeste do današnjeg dana grozno stradanje jevrejskog naroda, rasejanog kao pleva od vetra po celome svetu.
U istu zabludu pala je i moderna Evropa: odbacila je Božje dogme verovanja i vladanja i potrčala kao potrkuša od jednog čoveka do drugog, od jednog filosofa do drugog, od jednog učenjaka do drugog, iz jedne biblioteke u drugu, da bi čula kakve nove dogme ljudske. Samo da bi se oslobodila Boga, tražila je pomoć ljudi, i da bi mogla pogaziti dogme Božje tražila je dogme ljudske. Ali ljudi nisu kao Bog. Jer Bog što je jednom rekao, ne poriče; i što jednom zapovedio, zapovedio je svima i za sva vremena. Nisu takvi ljudi ni sinovi ljudski, nego su lažljivi kao suhi oblaci. Što je jedan čovek govorio u mladosti to poriče u starosti. I kad sto ljudi govore o istom predmetu sto mutnih izvora se otvaraju i u sto raznih pravaca teku.
Otuda zbrka i zabuna. Sunce nije nikad videlo na zemlji takvu zbrku i zabunu u ljudskim mozgovima, u ljudskim srcima u ljudskim dušama, kao što je videlo u Hristobornoj Evropi, dvadeset vekova posle Jude i Bara be i Kajafe. Svaki školovani Evropejac pravio je sebi boga – idola od svog učitelja. Mnogoboštvo i idolopoklonstvo u Indiji i Kitaju daleko je blaže i blagorodnije nego školsko mnogoboštvo i idolopoklonstvo u Evropi, dvadeset stoleća posle krštenja Dionisija Areopagita u Atini i prvih Hristovih sledbenika u srednjoj i zapadnoj Evropi. Evropa naših dana to je Vavilonska kula u najvećem obimu. Ona prva Vavilonska kula koju su ljudi zidali od opeke bila je samo znak i predznak prave i velike Vavilonske kule, koju danas predstavlja Evropa.
Od čega je proizašlo to? Od toga što su Evropejci ostavili zapovesti Božje i pošli za zapovestima ljudskim. Napustili su čiste i bistre izvore Hristove iz kojih su tekle čiste i bistre reke žive vode, pa su pro našli izvore mutne iz kojih teku mutne reke otrova i bolesti i smrti duševne.
Za Evropom su pošli u stopu i mnogi Srbi. Pa kad je Bog u gnjevu svom oborio trulu bukvu, ona se navalila na dren ukraj sebe i pritisla ga težinom telesine svoje.
Odkad je na nebu sunca i zvezda a na zemlji ljudi i na roda, uvek se isticalo ono što je božansko nad onim što je ljudsko. Više se cenila reč Božja od reči svih ljudi ukupno i zapovest Božja važila je više od zapovesti svih ljudi koliko ih ima u svetu. Božje dogme verovanja i vladanja stajale su čvrsto pred očima ljudskim kao zvezde nekretnice na svodu nebesnom. Dokle je Evropa bi la pri čistoj pameti, njoj su svetlile ove dogme kao zvezde nebeske, i to dogma o jednome živome Bogu, pa dogma o javljenome Bogu u telu i rođenome od prečiste Deve Marije, pa dogma o trojičnosti jednoga večnoga Božanstva, trojičnog u licima a jedinstvenog u suštini, pa dogma o stradanju Sina Božjeg i Mesije, pa o Njegovoj smrti i vaskrsenju, pa o Njegovom ponovnom dolasku na kraju vremena i o sveopštem vaskrsenju iz mrtvih i o Sudu strašnom – sve ove i druge dogme verovanja bili su čisti i bistri izvori iz kojih su tekle reke vladanja ljudskog, reke celomudrenosti i poštenja, reke smirenosti i milosti, reke dobrote i ljubavi, reke mužanstva i trpeljivosti, reke dragovoljne smrti i požrtvovanja za Hrista i za svoje bližnje.
Ali su se javili mnogi ljudi, ne od Boga no od protivnika Božjeg da drugu nauku seju po Evropi, sa pomućenom pameti. I ponikao je korov, koji svojim otrovnim isparenjima ugušuje sve što je božansko i čovečansko u evropskom čoveku. Preostaje samo zversko, skotsko i ilovačko.
Srpski narod koji je pre hiljadu godina disao Božjim dogmama, verovanja i vladanja, i koji je za te nebesne dogme dao milione ljudskih žrtava nije se smeo povesti za zidarima evropske Vavilonske kule. A kad se već poveo, onda ne sme se žaliti što se ta kula survala na njega i pritisla ga do izdisaja. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *