NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » KROZ TAMNIČKI PROZOR

KROZ TAMNIČKI PROZOR

 

KROZ TAMNIČKI PROZOR
PORUKE SRPSKOM NARODU IZ LOGORA DAHAU
 
LIII
Kad neki gost padne na konak nekog domaćina, on se zanima sa čeljadi, razgovara sa slugama, ali neprestano misli o domaćinu. O domaćinu kuće misli, o njemu raspituje, njemu isporučuje pozdrave, njemu predaje poklone, nje ga pozdravlja, njemu blagodari, i sa svima sviračima i pevačima njemu peva pesmu i slavopoj.
I to sve sasvim je prirodno, čak i za idiotske desničare i levičare evropske. Da, sasvim prirodno.
I to što je prirodno držao je jevrejski narod nekoliko hiljada godina, počev od Noja, brodostrojitelja pa do apostola Petra, mrežokrpitelja.
To nam svedoči Sveto Pismo Božje, zaista najsvetije Pismo koje postoji i koje nije od zemlje, nego od neba. To nam svedoči Sveto Pismo Božje o narodu prvoizabranome, Izrailju. I zaista dok je taj narod držao se zaveta Božija on je sve gledao u svetlosti Božjoj. Kad se čovek s čovekom sastajao ili rastajao, spominjao je ime Gospoda Boga. Kad se ženio ili sahranjivao, ili ženio ili udavao, spominjao je ime Gospoda Boga svojega. Kad je orao ili sejao ili plevio ili žnjeo ili vršio, sve je činio sa spomenom imena Gospoda Boga svojega. Kad je zidao i gradio, kad se borio i vojevao, opet je to činio u ime Gospoda Boga svojega, govoreći po primeru proroka svoga: Oni na kolesnicama ovi na konjima a mi u ime Gospoda Boga svojega. A Gospod Bog je bio domaćin ovoga sveta, kome se pevalo, o kome se razgovaralo, kome se klanjalo i koji je smatran za najvažnijeg dobrotvora u miru i saveznika u ratu. Tako u staro jevrejsko vreme. Svi proroci, svi pravednici, svi pravedni carevi i vidoviti proroci Božji nisu mogli ni jednu rečenicu izgovoriti a da ne spomenu ime Gospoda Boga Savaota. Tako u miru, tako u ratu.
Vaistinu tako u Starom zavetu, tako i u Novom. Apostoli Gospodnji što god govore, govore u ime Gospodnje, i što god rade, rade u ime Gospodnje. Svi osećaju Gospoda kao Domaćina u celom domu vasionskom i kao Vojvodu nad svima voinstvenim silama u oba sveta. Sve je od Boga i kroz Boga. Ništa bez Boga. Ni jedan cvetić u livadi. Ni jedan dah živoga bića. Ni jedan događaj bez Boga kao učesnika ili kao svedoka. Bez Boga ništa. Bez Boga ni preko praga.
Tako su osećali, tako propovedali, tako saznavali i videli apostoli Gospodnji, tako i prve opštine hrišćanske. Sve što se mislilo, mislilo se u ime Gospoda Isusa Hrista. Sve što se dogovaralo, dogovaralo se u ime Gospoda Isusa Hrista, ubijenog i vaskrslog. Sve što se govorilo, govorilo se u ime Isusa Hrista, Cara i Gospoda, učitelja i iscelitelja. Njegovo ime stalno je bilo u srcu i na jeziku svih vernih.
U Hristovo ime krstila se paganska Evropa, i Njegovim je imenom neko vreme pečatila i potvrđivala svoje misli i reči i dela. Ali zbunjena i iz koloseka izbije na, ona se udaljavala od Hrista, a išla za pameću svojih budala i sumašedših sve više i više, kroz vekove i ve kove, od onoga zlokobnoga datuma kad su se njeni fariseji i prvosveštenici po bezumnoj oholosti svojoj otcepili od svoje svete istočne crkve i udarili jednim putem, koji je bliži i poznatiji skvernome Jupiteru i krvavom Neronu nego li blagome Hristu, Devojačkom sinu.
Vremenom je hrišćanski zapad uvideo svoju kobnu zabludu, pa je zato omrzao svoje prvosveštenike, i odbacio ih i na njihovo mesto prizvao i priznao filosofe za pronalazače i tumače istine. Avaj, braćo moja! Kao da se istina može pronaći u šljunku obale žitejskoga mora! Zaista ne može. I sva su filosofiranja ljudska uzaludna i štetna. Mi ne znamo ni za jednog filosofa u Evropi i Americi koji je poznao istinu i pogodio put. Ne znamo ni za jednog jer i nema ni jednog. Svi su paganci. Svi su bliži stojicima i epikurejcima nego li apostolu Jovanu i Pavlu. Svi su sablažnjivi i zavodljivi; slepe vođe slepaca.
O, braćo moja! Evo i naše pokolenje palo je na konak Domaćina ovoga sveta. Nismo na svom imanju nego na njegovom, nismo u svojoj kući nego u njegovoj. Nismo svoji nego njegovi. Putnici smo i gosti. Sutra će drugi prija viti se na kapiji za konak, i nas će isterati.
Lažu vas, braćo, oni koji tvrde da imaju veru i cene veru, a niti Bogom dišu, niti pišu, niti misle, niti govore, niti deluju, niti osećaju. U ovom evropskom peri odu istorije Bog je u muzeju. Nije u životu, nije u prirodi, niti u društvu, niti u dvorovima, niti u crkvama, niti u prirodi, niti u istoriji, nego u muzeju, i samo u muzeju. Ali Bog ne želi da bude u muzeju kao muzejska stvar. Zato On udara. Ne udara često nego retko. Ali kad udara onda hiljade hiljada ljudi padaju u grob kao žuto lišće na zemlju. Bogu na slavu. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *