КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР

 

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
 
LV
Небо се свети за праведника. Нека праведник чини правду, а освету нека остави Богу. Јавиће се Бог, али неће одмах. Најпре ће кушати стрпљење страдалника и даће времена тиранину да срче сласти из чиније неправде своје. A y часу последњем, кад праведник предаје душу своју Богу и кад неправедник ликује као победилац, одједном јавља се Осветник правде. И улоге се мењају: што је горе пада доле а што је доле диже се горе. Праведник се диже као победилац са заставом Бога осветника, а неправедник остаје постиђен и ударен.
Страдање Христово светли нам као пример изнад свих других примера. Док је Христос суђен, јеврејске су се старешине држале охоло. Они су изгледали пред невештим оком као кедри ливански а оптужени Христос низак и ма лен и неизгледан као купина. Чак и пандури господе јеврејске гледали су са презрењем на Исуса Христа. То се могло видети и на Сиону, у двору Кајафином. Исто то и пред Пилатом у судници римској; исто то и пред Иродом, а најочигледније све то и тако на Голготи. Кад је Господ распет, његове неправедне судије испод крста бацале су увреде и грдње у лице Његово, смејали се и подсмевали. Тако и руља коју су они плаћали да иде уз њих и да виче на уста оно што им они туре у уши. Тако чак и један од прикованих разбојника.
Ко је могао слутити да ће се све то прекратити у је дном минуту! Све глупости које људи чине долазе од по грешног људског разума за који они мисле да је тачан, и од погрешне им логике за коју држе да је сигурна као стена.
Јер кад Господ Исус викну на крсту: Оче у руке твоје предајем дух свој, и кад издахну, догоди се оно неочекивано што помрси све рачуне сионских мудраца и баци људску логику у прашину. Шта се догоди? Сунце мркну, земља се потресе, стене попуцаше, гробови се отворише, завеса на храму расцепи се од врха до дна. Бура, ужас, страх, мрак, земљотрес. И сав народ који се бијаше скупио да гледа ово, кад виде шта бива, врати се бијући се у прси. Замукоше уста која су дотле бљувала јед и гад против Сина Божјега. Затресоше се колена и зацвокоташе зуби од страха. Свак је журио да умакне са тога страшнога места. Свак је осећао, да се Бог Осветник изненадно умешао у овај догађај. Свак је себе прао и правдао у мисли ма говорећи: нисам ја крив, они ме наговорише! Заједно с капетаном страже многи су тврдо поверовали да је Онај Човек заиста Син Божји.
Но нико од њих није то видео ни признао пре свих оних јављених страхота. Ко је то могао видети и признати гледајући на светломе дану величину фарисеја и маленкост Исусову! Док је сунце као и обично сијало с неба и осветљавало подједнако и добре и зле, и док је земља стајала мирно и непокретно, и докле су стене ћутале и гробови мучали и завеса висила на храму у свој красоти својој, ко је могао не видети величину јеврејску и маленкост Исусову? Али кад је природа проговорила својим страшним језицима по наредби Божјој онда су и људи променили своја мишљења и своја мерила.
То се догодило пре две хиљаде година у Јерусалиму. То се догодило и у овом нашем веку.
Док су се Европејци шалили с Богом и док су заједно с Јеврејима исмевали Христа, био је дубок мир на земљи и над земљом. Кад су почели без стида и страха вређати Христово име, Христову цркву, а Христове следбенике презирати, гонити и убијати, онда су они (не знајући ни сами како) заратили међу собом. Земља се тресла од тога рата; стене су распрскаване, гробља преоравана оловом и гвожђем; сунце је изгубило свој сјај за људе, и светло ње гово нити им је светлило нити их грејало. Црни облаци од барута покривали су Европу, а изнад тих облака виси ли су црни облаци грехова и безакоња европског човечанства.
И сви крштени народи осетили су да се догодило не што неочекивано. Бог је пружио своју руку на земљу да освети погажене законе и попљуване светиње своје. И сви прави људи погледали су и увидели самообману у којој су живели. Европски великани постали су им на очи као ке пеци, а Христос као Бог Саваот. Сва култура европска учинила им се као циганска ковачница, а правда и љубав Христова као стубови на које се наслањају звезде. Све речи европских сумасшедших философа и песника звучале су им као папагајско блебетање, а речи Христове јечале су као звуци арханђелских труба. Све богатство Европе било им је као ђубриште; сва лепота као шарена кожа змије шарке; сви универзитети као тамнице пуне мемле и мртвачких костију. Беспомоћни, очајни, погледали су у густе облаке који су притискивали сву земљу и видели су јединога који може помоћи. Нису видели своје философе ни песнике, ни богохулнике ни лудаке, за којима су ходи ли, него су угледали Сина Човечијега гдје иде на обла цима небеским са силом и славом великом.
Браћо моја, тако ће бити на крају времена. Но тако бива кад год залутали људи изгубе пут и вођство и мир и разум. Онда се само Христос види, и нико више. Најневидљивији у доба грешнога мира, постаје највидљивији у време крвава рата. Кад је тама најцрња, Христос је осветљује. Кад је невоља најтежа, Христос даје утеху. Кад је кривопутица најстрмија, Христос изводи на прави пут. Кад коса смрти откосима односи људе, Христос долази као Животодавац. Нико то није у већој мери искусио, осетио и сазнао него Срби. У овоме су они могли бити учитељи Европи. Амин.