NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » KROZ TAMNIČKI PROZOR

KROZ TAMNIČKI PROZOR

 

KROZ TAMNIČKI PROZOR
PORUKE SRPSKOM NARODU IZ LOGORA DAHAU
 
LV
Nebo se sveti za pravednika. Neka pravednik čini pravdu, a osvetu neka ostavi Bogu. Javiće se Bog, ali neće odmah. Najpre će kušati strpljenje stradalnika i daće vremena tiraninu da srče slasti iz činije nepravde svoje. A y času poslednjem, kad pravednik predaje dušu svoju Bogu i kad nepravednik likuje kao pobedilac, odjednom javlja se Osvetnik pravde. I uloge se menjaju: što je gore pada dole a što je dole diže se gore. Pravednik se diže kao pobedilac sa zastavom Boga osvetnika, a nepravednik ostaje postiđen i udaren.
Stradanje Hristovo svetli nam kao primer iznad svih drugih primera. Dok je Hristos suđen, jevrejske su se starešine držale oholo. Oni su izgledali pred neveštim okom kao kedri livanski a optuženi Hristos nizak i ma len i neizgledan kao kupina. Čak i panduri gospode jevrejske gledali su sa prezrenjem na Isusa Hrista. To se moglo videti i na Sionu, u dvoru Kajafinom. Isto to i pred Pilatom u sudnici rimskoj; isto to i pred Irodom, a najočiglednije sve to i tako na Golgoti. Kad je Gospod raspet, njegove nepravedne sudije ispod krsta bacale su uvrede i grdnje u lice Njegovo, smejali se i podsmevali. Tako i rulja koju su oni plaćali da ide uz njih i da viče na usta ono što im oni ture u uši. Tako čak i jedan od prikovanih razbojnika.
Ko je mogao slutiti da će se sve to prekratiti u je dnom minutu! Sve gluposti koje ljudi čine dolaze od po grešnog ljudskog razuma za koji oni misle da je tačan, i od pogrešne im logike za koju drže da je sigurna kao stena.
Jer kad Gospod Isus viknu na krstu: Oče u ruke tvoje predajem duh svoj, i kad izdahnu, dogodi se ono neočekivano što pomrsi sve račune sionskih mudraca i baci ljudsku logiku u prašinu. Šta se dogodi? Sunce mrknu, zemlja se potrese, stene popucaše, grobovi se otvoriše, zavesa na hramu rascepi se od vrha do dna. Bura, užas, strah, mrak, zemljotres. I sav narod koji se bijaše skupio da gleda ovo, kad vide šta biva, vrati se bijući se u prsi. Zamukoše usta koja su dotle bljuvala jed i gad protiv Sina Božjega. Zatresoše se kolena i zacvokotaše zubi od straha. Svak je žurio da umakne sa toga strašnoga mesta. Svak je osećao, da se Bog Osvetnik iznenadno umešao u ovaj događaj. Svak je sebe prao i pravdao u misli ma govoreći: nisam ja kriv, oni me nagovoriše! Zajedno s kapetanom straže mnogi su tvrdo poverovali da je Onaj Čovek zaista Sin Božji.
No niko od njih nije to video ni priznao pre svih onih javljenih strahota. Ko je to mogao videti i priznati gledajući na svetlome danu veličinu fariseja i malenkost Isusovu! Dok je sunce kao i obično sijalo s neba i osvetljavalo podjednako i dobre i zle, i dok je zemlja stajala mirno i nepokretno, i dokle su stene ćutale i grobovi mučali i zavesa visila na hramu u svoj krasoti svojoj, ko je mogao ne videti veličinu jevrejsku i malenkost Isusovu? Ali kad je priroda progovorila svojim strašnim jezicima po naredbi Božjoj onda su i ljudi promenili svoja mišljenja i svoja merila.
To se dogodilo pre dve hiljade godina u Jerusalimu. To se dogodilo i u ovom našem veku.
Dok su se Evropejci šalili s Bogom i dok su zajedno s Jevrejima ismevali Hrista, bio je dubok mir na zemlji i nad zemljom. Kad su počeli bez stida i straha vređati Hristovo ime, Hristovu crkvu, a Hristove sledbenike prezirati, goniti i ubijati, onda su oni (ne znajući ni sami kako) zaratili među sobom. Zemlja se tresla od toga rata; stene su rasprskavane, groblja preoravana olovom i gvožđem; sunce je izgubilo svoj sjaj za ljude, i svetlo nje govo niti im je svetlilo niti ih grejalo. Crni oblaci od baruta pokrivali su Evropu, a iznad tih oblaka visi li su crni oblaci grehova i bezakonja evropskog čovečanstva.
I svi kršteni narodi osetili su da se dogodilo ne što neočekivano. Bog je pružio svoju ruku na zemlju da osveti pogažene zakone i popljuvane svetinje svoje. I svi pravi ljudi pogledali su i uvideli samoobmanu u kojoj su živeli. Evropski velikani postali su im na oči kao ke peci, a Hristos kao Bog Savaot. Sva kultura evropska učinila im se kao ciganska kovačnica, a pravda i ljubav Hristova kao stubovi na koje se naslanjaju zvezde. Sve reči evropskih sumasšedših filosofa i pesnika zvučale su im kao papagajsko blebetanje, a reči Hristove ječale su kao zvuci arhanđelskih truba. Sve bogatstvo Evrope bilo im je kao đubrište; sva lepota kao šarena koža zmije šarke; svi univerziteti kao tamnice pune memle i mrtvačkih kostiju. Bespomoćni, očajni, pogledali su u guste oblake koji su pritiskivali svu zemlju i videli su jedinoga koji može pomoći. Nisu videli svoje filosofe ni pesnike, ni bogohulnike ni ludake, za kojima su hodi li, nego su ugledali Sina Čovečijega gdje ide na obla cima nebeskim sa silom i slavom velikom.
Braćo moja, tako će biti na kraju vremena. No tako biva kad god zalutali ljudi izgube put i vođstvo i mir i razum. Onda se samo Hristos vidi, i niko više. Najnevidljiviji u doba grešnoga mira, postaje najvidljiviji u vreme krvava rata. Kad je tama najcrnja, Hristos je osvetljuje. Kad je nevolja najteža, Hristos daje utehu. Kad je krivoputica najstrmija, Hristos izvodi na pravi put. Kad kosa smrti otkosima odnosi ljude, Hristos dolazi kao Životodavac. Niko to nije u većoj meri iskusio, osetio i saznao nego Srbi. U ovome su oni mogli biti učitelji Evropi. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *